Amygdala

Nekad su prijatelji imali običaj da me pitaju “A čega se bojiš ove nedelje?”. Lista strahova se menjala, smanjivala, povećavala, ali je uvek bila tu. Od registrovanih fobija (mostovi, liftovi, avioni, mrak, visina, autoriteti, otvoreni prostor…), preko malo egzotičnijih (onesvešćivanje na javnom mestu, mucanje, zatvor (ne konstipacija…)) do potpuno suludih koji zahtevaju jako dugačka objašnjenja (strah da ću “pasti” na gore, tj. odleteti, strah od preterane udaljenosti od određene tačke pa će me neki nevidljivi lastiš vratiti nazad… a sve vezano za prostor). Ako je za utehu, omiljeni mi Lars Von Trier ima sličnu odužu listu.

Psihologija vam obično pruža uobičajeni bullshit. Te fobije su neurotični poremećaji izazvani spoljnim stimulansima i unutrašnjim predispozicijama. Te je vezano za depresiju. Te mora da ima neki događaj koji je okinuo fobiju koji ako se ponovi fobija će nestati (”Rear Window scenario”). Te sve je to u stvari strah od smrti. Ali mora da se razlikuje od lakšeg stepena kao što je obična anksioznost/uznemirenost. Saznate još mnogo što šta ako zbog istih provedete nekoliko godina na psihoanalitičarskom kauču. Recimo šta će da popuni rupu kada strah nestane. Fobija od nestanka fobije. Što bi rekla Sigourney Weaver: “You’ve been in my life so long, I can’t remember anything else.”

Strašno je kada pokušate da nekome objasnite svoj strah, pa uglavnom naiđete na “Ma daaaaaaj. Stvarno?”. Što, pogađate, ne pomaže mnogo. Tuđi strahovi nam ništa ne znače. O fundamentalnoj nemogućnosti komunikacije među ljudima ću se svakako pozabaviti u jednom od narednih postova.
Ali nije sve tako strašno.

Ako uspete da napravite i najmanju distancu u odnosu na paniku, strah može biti veoma zanimljiv. Bar meni jeste. Oduvek sam bio fan horor literature i kinematografije. Ne iz one pobude “E, sad ću da te dohvatim, nećeš ti mene više straviti”, nego iz čistog macabre uživanja i potrebe za uzbuđenjem i podražajem. Splatter horror, fino satkani teror, eerie gothic jeza koja se penje uz kičmu, nelagoda koja nas lagano i prijatno golica, … Kao klinac sam obožavao da gledam horor filmove iako sam znao da posle toga neću moći nedeljama da spavam. Keva i ćale mi za razliku od drugih filmova (bilo ih je malo, ali “Poslednji Tango u Parizu” sam prvi put video sa 25) ove nisu zabranjivali. Ima tih filmova i scena koje vas osakate još dok ste mali, pa posle godinama gmižu međ’ javom i međ’ snom:
- Demoni, Lamberto Bava, (neviđeni trash koji me je toliko istraumirao da nisam smeo nikad više da ga pogledam. Koleginica JĐ sa ovog bloga ima istu traumu, pa se dogovarali da gledamo zajedno.)
- Alien (scena ubijanja Harry Dean Stantona…”Kitty, kitty,… come on Jonesy”)
- The Exorcist (scena kad se na devojčicinom stomaku pojavljuju reči “help me”)
- Humanoids from the Deep [Monstrumi mora] (još jedan neviđeni trash o monstrumima koji spopadaju žene radi prokreacije)
- Hellraiser (kompletan infernalni sadizam Clive Barkera mi okida neke gadne žice)
- Invasion of the Body Snatchers [v. 1978.] (pas sa ljudskim licem)
- Parazit (sa Demi Moore)

Neverovatan emotivni kvalitet “Dark Water”-a gde se strava meša sa tugom, Dreyerov “Vampyr” (scena senki koje plešu po zidu me takođe traumirala kao klinca), campy Fassbinder-like šminkani filmovi Daria Argenta, zapadnjačkim očima začudni azijski filmovi, klasici Craven i Carpenter (ovih dana baš uživam u genijalnosti njegove muzike)…
Moram priznati da skoro nisam naišao na dobar horor film koji bi me bilo kako uzbudio. “Session 9″ recimo nije bio loš. Crkoh od straha kada sam pogrešno čuo poslednju rečenicu u filmu.
Sve je upakovano u određeni vizuelni jezik: dizajn, tipografija, muzika, fotografija… otupljeno pre nego što je i stiglo možda da me uzbudi. Kao art natrpan u galerije. No, o literarnom i filmskom žanru možemo do sutra.

Pade mi na pamet i link horor<->gay kultura. U svakoj LGBT knjižari imate jednu veliku policu sa horor literaturom. Pisaca pripadnika seksualnih manjina ima više nego u bilo kom drugom žanru (tvrde neprovereni izvori). Poppy Z Brite, Clive Barker, Kevin Williamson… Posebno u vampirskoj mitologiji. Vamp-queer relacijom sam pokušao jednom da se pozabavim u tekstu “Coming out of a coffin“.

Strah može onako perverzno da se voli i neguje. Kao Ripley koja onako nežno grli aliena dok pada u rastopljeno olovo (Alien³) ili njeno saosećanje sa maticom koja pati zbog prođaja, a da ne pominjem sentiment prema novopridošloj kreaturi (Alien Resurrection). Može da se tretira kao uzbuđenje, slično seksualnom. Može da se secira i analizira. Od ličnog do političkog (strah kao oruđe vladavine i strah=mržnja).
Osim ovog teksta uporno sam probao da komuniciram strah (uživanje, opsesija, “breaking the spell”) kroz vizuelne proizvode.
Moj rodni grad, Bečej kao medijska stereotipna horor varošica. (www.the-mighty.com/becej). Taj projekat se rodio inače iz vrlo ozbiljnog koncepta turističke kampanje za Bečej. Treba li da napomenem da me nisu ozbiljno shvatili. Pri skorašnjoj poseti sam napravio još jednu seriju “goth” fotografija. I dalje sam ubeđen da bi Bečej zarađivao neviđeno od horde horror geekova u potrazi za podražajem.

U skorašnjem “Margins” projektu (lični vizuelni dnevnik) “fear” tag je na ponosnom 4-tom mestu po frekventnosti. Odmah iza “death”, “blood” i “Steve” (isti je dosta pokapirao našavši se na ovoj poziciji).

Kolega Dolinka i ja smo pre 8 godina napravili jedan web art rad “Folie à deux“. Podelili ekran na dva dela, on levo ja desno (nemoj da mi neko potegne polit. šegu) i potpuno zasebno “reagovali” na razne teme. Pogledajte “fear“.

Još nekoliko ključnih strahova i uglova analize će ostati sa namerom nenapisani. Opsesija “Alien” kvadrilogijom koja se provlači kroz ovo pisanje je sasvim dovoljan hint.

Ripley signing off…

(Amygdala iz naslova nije mispelovana princeza Amidala, nego je deo mozga koji između ostalog kontroliše strahove i agresiju. Možete ga malo urazumiti razumnim količinama lekova iz benzodijazepin porodice.)

link ka originalnom članku >>>