Stiven Heler (Steven Heller) proveo je 33 godine radeći kao art direktor New York Timesa, a preko dve decenije kao gostujući urednik magazina Print, Baseline, Eye i I.D. Trenutno je urednik Aiga Voice: Online Journal of Design. Kao autor, koautor ili urednik izdao je više od sto knjiga o grafičkom dizajnu i popularnoj kulturi. Od toga je sa svojom suprugom i poznatom dizajnerkom Luizom Fili (Louise Fili) napisao oko dvadesetak knjiga za Chronicle Books. Predaje istoriju dizajna na School of Visual Arts u Njujorku. Autor je brojnih uticajnih izložbi i dobitnik prestižnih nagrada AIGA medal for Lifetime Achievement, Herschel Levitt Award, Richard Gangel Award, Art Directors Club Hall of Fame… Jedan je od vodećih autoriteta u oblasti kritičke misli o grafičkom dizajnu.
www.hellerbooks.com
Koliki udeo u američkim političkim kampanjama ima grafički dizajn, a koliki TV nastupi, govori i skupovi pristalica?
Uz izuzetak Obamine predsedničke kampanje, rekao bih da je uticaj grafičkog dizajna zanemarljiv. U svetlu predsedničkih izbora i trenutne ekonomske krize, a postavljeno u širi kontekst, sve to ne znači mnogo više od običnog brendiranja.
Kad smo već kod poslednjih predsedničkih izbora, koliko kreirane slike mogu da budu odlučujući faktor u izboru jednog ili drugog kandidata?
Da budem iskren, ne znam šta je tačno prevagnulo u Obaminom slučaju, ali sam ubeđen da su grafička rešenja i grafički identitet koji je stvorio Obamin tabor imali snažan pozitivan efekat. Kod birača je probuđen osećaj ponosa što su deo jedne lokalne i spontane inicijative da se izabere prvi crni predsednik. Senderov logo (Sol Sender) i poster Šeparda Fejrija (Shepard Fairey), koji nije bio zvaničan deo kampanje, glavni su vizuelni nosači Obamine kampanje. Prevazišli su granice SAD i postali savremeni simboli nade i promene.
Koliko su sama grafička rešenja doprinela tome?
Senderov logo je zvaničan logo, naručio ga je Obamin izborni štab, dok Fejrijev poster nije naručen, ali je prihvaćen kao deo kampanje. Oba rešenja su simboli nade, a čitava kampanja i jeste bila jedno veliko slavljenje nade.
Možete li da prokomentarišete kontroverzu vezanu za Fejrija, koji je koristio fotografiju Associated Pressa bez dozvole, a posle i lažirao dokaze u sudskom procesu?
Znam da Mirko Ilić misli drugačije, ali ja nisam toliko potresen čitavom kontroverzom. Mislim da mu je najveća greška bila što je lagao. Pravno gledajući, priznao je sve pre nego što je bilo prekasno. U svakom slučaju, mislim da je poster odlično delo vizuelne propagande. Veličao je veličinu, a i sveukupni duh kampanje mu je pomogao. Činjenica da se pojavilo toliko parodija tog postera samo dokazuje koliko slike mogu biti moćne. Ja i dalje više volim neke parodije nego originale, ali bez originala ne bi bilo ni parodije. Da li je trebalo da upotrebi fotografiju u dizajnu postera? U vezi s tim sam prilično ambivalentan. Izmenio ju je dovoljno, i to je negde priroda umetnosti, posebno ulične. Verujem da slika ne pripada ni Meniju Garsiji (Mannie Garcia) ni Fejriju. Ona pripada Obami. U pitanju je njegovo lice i, ako neko treba da se uznemiri, to je onda on. A on se nije uznemirio. Ipak, iz Obaminog izbornog štaba su kasnije tražili da mu se doda osmeh na posteru.
Našao sam jednu analizu na internetu o metodu aproprijacije Šeparda Fejrija, prema kojoj ispada da je on nasumično preuzimao jake političke postere, izvlačio ih iz konteksta, od njih pravio potrošačku robu i na tome zaradio dobre pare. Slažete li se da kapitalizam ume da proguta nekadašnje revolucionarne slike i ispljune ih nazad kao sterilne proizvode masovne potrošnje? (Neke političke slike kao što su sovjetski posteri ili slika Če Gevare odavno su izgubile moć, ali neke su i dalje prilično jake.)
Da, naravno da se slažem. Sve što ima neki pop kulturni potencijal biće upotrebljeno, i Če je najbolji primer. A onda imamo i znak peace. U stvari, Isus Hristos je najbolji primer. Gledaj samo koliko varijacija ima na tu temu. Ali slava tog tipa ima i drugu stranu. Ukoliko lice ili simbol nisu zaštićeni vrlo čvrstim zakonom, dizajneri i trgovci mogu slobodno da ih upotrebe. Znaš i sam da je Gebels (Joseph Goebbels) to najbolje shvatio kada je uveo zakon o zaštiti nacionalnih simbola. Mislim da većina stvari na ovoj planeti može da profitira od toga što je neutralizovana komercijalizacijom. Dobro, ugrišću se malo za jezik. Ne mislim da bi kukasti krst ili holokaust trebalo da budu trivijalizovani.
Nekada je aproprijacija očigledna, ali vrlo često publika ne zna šta zapravo gleda ili kupuje. Ima li pravilnog načina upotrebe takvog metoda?
Vreme čini svoje i kulture su sklone zaboravljanju. Peace je i simbol smrti, a mladi su ga prihvatili. Ko bi to znao?! Prisvajanje bez konteksta može biti prilično glupo, ali ne mislim da postoji neki tačan recept. Mislim da sve mora da prođe test. Ili će biti prihvatljivo ili neće. O odgovornosti dizajnera naširoko se diskutuje − koliko dizajner menja svet, može li i mora li da se bavi socijalnim pitanjima, šta to sve znači u korporativnom svetu, pa pitanje edukacije publike...
Do koje se mere to uči u školi, ako se uopšte uči?
Uči se u školama više nego ikad. Mislim da su globalno zagrevanje, održivost, ozelenjavanje samo fraze, ali trud koji stoji iza njih je neodvojivi deo dizajnerske prakse i utiče na budućnost svih nas. Ovog leta počinjem sa školskim programom Uticaj: Dizajn za društvene promene u SVA (School of Visual Arts). U pitanju je šestonedeljni program o društvenom preduzetništvu, a rezultat će biti da studenti urade nešto vredno za Nјujork.
Nalazim da je Kameronov (James Cameron) film Avatar snimljen za gledanje u 3D, jedan od najdvodimenzionalnijih filmova, i politički i vizuelno. Pada mi u oči nedorađen fiktivni svet i slavljenje čiste preproduciranosti. Ipak, našao je svoju publiku i ispostavlja se da je to film sa najvećom zaradom u istoriji. Vidite li problem ovde?
Da, u pravu si. Nisam ljubitelj tog filma. Ako procenjujemo kreativnost, dosadan je, a fascinantan je iz potpuno drugog ugla. Kao i svaki film nastao u stresna vremena, i ovaj je napravljen da skrene pažnju sa problema. Pretpostavljam da je to dobro. Ovo je godina za razne apokaliptične filmove. Jako sam ih voleo kad sam bio mali jer su pričali priču koja je teško ostvarljiva. Ha-ha-ha! E sad može. I zahvaljujući kompjuterskim efektima i ostaloj tehnologiji, danas i vidimo da se dešavaju u stvarnom vremenu.
Mislite li da tolike opcije i prečice u digitalnom svetu čine dizajnere lenjima?
Lenjost nije baš reč koju bih upotrebio. Što više opcija imate, to više morate da se prilagodite sve većoj brzini. U filmskoj industriji se određene stvari verovatno lakše prave. Tehnologija je uvek neke stvari činila lakšima, a neke težima. Lenjost nije problem. Neznanje jeste. U tako bogatom medijskom okruženju postajemo sve gluplji, ne pametniji.
Leticija Vulf (Laetitia Wolff), bivša urednica magazina Graphis, jednom mi je rekla kako je, dok je radila na knjizi o francuskom dizajneru Masenu (Robert Massin), otkrila da je njegov vizuelni jezik, tako neuobičajen za to vreme, bio pod uticajem tadašnje izložbe dadaizma u Francuskoj. Nedavno smo imali prilike da u muzeju MoMA vidimo jednu od najvećih izložbi Bauhausa od 1938. Očekujete li da će izložba uticati na dizajnersku scenu?
Mislim da neće. Ne znam koliko je tačno ljudi videlo tu izložbu, ali prošlo je vreme kad su velike istorijske retrospektive pomerale stvari. Možda i grešim uzimajući u obzir nekakav širi kontekst. Ipak, Bauhaus će nastaviti da bude duhovno božanstvo modernizma, uz činjenicu da je sad deo jednog raznolikog kulturnog predela.
Ukratko, mislite li da su danas slike iz domena grafičkog dizajna više simptom nego uzrok i u kojoj meri su jedno, a u kojoj drugo?
Grafički dizajn je još jedna forma komunikacije uz video, slikarstvo, skulpturu, video-igre itd. Slike su, pretpostavljam, odraz i motivator kulture. Uvek zavisi od toga ko ih pravi i čemu su namenjene.
tekst: Aleksandar Maćašev
prevod na srpski: Jana Nikolić
fotografije: arhiva Stevena Hellera
objavljeno u magazinu KVART, br. 16, mart 2010.
No comments:
Post a Comment