(spoiler alert nepotreban, pošto nema bog zna šta da se otkrije)
Oskari se približavaju, a sinoć je kod John Stewarta bio gost Philip Seymour Hoffman koji se neviđeno udebelio (majica mu na pola leđa) i koji je uglavnom pričao o svojoj ulozi u filmu “Doubt”. Spominje se šansa 
da za ovu ulogu dobije još jednog Oskara. Prvog je dobio kao što znamo dobio za skidanje Trumana Capotea u filmu “Capote”.
Sean Penn računa na sličan adut za takođe svog drugog Oskara. Na ovom vrlo nereprezentativnom uzorku od skorašnja dva filma zaključujem da je najsvežiji recept sledeći: straight frajer glumi gay lika, gay lik mora biti poznat, a ne tamo neki everyday Joe, mora biti sterotipnog gay ponašanja (flamboyancy, feminiziranost …) da bi se smestio u prepoznatljivu socijalnu nišu (na stranu to što su i Capote i Milk sudeći po doc. snimcima stvarno tako izgledali), ali mora biti bitan za zajednicu i mora da završi na ovaj ili onaj način tragično. E, da. I obavezno ovakav glumački performans mora da zaseni ionako kilav film. Nikad mi neće biti jasno kako je neko uspeo da napiše super dosadnu priču o Capote-u.
Listu glumaca/glumica pre Hoffmmana koji su nominovani za Oskara (ili dobili isti) za ulogu gay lika možete videti ovde.
U Srbiji je, koliko se sećam, samo Žika Todorović izjavio da bi igrao gay muškarca. Ima valjda i neka uloga u “Miloš Branković” (nisam gledao film, ispravite me). Ispravite me opet (i dodajte), ali iz ex-Yu kinematografije se sećam samo nekoliko comic relief uloga koje su igrali Boro Stjepanović, Nikola Simić, Irfan Mensur…
(Citat koji mi često pada na pamet glede domaćeg glumišta, a od strane Miodraga Tabačkog: “Glumci su neobrazovana stoka koja lomi scenografiju i gubi rekvizitu.”) Teme, odgovornost i nekompromitovanost srpske kinematografije su zasebna priča.
“Milk” je film o Harvey Milku, poznatom gay aktivisti i prvom izabranom američkom zvaničniku koji je bio otvoreno gay. Čovek se rodio u je odrastao u državi New York da bi se početkom sedamdesetih preselio u San Francisko. Zanimalo ga je da na post-68 talasu zaista napravi promenu. Castro ulicu pretvara u gay distrikt, ali ne samo zbog cruisinga, nego ‘ajd da vidimo da li stvarno nešto može da se učini. Milk se kandiduje nekoliko puta za lokalnu vlast u SFu. Neprijatno direktan i iskren, obraća se ne samo gay populaciji nego i ostalim skrajnutim grupama (ako ćutiš i gledaš kako odvode druge, neće nikoga ostati da ti pomogne kada na tebe dođe red). “My name is Harvey Milk and I’m here to recruit you.” Uz pomoć neumornog uličnog teatra i zahvaljujući sopstvenom showmanship talentu konačno biva izabran u San Francisco Board of Supervisors. Posle godinu dana ga ubija kolega Dan White iz gradske skupštine. (Josh Brolina koji igra White-a možemo gledati i u skorašnjem Stone-ovom “W”). White ubija i gradonačelnika George Moscone-a. Ubistva nisu bila motivisana homofobijom, nego karijerizmom.
Milk je kako to obično biva sa mrtvima, proglašen za sveca i postaje svetionik gay aktivizma.
Kapiram da je na ovakvu priču režiserski mogao da se zapljune samo jedan lik, Gus Van Sant. Užasno dosadan režiser kojem je jedini kvalitet što je otvoreno gay. Film je prosečnog bio-pic tempa, bez ikakvog zalaženja u bilo kakve psiho dubine. Manje više ravan i ponekad u stilu izborno-kancelarijskih filmova tipa “All the president’s men” ili “Recount”. Sean Penn je kažu svi odličan i doslovce prati pomenuti oskar recept. Glavna (i jedina) vrednost filma je dokumentaristička. Kao, eto, video sam priču. Scena ubistva nije loša, onako nespektakularno upakovana. (ipak, spoiler alert !!! : Atentator ispaljuje prvi metak u Milkovu šaku koju je ovaj podigao da se “odbrani”, Peckinpah slow-mo umiranje i poslednji pogled na plakat omiljene mu Pučinijeve Toske (valjda analogija sa još jednim tragičnim performerom)).
Na primeru toga kako može da se dobije Oskar, a bogami i Nobelova nagrada za Power Point prezentaciju o globalnom zagrevanju, jasno nam je da se vrednost umetničkog dela (ovog puta filmskog) ne ceni samim kvalitetom nego političkim pozicioniranjem. Angažovanost i aktuelnost dela su neodvojivi deo kvaliteta, ali ne bi bilo loše da delo može da ponudi i malo više.
Harvey Milk je bio poznat kao community organizer. Frazu smo imali prilike mnogo puta da čujemo nakačenu (sa sve konotacijama o nestručnosti lansiranim iz McCain/Palin tabora) na trenutnog president elect-a Baracka Obamu. Eto linka ka važnosti organizovanja zajednice na mikro nivou da bi se stvari na makro nivou promenile.
Drugi link je ka tekućoj pometnji oko propozicije 8 da je brak samo između žene i muškarca. (“Egalité my ass !!!” tekst na ovom blogu). Američki gay aktivizam je ponovo stavljen na probu. Da li će zemlja u kojoj su se desile pionirske promene u pogledu prava seksualnih manjina i dalje gledati kako je Španija naprednija?
Ipak, prošlo je vreme masovnih protesta i nereda. Protest protiv Prop 8 u Njujorku je bio čudno miran i anemičan, kao da ljude više ne zanimaju njihova prava. Nisu ljudi ravnodušni, nego samo osećaju neumitnu izvesnost. Točak je odavno pokrenut i više ništa ne može da ga zaustavi. Posebno ne odlazeća konzervativna garnitura potpomognuta Mormonima sa Marsa i raznim fundamentalističkim “family values” halfwits.
Da bi današnja generacija poluskrštenih ruku gledala kako se točak skoro sam kotrlja bili su potrebni ljudi koji su taj točak pokrenuli. A jedan od brojnih motora je bio i Harvey Milk. I bilo bi lepo da se to ne zaboravi bez obzira na prosečan film.
(Uzimajući ova dva parametra u obzir filmu “Milk” predviđam prilično dobru prođu 22. februara 2009.)
Odličnu ilustraciju pokrenutog točka možete videti u 7minutnom razgovoru John Stewarta (započeo sam sa njim, pa da sa istim i završim) i Mike Huckabee-a, republikanskog guvernera Arkanzasa koji je izdao knjigu “Do the right thing”.
Video pogledajte obavezno kao školski primer kako konzervativističa retorika (više talking points) drži vodu koliko i probušen kondom. Što bi rekao Stewart na sagovornikovo insistiranje na čvrstini definicije reči “brak”: Semantics is cold comfort when it comes to humanity.
link ka originalnom članku >>>
No comments:
Post a Comment