Milton Glaser, intervju

Penjući se stepenicama ka studiju Mirka Ilića u 32. ulici, uvek prođem i pored studija Miltona Glejzera (ista zgrada, dva sprata razlike). Iz radoznalosti sam morao da svratim nekoliko puta. Gostoprimljivi stariji gospodin sedi za svojim prastarim, malim, crtaćim stolom, okružen saradnicima, uglavnom mladim i lepim devojkama. Prilično dostupan i nepretenciozan. Prošle godine sam imao prilike da posetim i dva događaja u njegovu čast. SVA (School of Visual Arts) je organizovao njegovu retrospektivu (kuratori: Stiven Heler (Steven Heller) i Mirko Ilić) u Starrett-Lehigh zgradi u Čelsiju. Drugi put je bilo u pitanju otvaranje novog SVA teatra, za koji je Glejzer radio dizajn, a čiji je glavni deo tatljinovska rotirajuća skulptura na ulazu. Prilikom otvaranja teatra izređali su se razni govornici, a pušteni su i kratki filmovi (međuratna avangarda) koji su bili uzor za kreiranje skulpture. Poslednji je dobio reč i sam Glejzer, koji je svoj govor započeo referirajući na Ležeov (Léger) film Ballet Mécanique: „Drago mi je da sam konačno video ovaj film i da više nikada neću morati da ga gledam.“

Opet sam ispred zgrade u 32. ulici na čijem ulazu piše Art is Work, i ovog puta je studio na prvom spratu glavna destinacija, a ne usputna atrakcija.



Kako je proces crtanja povezan sa mišljenjem?
Ispričaću vam ovu anegdotu. Bilo mi je šesnaest ili sedamnaest godina, sedeo sam za kuhinjskim stolom sa majkom i gledao je kada sam odlučio da nacrtam njen portret. Nikada je ranije nisam crtao. I tom odlukom um se pokreće jer postajete usredsređeni na ono što je ispred vas. Ali u tom trenutku shvatam da nisam imao pojma kako ona izgleda i da njeno lice postaje nevidljivo. Kao što znate, sva poznata iskustva postaju nevidljiva. Tako, vi niste više svesni svega onoga što se događa u vašem životu i onoga što dovoljno često ponavljate. I shvatio sam da je pomak u samom umu povratio moju sposobnost da vidim ono što je ispred mene. Istog trenutka. Kod velikog dela ljudskog iskustva se radi o potpunom odsustvu svesti o onome što je ispred nas. Celokupno pitanje o tome šta je stvarno izranja onda kao ideja. I kako se stvarnost definiše iskustvom ljudskog mozga. Možemo da kažemo da tamo nema ništa osim onoga što mozak procesuira i čini ga razumljivim. Dakle, postoji ta čudna korelacija između onoga što verujem da je misao i crteža. Čin crtanja je sredstvo da se promoviše pažnja. Pažnja je sredstvo za ljudski opstanak. Crtež je jedan od instrumenata pažnje. Za mene to je njegova osnovna namera. To je način pomoću koga mogu da proveravam moje poimanje stvarnosti i postojećeg stanja svog uma, što se tiče onoga što je stvarno nasuprot obraćanja pažnje na nešto i pokušaja da se sagleda onakvim kakvo jeste. Kao rezultat toga, to je za mene jedan izuzetno važan element, ne samo u obrazovanju umetnika već za svakoga koga zanima pitanje realnosti. Možemo da kažemo da ne postoji ništa dok mozak to ne obradi, očekivanjem, iskustvom, i obmanom... Apstrakcija podrazumeva da postoji nešto iz čega se apstrahuje. Tako, to je početna tačka za fizičku realnost u svakom slučaju. Apstrakcija bez određenog odnosa je besmislena.

A šta je sa odnosom između onoga što vidite i onoga što crtate?
Svaki crtež je apstrakcija za početak. Ono o čemu vi govorite je dopadanje. Šta je to što dovodi do dopadanja? Kako možemo da prepoznamo osobu u mnoštvu znakova na parčetu papira? To je skoro čudo. Ideja kada možete da predstavite trodimenzionalni predmet nizom linija na listu papira je skoro nezamisliva. To vas navodi da shvatite da su mogućnosti mozga, čak i rudimentarnog mozga, apsolutno začuđujuće. Pitanje odnosa između prikazivanja nečega i stvarnog predmeta je jedno od najsloženijh i najzanimljivijih tema za svakoga ko se bavi vizuelnim, ili filosofijom, religijom ili metafizikom.



Vaša definicija umetnosti?
Crtač je ideja da se isključi ideja umetnosti iz tog procesa. Šta je umetnost, a šta nije. Slike bi mogle da ne budu umetnost, kao i crteži. Pitanje je kada mi odlučujemo da li je delo umetničko. Koja je razlika između onoga što je umetnost, a šta nije. Umetnost je za mene kada vam delo privlači pažnju. Kada vam ne privlači pažnju, to nije umetnost. To mi u velikoj meri pojednostavlja problem. To znači da sva dela koja sam stvorio nehotice, bez namere da to bude umetnost, kao crtež stolice za stolara da je napravi, mogu, u stvari, biti umetnost ukoliko su stvarani na određeni način. Ona dovode do efekta buđenja pažnje. Tragao sam za ovom definicijom od kako sam bio dete. To je konačno pojasnilo distikciju onoga što spada u kategoriju umetnosti i onih stvari koje su van te kategorije. Prvi put dolazi se do veoma jednostavne definicije. Ako se možemo saglasiti oko toga šta je to pažnja.

Možemo li?
Svest o tome što je stvarno. Ili pokušaj da se bude svestan onog što je stvarno.

Vi ne slikate, a većina vaših dela je rađena na papiru. To je nepostojan medij. Zašto ste ga izabrali?
To je zanimljivo pitanje, jer je moj život uvek bio okrenut nepostojanim materijalima. Mada nisam siguran da su pero i tuš, grafika, akvarel, crteži u olovci u potpunosti nepostojani. Još uvek imamo crteže u olovci iz Renesanse. Osobine koje su im zajedničke, a odgovaraju mom senzibilitetu je što uglavnom nisu neprovidne. Ovo je uglavnom pitanje fizičke dopadljivosti, kao zašto vam se više dopadaju svilene košulje od pamučnih. Vi, u stvari, ne znate zašto. Ja ne znam zašto. Nikad nisam imao afinitet prema slikanju temperama ili uljanim bojama kao medijumu. A mislim da se tu radi o prozirnosti. Ono što mi se uvek dopadalo, to je transparentnost materijala kod kojih možete da nanosite slojeve i brišete. I uvek sam voleo da radim sa jeftinim materijalima. U svom životu dosta sam koristio novinsku hartiju, od koje se veći deo raspao ili nestao, jer mi se nikada nije dopadala ideja da uništim akvarelni papir od 10$. A mislim da je u mladosti značajno uticalo, znate, odrastanje kao studenta u vreme krize, kada je novac zaista bio važan. Ideja da se uzme papir od 6 ili 7$ i uništi, bila je nezamisliva. Tako, tajni način da se to prevaziđe je da se koriste materijali koje i ako uništite, nema finansiskih posledica. I onda sam se navikao na kvalitet novinske štampe, tako sam shvatio da mogu da najbolje radim na njoj jer je nepostojana.

Kako se crtež razvija kao komunikacijska veština?
Osnovno je da počnete da komunicirate sa samim sobom. Govoreći ” Vidim ovaj predmet i ovo što sam uradio je dobro prezentovalo predmet. Ali bih želeo da ga učinim snažnijim…” Početni razgovor je lične prirode. Sa samim sobom. On se odnosi na korišćenje govornog jezika. Kako učimo da govorimo. Prvo proizvodimo zvuke i oduševljeni smo njima, a i samim saznanjem da smo proizveli te zvuke. Onda otkrijete da ti zvuci mogu da utiču na druge, pa onda pokušavate da ih oplemenite tako da drugi mogu da shvate ono što pokušavate da izrazite itd.



Da li pravite mnogo skica?
Da, kada posmatram i crtam. Kada pokušavam da rešim problem za određenu namenu, kao korice za knjigu ili ilustraciju ili dizajn za sto, tada pravim skice. Radim do krajnosti. Provešću nedelje da uradim studiju jedne jedine stvari, nešto ću završiti onog trenutka kada dobijem zadatak. U mnogome zavisi od konteksta onog na čemu radim.

Koja je razlika u pristupu, ako je ima, kada radite za samoposlugu ili pozorišni komad?
Moj pristup je uvek isti, a to je da dozvolim da nesvesni deo moga uma, koji je pametniji od mene, stvara asocijacije i povezuje sliku. Ali to je isto i ako se radi o ambalaži, ili ukoliko je to ilustracija. Sve je povezano, a ono što vam je potrebno, a to dobijate putem iskustva, je smisao za prikladnost. To je kao da praviš sendvič ili pripremaš obrok za goste.

Ima puno varijanti I❤NY. Da li sećate nekih od njih koje vam se posebno dopadaju ili ne dopadaju?
Sakupljeno je oko 5000 varijanti I❤NY, što se čuva u ormanima Ministarstva trgovine. Konačno su shvatili da ih ima previše da ih popisuju, pa su ih sve izbacili. Postoji toliko mnogo varijanti da je to postalo generisano. Veoma je čudno da se ispostavilo da ceo svet čeka baš ovu stvar, tu veoma pojednostavljenu ideju. U ovom trenutku. I neprestano. To ne prestaje. To je zaista neobično. Mora da je to bilo nešto što su ljudi tražili. Sviđa mi se onaj koji sam stavio u moju knjigu “Grafički dizajn”, "Ja ❤ nosoroge" iz Afrike. Ima ih na stotine koji su glupi i stotine njih koji su pametno osmišljeni.

Kakav je vaš odnos prema Njujorku?
Volite ga ili mrzite. To je kao odnos koji imate sa roditeljima. Volite ih, mrzite ih. Oni su deo vaše strukture. Ne biste bili to što jeste. Izgovaram to i mislim da je to istina: Njujork nije mesto, on je projekciono platno. Toliko je komleksan da obuhvata sve. Najgore i najbolje. Najgore ljude, najbolje ljude, najpametnije, najgluplje… Najprijatnija i najneprijatnija iskustva… To je zaista najsloženiji sistem koji se može zamisliti ili stvoriti. U stvari, ne biste mogli da ga zamislite ili stvorite, to mora da bude jedan evolucioni proces. Tako, kada ljudi pričaju o Njujorku, to je mesto koje ne postoji, izuzev u njihovoj svesti. Sve što poželite. Možemo da se vratimo na našu temu, prirodu realnosti. Šta je stvarno?

Ukoliko ne grešim, vi ne volite pojam stil?
Znate li šta ja mrzim? Glupost. Stvari se objašnjavaju glupavo i izveštačeno. Ljudi pretvaraju nešto što je trenutni stil u istinu. Probudite se, pomislim, otkrijte šta je bilo pre. Hajde da se vratimo na pitanje šta je umetnost (a šta nije), a šta je dizajn.

Čini se da se Vaša knjiga “Crtanje je mišljanje” bavi ovim pitanjem?
To je jedna od distinkcija koja zbunjuje ljude. Ne znam da li bilo koji od tih crteža pripada umetnosti ili ne. Ali moja vlastita definicija iskustva gledajući u knjigu, uključuju ideju sećanja i odnosa slike u određenom vremenskom periodu. O tome je ova knjiga. Postoji odnos, jer je on uvek prisutan, između svega što je na svakoj strani. A kada okrećete strane, postoji odnos između onog što je prošlo i onoga što sledi. Sve je u knjizi povezano, dozvolite da vam pokažem… Moje pretpostavke o prirodi odnosa. Ovde su dva crteža muzičara, odnos je da su obojica crni muzičari, ali ova žuta (pokazuje na žuto polje na jednoj strani) je obojena sa ove strane (pokazuje na žutu pozadinu suprotne strane). Odnos između ove dve je takav, da ako gledate na ovo kao neku vrstu svetlosti, ova figura je osvetljena tom svetlošću. Tako se žuta kreće odavde dovde. Nema razloga da vi to razumete pomoću intelekta, ali po iskustvu mogli ste. Ako pregledate knjigu, mogli biste zaključiti da postoji nešto oko ove dve stranice, zato što sam vam skrenuo pažnju na činjenicu da postoji žuta i da se kreće sa jedne na drugu površinu. Ta ideja pažnje je ono što ja pokušavam da uradim u ovoj knjizi. Tako, ono što mene zanima je to, ako su individualni crteži umetnost, da li je iskustvo gledanja knjige umetničko iskustvo. Zato što je gledanje knjige privuklo vašu pažnju. Pa opet, moja definicija umetnosti je da se provocira pažnja. Ako jeste, po mojoj definiciji, to je umetnost. Koja je razlika između dizajna i umetnosti? Ako vam dizajn privuče pažnju, to je umetnost, ako vam ne privuče pažnju, to nije umetnost. To morate da posmatrate od slučaja do slučaja. Ne postoji opšta definicija, da li je dizajn umetnost ili nije. To znamo, iz iskustva, kada gledamo Leonardov dizajn kažemo „E, to je umetnost“. Čak, iako je to bio crtež topa. Nešto na tom crtežu vas je navelo da obratite pažnju.

Štampani časopisi nestaju. Da li vidite neku perspektivu za taj oblik komunikacije i informacije?
Ne znam šta će se dogoditi. Sa ekonomskog aspekta možda nestaju, ali kao umetnički oblik i medij koji komunicira druge vrste ideje, još uvek imaju zaslugu. Mislim da će uvek biti štampanog materijala, verovatno u manjem obimu, zbog radosti da iskusimo pravu stvar i njenu opipljivost. Ono što me više brine od toga, je celokupno pitanje virtuelnog života. Život koji uglavnom doživljavate samo na ekranu. Umesto da artikulišete vaš smisao o onome šta je stvarno, vi ga umanjujete. Sve više i više. Tako, u određenom trenutku gubite svaku vezu sa realnošću. Kako se to prenosi na političke manifestacije ili osećaj za zajednicu? To su najteža pitanja. Da li magazin postoji ili ne, suštinski je nevažno. Ali, da li je vaša svest toliko transformisana da ljudi postaju manje obzirni jedni prema drugima i najznačajnim delovima ljudskog iskustva. Tada sam zabrinut. Pitanje je da li virtualnost vodi u tom pravcu.

Vi se suprostavljate tom pravcu na veoma konstruktivan i pozitivan način.
Svaka aktuelna ili dominantna misao mora uvek da bude pogrešna. Što će reći, da u određenom trenutku sve što se verovalo postaje limitirano. Može se reći da verovanje koči um. Tako je onda uvek korisno biti protiv svega. Mislim, da uvek morate da se ne saglasite sa samim sobom, sa vašim vlastitim ubeđenjima. Sve ono što se drži stegnuto, počinje da se guši.

Ako ste u stalnom nesaglasju sa samim sobom, nećete ništa uraditi.
Naprotiv, uradićete nešto drugo. Zanemarite svoju istoriju. Neprestano težite ka drugim stvarima od onih koje su vam već poznate. Ono što već znate u to verujete? Prekinite s tim! To nije lako postići odmah, i nije svako sposoban da to učini, a ne želi svako to da uradi, ali kao cilj je krajnje poželjno.



Okrenuti ste levičarskim idejama?
Da. Ali šta podrazumevamo pod liberalnom mišlju? Šta podrazumevamo pod razlikom između desnice i levice? Desnica je uvek čvrsta u svojim ubeđenjima. Levica, na kraju krajeva, prava levica je nesigurna. I zato je desnica često moćnija jer oni poseduju to nepobitno verovanje da su u pravu. Najbolja osobina levice je u tome što ona preispituje svoju vlastitu motivaciju. Ne uvek, ne tvrda levica. Tvrda levica postaje veoma slična desnici.

Bacio sam pogled na film “Gandi” jutros, i shvatite kako želite, iz nekog razloga podsetio me je na Vas. Vi imate veoma staložen, dosledan i miran pristup prema pitanjima aktivista. Zar ne mislite da je ljudima ova ideja postala strana?
Mislim da ste shvatili te stvari, da nasilje budi nasilje, ljutnja dovodi do ljutnje. Ako ste dovoljno dugo u braku, znate da ako vičete na svoju ženu, to će dovesti do tragičnih posledica. Vi vičete, ona viče… Da dobijete ono što želite, morate biti ubedljivi i misliti na druge. Ukoliko niste u ratu. Kada ste pristojni i učtivi, verovatno će i drugi biti pristojni i učtivi prema vama.

Jesu li?
Uglavnom, jesu. Ima mnogo budala na svetu, i srećete ljude koji su glupi sve vreme tako da pokušavate da to nadjačate, ali onda shvatite da ne možete da ih nadjačate… Sigurno ne nasilno i svakako ne agresivno. Ljude koje ne možete da promenite, morate da prihvatite kao činjenicu. I da ne pokušavate da to činite nasiljem.

Ali to je tako izazovno.
Jeste. Ponekad ne mogu da se kontrolišem. Razbesnite se, ali znate da će doći do posledica koje niste želeli. A ponekada morate da izrazite ljutnju. Postoji zlo na svetu. I dođe vreme kada stvarno ne možete da budete miroljubivi zbog nečega. Morate da ubijete neprijatelja kada vam je život u pitanju. Ali, to nije operativni princip civilizacije. To se desi i uvek sam tužan kada se to dogodi.

Postoji citat Tonija Kušnera u predgovoru knjige “The Design of Dissent” koji mi se dopada “Umetnost ne može da promeni ništa osim ljudi – ali umetnost menja ljude, a ljudi mogu da učine da se promeni sve”.
U potpunosti se slažem sa tim i verujem da je to istina. Postoji taj ljudski podsticaj da se stvara, a to je takođe aktivnost koja vezuje ljude smislom zajedništva. Svi ljudi koji stvaraju, bilo da komponuju muziku ili prave hleb, imaju nešto zajedničko. To zajedništvo je veliki potencijal ljudskog iskustva. Zato što postoji mnogo razlika svake vrste. Ali želja da se nešto napravi trebalo bi da bude fundamentalna ljudskom iskustvu. Zbog toga ljudi koji nešto stvaraju inkliniraju levici, liberalniji su i posvećeniji. Oni su udubljeni u ovu stvar, što je veoma ubedljivo i značajno. Zašto je to uvek tako da umetnik štrajkuje prvi, protestuje prvi. Zato što oni znaju da ih ova opšta svest radosti i važnost stvaranja vezuje. To je nešto što je izvan boje kože i narodnosti, porekla i novca. Dobra ideja je da svako na svetu stvori nešto, pre nego što učini bilo šta drugo.

Da li se sećate kada je Mirko Ilić prvi put došao u Njujork?
Mirko je izuzetno energičan čovek. Njegova energija i vitalnost se vide. Pokazao mi je šta radi i ja sam pomislio “Ovaj čovek je veoma talentovan”. I ponudio sam mu mesto u kancelariji čim sam ga upoznao, jer sam znao da nema gde da sedi. Postali smo prijatelji.

Drugi dizajner iz Njujorka, Stefan Sagmaister, rekao je da je biti poznati dizajner isto što i biti poznati vodoinstalater. Kako se nosite sa slavom?
Mislim da su dizajneri koji su postali slavni, uglavnom težili ka slavi. Lepo je biti slavan. Ali svako čije ime znate, učinio je nešto da bi njegovo ime bilo poznato. Deo toga je samo potreba profesije, jer u ovom domenu da bi se dobio neki značajan posao da se uradi, morate biti prisutni u javnosti. Pre svega, ne postavlja se pitanje da li težite slavi, nego da li je težnja ka slavi okosnica vašeg života ili je nusproizvod pokušavanja da se uradi dobar i značajan posao. A upoznaćete mnoge dizajnere kojima je više stalo da budu slavni, nego da li je njihov rad značajan. Ali svet u kome živimo, komercijalan svet, kapitalistički svet, plaća ljude u skladu sa njihovom slavom i omogućava im da prežive zbog slave. Morate obratiti pažnju na to. Ne možete da se pretvarate da to nije posledično.

Vi, sasvim očigledno, ne verujete u odlazak u penziju?
Kada bih verovao u to, ne bih bio ovde danas. Veliki dar, koji mi je dat, je činjenica da sam još uvek u stanju da obavljam svoj posao i da dolazim na posao svakog dana. A ovde mi je lepo sa ljudima. I čini me srećnim pomisao da ću možda danas moći da uradim nešto o čemu nisam znao juče. A to je, mada ja nisam religiozan čovek, blagoslov.

Recept za vitalnost?
Ne znam. Da me ubiješ. Možda je genetika, ali mislim da mozak mora da ostane aktivan. Druga stvar je da možeš da nastaviš sa radom ako nastaviš da radiš. Sećam se čoveka koji je otvorio restoran. I rekao je “Znate, imaćemo više posla, ako imamo više posla.” Ono što je hteo da kaže, zvuči apsurdno, ali kada ljudi vide da je restoran pun, žele da idu u njega. Aktivnost sama po sebi razvija aktivnost. Pokretanje uma čini da um postaje sposobniji da se pokrene. Ovo su pojednostavljene ideje, ali moraju biti istinite.

Konačno smo stigli do pitanja sreće.
Bio je jedan smešan članak u Njujork Tajmsu o naučnom istraživanju o sreći. Zašto su ljudi srećni? Da li je to genetski, je li to novac, ili je to povezano sa etnicitetom…? Na kraju, zaključak je bio da ukoliko se ispostavi da vam je život bolji nego što ste zamišljali da će biti, vi ste srećni. Ako se ispostavi da vam je život gori nego što ste mislili da će biti, vi ste nesrećni. Tako su sumirali svo znanje posle tih naučnih istraživanja. (smeje se) Pitate me o najvećim misterijama ljudske egzistencije.

Pa, došao sam da razgovaram da starim i mudrim čovekom na planini.
To sam...ja? (smeje se)

www.miltonglaser.com

tekst: Aleksandar Maćašev
prevod na srpski: Jana Nikolić
fotografije: arhiva Miltona Glasera
objavljeno u magazinu KVART, br. 16, mart 2010.