Razzle dazzle ‘em and they’ll beg you for more!

Da saberem po Internetu rasute utiske i bar sebi zaključim slučaj Avatar.

Sineastu James Camerona do sada nemam utefterenog baš na die-hard fan listi, ali čiji bar jedan film na DVDu posedujem (Aliens). Aliens mi je kao klincu uvek bio blasfemija Scottovog Aliena. Nema tu onog suspensa niti pretnje koja ja tu negde, ali je ne vidim. Sve mi je smrdelo na sequel rabljenje već proverenog recepta, ali ovaj put upakovano u akcioni film. Priču nikako nisam uspeo da pohvatam, a stvorenja su mi bila svedena na nakostrešene kengure. Negde u vreme kada je Fincher uradio Alien³ vratih se i Cameronovom filmu i skapiram da je zapravo odličan. Sve je to vrlo čvrsto. I priča i režija, i kamera i dizajn (Alien dizajn je nasleđen, pa je ostalo da se poradi na elaboraciji futurističkih mašina i to je super ispalo.) Neizostavni deo odrastanja je i Terminator. Mašine opet super, priča korektna, non-stop akcija… milina živa. Terminator 2 je čekao da se tehnologija kompjuterske animacije usavrši, pa smo i tu dobili super akcioni film sa dodatkom glossy tečnog metala (važna stavka za ostatak teksta). Abbys mi je isto tako drag film vrlo sa vrlo fino nijansiranom političkom pričom. Titanic, ok… šta sad. Odgledali, zapanjili se produkcijom i to je to.

U decembarskom broju magazina Wired je izašla poduža priča o Cameronovoj karijeri, kao i o čitavoj avanturi zvanoj Avatar. Čovek je posle Titanica plivao u kešu kao Baja patak i sad ima slobode i vremena da se bavi samo onim što voli. Tu je i tinejdžerski momenat ljutnje na Lucasa koji mu je “maznuo” ideju. Došlo je njegovih 5 minuta da pokaže svetu čija je baba šporet rodila. Čitava priča blista neviđenom energijom vizionarskog giganta, koju možete osetiti prilikom gledanja bilo kojeg od njegovih filmova. Čovek ima i sredstava i energije da menja svet. I da se Sony mašina upregne u stvaranje nove kamere i da se prodrma američka bioskopska industrija. Prilepio sam ovu priču na dosadašnje iskustvo gledanja njegovih filmova i na neviđeni hype koji vlada oko Avatara. Ne mogu da dočekam da vidim film.

Subota, fin dan, uspeli da nabavimo karte ($20) za super-duper Loews IMAX bioskop na 34toj ulici. Sve pripremljeno za kompletno filmsko uživanje. Super-duper bioskop malo smrdi na aljkavštinu, nema ništa da se pije osim pink limunade. Mesta nisu baš najbolja, ali ok… malo preblizu ali oko centra. Počinje film i posle 2.5 sata… WHAT… THE… FUCK??? Retko kad u životu sam se osetio toliko prevarenim.

SVI koji su gledali film su ga nahvalili, pljušte ode po novinama o revolucionarnom pomaku u filmu, a ja imam osećaj da sam nešto gadno propustio. Dobro, shvatam ja čari “nezavisnih” medija owned/operated by Hollywood. Ajd da proba neko nešto da kaže loše o gigantskom projektu u koji se skucano toliko para i energije. Prve kritike na koje nailazim se tiču pušenja u filmu. A? Jel to sad opet neka zajebancija? Center for Tobacco Control Research and Education at the University of California je nadigao frku zašto u takvom blockbusteru Sigourney Weaver puši i kako je to loš uticaj na mladež (a tradicionalni ultra-violence zdrav?). Cameron je dao neku apologetsku izjavu kako se to sve uklapa u profil karaktera i kako nedajbože da on podržava pušenje. Zvuči skoro kao pokajnica Tiger Woodsa zbog jebuckanja konobarica. Koga bre briga? U redu, shvatam i to. Moraš da se uvlačiš moronizovanom kvazi-puritanskom javnom mnjenju, ako želiš da ostaneš u igri.
Ostatak kritike se uglavnom vrti oko problematične ideološke priče iz raznih uglova. Kineski blogeri su se obrušili na stereotipe tipa divlja orijentalna žena vs. beli muški kolonizator. New York Times je skrenuo pažnju na sličan sindrom belog mesije. Uglavnom PC-crap talk. Pa dobro. Bajkovite (ovo je valjda planirano kao nekakva bajka) priče su obično dvodimenzionalne i pune stereotipa. Steven Heller ga je na svom blogu opisao kao “The film, which has received well-deserved praise for its awesome special effects, is all gloss and, moreover, an ill-cast, poorly scripted, cliche-ridden, emotion-manipulating tale.” Čak i je i svetoj stolici zasmetalo što se bog zamenjuje prirodom. To je valjda i jedini ugao filma koji mi se dopada.

Ali šta sad tu meni tačno smeta i zašto:

- Da se poduhvatim najočiglednijeg i već spomenutog. Beskrajno stereotipna i tanka priča. Stereotip, dogovorili smo se, nije toliko problem ako ćeš da napraviš neku varijaciju na temu ili malo nafatiraš priču. Ovo mu dođe onako golišavi skelet mašine vs. priroda, sa sve pomenutim kolonijalnim uglom. Zemljani su SAMO pohlepni zlotvori, a Na’vi su čista harmonija sa prirodom. Humora nema ni u tragovima. Može tu valjda još nešto (videti District 9, npr.). U skladu sa retardirano jednodimenzionalnom pričom idu likovi kao od kartona sečeni. Svako ima samo jedan motiv i jednu stranu. Pa i u bajkama ima bar jedan lik koji nije ni crn ni beo. Unajmiš ikoničku uber-ženu Sigorney Weaver i daš joj dying words “I need to take some samples.” Jedini lik gde sam naišao na tragove trodimenzionalnosti je pilot Trudy Chacon (igra je Michelle Rodriguez iz Lost-a), koja ukupno ako ima 3 rečenice u filmu.

- Stvaranje novog sveta from the scratch nije baš lak posao. Pitajte boga. Koliko je Tolkienu trebalo da stvori Middle Earth sa svim detaljima i geografijom i vrstama/podvrstama i folklorom i istorijom. Pa još u to sve da smesti super nijansiranu složenu priču (baziranu opet na jednostavnom i čvrstom skeletu). I u sve to sa minimumom mašte možete da poverujete. Avatar naspram filmova kao što su 2001: A Space Oddyssey, Star Wars (bar 4 i 5), Blade Runner ili Lord of the Rings (1-3) izgleda kao studentski rad (izvinjavam se svim bivšim studentima na analogiji). Onako poluzavršena skica, noć pred predaju projekta. Kao ajd’ neću male zelene (to sad već stvarno nije fazon, pa već jedno 30 godina), nego ću velike plave. A i ti veliki plavi su zapravo oni obični (ljudi) samo istegljeni, pa ofarbani. Antropocentričnost u zamišljanju vanzemaljaca mogu da razumem kao lenjost i nedostatak mašte, kao tradicionalnu ljudsku aroganciju (pa naravno da smo mi centar svemira) i (najverovatnije) kao najbolje sredstvo da se gledaoci užive u nešto što im je slično. (Kao odličan primer promišljanja vanzemaljaca uzeti tri nastavka knjige “Rendezvous with Rama” Arthur C. Clarka.) Ali ostatak Pandora univerzuma? Tu valjda ima prostora za razigravanje. Ne baš. Evo, uzeću nosoroga, pa ću mu nakačiti čekić umesto roga. Konj je isti kao zemaljski, samo što ima koštanu grivu i dve noge viška (???). Leteća stvorenja su manje više pterodaktili… itd. A fauna je onako new-age mushroom trip. Lucasovi odlakavljeni slonovi sa nakačenim ovnujskim rogovima imaju više života.
Naslepo uzmite bilo koju knjigu Ursule Leguin pa ćete imati višestruko razrađeniji i maštovitiji “alternativna majka priroda” univerzum od ovoga.

- Evo uporedite samo nivo elaboracije u smišljanju mogućeg budućeg ili totalno fiktivnog univerzuma iz nekog od gore pomenutih filmova. Za 2001: A Space Oddyssey je na primer smišljano poduže uputstvo za korišćenje svemirskog toaleta (koje je posle, ako se ne varam, NASA upotrebila) koje se vidi na par sekundi u filmu. Da ne pominjem pažnju poklonjenu svim ostalim detaljima. Lucas je unajmio vodećeg eksperta na polju bajki, Bruna Bettleheima, kao konsultanta na scenariju. Zato Star Wars živi i dalje. Blade Runner sa svojim nebrojenim slojevima mogućeg LA-a iz 2019. I Jackson koji je bez obzira na gotov literarni predložak (još teži zadatak, ako se uzmu u obzir i horde fanova) perfektno oblikuje Middle Earth koji je zahvaljujući bezbrojnim ilustracijama i Tolkienovim opisima legitimni deo svetskog folklora. Dodati tu i Scottovog Aliena gde je napravljen sjajan kontrast zemaljsko-vanzemaljsko tako što su unajmljena dva odlična umetnika (Ron Cobb i HR Giger). Treba li da pominjem i stepen razrađenosti priče u pomenutim filmovima.
E, svega toga u Avataru nema.

- Vratimo se na Cameronov tečni metal iz T2. Pre ere kompjuterskih filmskih efekata sve je išlo pomoću štapa i kanapa. Svaki svemirski brod je tu morao nekim mukotrpnim radom da se smisli i napravi u već nekoj razmeri i sa podosta detalja. Uporedite samo detaljnost i uverljivost iz Star Wars 4-6 i iz Star Wars 1-3 pa će vam biti jasnije. Razvojem kompjuterskog 3D oblikovanja prilično su smanjeni troškovi produkcije, ali je dat neviđen prostor za lenjost i lažiranje (prenatrpanošću se krije nedostatak suštine). Ako ste ikada otvorili i probali bilo koji 3D program sve će vam biti jasno. Najlakše je napraviti nekakve fluidne objekte koji kao da su izliveni iz jednog komada, pa im još i dodate neku blistavu teksturu. Stvorenja izgledaju kao da su izašla iz igrice SPORE. Plastična površina poprskana raznim bojama. Ko će sad tu da se bavi nekim detaljima, vidi kako to super bre izgleda. I tu se stvari nisu promenile za 20 godina (uz časni izuzetak Petera Jacksona). I dalje to sve uglavnom izgleda plastično i nedorađeno i računa se samo na sjaktavost (da ne grešim već grešnu dušu, Camronove mašine po pravilu odlično izgledaju). Boljka od koje izgleda boluje ne mali broj filmova sa kompjuterskim efektima, pa i ovaj.

- Upitao sam jednog ovdašnjeg dizajnera zašto mu se tako dopada film, na šta on: “Pa meni je to super, sve 3D, pa ja letim s njima, pa strava… i tako.” Mogao si isto tako da uživaš u 3D projekciji kocke koja se okreće i leti. Svaki drugi holivudski spektakl dobije 3D tretman, pa nikom ništa.
Sredinom 80tih (pre 25 godina!) je izbačen Jaws 3D i mene odveli da gledam film u Novom Sadu. Počeli su da koriste naočare sa različito polarizovanim folijama umesto klasične kombinacije crveno/zeleno(plavo) i to je malo unapredovalo tehniku. Sve je to bilo strava i živo i strašno i uzbudljivo… kad imaš 13 godina. Posle 25 godina se tu ništa nije pomaklo. Tehnika je ostala ista: fake 3D kao pop-up razglednica gde su različiti planovi “razdvojeni” po dubini. Zadnji planovi kadra koji su obično neoštri izgledaju još neprirodnije pošto su i dalje neoštri, ali su izdvojeni kao kartonski isečak. Snimanje za 3D po pravilu ide "ajd sada da svaki kadar bude 3D-ičan. Kada imate na raspolaganju 140 karaktera u Twitteru NE MORATE da upotrebite svih 140!
E da, ipak se nešto promenilo. Naočare nisu više kartonske nego plastične.

A revolucija? Pa ta kamera je super pošto režiser može da vidi skoro gotov proizvod kroz istu. Glumci i dalje bauljaju prema nekim markerima, a meni kao gledaocu baš i ne znači mnogo.

Sve u svemu bogobojažljivo slavljenje kapitalističkog preterivanja, a ne divljenje filmu.
Najdvodimenzionalniji film ikada napravljen za gledanje u 3D-u.

Ili što kaže Billy Flynn u mjuziklu “Chicago”:
“Give ‘em an act with lots of flash in it
And the reaction will be passionate
Give ‘em the old hocus pocus
Bead and feather ‘em
How can they see with sequins in their eyes?”

PS: “I am a HAL 9000 computer. I became operational at the H.A.L. plant in Urbana, Illinois on the 12th of January 1992.”
HALe, srećan ti rođendan!

PPS: Voleo bih da mi obožavatelji ovog dela objasne zašto ga vole, a i oni koji misle da je dobar, zašto je dobar.

link ka originalnom članku >>>

Amygdala

Nekad su prijatelji imali običaj da me pitaju “A čega se bojiš ove nedelje?”. Lista strahova se menjala, smanjivala, povećavala, ali je uvek bila tu. Od registrovanih fobija (mostovi, liftovi, avioni, mrak, visina, autoriteti, otvoreni prostor…), preko malo egzotičnijih (onesvešćivanje na javnom mestu, mucanje, zatvor (ne konstipacija…)) do potpuno suludih koji zahtevaju jako dugačka objašnjenja (strah da ću “pasti” na gore, tj. odleteti, strah od preterane udaljenosti od određene tačke pa će me neki nevidljivi lastiš vratiti nazad… a sve vezano za prostor). Ako je za utehu, omiljeni mi Lars Von Trier ima sličnu odužu listu.

Psihologija vam obično pruža uobičajeni bullshit. Te fobije su neurotični poremećaji izazvani spoljnim stimulansima i unutrašnjim predispozicijama. Te je vezano za depresiju. Te mora da ima neki događaj koji je okinuo fobiju koji ako se ponovi fobija će nestati (”Rear Window scenario”). Te sve je to u stvari strah od smrti. Ali mora da se razlikuje od lakšeg stepena kao što je obična anksioznost/uznemirenost. Saznate još mnogo što šta ako zbog istih provedete nekoliko godina na psihoanalitičarskom kauču. Recimo šta će da popuni rupu kada strah nestane. Fobija od nestanka fobije. Što bi rekla Sigourney Weaver: “You’ve been in my life so long, I can’t remember anything else.”

Strašno je kada pokušate da nekome objasnite svoj strah, pa uglavnom naiđete na “Ma daaaaaaj. Stvarno?”. Što, pogađate, ne pomaže mnogo. Tuđi strahovi nam ništa ne znače. O fundamentalnoj nemogućnosti komunikacije među ljudima ću se svakako pozabaviti u jednom od narednih postova.
Ali nije sve tako strašno.

Ako uspete da napravite i najmanju distancu u odnosu na paniku, strah može biti veoma zanimljiv. Bar meni jeste. Oduvek sam bio fan horor literature i kinematografije. Ne iz one pobude “E, sad ću da te dohvatim, nećeš ti mene više straviti”, nego iz čistog macabre uživanja i potrebe za uzbuđenjem i podražajem. Splatter horror, fino satkani teror, eerie gothic jeza koja se penje uz kičmu, nelagoda koja nas lagano i prijatno golica, … Kao klinac sam obožavao da gledam horor filmove iako sam znao da posle toga neću moći nedeljama da spavam. Keva i ćale mi za razliku od drugih filmova (bilo ih je malo, ali “Poslednji Tango u Parizu” sam prvi put video sa 25) ove nisu zabranjivali. Ima tih filmova i scena koje vas osakate još dok ste mali, pa posle godinama gmižu međ’ javom i međ’ snom:
- Demoni, Lamberto Bava, (neviđeni trash koji me je toliko istraumirao da nisam smeo nikad više da ga pogledam. Koleginica JĐ sa ovog bloga ima istu traumu, pa se dogovarali da gledamo zajedno.)
- Alien (scena ubijanja Harry Dean Stantona…”Kitty, kitty,… come on Jonesy”)
- The Exorcist (scena kad se na devojčicinom stomaku pojavljuju reči “help me”)
- Humanoids from the Deep [Monstrumi mora] (još jedan neviđeni trash o monstrumima koji spopadaju žene radi prokreacije)
- Hellraiser (kompletan infernalni sadizam Clive Barkera mi okida neke gadne žice)
- Invasion of the Body Snatchers [v. 1978.] (pas sa ljudskim licem)
- Parazit (sa Demi Moore)

Neverovatan emotivni kvalitet “Dark Water”-a gde se strava meša sa tugom, Dreyerov “Vampyr” (scena senki koje plešu po zidu me takođe traumirala kao klinca), campy Fassbinder-like šminkani filmovi Daria Argenta, zapadnjačkim očima začudni azijski filmovi, klasici Craven i Carpenter (ovih dana baš uživam u genijalnosti njegove muzike)…
Moram priznati da skoro nisam naišao na dobar horor film koji bi me bilo kako uzbudio. “Session 9″ recimo nije bio loš. Crkoh od straha kada sam pogrešno čuo poslednju rečenicu u filmu.
Sve je upakovano u određeni vizuelni jezik: dizajn, tipografija, muzika, fotografija… otupljeno pre nego što je i stiglo možda da me uzbudi. Kao art natrpan u galerije. No, o literarnom i filmskom žanru možemo do sutra.

Pade mi na pamet i link horor<->gay kultura. U svakoj LGBT knjižari imate jednu veliku policu sa horor literaturom. Pisaca pripadnika seksualnih manjina ima više nego u bilo kom drugom žanru (tvrde neprovereni izvori). Poppy Z Brite, Clive Barker, Kevin Williamson… Posebno u vampirskoj mitologiji. Vamp-queer relacijom sam pokušao jednom da se pozabavim u tekstu “Coming out of a coffin“.

Strah može onako perverzno da se voli i neguje. Kao Ripley koja onako nežno grli aliena dok pada u rastopljeno olovo (Alien³) ili njeno saosećanje sa maticom koja pati zbog prođaja, a da ne pominjem sentiment prema novopridošloj kreaturi (Alien Resurrection). Može da se tretira kao uzbuđenje, slično seksualnom. Može da se secira i analizira. Od ličnog do političkog (strah kao oruđe vladavine i strah=mržnja).
Osim ovog teksta uporno sam probao da komuniciram strah (uživanje, opsesija, “breaking the spell”) kroz vizuelne proizvode.
Moj rodni grad, Bečej kao medijska stereotipna horor varošica. (www.the-mighty.com/becej). Taj projekat se rodio inače iz vrlo ozbiljnog koncepta turističke kampanje za Bečej. Treba li da napomenem da me nisu ozbiljno shvatili. Pri skorašnjoj poseti sam napravio još jednu seriju “goth” fotografija. I dalje sam ubeđen da bi Bečej zarađivao neviđeno od horde horror geekova u potrazi za podražajem.

U skorašnjem “Margins” projektu (lični vizuelni dnevnik) “fear” tag je na ponosnom 4-tom mestu po frekventnosti. Odmah iza “death”, “blood” i “Steve” (isti je dosta pokapirao našavši se na ovoj poziciji).

Kolega Dolinka i ja smo pre 8 godina napravili jedan web art rad “Folie à deux“. Podelili ekran na dva dela, on levo ja desno (nemoj da mi neko potegne polit. šegu) i potpuno zasebno “reagovali” na razne teme. Pogledajte “fear“.

Još nekoliko ključnih strahova i uglova analize će ostati sa namerom nenapisani. Opsesija “Alien” kvadrilogijom koja se provlači kroz ovo pisanje je sasvim dovoljan hint.

Ripley signing off…

(Amygdala iz naslova nije mispelovana princeza Amidala, nego je deo mozga koji između ostalog kontroliše strahove i agresiju. Možete ga malo urazumiti razumnim količinama lekova iz benzodijazepin porodice.)

link ka originalnom članku >>>

Europa

“I shall now count from one to ten. On the count of ten, you will be in Europa.”

Kad putujete velikom brzinom sa istoka na zapad čini vam se kao da vreme stoji. Sunce stalno piči kroz prozor i jedva da se pomera. Podmlađujete se putujući u “novi svet”. Kada letite nazad ka “starom” đavo vam naplati podmlađivanje. Vreme nestvarno proleće, a mučna i nadrealna noć traje sva sreća mnogo kraće. Musave face žmirkaju pod preterano ranim suncem. Smorene stjuardese dele doručak. Ikonica aviona na mapi se već nalazi negde iznad Irske. Nazad u naručje majke Europe. Još malo pa slećemo u Frankfurt. Max Von Sydow iz Von Trierovog filma “Europa” mi hipnotički u ušima odbrojava vreme do momenta povratka. Leopold Kessler iz istoimenog filma putuje brodom iz Njujorka do Bremehafena, pa Zentropa vozom do Frankfurta. Godina je 1945. Ja putujem Lufthansom iz Njujorka za Frankfurt, pa zasebnim letom iz Frankfurta za Beograd. Godina je 2009.
Šta se promenilo za 64 godine?

“I say: one. And as your focus and attention are entirely on my voice, you will slowly begin to relax.”

Sećam se reklame za FEST 1992. gde je umontirana scena prolaska voza kroz tunel iz “Europe”, ali sa muzikom Prokofieva iz “Romea i Julije” umesto Holbekovog soundtracka. U pitanju je jedan filmova koji vas zaskoči iza ćoška nespremnog i koji vas žigoše za ceo život (pa bar u proteklih 17 godina). Neviđena fotografija sa sve najranijim filmskim trikom zadnje projekcije i preklapanja slika. Pa na to lepo nalepljena dramatična muzika Joachima Holbeka. Pitka i prepoznatljiva faux-noir priča o idealisti osuđenom da nastrada u svetu koji će prekasno da razume.

Priča koja se provlači kroz sva tri filma “Three E” evropske trilogije (”Element of Crime”, “Epidemic” i “Europa”). Kritičari (posebno američki) ga uglavnom opisuju kao preterano artificijelnu ekstravagancu gde je autor pokrao/pozajmio/citirao šta je stigao od Dreyera i Bergmana do Hitchocka i Tarkovskog. Upakovana samoironična šarada danskog wunderkinda željnog slave i novaca. Kako neko može da snima filmove o predelima/događajima koje nije video (Trier je veliki fobičar, pa ne putuje)? Super debilno novinarsko pitanje u razini onog koje je jedan novinar postavio Truffaut-u o Hitchcockovom “Rear Window”: “To je film o Greenwich Village-u?”. “Ne, to je film o filmu.”
“Europa” je film o snu o Evropi. Ili noćna mora?

“Two, your hands and your fingers are getting warmer and heavier.”

Pored “Moulin Rouge”-like poplave emocija “Europa” je za mene jedna zavodljiva i apsurdna ideološka slagalica. Tlačitelji postaju žrtve. Sastavljaju se upitnici koji treba da ispitaju krivicu nacije. Apsurd poznatog evropskog patriotizma koji kao ljubav prema sopstvenoj zemlji obično vodi u zločin. Američka invazija na makro i američka zbunjenost na mikro nivou. Projekat jevrejske države: na ženin uzdah za Palestinom, muž odgovara “Wir sind Juden, aber wir sind Deutschen, aber wir sind Juden”. (Ovih dana smo svedoci uspeha istog projekta). Vajmarska raskalašna dekadencija proterana kroz naci filter, pa umazana patriotizmom i pridavljena američkom pragmatičnošću. Pravdanje strasti (i zločina) religijom, jer ako si mlak ispljunuću te iz usta. …
Jel i dalje mislite da se nešto promenilo za 64 godine?

“Three, the warmth is spreading through your arms, to your shoulders and your neck.”

Svaki put kad se nađem u razgovoru sa stranim diplomatom prvo ga propitam o konceptu EU. Jedan francuski lik mi je ‘ladno odgovorio kako naravno da Turska ne bi trebalo da uđe u EU jer ćemo tako biti previše blizu Iraku (???). Naspram njega i Vuk Jeremić izgleda kao oličenje gandijevske mudrosti. Posle ih obično pitam da li su gledali film “Europa”. Nijedan ga nije gledao. Onda im detaljno prepričam o čemu se radi i zašto bi trebali da ga gledaju i da bih svakog wannabe diplomatu zalepio za ekran i puštao “Europu” na repeat. Uglavnom naiđem na zbunjeni pogled koji polusvesno svrdla negde kroz mene i izraz lica “Ko je ovaj freak? I šta sad koji kurac hoće od mene? Ja samo radim svoj posao (just following orders što bi rekli “nedužni” nemački vojnici). Uostalom ovo je neformalna žurka.”

“Four, your feet and your legs get heavier.”

- I’m sorry Leo I… I did what i had to do. But it’s your fault too. It would have been so easy for you.
- Easy?
- Nothing could have happened to you.
- What about all the people on the train?
- What people? Everybody on this train has been through the war just like me. You can’t compare yourself to us. Everybody has killed, or betrayed. Directly or indirectly. Hundreds of times. Just to survive. Look into their eyes and you will see what i mean.
- You are talking about an awful crime.
- The way i see this is that you are the only criminal.
- I haven’t done anything. I am not working for either side.
- Exactly.

“Five, the warmth is spreading to the whole of your body.”

Prethodni dijalog iz filma između Nemice i Amerikanca meni predstavlja esenciju pitanja Evropa-Amerika. Bazično nerazumevanje Drugoga. Vrlo lako potežemo za binarnim opozicijama (materijalno-duhovno, duboko-površno, istorijsko-aistorijsko…), a kulturne razlike nisu suočene nego potpuno razmimoiđene. Amerikanac ne može ni da započne da promišlja šta je to biti Evropljanin i v.v. A došao je da pomogne.
Odatle ide davljenje svakog diplomate kojeg sretnem. Šta ti zapravo znaš o kulturi i zemlji kojoj pokušavaš da pomogneš? Pomoći znači prvo pitati i naučiti, pa onda naći recept. Ne nametati svoje kulturne modele kao univerzalne. Ako si baš rešio da napadneš zemlju onda imaj muda da to i priznaš, a ne da to prodaješ kao uvođenje demokratije, promociju ljudskih prava ili sprečavanje genocida. Što bi rekao pukovnik Harris: “Germans killing Germans… that doesn’t break my heart.”
Ili sam i ja nesretni idealista osuđen na gadan kraj koji neće niko snimiti.

“On six, I want you to go deeper. I say: six. And the whole of your relaxed body is slowly beginning to sink.”

Pre par nedelja je izašlo remasterovano izdanje “Europe” na dva DVDa sa gomilom ekstra materijala (Criterion Collection). Pored raznih intervjua, filmova o filmu i teorijskih seciranja na kraju drugog diska nalazi se kraći film zvani “Faecal Europe”. Skoro svi pozadinski snimci su urađeni u poljskom rudarskom gradiću Chojna u vreme oko pada berlinskog zida. Ambijenti razjebane posleratne Nemačke nisu mogli da se nađu u Nemačkoj, ali ih je zato u Poljskoj bilo na pretek. Statista je bilo koliko vam srce ište, a svi su plaćani $6 na dan. Čak su morali sami da izvlače voz konopcima u sceni startovanja novog voza.

Crkvu je za vreme rata bombardovala Crvena armija. U vreme snimanja ista armija je pomagala na lokaciji stare crkve koja je zahvaljujući njima ostala bez krova. “Europa: The Faecal Location” je kratak anegdotski film o smeštaju filmske ekipe. Jabukama ćete se otrovati ako ih ne operete, iz slavina curi žuta prljava voda, zavese vise polu-otpale, rasklimatane lampe, a grejanje jedva radi. Ekipu su najviše zabavile WC šolje koje ne funkcionišu. Naime, sadržaj se uvek vraćao nazad. Šokirani Danci su izmislili i igru. Poseru se, pa se onda klade čije će govno pre da se vrati nazad.
Nešto se izgleda promenilo.

“Seven, you go deeper and deeper and deeper.”

Izbor glumaca za film takođe reflektuje EU/US dijalog. Jean-Marc Barr, pola Francuz, a pola Amerikanac, započinje dugogodišnju saradnju sa Trierom upravo ovim filmom. Dekadentno loš glumac lepa lica Udo Kier donosi sa sobom duh saradnje sa Warholom i Paulom Morrisseyem. Barbara Sukowa je od ranih početaka sa Fassbinderom završila u Hollywoodu. Pa onda bergmanovsko-holivudski Max Von Sydow uz čiji bi glas mogao komotno da umrem. Verovatno je najznakovitiji Eddie Constantine, američki glumac poznat po evropskim art-house filmovima (Godarov “Alphaville”). Svi raščerečeni između starog i novog sveta naterani da glume lutke (Kieru to nije teško palo) u ovoj preproduciranoj verziji “Punch&Judy”

“Eight, on every breath you take, you go deeper.”

Sopstvenu hipnotičku opsesiju ovim filmom (i svim prtljagom koji nosi(m)) sam probao da upotrebim u nekoliko svojih radova. Od ličnog iskustva razvlačenja na dve strane i sopstvene veze sa Amerikom/Amerikancima/Amerikancem do igranja sa zlom patriotizma ili običnog rabljenja ikonografije. Pokušaj varenja Evrope kao kontinenta, kao geo-političkog konstrukta, a sa distance.
Pre mesec dana sam dobio email o grafičkom konkursu Europe by Designers sa temom “Europe: what does Europe mean to you?” i opet je počelo da me svrbi. Ne zna čovek odakle da počne. Da li EU diktatura zapadnoevropskih vrednosti, da li beli hrišćani u strahu od Islama, da li nacionalizam i porast desnice, ili mitski prikazi silovanja Evrope…?
Amerika mi je uvek bila visoka plavojka na visokim štiklama, sa plastičnim sisama i Prozak osmehom iza kojeg je mozak na rezervi. Evropa bi bila matora i debela, polumrtva kurva sa razmazanom šminkom koju više ni najzagoreliji neće da kresnu.

“Nine, you are floating.”

Rezultat je bio oblačenje slike Lucian Freuda (poznate i po tome što je najskuplja slika živog umetnika) “Benefits Supervisor Sleeping” u Rem Koolhaas-like boje svih zastava zemalja Evrope (kontinenta, ne EU).

Jedan rad je bio najobičniji screenshot Trierove “Europe”, a treći je dokument o birokratski tolerantnoj EU. Radovi su ovde.

“On the mental count of ten, you will be in Europa. Be there at ten. I say: ten.”

Prva stvar kada izađem iz aviona je da se nabijem u najbliži kafe frankfurtskog aerodroma i zapalim cigaretu. Kafa preskupa. Na kapiji za beogradski let čujem srpski.
Dobrodošao nazad u Mamin zagrljaj.

“In the morning, the sleeper has found rest on the bottom of the river.”

“You want to wake up to free yourself of the image of Europa. But it is not possible.”

Brokeback Mountain

Intimno-ideološko-turistička recenzija ili "ostavite nas više da pogledamo film na miru"
objavljeno na www.gay-serbia.com

Jurcajući po istočnoj obali Sjedinjenih Američkih Država ovog januara zadesih se u Washingtonu. U blizini Dupont Circle-a (čuveno istorijsko gay okupljalište u prestonici), Dupont 5 bioskop, a u njemu se pored "Capote", "Mrs. Henderson Presents", "Imagine Me and You" daje i već čuveni "Brokeback Mountain". Napisi i recenzije na sve strane, globusi, oskari. Par dana pre toga sam se zadesio i na jugu iste istočne obale gde odgledah prenos dodele Zlatnog Globusa. Ang Lee sa svojim enigmatično smirenim izrazom skuplja nagrade, Heath Ledger (Ennis Del Mar u filmu) se snebiva u stilu "ma nisam ja derpe, evo imam i ženu" (kao da je ikoga briga). Izbor za gledanje u Dupont 5: definitivno Brokeback Mountain. Ne zbog toga što se nadam da se ovaj put nije napravilo još jedno politički korektno trendi smeće, nego zbog Ang Lee-a. Čoveka sa istorijom sjajnih filmova i sa najuravnoteženijim osećajem za doziranje emocija u moru " udari me u stomak, ali mi ne diraj srce" autora. Dovoljno je se setiti "Ice Storm", "Sense and Sensibility" ili "Wedding Banquet".

Film je rađen po kratkoj istoimenoj priči Annie Proulx, a radnju filma, iako ga možda niste gledali, verovatno već znate napamet. Ali evo opet: rodeo jahač Jack Twist (Jake Gyllenhaal) i rančer Ennis Del Mar (Heath Ledger) (kauboji?) u potrazi za poslom bivaju zajedno unajmljeni da čuvaju ovce na Brokeback planini, Wyoming, 1963. godine. U skoro netaknutoj prirodi, daleko od socijalnog settinga juga Amerike toga doba otkrivaju sopstvenu homoseksualnost. Po povratku u "civilizaciju" čitavu aferu potiskuju u društveno prihvatljiv model, brak. Jack se ženi kćerkom južnjačkog bogatuna, nekakvim dalekim odsjajem "Scarlett O'Hara" sterotipa. Ennis hvata prvo što mu je palo pod ruku, zacementiranu ljubav iz detinjstva. Povremeno se zajedno vraćaju na Brokeback planinu, jedino mesto gde mogu slobodno da iskazuju ljubav jedan prema drugom. Nije džaba slogan filma "Love Is A Force Of Nature". Rascep koji se nazirao od početka dolazi lagano iz razlike u stavu prema njihovom odnosu. Jack, emancipovaniji homoseksualac (u Srbiji poznatiji kao gej) predlaže da napuste čitavu maskaradu i započnu zajednički život. Ennis, manje emancipovani homoseksualac (u Srbiji poznatiji kao peder) kome je draža maskarada, radije pristaje na hetero-glumatanje. U narednih dvadeset godina svaki od njih živi svoj model koliko je to moguće, ali im dalje ostaju povremeni sastanci u prirodi. Sve do tragičnog vrhunca oličenog u Jackovoj smrti. Ennis ostaje sam sa krvavom Jackovom košuljom, jedinom stvari koja mu je ostala. The End.

Prva stvar koja me je očekivano dotakla je režija Ang Lee-a. Očekivani i prepoznatljivi snimci prirode (čovek koji je svojevremeno snimio britanskiji film sa boljim snimcima prirode i od Merchant-Ivory fabrike) i neverovatno dobro režirani emotivni momenti lišeni blebetanja. Scene za pamćenje: prvi susret protagonista i krajnje suptilan "body language" koji će primetiti verovatno samo gay senzibilni; scena seksa u šatoru koja je brza, efikasna i jedna od najstrastvenijih i najiskrenijih koje sam ikada video na filmu; telefonski razgovor između Ennisa i Jackove supruge Lureen neposredno posle Jackove smrti: Lureen sa izgledom Boogie Nights starlete (iako su to već osamdesete :) i ledenim izrazom objašnjava nezgodu koja je zadesila Jacka. Naime prilikom opravke jedne od poljoprivrednih mašina Jack nezgodom ostaje mrtav i unakaženog lica. Za vreme razgovora vidimo flešbekove na moguću istinu: grupa južnjačkih "good ol' boys-a" premlaćuje Jacka sa posebnim akcentom na doterivanje lica.

Pored ustaljenih stavki kod stvaranja ovakve priče zanimljiva je i profilacija likova supruga homoseksualaca. Koje su posledice glumljenja hetero modela po porodicu i suprugu? Ovakvog problema se hvata retko koji film. "Far From Heaven" na primer. U Brokeback Mountain-u imamo Ennisovu suprugu Almu (Michelle Williams, inače supruga Heath Ledgera) koja uviđa vezu između svog supruga i drugog muškarca. Sve vreme nijednom ne poteže problem, ali ubrzo insistira na razvodu. Jackova supruga Lureen (Anne Hathaway) uporno zadržava privid srećnog braka i uzorne bogate kćeri "of the galant south". Režijom pomenutog telefonskog razgovora se implicira da možda ona stoji iza ubistva sopstvenog muža.

Kuriozitet ovog filma u kontekstu drugih "gay" filmova je i prikaz života običnih homoseksualaca. U ovom slučaju kauboja, univerzalnih prikaza američkog mačo stereotipa (zamislite samo dva srpska seljaka umesto Marlboro men). Hrišćanska desnica u Americi je začudo ostala bez komentara i farsičnih demonstracija. Njihova izjava je da film naprosto ne zaslužuje nikakvu pažnju pa ni njihovu i ćutanjem će film lagano pasti u zaborav. Sa gay aktivističke tačke gledišta ovo ukazuje na jedan ubedljivi "fight for your rights" model: govori tako da te razumeju. U ovom slučaju je to univerzalni jezik emocija. Sličan primer smo nedavno videli i u Imamovićevom "Go West"-u. Bez obzira na strah organizatora nikakva horda predvođena "kuracjebožijiorgan" Gavrilovićem nije došla da taba gledaoce. Nije bilo čak ni mangupskih povika iz gledališta. Pored ove aktivističko-komunikacijske lekcije ima tu još. U pitanju su obični ljudi iz ruralne sredine. Tzv. gay scena sa sve emancipatorsko-aktivističkom misijom brine uglavnom o Madonni, Foucaltu, kempu, Broadway-u i ostalim manifestacijama urbanog gay socijalnog setinga. Zanima me koliko je vas ikada razmišljalo kako funkcionišu homoseksualci na selu ili u (na bilo koji način) ugroženim sredinama. Homoseksualci koji ne znaju da upotrebe računar ili nisu čuli za Internet. Homoseksualci koji ne znaju za drugačiji model od hetero-represivnog. Zanima me i kada će se možda neki srpski režiser okuražiti da napravi gay priču, a da to ne bude "ja sam se prvi zapljunuo na temu" ili plitko skupljanje dnevno političkih poena.

Radnja filma započinje 1963. godine, iste godine kada je ubijen JFK. Bio je to kraj jednog velikog masovnog sna o Kamelotu i kralju Arturu. Dolaze neka druga vremena. Vijetnam, M. Luther King ubijen, Stonewall pobuna, borba za ljudska prava šezdesetih i kraj još jednog sna. Ekonomski depresivne sedamdesete, Watergate, Iranska kriza . Film/priča se završava posle dvadeset godina, što bi bilo negde 1983. godine sa Reganovim novim konzervativizmom i farsičnim zatezanjem hladnog rata. Naše junake i njihovu priču u "God's Country" teško da to sve dotiče, ali se namera spisateljice i režisera ipak može malo ideološki učitati. Početak priče ja na kraju jednog nacionalnog sna, a kraj priče je na početku depresivnog društvenog dremeža.

Bez obzira na sve Brokeback Mountain je ipak melodrama koju mnogi kritičari stavljaju u koš sa filmom Titanic (i plakati su im dosta slični). Većina gay kritičara ga uopšte ne stavlja u fioku "gay film" i osuđuje Madonine izjave o hrabrosti glavnih glumaca (gde su delimično u pravu). Odatle i univerzalna prijemčivost kroz govor emocija (da se vratimo na gore pomenutu temu govora koji se razume) što je za svaku hvalu. Ovde treba dodati i sjajan soundtrack sa country emotivnim nabojem Gustavo Santaolallinih gitara koji uključuje i gay legende kao što su Rufus Wainwright i Linda Rondstadt. Možda ova pametna melodrama (jel ovo oksimoron?) dobije kojeg zlaćanog čovečuljka. Navijamo u svakom slučaju. Ja lično više za Jake "Donnie Darko" Gyllenhaala, nego za ustegnutog Heath Ledgera.

Po izlasku iz bioskopa ništa od gornje iznesenih stvari mi nije palo na pamet. Samo tuga zbog prolaznosti ljubavi i sreća što pored mene hoda čovek kojeg volim. Odlazimo u obližnju knjižaru gde kupujem "Close Range, Wyoming Stories" od Annie Proulx. Čovek kojeg volim je i dalje tu sa mnom. Nadam se još dugo. Ljubav je snaga prirode. Patetično? Zaboravite ovo pisanije, pogledajte film i vidite sami gde će da vas pogodi.

Lean on me, let our hearts beat in time, Feel strength from the hands that have held you so long. Who cares where we go on this rugged old road In a world that may say that we're wrong.
A Love That Will Never Grow Old - Emmylou Harris
Brokeback Mountain soundtrack

www.brokebackmountain.com

link ka originalnom članku >>>

Mekani bioskop

Savitljivost filmskog jezika u eri globalne mreže
Objavljeno u magazinu "Remont", No. 12, proleće 2005.

Karijera Leva Manovicha, jednog od vodećih teoretičara medija informatičke ere, u velikoj meri prati razvoj i nastanak tih medija. Poreklom Rus, Manovich je sedamdesetih godina učio crtanje i kompjutersko programiranje, a odatle potiče i angedota da je prilikom prvog susreta sa računarom umesto nule ukucao slovo “O”. Sredinom osamdesetih radi prve računarske grafike, ali kako sam kaže: ” Umetnički svet ne pokazuje interesovanje za kompjutersku animaciju ili kompjutersku umetnost” u eri velikog povratka slikarstvu. Devedesetih Manovich stiče status vodećeg gurua “novih medija”. Bio je svedok nastanka grafičkog korisničkog interfejsa, komercijalizacije desktop računara, ekspanzije Interneta i buma www-a. Veoma zanimljiva figura i zbog iskustva i sa istočnom i sa zapadnom ideologijom, senzibilitetom i stvaralaštvom. Pre četiri godine je kod nas izdata zbirka tekstova, “Metamediji”, u izdanju Centra za savremenu umetnost, a skoro sve njegove tekstove i informacije o projektima možete naći na http://manovich.net.


Little Movies

Pored veoma širokog polja delovanja Manovich je dosta svojih spekulacija posvetio fenomenu filma i njegovoj sudbini u savremenom dobu. Kinematografija je za vek svog postojanja formirala veoma distinktivni medijski jezik prikazivanja narativa kroz pokretne slike generisane linearnim sekvencijalnim prikazom statičnih sličica na ekranu. Pojavom novih tehnologija i alata zacementirana pravila montaže, prezentacije i percepcije su dovedena u pitanje. Devedestih godina prošlog veka video snimci su počeli da se distribuiraju Internetom. Usled još uvek rudimentarne forme i malog obima transmisije čitava situacija nije previše uticala na filmski jezik. Prvi korak u istraživanju filmskog jezika u novonastaloj situaciji je Manovichev projekat “Little Movies” iz 1994. godine. Tačno sto godina posle prve Limijerove projekcije (1895) film konačno osvaja i presonalne računare u potpunosti 1995. godine. “Little movies” je lirski i teoretski projekat koji se bavi fenomenom filma u digitalnom dobu. Sadržajno projekat se bavi tezom da svaki novi medij nosi sadržaje nekog starijeg medija. “Little Movies” za sadržaj uzima neke ključne momente iz filmske istorije. Previše rabljena McLuhanova fraza “medij je poruka” pokazuje svoju istinitost u očiglednosti da je “izgled” medija ono što mnogo više skreće pažnju negoli konkretan sadržaj. Sto godina posle Kinoskopa (1892.) pojavljuju se klipovi u QuickTime formatu, prethodnica digitalnog filma koji tek treba da nastane. “Little Movies” povlače paralelu između ova dva događaja pošto su i oni takođe mali loop-ovi snimljenog materijala. Projekat je započeo 1994. prvih dana velike eksplozije www-a i namera je bila stvoriti film namenjen webu, uz ograničenja Interneta koja diktiraju neku novu estetiku. Da li je moguće stvoriti film rezolucije 1Px ili napraviti naraciju i komunicirati emocije kroz film manji od 1 Mb? Šta može da se uradi samo sa nekoliko piksela? Manovich je to nazvao digitalni minimalizam. Može se nazvati i digitalni materijalizam - DIAMAT (sličnost sa dijalektičkim materijalizmom nije slučajna). Estetska analogija postoji i sa strukturalističkim filmom iz šezdesetih gde su formalni elementi filmskog medija bili zapravo sadržaj filma. U “Little Movies” na sličan način se upotrebljavaju piksel, ekran, linije Tv ekrana… “Little Movies” predstavlja zanimljiv primer ruskog formalnog i tehnološkog minimalizma (koji liči i na istočni “net art” sredinom devedesetih) u susretu sa raskošnom, Hollywood-like vizuelnom produkcijom zapada. U istraživanju filma u novoj eri Manovich je krenuo od najosnovnijih partikula.


Macrocinema

Macrocinema je korak dalje u istraživanju filma i web-a. U ovom slučaju se radi o spekulisanju na šta će da liče filmovi u idealnoj Internet situaciji velikog protoka. Macrocinema uvodi pojam prostorne montaže i nasprampostavlja je tradicionalnom pojmu vremenske montaže upotrebljene u klasičnom filmskom mediju. U prvom redu se radi o prikazu naracije kroz sekvence kao u Giottovom “Capella degli Scrovegni” u Padovi. Različiti prikazi događaja se smešatju u isti prostor (ekran). Kadrovi nisu dati u linearnoj sekvenci kao na filmu nego svi odjednom i na jednom mestu sa mogućnošću izbora i subjektivne montaže. U istoriji filma se nikada nije mnogo obraćala pažnja na takvu prostornu montažu, tj. na koegzistiranje različitih slika odjednom i u okviru jednog prikaza (platna, ekrana…). Slike ne moraju biti samo u relaciji sa onima pre i posle njih nego i simulatno sa slikama koje se nalaze uz njih. Anticipaciju ovakve situacije je dao Michel Foucault:” Mi smo u epohi simultanog: mi smo u epohi nasprampostavljanja, epohi bliskog i dalekog, jednog pored drugog, disperznog…” Foucault tih sedamdesetih anticipira situaciju mreže, simultanosti i čak grafičkog korisničkog interfejsa.

U ovakvom svetlu kao što je knjiga interfejs za tekst, film je interfejs za objekte i događaje koji se dešavaju u nekakvom stvarnom prostoru. Prostorna montaža zapravo liči na naš svakodnevni rad na računaru gde se vrši nekoliko operacija simultano u različitim prozorima. Pojavljuje se nova kinematografska estetika velike gustine. Francuski umetnik/sineasta Christian Boustani istražuje u svojim radovima upravo tu estetiku informacijske/informatičke gustine. Paradigmatičan je jedan od kadrova njegovog filma “A Viagem” (1998) koji prikazuje renesansnu pijacu koja je opet svojevrsni simbol nastajućeg kapitalizma.Time neki tumače i veliku gustinu renesansnih slika, kao što se i holandske mrtve prirode tumače kao izlog ili oglas za robu. Na sličan način je komercijalizacija Interneta početkom devedesetih dovela do zgušnjavanja web sadržaja. Svaki web sajt se uvek sastoji od velike količine disparatnih podcelina od kojih neke imaju čisto komercijalnu funkciju. Informaciona gustina je umnogome uslovljena ekonomijom i kapitalističkom kulturom koju karakteriše neprestano takmičenje između slika.

Boustanijevi filmovi postižu savršenu oštrinu svakog detalja bez gubljenja sveukupunosti prikaza, za razliku od tradicionalnog filma gde imamo dubinsku (ne)oštrinu. Po Benjaminu film ranog XX veka nam je doneo krupni kadar i novi način gledanja na reprezentaciju i samu realnost. Objekti su izgubili svoju nekadašnju auru. Pogled je novonastalom situacijom kultivisan da primi informaciju preko novog medija. Boustanijevi filmovi takođe prinose objekat oku, ali ga ne izdvajaju iz konteksta. Ovakva situacija se može tumačiti i obrnuto: nastanak super-ljudskog pogleda, pogleda kiborga, pogleda koji sve vidi istom oštrinom.

Pored zgušnjavanja i sravnjivanja oštrine u savremenom filmu postoji mogućnost upotrebe logike grafičkog korisničkog interfejsa. Logika interfejsa se prenela i na svakodnevni život (koliko puta ste poželeli da u svakodnevnom životu možete simultano da konzumurate nekoliko stvari ili da upotrebite opciju “undo” ?). A setimo se i popularne interpretacije zalivskog rata kao ratne video igre.


Soft Cinema

Macrocinema početkom novog milenijuma postaje deo projekta Soft Cinema u kojem je Manovich spojio svoje spekulacije o estetici baza podataka, značaju interfejsa, micro vs. macro medijima i konsekvencama web-a. U pitanju je prvo algoritamsko montiranje medija materijala. Svaki video snimak iz Soft Cinema baze podataka je označen određenim ključnim rečima koje opisuju i sadržaj (lokaciju, ljude u sceni…) i formalne karakteristike (dominantna boja, kontrast, pokret kamere…). Program baziran na Macromedijinom Director-u sklapa video rad odabiranjem klipova po određenom algoritmu. Postoji i mogućnost različitih sistema pravila. Na primer jedan sistem bira klipove koji su slični po boji ili tipu kretanja; drugi na primer spaja klipove po sadržaju i delimično po boji.

Trenutna verzija Soft Cinema softvera dopušta autoru da definiše određene skupove pravila, koje potom upotrebljava da sakupi sekvencu video klipova iz baze koji najbolje odgovaraju ovim pravilima. Sve u svemu umesto stvaranja potpune nasumičnosti nasuprot apsolutnoj kontroli autora, Soft Cinema istražuje sasvim drugačiju paradigmu: upotrebu računara kao asocijativne mašine koja spaja slike koje je izabrao korisnik sa drugim slikama. Zanimljivo je da softver za reprodukovanje muzike prvi ponudio random opciju za preslušavanje trackliste. Ovo je još jedan primer kako muzička kultura ide ispred drugih produkata kulture u upotrebi nove računarske logike.

U skorije vreme dominantna tendencija u audio vizuelnoj računarskoj kulturi (VJ-ing, Flash i Shockwave dela…) je da se sinhronizuje slika i zvuk (upotreba video outputa da se generiše zvuk ili upotreba zvuka da se kontroliše video). Soft Cinema nudi opet jedan drugačiji pristup, inspirisan Ejzenštajnovom teorijom audio vizuelne montaže baziranoj na muzičkom kontrapunktu. Soft Cinema filmovi stvaraju svoj automni tok koji teče paralelno sa tokom naracije, ali se usklađuju u pojedinim ključnim momentima. U pitanju je određeni klip koji je izabran kao sidro da poveže narativne elemente.

Druga ideja je narativ baziran na bazi podataka. Umesto da najpre postoji scenario, pa da se onda iz njega stvaraju vizuelni elementi ovde se radi drugačije: započinje se sa velikom bazom podataka iz koje se onda generiše narativ. U Soft Cinema medija elementi su izabrani iz baze od nekoliko stotina video klipova da bi stvorili nebrojeno mnogo različitih kratkih filmova.

Soft Cinema inkorporira teze iz Macrocinema. Dok sineasti poput Petera Greenawaya i Mike Figgisa već koriste umnožavanje i deljenje ekrana za igrane filmove, razmišljanje o vizuelnim konvencijama grafičkog korisničkog interfejsa upotrebljenog u digitalnoj kulturi nudi nam drugačiji način u pristupu stvaranja Macrocinema filma. Ako računarski korisnik već koristi prozore različitih dimenzija zašto se takav pristup ne bi mogao primeniti i na film? U Soft Cinema početak generisanja svakog filma započinje razbijanjem ekrana na polunasumične prozore varijabilnih dimenzija. Za vreme reprodukovanja pojedini klipovi su pridruženi ovim odeljcima promenljivih veličina. Na ovaj način, program definiše i vremensku i prostornu organizaciju dela, i stvaranje sekvence klipova i njihov prostorni razmeštaj.

Multi-frame format je već dobro poznat u savremenoj kulturi. Dobar primer su vesti ili finansijski izveštaji gde se video sa licem izveštača kombinuje sa skrolovanim tekstom, tabelama, paralelnim snimcima itd…, a sve na jednom ekranu. Ono što je najvažnije je da informacije prezentovane u različitim prozorima imaju međusobnu semantičku relaciju, ali i zadržavaju određeni stepen informacione autonomije (za razliku od tradicionalne filmske montaže). Prikaz TV spikera bi imao smisla i kada bi se uklonili svi prateći elementi.

High definition televizija ima mogućnost podele signala na podsignale za razliku od standarda XX veka kao što su NTSC i PAL. Jedinstvena slika je postala stvar prošlosti, a ostalo je da filmadžije to i shvate.

Sa konzumentske strane gledišta možda je najzanimljivija stavka o stvaranju pravog multimedijalnog filma. Film se do sada uglavnom bavio snimljenim materijalom. U Soft Cinema, video je samo jedan tip reprezentacije koji se upotrebljava između ostalih: 2d animacija, animirani tekst, statične scene, 3D scene, dijagrami… Soft Cinema pridodaje normalnoj video slici i druge tipove slika baziranih na sočivu: slike sa web kamera, infracrveni snimci, … Snimljena forma nije više dominantna, nego je samo izvor vizualnih informacija u moru drugih.

Soft Cinema se u savremenoj umetničkoj formi često predstavlja kao računarska medija instalacija. Posetiocima je prezentovana neograničena serija narativnih filmova konstruisanih uz pomoć sofvera. Upotrebom gore navedenih raznih pravila program odlučuje šta će da se pojavi na ekranu, u kom prozoru i kojim redom. Pored toga se može uključiti i muzika i voice-over. Soft Cinema baza podataka sadrži 4 sata video snimaka i animacije, 3 sata naracije i voice-overa i 5 sati muzike. Projekat Soft Cinema je reprezentovan u online, DVD i prostornoj formi sa varijacijama u interaktivnosti i korisničkoj kontroli. Po uzoru na modernističke umetničke pokrete kreativni tim je upotrebio isti umetnički sistem i koncept na različite stvari kao što su ekranski prikaz, prostorna instalacija ili knjiga. Kao što je le Corbusier upotrebio sistem baziran na ljudskom telu tako se u Soft Cinema upotrebljava dimenzija DV NTSC slike 720/480 px.

Soft Cinema nije još jedan previše komplikovan medijski projekat namenjen uskom krugu konzumenata savremene umetnosti. Radi se o otvaranju neslućenih mogućnosti koje savremena tehnologija nudi filmu čiji se jezik mora razviti u skladu sa novom situacijom. Korisnički definisani filmovi, smrt “velikog sineaste”, instant filmovi na mobilnom telefonu, pokretnoj konzoli, laptopu ili palm topu, umrežavanje i razmena narativnog materijala… Sposobnost vizuelne percepcije je jedina granica.


www.softcinema.com
http://manovich.net/little-movies
http://manovich.net/macrocinema.doc
http://manovich.net/cinema_future

The Priest

objavljeno na www.gay-serbia.com

režija:		Antonia Bird
uloge:		Linus Roache, Tom Wilkinson, Robert Carlyle, Cathy Tyson, Lesley Sharp, Robert Pugh, James Ellis, Christine Tremarco, Paul Barber, Rio Fanning, Jim R. Coleman, Gilly Coman, Jimmy Gallagher
scenario:		Jimmy McGovern
realizator:		Miramax
žanr:		Drama
trajanje:		105 min.

U eri zahuktalog licemerja političke korektnosti bilo je pitanje vremena kada će se kroz katolički diskurs progovoriti o problematičnim i neuklopivim fenomenima/pojedincima. Film Antonie Bird ''The Priest'' iz 1995. godine možemo (ako smo naglavačke uleteli u film) slobodno da označimo kao prozaičnu katoličku apologiju homoseksualnosti, incesta, kršenja zaveta celibata i još koječega. But there is much more to it zahvaljujući veoma senzitivnom pristupu Birdove.

U Liverpoolu u omanjoj katoličkoj parohiji stariji sveštenik odlazi u penziju (kao pozdrav razvaljuje prozor dvometarskim raspećem), a na njegovo mesto dolazi mladahni naslednik, otac Gregory (Linus Roach). Svojom pojavom i stavom na prvi mah podseća na Montgomery Clifta iz Hitchcockovog ''I Confess'', a tokom filma ćemo uvideti još neke paralele. Useljava se u stan kod starijeg sveštenika, oca Matthewa (Tom Wilkinson), a oko sebe širi duh ispravnosti i posvećenosti Bogu. Preterano je ispravan da bi sve bilo OK. Prvo škripanje nastaje kada Greg saznaje da Matthew krši zavet celibata i živi u zajednici sa svojom kućepaziteljkom, ne slučajno veoma zgodnom meleskinjom. Gregov moralizam dolazi u pitanje već u sledećoj klasičnoj pick-up sceni, gde ga zatičemo kako u baru kupi prvog tipa koji mu se osmehnuo. Sledi veoma suptilna i nežna scena karnalnih uživanja. Greh, licemerje ili split ličnog i socijalnog? Za sada samo licemerje, pošto prečasni Gregory i dalje nastavlja ulogu prepodobnog pastira.

Stvari se dosta komplikuju kada ga policija hvata u zagrljaju ljubavnika u kolima, a vest dospe na naslovne strane dnevne štampe. Taj isti ljubavnik se u jednom trenutku pojavljuje na Gregovoj misi, a ovaj ga odbacuje (split ličnog i socijalnog). Stado je pobesnelo, jer neće valjda neki peder da im propoveda, a biskup pun hrišćanske samilosti donosi jedinu moguću odluku: da ga izbaci iz parohije. Razumevanja ima jedino otac Matthew što zbog sopstvenog kršenja pravila, što zbog toga što negde najbolje shvata ljudske slabosti.

Dosta uzvišeni ton filma se opušta veoma duhovitom epizodom Gregovog odlaska u drugu parohiju. Sjajne ironijske scene u kojima vidimo opstipiranog paroha ljutog na ceo svet i njegovu kucepaziteljku koja je vatreni vegetarijanac. Vrhunac je scena večere u novoj parohiji: puritanski uređena trpezarija, sto sa svecom, paroh i Greg na suprotnim stranama i matora namćorasta kućepaziteljka koja služi biljne splačine sa keceljom na kojoj je natpis ''Meat is murder''. S. P. Morrissey je verovatno bio ponosan i na tip humora i na citat.

Još dok je bio svećenik u parohiji sa pocetka filma, otac Greg dolazi u dodir i sa trećim velikim problemom hrišćanstva u ovom filmu (i ne samo hrišćanstva): incestom. Devojčica iz njegove pastve mu priznaje da je otac seksualno zlostavlja, a taj isti otac u jednoj prilici prilikom ispovesti i sam priznaje čitavu stvar. Dobijamo već viđenu dilemu iz dosta filmova na ovu temu: ostati veran zavetu ćutnje ili sprečiti zlo. Antonia Bird veoma osećajno i intenzivno rešava konflikt u sceni u kojoj Greg urla na raspeće ''Učini nešto!!!''. Za to vreme se majka zlostavljane devojčice ranije vraća sa posla i zatiče muža u zlodelu. Krivicu naravno svaljuje na prečasnog Grega i tako dobijamo ultimativnog žrtvenog jarca (malo podsećanje: žrtveni jarac potiče iz judaističke tradicije u kojoj se svi grehovi zajednice svaljuju na jarca koji se posle žrtvuje; fino i praktično). Homoseksualnost je ipak označena kao najveći greh, a zabranjena zajednica sa ženom ili incest mogu da se tolerišu, ako su dovoljno diskretni. Simbolički poredak ustrojen na moći i ulozi falusa izgleda ima najveću snagu (setimo se samo vatrenog govora oca Gavrilovića o zloupotrebi ''božanskog organa'').

Otac Matthew uspeva da izdejstvuje Gregov povratak u staru parohiju i želi da zajedno drže nedeljnu misu, na kojoj prisustvujemo klasičnoj postavci ''ko nije kriv neka baci kamen''. Nekoliko ljudi iz pastve ipak ne pristaje na to da im peder drži propoved, ali većina ipak ostaje. Kada je došlo vreme pričešća niko ipak nije želeo da uzme hostiju iz ruku našeg junaka. U jednom trenutku zlostavljana devojčica se izdvaja iz reda i staje pred njega. Dvoje prokaženih i povredenih jedini razumeju slabost i ljudskost u okviru krutog hrišćanskog (ne zaboravimo: katoličkog) sistema.

Antonia Bird veoma vešto manipuliše emocijama i ne dozvoljava ni u jednom trenutku da se zapadne u besmisleni, zašećereni patos. Iskrene emotivne scene i momenti unutrašnjeg raskola su fino prošarani ironijom. Pored antologijske ''Meat is murder'' babe imamo i par duhovitih replika koje omekšavaju čitav kruti moralni setting: Apologija kršenja zaveta oca Matthewa: ''Sa svim tim ratovima i nemaštinom na svetu misliš da je Boga briga šta muškarac radi sa sopstvenim kurcem?'' ili konačno eksternalizovanje sopstvenih najdubljih želja oca Gregorija: ''Ja mu (Isusu) se obratim za pomoć, ali me prikaz golog muškarca samo napali.''

link ka originalnom članku >>>

Bugs Bunny - Act Up Doc!

Junak crtanog filma kao gender anarhista
objavljeno na www.gay-serbia.com


Bugs Bunny (u daljem tekstu Duško Dugouško :-) prvi put se pojavljuje kao suparnik Porky Pig-u (Gica Prasac) u Warner Brosovom crtaću ''Porky's Hare Hunt'' iz 1938. godine. Crtani film su režirali Cal Danton i Ben Bugs Hardaway po kojem je Duško dobio ime. U to vreme je bio mnogo manji, belji i više nalik zecu. Hardaway i Chuck Jones su nastavili da koriste ovaj lik u seriji crtanih filmova Merrie Melodies. Duško Dugouško je bio blago izmenjen, krzno mu je postalo sivo, a lice mnogo izražajnije. Od sporednog lika maničnog zečića kretao se ka glavnim rolama u kojima se mi više ne smejemo njemu, nego sa njim. Tex Avery je 1940. godine napravio ''The Wild Hare'', ultimativni dramaturški šablon u filmu u kojem Elmer Fudd (Davež) glumi nespretnog lovca koji jurca za zecom i uvek biva nasamaren. Duško Dugouško je postavljen kao stidljivi šumski zeka koji gleda svoja posla i uživa u intimi svoje rupe sve dok ga neko ne uznemiri. Za razliku od gomile drugih crtanih likova čiji se humor uglavnom bazira na begu od opasnosti, Duško se hladnokrvno suočava sa svakojakim uzurpatorima in Brando's cool way. U godinama Drugog svetskog rata pojavljuje se i u par angažovanih dela poput onog sa napasnim gremlinom koji sabotira savezničke avione. Krajem četrdesetih već postaje zaštitni znak kompanije Warner Bros. Robert McKimson režira svoj prvi Bugs Bunny film ''Acrobatty Bunny'' 1946. godine. Duško Dugouško je sada već ustoličena zvezda za koju se smišljaju antagonisti poput Yosemite Sama (Sima Strahota). Svoj definitivni oblik i zrelost stiče u filmovima Chucka Jonesa pedesetih godina. Jones je taj koji ga spaja sa Daffy Duckom (Patkom Dačom) u filmu ''Rabbit Fire'' 1951. godine. Partnerstvo neurotičnog i pohlepnog patka i Duška se nastavilo sve do danas. Početkom šezdesetih postaje nacionalna ikona i dobija svoj TV show ''Bugs Bunny Show'' u kojem predstavlja najslavnija ostvarenja Warner Bros. Cartoons-a. Poslednji bioskopski film ''The False Hare'' je napravljen 1964. godine (McKimson). Od tada Duško gostuje u TV emisijama i filmovima, ali je zlatna era bioskopskih Looney Toonsa definitivno okončana. Njegova slava nije se izgubila pošto se njegovi crtaći i dan danas reemituju u nedogled. Veliki bioskopski povratak napravio je Pytkinov ''Space Jam'' iz 1996. u kojem se pojavljuje čitava ekipa Looney Toonsa uz Michaela Jordana.


Duškov lik baziran je, manje više, na tradiciji nemih slapstick filmova i burlesknih gegova, u kojem je svaka vrsta transgresije bila dobrodošla. Crossdressing je bio veoma često sredstvo zasmejavanja, a u slučaju Duška Dugouška to je postalo jedno od centralnih. U tom svetlu, možemo ga posmatrati kao veoma važnu figuru kinematografskog visokog kempa. Polno i seksualno definisanje crtanih i stripskih zoomorfnih likova je oduvek bila glavolomka za autore. Većina ih je prilično aseksualna ili je u nekim blurovanim partnerskim relacijama. Duško Dugouško je ubrzo posle svoje pojave ustoličen kao sofisticirani samac koji vrlo retko izražava svoje seksualne sklonosti, ali zato obilato koristi razne queer strategije. Oblikovan kao prilično polno neutralan i elegantnog vitkog tela za jednog zeca, on veoma lako uskače u bilo koju ulogu koja će ga u tom trenutku izbaviti, od liftboya ili matorog Škota, pa do čitave palete ženskih likova. Duškovi drag postupci zapravo čine samosvesnu manipulaciju tradicionalnih rodnih konstrukcija i normativne heteroseksualnosti. Njegov lik je posebno zanimljiv u svetlu teorija Judith Butler o performativnosti roda gde telo ne samo da se preoblači, nego se i preoblikuje. Duško Dugoško ne koristi drag, on jeste drag. Umesto da samo obuče žensku odeću on preoblikuje svoju zadnjicu u punačku i zavodljivu, pojavljuju mu se senzualne usne i duge trepavice kao i prilično bujne grudi, pa ga možemo smatrati polimorfnim u najširem smislu te reči. Zanimljivo je kako drag strategije Duško koristi samo kad je u opasnosti (i ponekad iz čista mira da nas (se) zabavi). U bezizlaznoj situaciji može da pomogne samo šok i zloupotreba neprijateljevih najbazičnijih nagona. Zavodljiva Eskimka koja koketno uživa u poklonu (riba umesto krzna), pomahnitala tinejdžerka koja juri autogram ili ćudljiva holivudska zvezda u svojoj garderobi su neki od modela uz pomoć kojih se Duško suprotstavlja represivnoj okolini. Pored crossdressinga tu je i vrlo otvoreno gej ponašanje kao što je vrlo čest poljubac u usta nekog od nasilnih muškaraca. Šokantan akt koji mu daje taman toliko vremena da se izgubi dok se žrtva ne oporavi.

Ultimativnog gender anarhistu na prostorima bivše Jugoslavije pamtimo uglavnom iz kultnog termina u sedam i petnaest (pre Dnevnika) sa sjajnom sinhronizacijom Nikole Simića (koji je isto znan po retkim kemp momentima domaće kinematografije).

link ka originalnom članku >>>

Far From Heaven

objavljeno na www.gay-serbia.com

režija:		Todd Haynes
uloge:		Julianne Moore, Dennis Quaid, Dennis Haysbert, Patricia Clarkson
scenario:		Todd Haynes
producenti:		Christine Vachon, Jody Patton
muzika:		Elmer Bernstein
distribucija:		Focus Films
link:		http://www.farfromheavenmovie.com

Poslednji film Todd Haynesa vodi nas u ne tako filmski rabljenu epohu pedestih godina prošlog veka u vreme hladnog rata i baby booma u Americi i gradic Hartford (Konektikat), koji svojim utiskom besprekorne malograđanske slikovnice prosečno obrazovanog filmskog gledaoca asocira na setting za neki Lynchov film ili Kingov roman. Cathy Whitaker (Julianne Moore) živi jedan savršeni američki san. Savršeni dom, dvoje dece, suprug Frank (Dennis Quaid) koji je uspešni menadžer u Magnatech industriji TV aparata. Sve je toliko sjajno da ne valja. Čitavom utisku doprinosi i sjajna kamera koja oživljava eru jarko bojenih technicolor filmova Douglasa Sirka.

Za razliku od Lyncha ili Kinga ovde nema nikakvog metaforičkog zla, u pitanju je samo mogući slice of life. Raspad sjajnog dekora pocinje (prvo gledaocevim) saznanjem da je Frank skloniji svom polu. U pitanju je sjajna i suptilna scena u kojem Frank posećuje underground bar u kojem se skupljaju gay ljudi, zanimljiv peek istorije gej scene pedesetih. Sve je naizgled obično, everyday men u svojim kišnim mantilima i šeširima. Queer atmosfera se vrlo blago i suzdržano oseća. Nakon izvesnog vremena i igrom slučaja Cathy otkriva svog supruga u zagrljaju drugog muškarca. Oboje su šokirani skoro istim intenzitetom i ne znaju zapravo kako da nazovu čitavu stvar pošto je potpuno nezamisliva. Frank je konačno suočen sa eksternalizovanjem sopstvenog identiteta u savršeno rigidnom okruženju. Pored toga postaje veoma vidljiv i split između društvenog lica i veoma ličnog istinskog identiteta. Konačno priznaje svojoj ženi da je i ranije imao sličnih problema, ali je rešio da ih se zauvek oslobodi. Odlaze zajedno kod psihijatra koji mu saopštava da je verovatnoća izlečenja veoma mala i da je izbor na samom pacijentu. I pored nehumanih metoda (elektrošokovi i lekovi) Frank i dalje u ulozi svog društvenog selfa pristaje na tretman. U pitanju je još jedan istorijski peek na psihijatrijsku praksu koja je prikazana (bar po mišljenju autora ovog teksta) previše demokratično i progresivno što se može slobodno staviti u koš hipokrizije političke korektnosti.

Mir je naizgled povraćen i sve se nastavlja svojim ustaljenim tokom osim što nam živopisne boje sada još više ističu klimavost dekora. Cathy i Frank odlaze na novogodišnje putovanje u čast povratka ljubavi i reda u njihovu porodicu. Na odmoru Frank ponovo popušta svojim instiktima i doživljava ljubavnu aferu sa jednim mladićem. Nakon povratka kući se odaje alkoholu i društvo malog Hartforda sad već shvata da tu nešto veliko nije u redu.

Pravi šum u malograđanskoj sredini nije napravio Frank svojim identity questom, nego upravo Cathy koja je po snazi karaktera i mestu u scenariju pravi glavni nosilac priče (Julianne Moore se pojavljuje u istom vremenskom periodu sa skoro istim sylingom u filmu The Hours). Nevoljena i napuštena ona nalazi utehu u društvu sina njihovog nekadašnjeg baštovana. Raymond je ljubazan i prijatan čovek koji izdržava svoju ćerku posle smrti supruge. Glavna mana je što je Raymond tamnoput. Scene njihovih susreta se mogu slobodno svrstati među najromanticnije scene u istoriji kinematografije. Kontemplativna atmosfera galerije u kojoj razgovaraju nad Miroovom slikom, zasićenost jesenjih boja u šumi, toplina domaćinske atmosfere restorana za obojene. Njihov odnos je do kraja ostao strogo platonski, ali je reakcija društva bila mnogo žešća nego u slučaju Frankovog prestupa. Scenografija se konačno raspada i Frank saopštava da je zaljubljen u muškarca i da se seli sa njim u New York. Cathy ostaje sama sa decom u Hartfordu, a Raymond se seli pod pritiskom društva. Nemogućnost njihove veze konačno vidimo u obostranom setnom pristanku u srceparajućoj, ali suzdržanoj sceni rastanka na železničkoj stanici.

Far From Heaven je film koji negde koristi matricu Ice Storm (Ang Lee) gde se dekadencija prikazuje kroz manje ili više ironijsku istorijsku distancu, a Tod Haynes se već bavio queer/camp tematikom u Velvet Goldmine. Okosnicu čini zapravo ideja o (ne)mogućnosti bega iz živopisne, strogo komponovane razglednice. Sam beg je uslovljen neuklapanjem u društvenu postavku koje se ovaj put manifestuje kroz zabranjene ljubavi. Frank je prikazan dosta ravno i njega iščitavamo samo kroz suspregnute nagone. Cathy je mnogo bogatiji i profilisaniji lik neverovatne senzibilnosti i raspona osećanja. Pored njih i delimično Raymonda ostali su prikazani kao bukvalno napravljeni od kartona i ubačeni u 3D razglednicu. Bez obzira na različitost karaktera i Cathy i Frank biraju iskakanje iz okruženja. Frank zaista beži, a Cathy ostaje u gradu, ali kao obeleženi pojedinac. Bilo bi zanimljivo videti situaciju pojedinca koji ima problem sa uklapanjem, ali ipak pristaje na zadati društveni poredak. Neko kome je važniji socijalni identitet i naspram kojeg bi se odluke Cathy i Franka bolje istakle.

Direktan uzor za ovo delo je ''All that heaven allows'' Douglasa Sirka iz 1955. godine. Starija udovica (Jane Wymann) se zaljubljuje u mnogo mlađeg baštovana (Rock Hudson) što naravno nailazi na neodobravanje lokalne zajednice. Haynes koristi Sirkovu stilizaciju, a situaciju formira na konfliktnim ljubavnim odnosima (homoseksualni i međurasni).

link ka originalnom članku >>>

Bollywod Boy

Šta se krija iza zvezde?
objavljeno na www.gay-serbia.com


Dobrodošli u BOLLYWOOD, prestonicu filmske hiperprodukcije, fabriku najžešćih snova i mesto gde bogovi hodaju po zemlji. Bombajska godišnja produkcija dva puta nadmašuje Holivudsku ne bi li zadovoljila milionsku publiku željnu romantičnog eskapizma. Bolivudske filmove gledaju svi, od magnata u svojim tadžmahalskim vilama, preko srednje klase sa večito aktivnim mobilnim telefonima i rashlađenim ambijentima, pa do najbrojnije sirotinje koja snove prima preko musavog platna sedeći u prašini ili na odeljanim klupama. Poput Coca-Cole koju, potpuno istu, piju i radnik na pumpi u Arizoni i britanska kraljica, ipak, Bollywood je i mnogo više.

Višesatne ljubavne epopeje nude neverovatno raskošnu kostimografiju, prenaglašenost emocija, megalomanske plesne numere, prelepa lica i površan (nebitan?) scenario. Nešto kao kad bi Baz Luhrmann radio film po latinoameričkoj seriji, a glavne uloge dodelio Jeleni Karleuši i Svetlani Ražnatović. Turbo u svakom pogledu, onako kako smo to mogli da vidimo u zvezdanim trenucima domaće kulturne matrice, samo mnogo zabavnije i bogatije. Nije slučajno da je Baz Luhrmann premijeru svog Moulin Rouge-a imao baš u Bombaju. Njegov film na zapadnjačkom konzumentu blizak način rabi sva ključna mesta rudnika Bollywooda. Jedan od najboljih i najskupljih bolivudskih filmova iz 2002. godine Devdas postaje planetarni hit, a Aishvaraya Ray će biti sledeća Bond devojka. Bollywood uzvraća udarac.

Britanska novinarka i spisateljica, Justine Hardy, kontra svog upper class backgrounda, zadnjih dvanaest godina živi i radi u Indiji. Njen poslednji roman BOLLYWOOD BOY se na dokumentarno-ispovedni način bavi indijskom fabrikom snova, a kroz potragu za trenutno najvećom zvezdom Hrithikom Roshanom. Sa kulturološkom distancom nekadašnjih kolonijalista, Hardy secira sve društvene slojeve savremene Indije i neopterećenim okom onog Drugog (ili onog Prvog?) razmotava nežne, krvave, jarko obojene, pomalo blatnjave, ali mirisne velove oko bolivudske fame. Hrithik Roshan, protagonista romana, zapravo je samo povod za tkanje ogromnog šarenog ćilima. Njega, kao i pravog boga, doživljavamo samo kroz priče, tračeve, glasine, laži i obožavanje, da bi na trenutak, na kraju romana, ipak bili u njegovom magičnom prisustvu. Hrithik, 29-godišnji sin Rakesha Roshana, čuvenog indijskog režisera, formira drugačiju matricu bolivudskog filmskog heroja. Za razliku od raspusnih pastuva za kojima trepere ženska srca (i po koje muško) ovaj mladić je prototip nežnog, a snažnog lepotana, kojeg bi svaka majka poželela za zeta. Kada atipičnosti dodate hit filmove, porodično nasleđe, stidljivo javno lice i besprekoran izgled, dobijete ultimativnog savremenog indijskog boga.

Možda najfascinantnija i najintrigantnija činjenica vezana za bolivudsku estetiku gledanu sa Zapada jeste reprezentacija muških likova. To je uglavnom galerija drčnih mačo tipova upeglane pojavnosti koja uznemirava utrobu većine indijskih poklonica filmi industrije. Slip nastaje u zapadnjačkom oku, kojem je vizuelna reprezentacija tih muškaraca najopštije gej mesto. U samim filmovima to se ne da toliko primetiti, osim, možda, prilikom ekstravagantnih plesnih numera, vrckanja kukova i mačo manira koji, zapravo, podrazumevaju puno nežnosti. Mnogo očiglednije je press release pakovanje bolivudskih bogova. Uzane majice, zavodljiv, pomalo feminin stav, napumpani mišići, setni pogledi, napućene usne, glittering outfit, čvrste istaknute zadnjice predstavljaju set znakova koje možete pokupiti sa bilo kog gej sajta. Homoseksualnost je sa druge strane apsolutni tabu u zemlji od milijardu ljudi. O tome se ne priča, to se ne uzima kao opcija, to naprosto � ne postoji. Takva pojavnost je jednostavno ideal indijskih žena (toliko o kulturološko/rodno polnim kleševima). Prijatelj iz Londona me je upozorio da je takav ugao gledanja prilično opasan. Na Zapadu se još nije pojavila ozbiljnija studija na tu temu, pošto bi autor rizikovao fatvu poput Salmana Rushdia. Ovo je ipak Srbija, pa nam dobro poznat setting crne rupe dozvoljava liberalnije analize.

Sličan model nalazimo i u okviru domaće kulture. Izvikana turbo matrica sa svojim prenaglašenim atributima, vizuelnom prezasićenošću, a sadržinskom ispraznošću (neko je spomenuo kemp?), sa ženama koje izgledaju kao drag queens i muškarcima čiji je uzor hibrid Silvestera Stalonea i Gwineth Paltrow čini plodno tlo za recepciju bolivudske estetike. Tim povodom je beogradska publika u junu ove godine mogla da uživa u najsvetlijim trenucima indijskog filma u okviru festivala BOLLYWOOD U BEOGRADU, a u organizaciji MIKSER-a. Pored izbora sjajnih filmova (autor ovog teksta je sopstvene pedrasude rasuo netremice buljeći u troipočasovni spektakl DEVDAS, savršene produkcije, muzike i plesnih numera, kojima Hollywood ne može ni da se približi, i šekspirijanskih glumačkih momenata) mogli ste prisustvovati izložbama na temi indijske kulture ili razgovorima sa poznatima vezanih za indijski film. Specijalni gost festivala je bila Justine Hardy koja se pojavila povodom srpskog izdanja Bollywood Boy-a (izdanje MIKSER BOOKS, prevod: Jelena Stojković). Justine je pre izvesnog vremena objavila članak o čitavoj manifestaciji u londonskom Financial Times-u. Pored pogleda Prvog na prljavštinu beogradskih hotela može se pročitati veoma afimativan stav o čitavoj manifestaciji. Beograd u Londonu preko Bombaja.

Dakle matricu odavno već imamo. Još samo da domaći režiseri prestanu da prave ''umetnost'' i počnu da snimaju filmove. Neposrednost i čistotu uživanja u turbo modelu koji je kod nas uglavnom dočekivan na nož od strane kastrirane akademske javnosti pokazuje i epizoda sa otvaranja Bollywood kafea u Beogradu. Neposredno pred otvaranje dovedene su čistačice Romkinje da srede ceo prostor. Njihova prva reakcija je: ''Joooooooj, bre, što je ovde lepoooo!''












Linkovi:

www.mikser.org
www.bollywoodworld.com
www.planetbollywood.com
www.bollywoodonline.com
www.bollywoodpremiere.com
www.bollywoodonweb.com
www.indiabollywood.com
www.gobollywood.com
www.bollywood.org.uk
www.bollywoodmela.com
www.hritikroshan.com
www.hrithik-roshan.net
www.hrithik.com
www.koimilgayathefilm.com

link ka originalnom članku >>>