Mirko Ilić, intervju

objavljeno na www.gay-serbia.com


photo: Antonin Kratchovil

Ilustracija Bush's Gay Marriage Ban za Village Voice je tvoja najpoznatija ilustracija sa gay temom. Kako je nastala?
Village Voice se veoma često voli igrati postojećim ikonama. Kao motiv za ovu ilustraciju je upotrebljena čuvena ikona, fotografija mornara koji ljubi medicinsku sestru na Times Square-u na dan pobjede 1945. godine koju je uradio Alfred Eisenstaedt iz Life magazina. Obrati pažnju da je u pitanju "pobjeda" gdje statua slobode ljubi kip pravde. U pitanju je zapravo brak između slobode i pravde. Kad me netko pita zašto tako, zezao sam se da je statua slobode francuskinja, pa voli francuski i ljubiti. Village Voice je naknadno ustuknuo, pa su onda pomaknuli ilustraciju sa naslovne strane unutra, a na naslovnu stranu su stavili fotografiju Laure Conaway, žene koja priča svoju intimnu priču, zamotane u američku zastavu. Kada je broj izašao Laura Conaway ih je pitala zbog čega nisu upotrebili ovu moju ilustraciju za naslovnicu, pošto joj se više sviđa. I dosta ljudi je uopšte reagiralo pozitivno. Bilo je dosta ponuda, od nekakvih zlatara koji su htijeli prodavati bogatim lezbijkama priveske i broševe gde srebrna statua slobode ljubi zlatni kip pravde, pa do Gay and Lesbian Bar association of Massachusetts koji žele da ilustraciju stave na svoju brošuru. Oni su jedni od organizacija koje su izborili pravo gay braka u Massachusettsu. Dakle, htjeli su samo moju ilustraciju, a mene je uvijek malo strah tih pro bono organizacija pošto obično daju prijateljevom prijatelju da dizajnira, pa ne ispadne baš lijepo. Dao sam im ilustraciju i ponudio da dizajniram cijelu kampanju besplatno, tako da imam bar neku kontrolu.


1 Alfred Eisenstaedt za LIFE magazine, 14. avgust 1945.
2 "Bush Gay Marriage Ban", Vilage Voice, 2004
Minh Uong, art direktor
Mirko Ilić, ilustrator

Možeš li da se setiš još nekih?
Showtime je napravio "The L Word" , seriju o lezbejkama. Soap opera kao i svaka druga, ali sa lezbejkama. Oni su iskoristili ilustraciju koju sam radio za Entertainment Weekly, o utjecaju gay društva na Hollywood. U pitanju je opet opšta ikona, ako se sijećaš omota za ploču Pink Floyda, Dark Side of the Moon koju je radio George Hardie. Bijelo svijetlo koje se prelama kroz prizmu i pravi dugu. U mojoj ilustraciji na filmsko platno stari projektni aparat projicira svijetlo, ruka odozdo drži pink prizmu ili trokut, a svijetlo se prelama u duginim bojama. To je dakle bila prvo duplerica u Entertainment Weekly, pa su onda to ovi iz HBO-a uzeli za svoju seriju.
Veoma mi je draga ilustracija koju ja zovem IT. Naslovna Village Voicea gde je ona barbie doll od muških i ženskih dijelova. To je bilo prvi put da se na naslovnoj strani u američkim novinama pojavljuje piša. Jedan njihov art director se malo uplašio pa je taj dio sa pišom malo zamutio. Pošto ja volim dramu nazovem ga, i bez predstavljanja, pitam "Why did you touch my penis?"
Ima toga još dosta, ne mogu se svega sjetiti.

Odakle ti motiv za aktivizam?
Mene su često pitali u Americi zašto ja radim sve ove stvari za Židove, za crnce i razne druge manjine. Sve te manjinske grupe su moja poslijednja linija obrane. Kada gay osobe izgube prava ja sam slijedeći. Kada Židovi izgube prava ja sam slijedeći. Ja izgledam kao tipični WASP-ovac, plav, bijeo, straight i tako dalje. Ne spadam ni u jednu od tih grupa, ali znam kako se glupost širi. S druge strane mislim da je vrlo lako kad si gay da braniš gay prava ili ako si obojen da si protiv rasizma. To je za očekivati i na to rulja zapravo puno ne reagira. Znaš i sam kada bi se ovdje neki gay advokat pojavio i branio javno prava gay osoba, svi bi rekli "A šta drugo peder da priča". Međutim ja mislim da je najvažnije da ljudi koji nisu dio manjinske grupe brane tu grupu. Ja nisam gay i nemam čak ni ono jedno iskustvo sa istim spolom. Kada ljudi nikako ne mogu da ti nakače da si "peder", a ti braniš homoseksualce, tu počnu da misle. Tako se stvari zaista mogu pokrenuti. Ja doslovce ne podnosim pijevanje Barbare Straisand i Bette Midler, ali su one rekle "It is ok to be gay". Ako njima ne smeta zašto bi nekom drugom to smetalo. U tome je cijeli štos.

Dobijam "Nacional" iz Hrvatske, mislim da se dobro sjecam da je to bio Nacional, i vidim vijest o gay pride parade u Zagrebu i fotografiju jedne osobe koja stoji sa natpisom " pedere u koncentracione logore". Za očekivati je u takvoj sredini da neko uleti i pretuče homoseksualce. Nije baš bilo za očekivati da ortodoksni Židov uleti u masu i izbode ljude na gay pride parade u Jerusalimu. Jos manje je za očekivati ne samo da bi neko htio nekoga ubiti, nego da priziva ponovo koncentracione logore. Prema tome ako se ta osoba nađe u nekontroliranim i korumpiranim sistemima, ako se dočepa vlasti, vjerojatno bi joj nešto slično palo na pamet. Ne baš koncentracioni logori, ali recimo vojska, pa se neki od njih ne vrate. To je taj neki mrak koji ja ne mogu podnijeti. Da su bilo koga predlagali da se šalje u koncentracione logore, pa da su to i fašisti, ja bi ih išao braniti.


"Tolerance is Holy", Gay Pride Jerusalem
autori: Mirko Ilić i Dan Young

Za pomenuti Gay Pride u Jerusalimu si samoinicijativno radio poster.
Dan Young i ja smo radili taj poster, a ni jedan ni drugi nismo gay. Dan je stariji gospodin i ima dvoje djece. Mislim da mu je sin gay. Mi smo ranije zajedno radili Bushshit za vrijeme predsjedničke kampanje u USA. To su komadi od valovitog kartona, smijeđi kao govno, a na jednoj strani piše don't step again into it. Ili bad for your constitution. To je bilo distribuirano za vrijeme republikanske konferencije.
Nas dvojica smo doslovce popizdeli kada smo vidjeli da su se sve religije uspjele ujediniti u Jerusalemu protiv gay pride-a. A umrli smo obadva od smijeha kada smo vidjeli religijske glavešine sve tako obučene u religijsku odijeću da liče na Village People. Haljinice, kapice i tako dalje. Ono što smo zapravo uradili je fotografija Jerusalema onako u sumrak poslije kiše sa predivnom dugom koja pada na grad. Krovovi kuća su bili obojeni u pink, a naslov je Tolerance is Holy. To smo otisnuli dvije tisuće primjeraka. Stotinu primjeraka smo poslali organizaciji koja je to organizirala, čisto radi podrške. Kako su svi sa predrasudama, pa i gay ljudi, vjerojatno ovi iz njihove organizacije misle "Evo ova dva "dečka" nam šalju podršku". Čak sam se i potpisao malo većim slovima nego sto je uobicajeno. Da se zna. Nema skrivanja.



1 "How Many People Are Infected with the Virus? Nobody Virus", 1997
Sandra Schneider, art direktor
Mirko Ilić, ilustrator
2 Ilustracija za "Rolling Stone". Hrišćanska desnica koristi gay brak kao "klin" da rastavi, razori demokrate

Da li je efektivnija borba za gay prava uz pomoć mekšeg metoda uvođenjem varijante gay životnog stila kroz pop kulturu ili uz pomoć oštrog političkog nastupa?
A što se tiče popularne kulture tu već napredujete. Ja sam mislio da je Pink Tv zapravo gay televizija. Ali obe pomenute strategije treba raditi paralelno. Na žalost takva je situacija i treba osjetiti kada šta treba uraditi. Na nekim mestima treba ljubiti, na nekim mestima se treba svađati. Jedino ih ne možeš tući njihovim oružjem, jer onda postaješ kao oni.

Da, ali moraš negde upotrebiti jezik koji oni razumeju. Njihov jezik.
Ok, ok, naravno. Pitanje je kako. Uzmimo na primer Tony Kushnera koji je napisao i predgovor za moju knjigu Design of Dissent. To je jedan od najvećih mladih gay aktivista. Meni je izuzetno drag zbog toga što njegov aktivizam prevazilazi samo gay aktivizam. Na primer njegov čuveni komad i TV film "Angels in America" se završava u Jugoslaviji sa početka devedestih. On negdje najavljuje i oseća nove nevolje koje nisu vezane samo za gay populaciju. On je ljevičar i smatra svoje drame agit propom za ljevicu i gay zajednicu, ali ih zamotava u jednu predivnu količinu znanja i razumevanja. Na primer scene iz "Angels in America" u kojima kad god se čovijeku koji ima AIDS pojavi anđeo, koji je spolno neutralan, njemu se digne. Anđeli to rade u tebi zato sto si uzbuden u prisustvu savrsene ljepote. Ako je anđeo ta nekakva krajnja ljepota, onda je to to. Znaš kako već kršćanstvo reagira na to. "Pa naravno da je Židov to napisao, još i gay iz New Yorka. Još samo fali da je crnac." Međutim on je za to dobio Grammy i još razne druge nagrade. To je dobar primer kako se boriti i uspeti na oba polja. I na polju politike i na polju popularne kulture. I kako pametno upotrebiti jezik koji ljudi razumeju.

Jedan od načina borbe za gay prava je da se umeša što više drugih u to. Na prvom mijestu je to ipak borba za ljudska prava. A ne uvijek "mi protiv njih". Ako si ti gay i ne želiš da te zovu pederčinom ti ne možeš romsku osobu zvati cigančinom. Na svom primjeru moraš pokazati senzibilitet prema drugom. Ako se ti boriš za gay prava boriš se i za prava Roma, cak i kad oni neće da se ti boriš za njih.

Misliš, u pitanju je doslednost?
Ne samo to. Dok god taj nema svoja prava, drugi i ako ih je dobio može ih izgubiti. Jer ako ti ne braniš Rome, znači li to da onda nisi ni za gay populaciju koja postoji među Romima? Ti se ne možeš uvijek boriti samo za "naše". Kao što ja uvijek kažem, najlakše je biti Srbin, sjedeti usrijed Srbije i govoriti kako su Srbi u pravu. To je vrlo lako. Meni su najdraži ljudi koji mogu priznati da su oni drugi ponekad u pravu. To je hrabrost i to je tolerancija. To je objektivnost. Sećam se toga kada su rekli da je OK da bude gay parada na šestoj aveniji, ali da ne bi trebali dozvoliti paradiranje transvestitima i SM-ovcima. Međutim i oni su dio spektra i bez njih nema gay drustva. Ono što je poanta je da kojekakve grupe misle da ako se malo prilagode da će ih lakše prihvatiti.

Zar ti se politička korektnost u jeziku ne čini malo licemernom?
Američka politička korektnost naprosto ne funkcionira. Nije to licemjerje, to je totalna glupost. To je teorija koju često ponavljam. Ja bijelac se malo osijećam krivim zbog načina na koji tebe tretiram kao crnca. I sad te odjednom zovem African American. Automatski mi onda pripada pravo na mjesto u raju, a i dalje te tretiram kao stoku. Ako si ti crnac, tebi bi vjerojatno bilo draže da te ja zovem nigger, a da možeš zaraditi kod mene milion dolara godišnje. Ta politička korektnost je na nivou katoličke ispovijesti. Ispovijediš se i poslije možeš opet mirne duše griješiti.


"Transgender", Village Voice, 2004.

Odakle ovako izražena homofobija na Balkanu?
U vjećini zemalja i na vjećini kontinenata, na sjeveru su bogati, na jugu su siromašni. Uvijek bi oni bogati sa sjevera dolazili svojim autima mažnjavati ribe i prirodna bogatstva. I mogu kupiti apsolutno sve. Osim potencije. I odjednom su svi ti sa juga silni jebači. Te macho Italian lover, te latin lover. Jer to se ne može kupiti. (Ali Viagra ih je dotukla. Sad si možeš i to kupiti.) Potencija je bilo jedino što im je ostalo, a onda se nađe neko medu njima da ih izda i predje na drugu stranu. Ove dotjerane sa sjevera su vrijeđali da su nalickani pederi i sad odjednom peder među njima. Izdajica. Apsurdnost takvog macho stava znaš iz scene sa Batom Živojinovićem iz "Ljubavnih jada Štefice Cvek". "Sad ću da te karam, pa ću da te karam ovako, pa onako." i na kraju mislim da je zaspao. Ništa, samo riječi i pusta obećanja.

Homofobični ljudi obično imaju problem sa sopstvenom seksualnočću.
Apsolutno. Skoro sam rekao za Elle magazin da svaki put kada netko digne ruku na homoseksualca digao je ruku na sebe. Ja nemam nikakav problem da ako večeras nemam gdje spavati, moram podijeliti krevet s tobom. Ja zaista nemam taj problem. Ja znam da sam neizmjerno "atraktivan" čovjek, ali to je tvoj problem, nije moj (smeh). Ja znam da si ti razuman i da znaš da kad muškarac kaže ne, da to znači ne. Sto je, naravno, pravo i svake zene. S druge strane uvijek ti mogu prebiti noge.
Na primer, ja imam crnog labradora i kad se igram sa njim i zagrlim ga, niko, ko gleda sa strane, ne pomišlja da je to beastiality. Kad se igram sa djetetom u parku i poljubim ga niko ne zaključi da sam pedofil. Kad zagrlim muškarca, odmah sam peder. Kako im baš to padne na pamet? Kako se baš tu projiciraju?

Znaš onaj hrvatski vic kada se dva prijatelja Hrvata dugo ne vide. Zalete se jedan prema drugom. Poljube se jednom, poljube se dvaput, poljube se triput. I stanu. "Poljubi me još jednom. Bolje da misle da smo pederi nego Srbi." Znači usred košmara u Hrvatskoj je bolje biti peder nego Srbin. Ako nista barem su u ovom slucaju homoseksualci bolje prošli.


"Nacija" , 2002. iz serije Sex&Lies

A negativan uticaj hrišćanstva i monoteističkih religija uopšte?

Poznati su spartanski vojnici homoseksualci koji su spasili Atenu od propasti. Ko zna da li bi se demokracija kao koncept uopšte proširila da se to nije desilo. Ostatak Europe je htio pokupiti trikove od Spartanaca i tako trenirati svoju vojsku. Sa pojavom kršćanstva homoseksualnost postaje veoma neprihvatljiva pojava i homoseksualci su izbačeni iz vojske.
Tu je i čuvena priča o Sodomi i Gomori gde su pobijeđeni muškarci silovani i ostavljeni da umru u sramu. Kako su silovatelji bili bad guys, čitava stvar postaje veoma negativna. A i ne možeš ševiti u guzu jer to ne doprinosi rađanju novih malih kršćana. To ne možeš ni sa ženama, a kamoli sa muškarcima.
Da i ne pominjem svetog Avgustina koji je govorio da seks dolazi od vraga i da kad ti se pimpek digne to te vrag izaziva. Čovijek koji je imao ženu i dijete i ostavio ih radi crkve.



Iilustracija za Entertainment Weekly i "The L word"

Veoma je postala popularna ideja o revitalizovanju Boginje. Posebno nakon izlaska Da Vinčijevog koda Dan Browna. Osvešćena ravnopravnost polova ili nešto drugo?
On je u fikciju zamotao te razne povijesne špekulacije koje ne možeš odbraniti. Ta teza o Mariji Magdaleni je stara, ali je sada dobro plasirana. Ljudima je to interesantno jer je čudno. A i frajeri su toliko usrali stvar da nas samo žene mogu spasiti.

Kakvo je tvoje viđenje dvostrukih standarda države i crkve prema homoseksualnosti?
Crkva se digne protiv homoseksualnosti, a niko se previše ne diže protiv sveštenika pedofiličara. Kako ti nekog možeš ševiti ispod oltara i misliti da te bog ne vidi. A tu se često brkaju i pojmovi pedofilije i homoseksualnosti, onako kako crkvi odgovara.
Što se države tiče najočitiji su zatvori. Iako si bio najveći macho u zatvoru je odjednom ok biti gay. "Pa šta sad? Nije se moglo drugačije." Što bi rekli homoseksualci u New Yorku: "I am not gay. I sleep only with straight guys." U Iranu su prije dva mjeseca obijesili dva mlada gay mladića od sedamanest godina. Znači počeli su vješati malodobne. Isti taj Iran ima gay ljude u zatvorima i to je kao OK. "Ma neka se zabavljaju, nema veze." U svakom zatvoru imaš svećenika, koji bi se trebali brinuti za duhovnost zatvorenika i pokusati iz izvesti na pravi put, ali izgleda da se tamo niko o tome vise ne brine. Jedini koji se o duhovnosti brinu u zatvorima su crni muslimani. Oni su jedina ne gay zatvorska populacija pošto su oni veoma doslijedni. I sad usred najveće kršćanske zemlje, Amerike, jedini koji poštuju boga u tom zatvoru su crni muslimani. Em crni, em muslimani. Ko je tu veći vijernik?

To su razni apsurdi koji pokazuju da nema dosljednosti. Recimo, najčešća italijanska psovka je "jebem te u dupe". To je njima svakodnevno. Kao ovde "pička ti materina gdje si". "Jebem te u dupe" je samo psovka, nije uvreda. Čovijek koga poznajem doseli se iz Italije u Ameriku i posije izvesnog vrijemena shvati da u nešto ne štima. Već tri ženske su ga izbacile iz kreveta. Ispostavi se da on sa njima u krevetu ravno krene za guzu jer on je jednom od dvijesto puta imao vaginalni seks. Zato što mlade Italijanke moraju biti nevine za brak. U Italiji je puno lakše dobiti analni seks nego oralni. To je kao nečisto. Cijela katolička Italija ima taj kult stražnjice. I zato u Italiji ima najviše transvestita iz Brazila. Italijani vole tamnopute i sasvim im je svejedno da li je žensko ili muško. Guza je guza. A ipak su Brazilci i katolici (smeh).

Na primjer da li je podobno vidjeti pišu od pape? Mada kada se bira papa postoji ritual gdje kardinali proveravaju spol kandidata tako što ga dohvate za jaja. I sad je odjednom Ok uhvatiti drugog muškarca za jaja. Hajde da vidim to u nekoj drugoj religiji. Kad počnemo razmišljati što je podobno, a što nije podobno sve se ubrzo počne raspadati.
Straight frajeri su izbezumljeni kada ih ženska pipne tamo pozadi. Možda im se svidi. "Mora da sam peder?" Isto ne znaju šta sa lijepim osjećajem kada idu na wc da kake. Ja im savjetujem da imaju stalno proljev.



Otkud to da živiš u tipično gay kraju New Yorka, Greenwich Village-u?
Kad sam došao 1986. u Ameriku imali su espresso samo na dva mijesta. U maloj Italiji i u West Villageu. Ja bez espressa ne mogu. Druga stvar koja mi se svidjela u west Villageu je da izgleda puno evropskije. Mali kafići, butici, dućani. S druge strane ljudi su se oblačili pristojno. Tuširaju se. A i kad sam se oženio bio sam bezbjedan. Niko mi ne gleda ženu (smeh). U to vreme tamo niko nije htio doći, a transvestiti su izgledali kao James Brown sa perikom. Najveći promijet sa transvestitima prostitutkama je bio subota oko 10 ujutro. Svi frajeri iz New Jerseya kažu ženi da idu nešto kupiti u New York, ili oni koji nisu oženjeni idu kao nešto u grad. I zalete se u kraj u kojem nema ni jednog jedinog dućana. Tu policija uleti i racija prestane u prvih sat vremena jer ulove tri policajca iz New Jerseya. Ja u New Yorku nikad ne idem na gay pride parade osim kada treba baš da pređem ulicu pa naiđem na njih. Ja takvu paradu imam cijeli dan pod prozorom.

Taj kraj se sad malo pacificirao i postao popularan zbog Sex & City. Gomila predivnih žena dolazi tamo, posebno naših. Većina predivnih muškaraca je gay, a te žene ne kuže zašto im sada šarm ne radi. Ovi vaši kriminalci se vrlo slično oblače kao homoseksualci iz tog kraja. Zalizana kosica, uska majica, uske hlačice. I hvataju se za jaja. Jedino što gay frajeri imaju i nekog drugog za uhvatiti.
Dešava se jedna vrlo normalna stvar u New Yorku koji je vrlo pametan grad. Mlađi single gay guys su naši novi pioniri u osvajanju teritorija. Oni se pomaknu u West Village i odjednom onako artistički nastrojeni sve sređuju, farbaju zgrade, pa sade cvijeće, pa se otvori galerija, pa odjednom cio kraj srjeđen. Tu svi krenu da pristižu u novi srijeđeni kraj i stanarina skoči. Tako da naši pioniri sada prijeđu iz West Villagea u Chelsea. I sad ih zovu Chelsea Boys. Jedini koji su ostali u West Willageu su bogati homoseksualci i parovi jer si to mogu priuštiti. I tako će ceo taj potez postati srijeđen. Već se polako sele i u Brooklyn. Njih se gurne među domoroce da ih kultivišu. Možda bi to trebali probati ovdje.

Postoji li nešto što je gay art?
Kieth Harring mi se recimo ne sviđa. Zadnji put mi se sviđao kada je crtao na crnim papirima bez potpisa. Posle toga je sve keširanje. Ja povremeno znam neke ljude iz arta da su gay i uopšte me se ne tiče da li su gay ili ne. Ne vjerujem da se može definisati nešto kao gay art. Art mora podnijeti kritiku arta. Ne možeš dobiti malo bolju kritiku ako si gay.

U kreativnoj industriji ljudi često optužuju razne gay lobije. Šta misliš o tome?
Gay ljudi se podržavaju kao i sve grupe. Kao da Srbi ne podržavaju Srbe, Crnogorci Crnogorce, a Hrvati se nikada ne ujedinjuju sa Hrvatima. Zašto ste se vi našli ujedinjavati po zajedničkom interesu?
Sve grupe su pleme i svi pokušavaju biti objektivni, ali su nježniji prema svojima. Ako na intervju za posao dođu super riba i ružan, ali sposoban frajer šta mislisš ko će dobiti posao. Kad tu situaciju obrnemo ljudi se odjednom bune. Kao kad se ljudi vrate iz Amerike. Razni slikari koji tamo peru suđe. "Zašto si se vratio?" "Nisam htio dati guze.
Izlagao bih u MOMA, ali nisam htio dati. Ne mogu biti Židov, a moralno ne mogu biti peder i te dve mafije me dotukle." To je najbolja ispričnica na svijetu.
Srbi su između ostalog poznati po tome što ne mogu Srbinu priznati da ima talenat. Te tata mu bio mason, te ukrao ovdje. Bilo koji razlog osim priznavanja talenta. To što ja kažem da je Sagmeister najbolji dizajner u Americi bi ovde značilo da priznajem da ima boljih od mene, to jest da ništa ne vrijedim. Odjednom završiš na dnu jer si imao hrabrosti pohvaliti nekog drugog.

link ka originalnom članku >>>

Zagrebni život

Groblje Mirogoj
Objavljeno u magazinu "Genius Domus" No. 12, 2005.


Iako vreme za omanji izlet do Zagreba nije bilo baš najsrećnije izabrano (srebrenički razgovori na Pravnom fakultetu), iskustvo grada je bilo više nego pozitivno. Fantastična austrijska istoricistička arhitektura doprinosi poznatom centralnoevropskom osećaju prestonice republike Hrvatske. Ilica sa svojim uvek perfektno doteranim šetačima, Mimara kolekcija, trg Svetog Marka i bana Jelačića, Kaptol sa katedralom su obavezne destinacije svakog posetioca. Građanska uglađenost, harmonija i čistoća. Ipak ono što je bilo najfascinantnije za par dana obilaska Zagreba je njegovo glavno groblje Mirogoj i to bez ikakvih ironijskih referenci glede početka ovog teksta.



Monumentalno groblje Mirogoj je izgrađeno 1876. na posedu Ljudevita Gaja, vođe hrvatskog nacionalnog preporoda u severnom delu grada. To novo groblje je zamenilo osam grobalja, a projektovano je od strane Herman Bolléa (1845-1926), učenika Friedrich von Schmidta. Herman Bollé poreklom Francuz potomak je nemačke porodice arhitekata. Skoro pola veka je živeo u Zagrebu na čiju je arhitekturu izvršio velik uticaj, a posebno na rekonstrukciju velike katedrale. Gradnju Mirogoja je započeo 1879, sa prelepim arkadama, kupolama i centralnim crkvenim portalima. Arkade su završene 1917. godine, dok je centralni deo bio gotov 1929. Neorenesansni stil groblja odlikuje simetrija, sklad i smirenost. Neverovatna je upotreba vizura, kao i manipulacija dnevnim svetlom. Po prvom statutu sve su veroispovesti bile ravnopravne, tako da jedne uz druge možete videti pravoslavne, katoličke i jevrejske grobove. Mirogoj je odatle veoma bitan kao arhitektonsko dostignuće, kao umetnička galerija, ali i kao knjiga hrvatske (i podosta Jugoslovenske) istorije.

Šetnju je najbolje započeti u jednom od krila aleje velikana. Prelepe arkade kroz koju pratite čitavu istoriju, što socijalnu što umetničku. Vladko Maček, Petar Preradović, Stjepan Radić i Miroslav Krleža su samo neka od imena koja možete pronaći, a sećate ih se verovatno samo iz školskih udžbenika (zavisi koliko ste stari). Tu su i grobovi iz skorije hrvatske istorije poput Ene Begović, Dražena Petrovića ili Krešimira Ćosića. Jedno do centralnih mesta van aleje velikana zauzima i grob Franje Tuđmana, nagnuta crna granitna ploča.

Mirogoj postaje neverovatan prizor na dan mrtvih, katoli_ki praznik 1. novembra (dan posle noći veštica, 31. oktobra). Hiljade ljudi se sa svećama upućuje ka Mirogoju da oda počast svojim preminulima. Čitavo groblje se svteluca od upaljenih sveća, a na centralnom mestu gori krst od voska. Dr. Željka Čorak, istoričarka arhitekture i umetnosti je povodom primanja Mirogoja u Udruženje zna_ajnih evropskih grobalja (ASCE) izjavila: “Hrvatska smrt ima više ukusa od hrvatskog života. Ako pogledate mirogojske kupole vidjet ćete simbole svih konfesija-katolički križ, pravoslavni križ i židovsku zvijezdu. To je duša ove zemlje. To je status naslijeđene tolerancije”. Sa druge strane “naslijeđene tolerancije” u poslednje vreme desile su se mnoge kontroverze u vezi Zida boli na Selskoj. Zid boli je veliki niz nasloženih opeka za svakog poginulog u domovinskom ratu. Stipe Mesić je predložio premeštanje zida na Mirogoj i njegovo zalivanje betonom kako bi se zaštitio. Tome se usprotivila većina javnosti, ali je deo zida sa imenima od A do M već premešten.



Pored divljenja arhitektonskoj i skulptoralnoj lepoti možda vam padne na pamet i “Istina, odgovornost, pomirenje”. Istinu verovatno nikad ne saznate, možda osetite neku odgovornost, a pomirenje se valjda desi, pa makar i na groblju.

Pun sokak čuda

Savremena umetnička scena u Istanbulu
Objavljeno u magazinu Genius Domus, No.11, april 2005.)

Malo istorije …

Nastanak Istanbula možemo za početak naći u klasičnoj mitologiji gde se čuveni žensakroš, Zevs zaljubio u Io. Da bi je zaštitio od gneva večito ljubomorne supruge Here, Zevs pretvara Io u kravu. Od tada ona luta istočnim obalama Grčke i dospeva do Bosfora (odatle i ime “boos-foros” ili kravlji moreuz). Nakon što je opastnost prošla, Io rađa Keroesu, a kasnije dobija i unuka Bizasa, osnivača Bizanta. Bizas morskom rukavcu u blizini naseobine daje ime Zlatni Rog u spomen svojoj baki.

Istorijska istina nije daleko od mitološke. Megarska plemena u begu od Doraca beže iz Grčke 7. veka stare ere i nalaze utočište u blizini današnjeg Bosfora. Osnivaju Bizant i od tada su pod stalnim opsadama od strane Spartanca, Persijanaca i samog Aleksandra Makedonskog u 4. veku stare ere. Bizant se stavlja pod zaštitu Rima krajem stare ere, a proći će četiri veka do trenutka kada Konstantin I proglašava grad rimskom prestonicom 330. godine. Počinje zlatno doba Konstantinopolja, a ljubomora pohlepnih savremenika rezultira stalnim opsadama. Ekspanzija Otomanskog carstva zahvata istočno rimsko carstvo i grad konačno pada 1453. godine. Konstantinopolj postaje Istanbul, nova prestonica Otomanskog carstva za narednih šest vekova. Posle I svetskog rata poslednji Otomanski sultan napušta grad i Turska postaje republika. Istanbul postaje najistočnija zapadna kulturna svetska prestonica. Evropa je trenutno izbezumljena od mogućnosti da Turska uđe u EU tvrđavu, jer bi značilo još jedno sasvim legitimno osvajanje Evrope od strane Islama.

… nešto konsekvenci …

Istorijske i geografske oklonosti su od Istanbula načinile jedinstvenu kulturnu sredinu u kojoj susret istoka i zapada ne zvuči kao otrcana fraza. Jedinstvena metropolis koji osim profitabilnih šverc tura nudi neverovatni palimpsest kulturnog i umetničkog nasleđa. Od najranijih dana rimskog slikarstva, vizantijskog graditeljstva i mozaika, islamske dekorativnosti do savremenih umetničkih formi koje kao najveći impuls imaju u samom gradu. Gradu koji je postao paradigma globalne podele na istok i zapad, na hrišćanstvo i islam i (ne)mogućnosti da se te suprotnosti usklade.

Čuveni mit kako je islamska umetnost lišena figuralnog predstavljanja usled religiozne zabrane takvog prikaza je delimično netačna. Figuralno slikarstvo je bilo veoma prisutno u svetovnoj umetnosti, a dominacija institucije vere je naprosto skrajnula iz centra pažnje takav, zapadu blizak način izražavanja. Senzitivnost na globalne (zapadne) tokove savremene umetnosti potvrđuje i trenutna umetnička scena Turske sa sedištem u Istanbulu. Prvi put sam ušao u Konstantinov grad kao student upoznavajući se sa čudesima arhitekture i opštim tursitičkim mestima. Prilikom svoje poslednje posete imao sam mnogo više vremena za malo manje školsko istraživanje grada koji nudi još mnogo toga osim Aja Sofije, Topkapi palate i Sultanahmet džamije. Savremena umetnička scena u tom svetlu predstavlja zanimljiv fenomen kako sa stanovišta produkcije , tako i sa stanovišta organizacije, galerijske prakse i tržišta umetnosti. Kulturna politika Turske nije previše naklonjena savremenoj umetnosti, što sudeći po živosti scene izgleda kao stimulans. Galerije i nezavisni akteri pomoć najčešće dobijaju od banaka i stranih fondacija. Skoro svaka veća banka ili predstavništvo u Istanbulu ima i svoju galeriju. Sa jedne strane banka kulturnim angažmanom dobija na medijskoj vidljivosti, a umetnici i kuratori neophodne resurse i podršku. Skoro sve galerije savremene umetnosti su smeštene u kvartu Beyoglu i ulici Istiklal, u okviru novijeg dela grada sa ove strane Zlatnog roga. Kosmopolitska Istiklal ulica nudi sve od tradicionalnih kafedžinica sa nezaboravnim slatkišima uz srednjeevropske coffee shopove, preko nadsvođenih bazara sa tradicionalnom bofl robom uz ultra skupe prodavnice svetskih dizajnerskih marki, do trash galerija uz izložbene prostore u kojima gostuju najveće zvezde savremene vizuelne kulture.

Pored plodnog braka bankarstva i umetnosti istanbulska art scena postaje sve više prepoznatljiva po istanbulskom bijenalu. Prvo bijenale u Istanbulu je održano 1987. godine, a kritički okvir je manje više baziran na pomenutom specifičnom istorijskom i geopolitičkom položaju koji grad zauzima. Pozvani umetnici su uglavnom inspirisani fenomenima kulturne razlike, globalizacije protiv regionalizacije, nacionalnog identiteta i zagubljenošću pojedinca u “velikim svetskim kretanjima”. Prošlogodišnje osmo po redu bijenale je imalo naslov “Poetic justice” a kurator je bio Dan Cameron, glavni kurator New Museum of Contemporary Art u New Yorku. Kako u Istanbulu još uvek nije postojao nikakav muzej savremene umetnosti niti bilo kakva zgrada slične namene i kapaciteta Bijenale se održavalo po manjim galerijama, istorijskim lokacijama i na otvorenom prostoru. Cameron svoj koncept poetske pravde veoma široko postavlja u kontekst fenomena pravde i jednakosti na globalnom nivou. Za njega je paradigmatičan primer krađe iz Nacionalnog muzeja u Bagdadu 2003. godine koja je ostala neprimećena usled maničnog zavođenja demokratije. Koliko smo spremni da zaista razumemo sudbine drugih ljudi i naroda u drugim zemljama? Koliko savremena umetnost može uticati na ljudsku svest i koliko primer umetničke prakse kretanja od čistog potencijala do čiste aktualizacije može da se primeni na život pojedinca?

Selektor ovogodišnjeg Bijenala je Vasif Kortun, direktor Platform galerije, a naslov izložbe je jednostavno “Istanbul”. Referiše se i na stvarni grad kao i na sva ona simbolička značenja koja to ime nosi sa sobom. Izabrani umetnici reaguju na Istanbul kao konkretni urbani entitet, a sama izložba neće biti jedinstveni program nego serija događaja. Paralelna izložba će se desiti u Eindhovenu, pa će umetnici imati priliku da izlože radove na oba mesta. Kontekstualizovanje umetnosti u nestabilnom i otvorenom prostoru Istanbula i zatvorenoj instituciji muzeja u Eindhovenu.

Ove godine bijenale ima šansu da se delimično desi i u zvaničnoj zgradi savremene umetnosti. Inicijativa Istanbul Modern-a je već postao delom savremene turske mitologije. Čitav projekat izgradnje i organizacije muzeja je bio dosta dugo tajnovit i bez nekog većeg interesa javnosti. Sa čaršije mogu da se čuju samo glasine da vlada skoro nema nikakvog udela u takvom projektu, a da je izgradnju muzeja pomogla bogata turska porodica koja zauzvrat traži donacije domaćih umetnika. Po poslednjim vestima Istanbul Modern je otvoren pre dva meseca i smešten je na obali Bosfora u Pera kvartu. Program muzeja se bazira na prikupljanju moderne umetnosti kao i na promociji savremene umetnosti. Više nego živa scena konačno dobija zvaničnu instituciju, a ostaje da vidimo da li joj to treba uopšte.

… i pouka tuđeg iskustva

Šetajući se Istanbulom ne možete se oteti utisku sličnosti sa Beogradom. Isti spoj kontradiktornosti, slojevi istorije, život na ulici, a ne treba zaboraviti ni “500 godina pod Turcima”. Vibrirajući grad čiji umetnici bez obzira na prepreke pronalaze svoj model učešća na svetskoj sceni. Obitavanje na ivici dva sveta i preuzimanje iskustava iz oba. Poslenicima savremene srpske političke scene večito zabrinutim za nacionalni identitet sasvim je prirodna inklinacija ka zapadu bez obzira na neizbrisiv trag tih “500 godina”. Ili nismo dovoljno blizu ivice?

Platform galerija

PLATFORM centar za savremenu umetnost je pokrenut u septembru 2001. godine kao mesto susreta i razmene među umetnicima, kritičarima i kuratorima. Sadrži arhivu umetnika, prostor za istraživanja i predavanja i galeriju u nivou ulice i po strukturi podesća na Centar za Savremenu Umetnost u Beogradu. Dosadašnja praksa PLATFORM galerije se bazirala na samostalnim i grupnim izložbama veoma savremenog kritičkog okvira. Izložbe su dosta često praćene tematskim predavanjima kuratora i umetnika, a programu je dodata i radionica videa i filma. Početkom 2003. godine je iniciran “residency” program koji omogućava gostujućim umetnicima da ostanu po nekoliko meseci pod patronatom galerije i isprodukuju završno delo za izložbu. Ovakvi programi su posebno zanimljivi opet zbog reagovanja umetnika na specifičnosti grada. Dalja praksa galerije je više post-kuratorska što podrazumeva i gostujuće muzeje i galerije iz drugih zemalja.

www.platform.garanti.com.tr

Borusan galerija

U Borusan Sanat Art galeriji je krajem novembra 2004. održana izložba poznate nemačke umetnice Rebecce Horn. Rani radovi Hornove su se bavili odnosom tela i njegovog okruženja (objekti i razni instrumenti nakačeni na ljudsko telo). Razni artificijelni produžeci ljudskog tela ilustruju senzitivnost ljudskog tela. Kasniji radovi su mnogo većih razmera kao čuveni izokrenuti klavir. Izložba u Borusan galeriji predstavlja jedan poprilično nasumičan presek kroz stvaralaštvo: od videa, preko pernatih mehanizama do slikarskih automatona. Snimci njenih performansa se mogu videti na drugom spartu galerije kao i 35mm filmovi: " La Ferdinanda", "Buster's Bedroom", "Cutting Through thePast" U svakom slučaju važno gostovanje umetnika za lokalnu scenu.

www.borusansanat.com

Galerist galerija

U novembru 2002. godine Trafik fondacija iz Rotterdama je inicirala novu platformu za kulturnu saradnju između Turske i Holandije. 19 umetnika iz Holandije i Turske je učestvovalo na izložbi “Between the waterfronts” čiji su autori Fulya Erdemci i Ron Mandos. Umetnici su u svojim radovima reagovali na sličnost gradova na vodi kao što su Rotterdam i Istanbul. Posle dve godine slična izložba je održana u Istanbulu pod nazivom “The visitor” koja se nadovezuje na “Between the waterfronts” a bavi se prolaznošću i večito promenljivom ulogom savremenog umetnika. Mnogi radovi su postavljali pitanja o tome kako je biti outsider, stranac, posetilac… Slični gradovi stotina kilometara udaljeni… Štrikani enterijer Desiree de Baar, gole Turkinje u Amsterdamu Aysela Bodura i “Blood is sweeter than honey” još jedan zajednički projekat Ahmet Oguta i Sener Ozmeta poznatih našoj publici po projektu Coloring Book.

www.galerist.com.tr

Akbank galerija

Reading the city of signs – Time Lines izložba u Akbank galeriji se bavi istorijskim mestom i značajem grada kroz manje poznati Istanbul. Grad gde su razne manjine uživale relativnu autonomiju pod otomanskom administracijom upućuje na testiranje Istok/zapad stereotipa i istraživanja osnova raznih mogućih identiteta. Postoji velika mogućnost da politički, kulturni i ekonomski imperijalizam zameni nacionalne i regionalne kulture nekakvim standardizovanim formama konzumerizma i novog društva spektakla. Francuska kovanica “altermondialiste” provocira nas da zamislimo alternativne forme identiteta. Solidarnost sa drugima, a ne antagonizam može da rodi transnacionalni identitet. U okviru izložbe vreme je tretirano kao mreža nevidljivih putanja koje nam dozvoljavaju da putujemo kroz vreme na bilo koju stranu. Ove metaforičke linije ukazuju na procese upisivanja vremena u tkivo grada i materijalno i simbolički.

www.akbanksanat.com

Garanti galerija

U vreme posete galeriji bila je u pripremi izložba velike zvezde arhitekture, Zahe Hadid. Prošle godine Hadid je dobila Pritzkerovu nagradu, a povodom toga se širom sveta održavaju izložbe njenih najnovijih projekata praćene luksuznom monografijom. Zaha Hadid je poznata po pomeranju granica arhitekture i urbanog dizajna, a u kontekstu naše priče o drugosti u umetnosti važna je činjenica da je Zaha rođena u Bagdadu i da je verovatno jedina slavna žena arhitekta. Osamdesetih je radila sa Remom Koolhaasom u OMA, a devedesetih stiče svetsku slavu svojom beskompromisnom likovnošću. U okviru istambulske izložbe planirani su prikazi najnovijih projekata među kojima su skijaška skakaonica u Innsbrucku i Phaeno Science Centre u Wolfsburgu. Izložba je samostalna inicijativa direktora galerije Munevver Eminoglu.

www.garanti.com.tr

Guy De Bored

Lične i nasumične spekulacije o dosadi savremene umetnosti
Objavljeno u magazinu "Remont", No. 12, proleće 2005.

Pogledajmo na šta liči uobičajena izložba savremene umetnosti u nas. Otvaranje, gužva, ista publika, isti novinari, nekakvi objekti i slike (pokretne i nepokretne) u pozadini ustaljenih socijalnih rituala (E, gde si? Šta ima novo? A šta je ovo uopšte? ...). U preostalim danima izložbe poneko svrati da vidi o čemu se zapravo radi po „must see“ savetu. Poneki članak u novinama, zabavni (sic!) Go Play izveštaj i to je to. Pogledajmo sa druge strane savremene filmove, TV produkciju, promotivne muzičke klipove, koncerte, utakmice i slične proizvode savremene medijske kulture. Nepotrebno je naširoko elaborirati poentu. Savremena umetnost je u trenutnoj situaciji besomučnog produkovanja spektakla neopisivo dosadna.
Umetnost je na ovaj ili onaj način u toku sopstvene istorije imala raznorazne uloge: od ritualno magijskih, religijsko obrednih i propagandnih, preko ilustrovanja stvarnosti, ukrašavanja do autistične, anticipatorske ili aktivističke. Koristila je razne medijske kanale ili sama bila medij. U svakoj od tih uloga umetnost je imala manji ili veći društveni značaj. Vremenom je izgubila status spektakla (u prvom redu nečega što se sa fasciniranošću konzumira pogledom) i pretvorila se u desktop sliku, podlogu ljudskim relacijama (eto i malo osakaćenog Bourriauda). Dosta izolovani socijalni fenomen: mi sami produkujemo, distribuiramo, komentarišemo, kupujemo i prodajemo. A svet se malkice promenio.

U trenutnoj konstalaciji na tržištu, uopšte sve što može da se vidi kao savremena umetnost, onakva kakvom je mi gledamo, konzumiramo i pravimo, možda gubi utakmicu sa gore spomenutim proizvodima. Nikada nije postojao imperativ da umetnost treba da bude zabavna, ali na početku ovog milenijuma imamo prilično veliko masmedijalno, maskulturno zasićenje spektaklom, i umetnost bi možda mogla da isprati tu priču ne bi li učestvovala u utakmici. Prepuni stadioni, veoma posećene bioskopske sale, histerija kupovine piratskih filmova i igrica i manično konzumiranje medijskih produkata učinili su savremenog konzumenta veoma osetljivog na nedostatak spektakularnog stimulansa. Ok, sad već čujem glasove: „Ali, umetnost je sublimna forma komunikacije koja nije namenjena svima, a i tu mogu da se vide stvari koje ne mogu da se vide na drugim mestima. Umetnost je uzvišena disciplina ljudskog duha.“ Bolocks. Niko ne osporava uzvišenost, ali to ne znači da treba da crknem od dosade.

Chuck Palahniuk u romanu "Lullaby" spominje da nas Veliki brat više ne posmatra - on igra i peva. Spektakl kao moćno oružje zavođenja i sedacije. Nije ni čudo što su veliki imperatori za vreme kriza organizovali gladijatorske borbe i igre uz više igara, a manje hleba. Priča o „opijumu za narod“ je prilično rabljena i povodom navodne mas-kulturne manipulacije Slobinog režima. Zorica Brunclik kao medijski „evil mastermind“. Yeah, right. Paradigmatičan je primer B92/Pink prepucavanja. Pink zadržava i dalje prvo mesto kao „opijum za mase“ dok se B92 našla u situaciji gubitka poente svoje egzistencije (Zloba, the big brother) kao i slobodne tržišne utakmice (da, da, znam... u stvari ne postoji slobodno tržište spektakla kod nas :). U takvoj situaciji umesto da se takmiče kvalitetnim proizvodom, poslenici „poslednje velike revolucije“ nude neargumentovanu kvaziakademsku pljuvačinu tipa :“Ma vi ste seljaci, a mi smo urbani“. Večita provincijalna podela na „nas“ i „njih“ u maloj blatnjavoj bari udaljenoj od mora i punoj žaba. Ako je industrija spektakla već tako moćna zašto je ne upotrebiti za kvalitetniju umetničku komunikaciju.

U današnje vreme moguću poziciju umetnika možemo posmatrati kao poziciju proizvođača, i to proizvođača spektakla. Proizvodnjom spektakla umetnik stvara veoma moćan kanal komunikacije. Naravno dosta često uz pomoć velikih budžeta i raskošne produkcije. Umetnik ima mogućnost da bude „zabavljač“ i da isprodukuje dovoljno zavodljiv prizor. Postoje velike mogućnosti usled raznoraznih dostupnih novih medija i nove tehnologije. Priče o originalnosti, deplasiranosti eklekticizma, romantičnim genijalnim umetnicima, osvešćenim aktivistima same su po sebi deplasirane. Zabava u svakom slučaju, ali ne kao sedativna hedonija nego kao moćno oružje komunikacije i manipulacije (kad već postoji ubeđenje o Zorici Brunclik kao Slobinom tajnom oružju). Ovde se opet pojavljuju glasovi :“ Ako misliš da ćemo da profanišemo našu umetnost i svedemo je na nivo puke zabave grdno se varaš. Umetnost je ozbiljna stvar koja se bavi ozbiljnom stvarnošću !“ Kad smo već kod tog silno ubedljivog socijalnog aktivizma i osvešćenosti savremene umetnosti ja ne vidim zašto se to kosi sa upotrebom spektakla. Što smo bliži centru moći uz pomoć zabave, to smo više u mogućnosti da upotrebimo tu moć. Može se upotrebiti isti kanal komunikacije, gde sa jedne strane zabava može da bude sedativno sredstvo, a sa druge strane može da bude moćan „budilnik“.

Vizuelna kultura je najvećim delom komunikacija, a slanje poruke je velika odgovornost i veća je što je u pitanju veći broj ljudi. Upotrebiću advretajzerski termin - ciljne grupe; ciljna grupa savremenog arta, art publika, je relativno zatvoren i definisan krug ljudi. Sa druge strane imamo advertising koji se obraća ogromnom broju ljudi. Taj broj uveliko nadmašuje broj konzumenata umetnosti. (Ponovo glas iz pozadine: „Ali mi ne želimo da se obraćamo ogromnom broju ljudi. Mi imamo svoju publiku koja je sposobna da razume naš rad!“). Reklamom i mas-kulturnim sadržajima možete učiniti mnogo više nego savremenim artom (ako se umetnošću uopšte želi nešto učiniti?). Ne mislim na advertising-like umetnost. Mislim na umetnost koja može da upotrebi dobro elaborirana sredstva reklamne/masmedijalne komunikacije. U savremenoj umetnosti i dalje negde imamo taj recidiv romantičarskog tripa da ljudi stvaraju velike stvari, da su strašno bitni, da pomeraju granice. To je ok, ali šta to zaista čini, komunicira i menja osim same umetnosti?

Teško da sada i ovde možemo zamisliti izvođenje radova Olafura Eliasona, Mathew Barneya, Bill Viole ili Anish Kapoora. Ali mogu da zamislim „contemporary art“ u u produkciji Grand Production-a, Komune ili Pink-a. Ako ste baš gadljivi na razne frekvencije i pare postoji još jedna mogućnost, ako nizašta drugo onda za čistu arty zabavu. Ukucavanjem „art is boring“ u Google-u negde pri vrhu pored raznih bizarija dobijamo blog www.mostartisboring.com sa, verovali ili ne, zabavnim artom. Trudni muškarci, KLF koji spaljuju 1000 000 funti, kloniranje Isusa, crtači krugova u žitu i Nekronautičko udruženje čiji proglas je sledeći:
1. Smrt je vrsta prostora, u koji imamo nameru da uđemo, da ga mapiramo, kolonizujemo i eventualno nastanimo.
2. Nema lepote bez smrti koja joj je imanentna. Pevaćemo lepoti smrti, lepoti samoj.

Bolesno, uznemiravajuće, vulgarno ili zabavno. You choose !


(neke ilustracije za ovaj tekst su preuzete sa www.notbored.org samo zbog zanimljivosti samih ilustracija, a ne zbog bilo kakve veze sa Situacionističkom Internacionalom.)


www.mostartisboring.com
www.artrumour.com
www.notbored.org
www.notbored.org/the-scp.html
www.circlemakers.org
www.malepregnancy.com
www.banksy.co.uk
www.blasttheory.co.uk/kidnap
www.necronauts.org
http://media-arts.rmit.edu.au/Phil_Brophy/BoringVideoArt.html

Mekani bioskop

Savitljivost filmskog jezika u eri globalne mreže
Objavljeno u magazinu "Remont", No. 12, proleće 2005.

Karijera Leva Manovicha, jednog od vodećih teoretičara medija informatičke ere, u velikoj meri prati razvoj i nastanak tih medija. Poreklom Rus, Manovich je sedamdesetih godina učio crtanje i kompjutersko programiranje, a odatle potiče i angedota da je prilikom prvog susreta sa računarom umesto nule ukucao slovo “O”. Sredinom osamdesetih radi prve računarske grafike, ali kako sam kaže: ” Umetnički svet ne pokazuje interesovanje za kompjutersku animaciju ili kompjutersku umetnost” u eri velikog povratka slikarstvu. Devedesetih Manovich stiče status vodećeg gurua “novih medija”. Bio je svedok nastanka grafičkog korisničkog interfejsa, komercijalizacije desktop računara, ekspanzije Interneta i buma www-a. Veoma zanimljiva figura i zbog iskustva i sa istočnom i sa zapadnom ideologijom, senzibilitetom i stvaralaštvom. Pre četiri godine je kod nas izdata zbirka tekstova, “Metamediji”, u izdanju Centra za savremenu umetnost, a skoro sve njegove tekstove i informacije o projektima možete naći na http://manovich.net.


Little Movies

Pored veoma širokog polja delovanja Manovich je dosta svojih spekulacija posvetio fenomenu filma i njegovoj sudbini u savremenom dobu. Kinematografija je za vek svog postojanja formirala veoma distinktivni medijski jezik prikazivanja narativa kroz pokretne slike generisane linearnim sekvencijalnim prikazom statičnih sličica na ekranu. Pojavom novih tehnologija i alata zacementirana pravila montaže, prezentacije i percepcije su dovedena u pitanje. Devedestih godina prošlog veka video snimci su počeli da se distribuiraju Internetom. Usled još uvek rudimentarne forme i malog obima transmisije čitava situacija nije previše uticala na filmski jezik. Prvi korak u istraživanju filmskog jezika u novonastaloj situaciji je Manovichev projekat “Little Movies” iz 1994. godine. Tačno sto godina posle prve Limijerove projekcije (1895) film konačno osvaja i presonalne računare u potpunosti 1995. godine. “Little movies” je lirski i teoretski projekat koji se bavi fenomenom filma u digitalnom dobu. Sadržajno projekat se bavi tezom da svaki novi medij nosi sadržaje nekog starijeg medija. “Little Movies” za sadržaj uzima neke ključne momente iz filmske istorije. Previše rabljena McLuhanova fraza “medij je poruka” pokazuje svoju istinitost u očiglednosti da je “izgled” medija ono što mnogo više skreće pažnju negoli konkretan sadržaj. Sto godina posle Kinoskopa (1892.) pojavljuju se klipovi u QuickTime formatu, prethodnica digitalnog filma koji tek treba da nastane. “Little Movies” povlače paralelu između ova dva događaja pošto su i oni takođe mali loop-ovi snimljenog materijala. Projekat je započeo 1994. prvih dana velike eksplozije www-a i namera je bila stvoriti film namenjen webu, uz ograničenja Interneta koja diktiraju neku novu estetiku. Da li je moguće stvoriti film rezolucije 1Px ili napraviti naraciju i komunicirati emocije kroz film manji od 1 Mb? Šta može da se uradi samo sa nekoliko piksela? Manovich je to nazvao digitalni minimalizam. Može se nazvati i digitalni materijalizam - DIAMAT (sličnost sa dijalektičkim materijalizmom nije slučajna). Estetska analogija postoji i sa strukturalističkim filmom iz šezdesetih gde su formalni elementi filmskog medija bili zapravo sadržaj filma. U “Little Movies” na sličan način se upotrebljavaju piksel, ekran, linije Tv ekrana… “Little Movies” predstavlja zanimljiv primer ruskog formalnog i tehnološkog minimalizma (koji liči i na istočni “net art” sredinom devedesetih) u susretu sa raskošnom, Hollywood-like vizuelnom produkcijom zapada. U istraživanju filma u novoj eri Manovich je krenuo od najosnovnijih partikula.


Macrocinema

Macrocinema je korak dalje u istraživanju filma i web-a. U ovom slučaju se radi o spekulisanju na šta će da liče filmovi u idealnoj Internet situaciji velikog protoka. Macrocinema uvodi pojam prostorne montaže i nasprampostavlja je tradicionalnom pojmu vremenske montaže upotrebljene u klasičnom filmskom mediju. U prvom redu se radi o prikazu naracije kroz sekvence kao u Giottovom “Capella degli Scrovegni” u Padovi. Različiti prikazi događaja se smešatju u isti prostor (ekran). Kadrovi nisu dati u linearnoj sekvenci kao na filmu nego svi odjednom i na jednom mestu sa mogućnošću izbora i subjektivne montaže. U istoriji filma se nikada nije mnogo obraćala pažnja na takvu prostornu montažu, tj. na koegzistiranje različitih slika odjednom i u okviru jednog prikaza (platna, ekrana…). Slike ne moraju biti samo u relaciji sa onima pre i posle njih nego i simulatno sa slikama koje se nalaze uz njih. Anticipaciju ovakve situacije je dao Michel Foucault:” Mi smo u epohi simultanog: mi smo u epohi nasprampostavljanja, epohi bliskog i dalekog, jednog pored drugog, disperznog…” Foucault tih sedamdesetih anticipira situaciju mreže, simultanosti i čak grafičkog korisničkog interfejsa.

U ovakvom svetlu kao što je knjiga interfejs za tekst, film je interfejs za objekte i događaje koji se dešavaju u nekakvom stvarnom prostoru. Prostorna montaža zapravo liči na naš svakodnevni rad na računaru gde se vrši nekoliko operacija simultano u različitim prozorima. Pojavljuje se nova kinematografska estetika velike gustine. Francuski umetnik/sineasta Christian Boustani istražuje u svojim radovima upravo tu estetiku informacijske/informatičke gustine. Paradigmatičan je jedan od kadrova njegovog filma “A Viagem” (1998) koji prikazuje renesansnu pijacu koja je opet svojevrsni simbol nastajućeg kapitalizma.Time neki tumače i veliku gustinu renesansnih slika, kao što se i holandske mrtve prirode tumače kao izlog ili oglas za robu. Na sličan način je komercijalizacija Interneta početkom devedesetih dovela do zgušnjavanja web sadržaja. Svaki web sajt se uvek sastoji od velike količine disparatnih podcelina od kojih neke imaju čisto komercijalnu funkciju. Informaciona gustina je umnogome uslovljena ekonomijom i kapitalističkom kulturom koju karakteriše neprestano takmičenje između slika.

Boustanijevi filmovi postižu savršenu oštrinu svakog detalja bez gubljenja sveukupunosti prikaza, za razliku od tradicionalnog filma gde imamo dubinsku (ne)oštrinu. Po Benjaminu film ranog XX veka nam je doneo krupni kadar i novi način gledanja na reprezentaciju i samu realnost. Objekti su izgubili svoju nekadašnju auru. Pogled je novonastalom situacijom kultivisan da primi informaciju preko novog medija. Boustanijevi filmovi takođe prinose objekat oku, ali ga ne izdvajaju iz konteksta. Ovakva situacija se može tumačiti i obrnuto: nastanak super-ljudskog pogleda, pogleda kiborga, pogleda koji sve vidi istom oštrinom.

Pored zgušnjavanja i sravnjivanja oštrine u savremenom filmu postoji mogućnost upotrebe logike grafičkog korisničkog interfejsa. Logika interfejsa se prenela i na svakodnevni život (koliko puta ste poželeli da u svakodnevnom životu možete simultano da konzumurate nekoliko stvari ili da upotrebite opciju “undo” ?). A setimo se i popularne interpretacije zalivskog rata kao ratne video igre.


Soft Cinema

Macrocinema početkom novog milenijuma postaje deo projekta Soft Cinema u kojem je Manovich spojio svoje spekulacije o estetici baza podataka, značaju interfejsa, micro vs. macro medijima i konsekvencama web-a. U pitanju je prvo algoritamsko montiranje medija materijala. Svaki video snimak iz Soft Cinema baze podataka je označen određenim ključnim rečima koje opisuju i sadržaj (lokaciju, ljude u sceni…) i formalne karakteristike (dominantna boja, kontrast, pokret kamere…). Program baziran na Macromedijinom Director-u sklapa video rad odabiranjem klipova po određenom algoritmu. Postoji i mogućnost različitih sistema pravila. Na primer jedan sistem bira klipove koji su slični po boji ili tipu kretanja; drugi na primer spaja klipove po sadržaju i delimično po boji.

Trenutna verzija Soft Cinema softvera dopušta autoru da definiše određene skupove pravila, koje potom upotrebljava da sakupi sekvencu video klipova iz baze koji najbolje odgovaraju ovim pravilima. Sve u svemu umesto stvaranja potpune nasumičnosti nasuprot apsolutnoj kontroli autora, Soft Cinema istražuje sasvim drugačiju paradigmu: upotrebu računara kao asocijativne mašine koja spaja slike koje je izabrao korisnik sa drugim slikama. Zanimljivo je da softver za reprodukovanje muzike prvi ponudio random opciju za preslušavanje trackliste. Ovo je još jedan primer kako muzička kultura ide ispred drugih produkata kulture u upotrebi nove računarske logike.

U skorije vreme dominantna tendencija u audio vizuelnoj računarskoj kulturi (VJ-ing, Flash i Shockwave dela…) je da se sinhronizuje slika i zvuk (upotreba video outputa da se generiše zvuk ili upotreba zvuka da se kontroliše video). Soft Cinema nudi opet jedan drugačiji pristup, inspirisan Ejzenštajnovom teorijom audio vizuelne montaže baziranoj na muzičkom kontrapunktu. Soft Cinema filmovi stvaraju svoj automni tok koji teče paralelno sa tokom naracije, ali se usklađuju u pojedinim ključnim momentima. U pitanju je određeni klip koji je izabran kao sidro da poveže narativne elemente.

Druga ideja je narativ baziran na bazi podataka. Umesto da najpre postoji scenario, pa da se onda iz njega stvaraju vizuelni elementi ovde se radi drugačije: započinje se sa velikom bazom podataka iz koje se onda generiše narativ. U Soft Cinema medija elementi su izabrani iz baze od nekoliko stotina video klipova da bi stvorili nebrojeno mnogo različitih kratkih filmova.

Soft Cinema inkorporira teze iz Macrocinema. Dok sineasti poput Petera Greenawaya i Mike Figgisa već koriste umnožavanje i deljenje ekrana za igrane filmove, razmišljanje o vizuelnim konvencijama grafičkog korisničkog interfejsa upotrebljenog u digitalnoj kulturi nudi nam drugačiji način u pristupu stvaranja Macrocinema filma. Ako računarski korisnik već koristi prozore različitih dimenzija zašto se takav pristup ne bi mogao primeniti i na film? U Soft Cinema početak generisanja svakog filma započinje razbijanjem ekrana na polunasumične prozore varijabilnih dimenzija. Za vreme reprodukovanja pojedini klipovi su pridruženi ovim odeljcima promenljivih veličina. Na ovaj način, program definiše i vremensku i prostornu organizaciju dela, i stvaranje sekvence klipova i njihov prostorni razmeštaj.

Multi-frame format je već dobro poznat u savremenoj kulturi. Dobar primer su vesti ili finansijski izveštaji gde se video sa licem izveštača kombinuje sa skrolovanim tekstom, tabelama, paralelnim snimcima itd…, a sve na jednom ekranu. Ono što je najvažnije je da informacije prezentovane u različitim prozorima imaju međusobnu semantičku relaciju, ali i zadržavaju određeni stepen informacione autonomije (za razliku od tradicionalne filmske montaže). Prikaz TV spikera bi imao smisla i kada bi se uklonili svi prateći elementi.

High definition televizija ima mogućnost podele signala na podsignale za razliku od standarda XX veka kao što su NTSC i PAL. Jedinstvena slika je postala stvar prošlosti, a ostalo je da filmadžije to i shvate.

Sa konzumentske strane gledišta možda je najzanimljivija stavka o stvaranju pravog multimedijalnog filma. Film se do sada uglavnom bavio snimljenim materijalom. U Soft Cinema, video je samo jedan tip reprezentacije koji se upotrebljava između ostalih: 2d animacija, animirani tekst, statične scene, 3D scene, dijagrami… Soft Cinema pridodaje normalnoj video slici i druge tipove slika baziranih na sočivu: slike sa web kamera, infracrveni snimci, … Snimljena forma nije više dominantna, nego je samo izvor vizualnih informacija u moru drugih.

Soft Cinema se u savremenoj umetničkoj formi često predstavlja kao računarska medija instalacija. Posetiocima je prezentovana neograničena serija narativnih filmova konstruisanih uz pomoć sofvera. Upotrebom gore navedenih raznih pravila program odlučuje šta će da se pojavi na ekranu, u kom prozoru i kojim redom. Pored toga se može uključiti i muzika i voice-over. Soft Cinema baza podataka sadrži 4 sata video snimaka i animacije, 3 sata naracije i voice-overa i 5 sati muzike. Projekat Soft Cinema je reprezentovan u online, DVD i prostornoj formi sa varijacijama u interaktivnosti i korisničkoj kontroli. Po uzoru na modernističke umetničke pokrete kreativni tim je upotrebio isti umetnički sistem i koncept na različite stvari kao što su ekranski prikaz, prostorna instalacija ili knjiga. Kao što je le Corbusier upotrebio sistem baziran na ljudskom telu tako se u Soft Cinema upotrebljava dimenzija DV NTSC slike 720/480 px.

Soft Cinema nije još jedan previše komplikovan medijski projekat namenjen uskom krugu konzumenata savremene umetnosti. Radi se o otvaranju neslućenih mogućnosti koje savremena tehnologija nudi filmu čiji se jezik mora razviti u skladu sa novom situacijom. Korisnički definisani filmovi, smrt “velikog sineaste”, instant filmovi na mobilnom telefonu, pokretnoj konzoli, laptopu ili palm topu, umrežavanje i razmena narativnog materijala… Sposobnost vizuelne percepcije je jedina granica.


www.softcinema.com
http://manovich.net/little-movies
http://manovich.net/macrocinema.doc
http://manovich.net/cinema_future

Art Tech

Festival digitalne umetnosti, Pančevo
objavljeno u magazinu Sveske

Razvoj tehnologije je kroz istoriju oblikovao i samu kulturu, ali se taj uticaj najviše primećuje u tzv. digitalnom dobu. Prvi računari stvoreni za potrebe vojske, obrazovanja i izdavaštva su predstavljali i novi medij za umetničku scenu. Pojavom personalnih desktop računara, svako je mogao sebi da priušti novi alat, a pojavom Interneta otvorile su se neslućene mogućnosti distribucije umetnosti. U Poslednjih dvadeset godina računarska tehnologija je uticala i na prirodu drugih medija , kako transmisionih tako i umetničkih. Danas ne postoji skoro ni jedna oblast umetničkog delovanja koja u nekom trenutku ne inkorporira upotrebu kompjutera. U takvoj situaciji pitanje medija u umetnosti je postalo potpuno irelevantno. Pojam »novi mediji« koji često referiše na računarske tehnologije može bolje da se definiše kao metamedij. Medij koji utiče na druge medije, menja ih, povezuje i prevazilazi tradicionalnu podelu na medije.

Bez obzira na izlišnost diskusije o različitim medijima, ipak se konstituisao umetničko/dizajnerski izraz koji prvenstveno koristi savremenu računarsku tehnologiju za produkciju i distribuciju. Referisaćemo na njega kao na digitalni metamedij. Osamdesetih godina prošlog veka se pojavila nova forma grafike uzrokovana novim alatom. Već devedesetih se javio »boom« interaktivne, net i VR umetnosti. Nova sredstva su bila zanimljiva ne samo sa strogo likovno formalne strane nego i kao uzročnik drugačijih socijalnih i političkih situacija. U sadašnjem trenutku postoji već sasvim razvijena svetska scena digitalne umetnosti koja ima sistem i istoriju. Pored online distribucije i konzumacije umetnosti pojavili su se i »digitalni« festivali kao socijalni događaji za prikaz novih umetničkih dostignuća kao i za komercijalno predstavljanje novih tehnologija.

Domaća umetnička secna ima nekoliko sjajnih istorijskih primera upotrebe novih tehnologija, ali se veći zamah desio tek krajem devedesetih godina prošlog veka. Uzrok ovome nalazimo u eknomskom faktoru. Računarska oprema je vremenom postajala jeftinija i dostupnija, a jeftini piratizovani softver je isprodukovao veliku količinu mladih eksperata. Sličnu situaciju vidimo i pojavom net arta sredinom devedesetih kada je »siromašni« istok dominirao tom oblašću usred jeftinoće produkcije i distribucije. Pomak na software i high-tech art je vratio akcenat na umetnike sa razvijenijeg zapada krajem devedesetih.

Na domaćoj sceni se pojavilo nekoliko inicijativa za pokretanjem festivala na kojima bi se prikazivala kompjuterski generisana umetnost. U takvoj situaciji Art Tech festival u Pančevu zauzima bitno mesto. Pancevo predstavlja jedan od bitnijih industrijskih i tehnoloških centara Srbije I Crne Gore sa veoma visokom stopom korišćenja računara u po stanovniku. Incijativa pokretanja festivala digitalne umetnosti je nastala 2002. godine i do sada je održano pet manifestacija. Dok je u početku bio više lokalnog karaktera, festival je svojim razvojem privukao učesnike iz šireg regiona (bivše jugoslovenske republike, Rusija). Pravo učešća imaju svi autori sa radom ne starijim od jedne godine. Takmičarske kategorije su definisane uglavnom tehnološkim medijem koji donekle definiše i estetiku radova, a njegovo razumevanje i promocija su veoma bitne karaktersitike festivala. Bitmapirana grafika uključuje radove koji su nastali manipulacijom osnovnim partikulama digitalne vizuelne reprezentacije, pikselima. Takvi radovi su uglavnom nastali ili postproducirani u Photoshop-u i sličnim aplikacijama za obradu bitmapirane grafike. Vektorska grafika se od bitmapirane razlikuje po načinu nastanka, kao i po likovnosti koja time rezultira. Takvi radovi su obično nastali u nekom od vektorskih dizajnerskih programa (Corel, Illustrator, Freehand) i odlikuju se čistotom vizuelnog izraza. Za razliku od bitmapirane grafike, vektorska se bavi idejom prikaza, a ne manipulacijom pojedinih piksela. Web dizajn kategorija ukljucuje komercijalne i artističke web sajtove gde se akcenat stavlja na funkcionalnost, dizajnersku artikulaciju, brzinu učitavanja i inovaciju u samom mediju. Kategorija Flash animacije se pojavila kao rezultat ogromne popularnosti Macromedia Flash aplikacije za vektorsku animaciju i web. Pored dizajnerske i umetničke izvedbe ovakva animacija zahteva i veliko umeće montaže i filmskog jezika. Pored ove kategorije postoji i opšta kategorija animacije za sve ostale animatorske radove. U zavisnosti od kvaliteta uvode se i dodatne kategorije kao sto je CD ROM kategorija gde se razmatraju kvalitetne CD ROM prezentacije.

Na ovogodišnjem petom po redu je učestvovalo 67 autora sa 264 rada, a članovi žirija bili su: Pedja Bakić, direktor škole za animaciju Chiron i direktor projekata za "Industrial Light and Magic" Džordža Lukasa, Vladimir Radišić, umetnik i dizajner, član umetničke grupe pRT iz Novog Sada (www.radisictrkulja.com), Igor Milovanović, dizajner i art direktor, McCann Erikson, Svetlana Jovičić, producent i teoretičar medija, autor projekata novih medija, asistent na Fakutletu dramskih umetnosti, Tanja Slović, akademski slikar iz Pančeva i autor ovog teksta.

Iz velike količine radova žiri je uspeo uz pomoć ustanovljenih kriterijuma umeća manipulacije medijem, uspešnosti ideje i umetničkog izraza uspeo da odabere ovogodišnja najuspešnija ostvarenja koja potvrđuju da u regionu postoji veoma kvalitetna scena digitalne umetnosti.

Prvonagrađeni u najpopularnijoj kategoriji bitmapirane grafike je Domen Lombergar sa radom "The Transformation of Daphne". Rad predstavlja sjajnu upotrebu medija kao i estetike čuvenog umetnika i ilustratora Davea McKeana. Možemo ga posmatrati i kao primer u okviru savremenih teorijskih postavki koje se bave kulturom preuzimanja gotovih kulturnih proizvoda i modela. Situacija u kojoj je modernističko pitanje originalnosti potpuno prevaziđeno i ustupa mesto kulturi DJ-inga, editinga i rekontekstualizovanja gotovih dela. Elaboraciju takve ideje je ponudio Nicolas Bourriaud u svojoj knjizi »Postproduction«. Takvo stanje je upravo rezultat globalne mreže i digitalnih alata. Sasvim drugačiji pristup ima Igor Ćorić u svom radu "Delirious Boy" koji podseća na savremeno britansko slikarstvo i takođe je dokaz jedne druge teze o međusobnom uticaju medija. Time se kao sto smo već zaključili tradicionalna podela na medije zapravo ukida.

U kategoriji web dizajna su izabrana dva rada. Prvi rad je web prezentacija firme Zorka (www.zorkapharma.com) , autora Miodraga Kostića. Žiri se u izboru ovog rada rukovodio kriterijumima komercijalne upotrebe web medija kao i doslednosti predstavljanja korporativnog identiteta. Izbor ovakvog sajta je stav žirija da savremeni komercijalni web dizajn mora prvo biti u službi korisnika i kompanije koju predstavlja na najprijemčiviji vizuelni način. Internet vise nije mesto na kojem morate da vicete da bi vas čuli. Dovoljno je da šapućete. Drugi rad je web prezentacija umetničkog projekta "How To End a Message" (www.how2end.com) Milice Tomic i grupe stranih i domaćih studenata, a u izvedbi Vladimira Zarića. Ovaj web sajt je odličan primer transponovanja već definisane art direkcije u web medij. Flash alat je upotrebljen sa merom i u službi atraktivnog predstavljanja projekta.

Kratki film 123 Mladena Tomaševića, dobitnika nagrade za animaciju, predstavlja recept kako uz minimalne produkcione zahteve napraviti remek delo. Film je kratka stilska vežba koja kombinuje živu sliku i rudimentarne »specijalne« efekte. Sažet i efektan rad koristi opšta mesta savremene cyber kulture, filmove Matrix i Star Wars serijal. Ovakva duhovita »home made« produkcija predstavlja dobitnu kombinaciju za male zemlje na velikim advertajzing festivalima kao što je onaj u Kanu. Vijetnam i pojedini predstavnici Južne Amerike su svojom vrcavom idejnošću i više nego siromašnom produkcijom zasenili mnoge »upeglane« skupe spotove sa zapada. Eto i preporuke domaćim reklamdžijama: nije bitno po svaku cenu pratiti trend nego zagolicati emocije uz pomoć ideja i sredstava koje su vam na raspolaganju, ma koliko ta sredstva bila minimalna.

Čitav festival je ostao najviše zapamćen po radovima Dejana Ćorića, dobitnika nagrade za Flash animaciju kao i Grand Prix-a festivala. Flash alat je svojom probojnošću na webu već uzrokovao pojavu specificne vektorske, čiste web likovnosti. Crtani serijal Hank Dejana Ćorića je sjajan pomak i kombinacija gore pomenutog Flash manira sa tradicionalnom animacijom. U pitanju je sedam epizoda sa crtanim likom Hankom. Svaka epizoda je dramaturški struktuirana oko upotrebljenog soundtracka. Neka vrsta promotivnog video klipa, ali sa malo bogatijom namerom i izvedbom. Iako je u pitanju Flash, radovi su takvog kvaliteta da su već skoro spremni za TV distribuciju. Autentični crtež uklopljen sa sjajnim odabirom muzike, duhovitošću price i preuzetih gotovih fotografija je zapanjo i žiri i publiku.

Art Tech kao jedinstvena i opstajuća inicijativa na našem prostoru čini mnogo na prepoznavanju domaće digitalne scene. Autori pojavom na ovakvim manifetacijama imaju šansu da budu primećeni, i ako su dovoljno dobri, da započnu sjajnu karijeru. Festival u malo širem kontekstu predstavlja i lep primer kulturne decentralizacije posto se dešava u Pančevu. Beograd je nekako nasledio centralno mesto u distribuciji kulture i moći od prethodnih inkarnacija naše države. Na taj način kvalitetni kulturni proizvodi van Beograda bivaju skrajnuti, a sam Beograd postaje centar koji logisticki i infrastrukturno ne može na najkvalitetniji način da pokrije sve inicijative. Iskustvo iz sveta nam pokazuje da se mnoge najznačajnije umetničke manifestacije zapravo dešavaju po manjim kulturnim, regionalnim centrima. Na taj način se stimuliše decentralizovana kulturna politika koja manjim mestima donosi profit, rasterećuje glavni centar i pruža mogućnost afirmacije velikog broja autora.

Svetski festivali digitalne umetnosti poput Transmediale (www.transmediale.de) u Berlinu i Ars Electronica (www.aec.at ) u Linzu predstavljaju prave spektakle novih tehnologija, medija i radova koji pomeraju granice. Veoma su visokog intenziteta i svakim svojim održavanjem utiču na čitavu svetsku scenu. Pored Art Tech-a postoji još nekoliko inicijativa u našoj zemlji koje se bave digitalnim stvaralaštvom (Dis-Patch (www.dis-patch.com), KEF (www.rex.b92.net/kef), WebArt (www.webart.cg.yu) …). Osim toga osnovana je i katedra za kompjutersku umetnost i dizajn (http://010101.org) pri Akademiju Umetnosti BK koja se bavi upravo ovim domenom stvaralaštva i edukacije. Šansa za kvalitetnije formiranje i prepoznavanje domaće digitalne scene ne samo u domaćim nego i u svetskim okvirima je umrežavanje. Pojedine inicijative su usled slabijeg finansijskog i planerskog okvira dosta niskog intenziteta. Pomakom na viši nivo sa boljom medijskom reprezentacijom i ujedinjenim sredstvima može da dovede do pravog skoka u kvalitetu domaće scene. Jednostavno rečeno, sledeća faza je višednevna fešta koja će biti pravi spektakl tehnologije i umetnosti.

Ubistvo i moda

objavljeno u magazinu "Kvadart", No. 20, oktobar 2003.

Put on my precious suit
Because it suits me
Precious suit - ADULT.

Svako (ne)kritičko razmatranje proteklih, sad već mitskih deset (jedanaest, dvanaest ) godina regnuma prethodnog režima skoro uvek prati analiza odgovarajućeg kulturnog modela. Razni bogom dani akademici i poslanici visoke kulture su upirali prstom na predstavnike pomenutog kulturnog modela kao na vrlo konkretne izvršitelje vlastodržačke volje. Dotični model devedesetih se uglavnom sastojao od frenetičnog miksa nacionalne histerije, neselektivnog grabljenja zapadnih modela i bliske nam istočne mas-kulturne matrice. Mišljenja sam da je uvaženi gost zatvora sa pet zvezdica koji je više slušao Magazin i Frenka Sinatru, teško mogao da instrumentalizuje i kontroliše jednu takvu pojavu koja je više posledica, a manje suština jednog društvenog poredka.

Prateći kulturni model je i posle pada režima nastavio da pokazuje znake izuzetne vitalnosti i tek je jedan nasilni rez u vidu ubistva srpskog Kenedija počeo zaista da krči prostor za novi kulturni seting. Pljuvanje zvezda turbo folka je jedna stvar, ali zatvaranje istih zbog sprege sa mafijom je ipak nateralo fanove da se zapitaju o boji novca kojim su te zvezde stvarane. Keš kolica šmekerica polako izlaze iz mode, pa se pitamo šta će da nam uđe u modu. Na scenu pokušava opet da stupi povampirena elita osamdesetih čiji je voz prošao u suludim devedesetim. Masmedijalni prostor se farba nostalgičnim slikama post-Titove dekade sa sve reprizom Dinastije na BK koja je tu da nam pokaže jeftinoću i ispraznost latino serija i činjenice da su nekada i sapunice bile kvalitetne. Bilo kako bilo jedna generacija stvaralaca je prekinuta u svom post new wave zanosu početkom devedesetih i uporno i dalje želi svoj udeo na kulturnoj sceni. Nekako im se činilo logičnim da se nastavi tamo gde se stalo. Problem je u tome što se nije stalo.

Moda (kultura odevanja?) je početkom devedesetih počela da prevazilazi konfekcijske Kluz/Beko okvire i da zadobija bar manifestno oblike viđene na trulom zapadu. Odeća je postala glavni označitelj novonastale elite, manekeni postaju zvezde a masmedijalni prostor je preplavljen modnim revijama. Nikada nije bilo više revija, kreatora, Fashion Weekova nego u vreme kada se 95% stanovništva oblačilo po tezgama i buvljacima što baca prilično loše svetlo a ovu kreativnu disciplinu. Dizajniranje druge kože je više kao označavanje ranga (uniforma) nego kao autorski izraz. Čitav modni freak show u kojem je najbitnije koji je kreator maznuo kog frajera ili pokrao kog stranog kreatora bi se mogao još označiti i kao kemp da nije početne, suštinske ispraznosti.

Bogomir Doringer je dete koje se rodilo osamdesetih, a odrastalo čuvenih devedesetih. Pripadnik je generacije koju je sveopšte rasipanje učinilo veoma žilavom, beskompromisnom i ambicioznom. Za razliku od moje generacije (70-te) koja se suočava sa realnošću autističnim zurenjem u sopstveni pupak. Doringera znam kao talentovano i igrivo stvorenje kojem nije presudan medij u kojem se izražava. Bitno je da bude ubedljivo, pomalo šokantno i u duhu vremena. Kao srednjoškolac je počeo sa fotografijom koja je po svom karakteru upućivala na maskiranje, kostim i pozu tako srodne modnoj retorici, ali ne i njenoj površnosti. Svojevremeno je i autor ovih redova bio objekat njegovog objektiva u napuštenim oderanim učionicama Filozofskog fakulteta. Negde u to vreme je nastala i njegova prva modna kolekcija Plastic Scream. Kolekcija je zapravo bila detinje zaprepašćenje konzumentskom histerijom oličenom u plastičnim kesama. Modni hepening je održan u tako primerenoj sali Krsmanca gde se pojavilo dva puta više ljudi nego što je moglo da stane u gledalište. Čitav događaj upakovan u najlon je predstavljen kao plastični vrisak pojedinaca njegove generacije koji se protiv rezignacije bore revitalizovanim strategijama post-panka i tehno-popa osamdesetih.

Plastic Scream se sada čini kao generalna proba za iskristalisanu zamisao drskog, kostimiranog izraza u vidu Amnezije. Amnezija je najpre zamišljena kao scenični događaj sa video prikazima i bez živih modela. Šansa za prikaz kolekcije se ukazala na ovogodišnjem Fashion Week-u koji opet ima svoja salonska pravila igre iz prethodne dekade. Okvir koji podrazumeva catwalk, žive modele i uredno raspoređenu publiku. Vitalnost Doringerove mode i vizuelnih koncepata se upravo dokazala u ovako skučenom okviru. Sama odeća je oblikovana kao veoma nosivi citat osamdesetih ukršten sa ironičnim aplikacijama fotografija sopstvene porodice. Citat i revival su ubedljiviji i zbog toga što autor nije bio aktivni savremenik tog doba i što čitav model transponuje po ugledu na svestko iskustvo. Posle uvodnog filma i režiranog šoka nestanka struje čitava revija se pretvorila u dobar uvod u electroclash žurku. Anksioznu koreografiju modela su pratili pikselizovani looping snimci u stilu početaka tehno ere. Osamdesete su se zaista vratile, ali vitalne i modelovane u skladu sa duhom vremena, a ne kroz bajatu elitu koja je ubeđena da je došlo njenih petnaest minuta slave.

Dvadesetogodišnjeg Doringera je bilo zanimljivo videti smeštenog u etablirani fashion setting gde je bila toliko očigledna diskrepancija između rutinirane modne retorike manekena/novinara i autentičnosti i ubedljivosti autora. Njegov kreativni stav je nešto što vidim kao sasvim dobar pravac u kojem može da krene stvaranje nekog savremenijeg kulturnog modela. U prvom redu mislim na riding the wave svetskih tokova bez nekritičkog kopiranja, na ukidanje kvazi akademskih podela na visoku i nisku kulturu, zatim na neizbežni sud marketa na kojem se nudi proizvod i najviše na jake i kreativne pojedince koji pred sobom imaju jedan brisani playground za sopstveni izraz ne uljuljkan u memlu prohujale slave ili inerciju turbo-fashion-a.