It’s so fucking obscene

It’s better than a sex scene and it’s
So fucking obscene, obscene, yeah
“Mobscene” - Marilyn Manson

Slavoj Žižek se u svojoj najnovijoj knjizi “First as tragedy, then as farce” bavi na manje-više očekivan način ideološkom situacijom s kraja prve dekade XXI veka. Naslov je preuzet iz Marksovog aneksa Hegelovoj tvrdnji kao se veliki istorijski momenti ponavljaju dva puta. Jednom kao tragedija, a drugi put kao farsa. Uz opet dodatu Marcuseovu napomenu da to drugo farsično ponavljanje može biti strašnije od onog prvog tragičnog.
Pad berlinskog zida 1989. je označen kao pad komunizma, kraj hladnog rata i kao pobeda liberalne demokratije, bar u Fukuyaminom Kraju Istorije. Liberalno-demokratski kapitalizam je prirodno stanje društva. Kao drugu istorijsku tačku u razmatranju, uz nezaobilaznu 9/11 stanicu, Žižek uzima finansijski meltdown iz 2008.

U prvom delu knjige se bavi pokušajem demaskiranja ideoloških mehanizama kapitalizma kao ustanovljenog “prirodnog” poretka koji nema alternativu. Od toga da se i sam socijalizam koristi u spašavanju kapitalizma na primeru bail-outa General Motorsa. U pitanju je simbolički temelj američkog sistema i ne može se tek tako prepustiti kapitalističkom zakonu tržišta (!) i tu utrčava država da spase stvar. Do činjenice o izdvajanju 700 biliona $ za spašavanje bankovnog sistema, dok je planirani fond za pomoć poljoprivredi III sveta od strane međunarodne zajednice 22 biliona $ (do sada je izdvojeno 2.2 biliona $). Višestrukost raznih izbora kojim smo bombardovani na primer samo maskira nedostatak izbora kada se radi o fundamentalnoj strukturi društva u kojem živimo. Konstantan pritisak da nešto izaberemo nas čini nemoćnim da uopšte krenemo da mislimo šta želimo i šta nam treba. Naterani smo da živimo KAO da smo slobodni.
Juče se baš stojim u prodavnici ispred police sa toalet papirom i vrtim po glavi koji sam kupio prošli put, jel sa tri ili četiri sloja, jel mi treba onaj extra ili je regularni dovoljan… Brisanje bulje kao suštinski egzistencijalni problem.

Nije u pitanju samo mapiranje i listanje simptoma, nego i traženje krivca. U istoriji slobodnog tržišta koje pisano u šok talasima (Naomi Klein) levica nikada nije ponudila nikakvo kvalitetno rešenje, a pad narodnih demokratija je viđeno kao poraz neautentične vizije socijalizma. Pogrešno pročitani Marks, koliko i loše pročitani Le Korbizije pri planiranju Novog Beograda. Kriva je levica zbog čije se neaktivnosti/nesposobnosti na primer dešava i eksplodiranje ultra desnih snaga. Ili Benjaminova ideja o tome da fašizam okupira neokupirani prostor propale revolucije. Iz tog ugla je zanimljivo Žižekovo relativističko pozicioniranje političkog kompasa. Za liberale u centru i krajnje levo i krajnje desno su različite forme istog totalitarnog ekscesa. Za Levicu prava alternativa leži između same sebe i liberalnog mainstreama. Krajnja desnica je samo anomalija. Slede tu i razni recepti za spašavanje levičarskih ideja i kako videti kroz roze ideološke naočare. Kao i činjenica da se nalazimo u situaciji da samo zamišljamo da ne verujemo u ideologiju/e. Knjigu toplo preporučujem za čitanje i prevođenje.

U svom rezonovanju Žižek često koristi opsceno i kao epitet i kao sredstvo. Za vreme čitanja same knjige isplivale su mi razne (naočigled nasumične) tačke zgrušane opscenosti vremena sadašnjeg (ideološki ofarbanog kao liberalna demokratija + kapitalizam), a kroz sredstva i mehanizme (možemo se i složiti) vladajuće ideologije. Kad kažem opscenost ne mislim na pornografiju. To je ipak jedan iskreni i čisti žanr. Više je u pitanju ta jedna psihoanalitičarska dimenzija na koju i Žižek računa (kao kad uhvatite mamu i tatu da se jebu). Suštinski i duboki osećaj odvratnosti, iščašenosti i nelagode. Nešto što se razlikuje od bazične ljudske gluposti, licemerja, zlobe… dopišite sami. Opscenost sistema i ideologije. Ovaj put ideologije kapitalizma.

A. Prva tačka je upravo Žižekovo predavanje održano u Cooper Union-u povodom izlaska knjige pre jedno mesec dana. Red za ulazak sa kartama je bio oko celog bloka, kao da Madonna gostuje. Razni aktivisti, levičari i spasioci kitova su delili svoje flajere, a ekipa je uglavnom studentsko-progresivna, salonsko-levičarska. Predavanje je bilo opet očekivani stand-up teoretski show (možete ga videti u 6 delova na YouTube-u). Opscenost koju Žižek često pominje sam čuo pravo from the horse’s mouth. Jasna je meni njegova zabavljačka strategija, kao i činjenica da se stvari lakše progutaju ako se umoče u šećer, ali neke stvari su davno prestale da mi budu smešne, bez obzira na moju ličnu sklonost ka humoru. Što reče Jelena Đurović u jednoj emisiji Agit-Popa povodom grandioznog dolaska Biljane Plavšić u Beograd, nema tu više mesta kempiranju kao ha ha hi hi, baš je to zabavno na taj jedan bizaran način. E, pa nije. U tom kontekstu se uvek setim svog nekadašnjeg zgražavanja nad skrivanjem druge knjige Aristotelove Poetike koja se bavi komedijom, a u romanu “Ime ruže” Umberta Eca. Knjiga (i smeh koji ona propoveda) ne samo da je bila opasna, nego je i pretvorena u otrovno oružje. Kako slepi otac Jorge kaže: “Laughter kills fear, and without fear there can be no faith, because without fear of the Devil there is no more need of God.” U poslednje vreme nekako bar malkice verujem slepom monahu, pošto smeh može da maskira vrlo opasne stvari. Pa neke stvari više nisu ni zabavne ni smešne. Dakle, mehanizam samozaslepljivanja uživo i na mestu odakle je kritika istog i potekla.
Posle predavanja ispred zgrade zatičem gužvu koja čeka da Elvis napusti zgradu sa sve policijskim odredom. Valjda da sprovedu primadonu i zaštite je od razularenih fanova. Sve zajedno jedno bizarno ponavljanje modela svetih medijskih krava. Da li je to kritičko podrivanje ideologije iznutra (kao eto sad se zajebavamo) ili blatantno korišćenje modela koji kritikujemo? Ne znam, kažite vi meni.
Po povratku kući na vestima saznajem da je policija bila prisutna zbog navodne dojave o bombi. Sve zajedno smrdi na publicity stunt. Jes’, desničari se zaputili u gnezdo razmaženog liberalizma u Njujorku da dignu Žižeka, od strane medija proklamovanog najopasnijeg mislioca, u vazduh.

B. Pre par dana gledamo HBO dokumentarac Outrage, o gay političarima (uglavnom republikancima) koji tokom svoje čitave karijere glasaju protiv LGBT prava. Gde ćeš goreg neprijatelja homoseksualaca od homoseksualaca samih. Osvrnuti se samo na homo-erotiku srpskih navijača i hate-mongering SPC klera, kao i na logiku “najbolji način da dokažeš da nešto nisi je da to nešto satreš”. E, pa kurac.
U Americi postoji već oduža lista respektabilnih family values što kongresmena i što senatora koji su uhvaćeni in flagranti sa drugim muškarcem i to je sad već stvar lokalnog humorističkog folklora. Većina tih političara je glasala protiv gay brakova i protiv finansiranja AIDS istraživanja. Mnogo ljudi je stradalo zbog takvih odluka i čitava situacija zaslužuje veliki pečat “opsceno”. Razni LGBT blogeri su pokušali da razotkriju i ozbiljnije proanaliziraju takvo ponašanje, pošto se mehanizmi vladajuće ideologije, mainstream mediji, time ne bave ili se bave na taj jedan šaljivi način. Jedan drugi vid opscenosti ovakve situacije je meni privukao pažnju. U filmu je kao good guy prikazan bivši guverner New Jersey-a, James McGreevey koji se posle 15 godina političke karijere outovao kao gay. Slika i prilika iskrenosti, saosećanja, šmrcanja pred kamerama sa sve bivšom suprugom koja eto to sve razume i podržava. A sve opet unovčeno kroz memoare pod nazivom “The Confession”. Stiven je samo u jednom trenutku prokomentarisao “A gde si bio do sada?” Pa gradio sam život u skladu sa pravilima (ideološke) igre. Pod maskom zaradiš novac, slavu, prestiž i kad stigneš do stepena nedodirljivosti možeš sebi da priuštiš i iskrenost, k’o Đilas, onda kad ne boli. U čitavom pokretu za LGBT prava postoji nebrojeno mnogo ljudi koji su tu nešto radili i borili se za prava i čiji su prijatelji umirali od AIDS-a, ali oni ostaju uskraćeni za spotlight jer ne igraju po pravilima. Što bi rekao Roy Cohn u “Angels in America”: “Ja nisam homoseksualac. Ja sam heteroseksualac koji spava sa muškarcima. Homoseksualci su oni jadnici koji ne mogu da proguraju usrani zakon o svojim pravima.”

C. Opscenost celebrity mehanizma je zasebna jeziva priča. Posle određene količine novca, moći i slave postaješ nedodirljiv i većina nekih bazičnih etičkih pravila više ne važi. Sveti fetiš u koji će masa da projektuje svoje snove o “pursue of happiness”, jer to je ono za čim SVI moramo da stremimo. Primera ima naravno bezbroj, a za oči mi zapada slavljenje Michaela Jacksona, prilično poremećene jedinke koja je bila sklona pedofiliji. U Srbiji se svete pedofilske krave recimo čuvaju iz drugog ugla, ali je mehanizam isti. McGreevey može da ćuti 15 godina na jednoj vrlo uticajnoj poziciji i i posle kao nikom ništa, kao hrabar eto čovek. Čekaj bre malo…
Ako si za ulogu svete krave onda izaberi entertainment ili politiku i voila. Stefan Sagmaister, uticajni njujorški grafički dizajner je na pitanje kako je to biti slavni dizajner odgovorio sa: “Pa isto koliko i biti najslavniji vodoinstalater.”
Ipak, i u nespektakularnim profesijama možete biti sveta krava. Shepard Fairey, grafički dizajner do sada poznat po svojoj street art grafičkoj kampanji Obey (gde je kao glavni nosač korišćen rvač André the Giant) je postao još poznatiji po svom, sad već svuda prepoznatljivom plakatu Baracka Obame. Kad se nađeš visoko onda mnogi naravno pokušavaju da te upucaju. Can of worms je otvoren povodom sudskog slučaja gde je Fairey za plakat bespravno upotrebio fotografiju čija prava pripadaju Associated Press-u. Potežu se skupi advokati, optužbe padaju sa obe strane, a sveprisutna ikonička slika optimizma i nade dobija jedan truli undertone opet u skladu sa mehanizmima vladajuće ideologije. Stvar bude još gora pošto je Fairey brisao fajlove i lagao da bi dobio proces. Dizajnerska gilda je poznata po tome da voli da čačka po tome ko je šta i od koga ukrao. Često tu ima samo neznalačkih gluposti (pitanje citata, uzora i krađe su jedna velika i zasebna tema). Slučaj Sheparda Faireya se čini ipak kao jedan od onih ekstremnih i očiglednih primera gde je umetnik izgradio čitavu karijeru na plagijatu. Mark Vallen se pozabavio detaljnom vivisekcijom njegovog rada ovde. Preporučujem da se detaljno pogleda, koga zanima. Aproprijacija tuđeg dela je jedna vrlo legitimna forma stvaralaštva i nema tu ništa novo. Videti na primer slučaj fotografa Richarda Prince-a u NY Times članku gde jedan drugi fotograf, čiju je fotografiju Prince preuzeo (prefotografisao), razmišlja na temu. Kod Sheparda Faireya ima jedna vrlo gadna nota koja se uklapa u ovu priču o opscenosti ideoloških mehanizama. Motivi i crteži koje je Fairey bukvalno precrtao (za majice, torbe i grafike) bez da je napomenuo odakle je precrtao su uglavnom iz istorijskog fundusa aktivističkog, propagandnog i političkog plakata. Ima tu onako nasumično svega i svačega. Zapadaju za oko recimo precrtani kubanski plakati zbog kojih su autori bili ubijani ili portreti “Black Panthers” aktivista koji završavaju kao pomodni T-shirt motiv. I ne postoji tu nikakav dodatni edge. Kao kada biste zaklali sliku i leš stavili na majicu. Transformacija revolucionarnih, političkih i inih slika u pop-konzumeristički proizvod opet nije nova stvar. Levičarske slike se lako pretvaraju u kapital (kapitalizam je inače sklon proždiranju levičarskih ideja), ali mi se čini da ipak postoji crta preko koje se zalazi u čisto opsceno. Količina moći i novca stečenih na ovakvom načinu rada Faireyu daje dovoljno slobode da najmi skupe advokate i da zadrži svoju auru nedodirljivosti. Jebite se svi, kad se gadite na pravila igre.

D. Čitava afera oko Sheparda Faireya je prilično uzburkala stručnu dizajnersku javnost. U međuvremenu su se desile tu neke velike retrospektive njegovog rada, Obey kampanja je zaživela u luksuzno opremljenoj knjizi, a ne mali broj autoriteta je već napisalo ode i pohvale o dotičnom dizajneru… i kao oops, šta ćemo sad? Pa ništa. Ćutaćemo. Kao i u slučaju General Motorsa, pravićemo se da se ništa nije desilo i gledaćemo da zadrižimo ustanovljeni simbolički poredak po svaku cenu. Taj poredak sad kaže da je Barack Obama dugo čekani mesija i ta se slika ne sme ni po koju cenu zaprljati. I nikako se ne sme dati dodatna municija od besnila obolelim republikancima. I svakako ne tamo nekom brljotinom oko bespravno korišćenih slika. Etika, istina, integritet sa jedne strane, a sa druge očuvanje poretka. Izbor je nekako, čini mi se jasan.
I tu stižemo do preslavljenog i preobožavanog mesije samog kojim se Žižek u pomenutoj knjizi bavi na dvadesetak strana. Obamina pobeda je nešto što je obradovalo ceo svet. Ne zbog toga što se nešto neverovatno desilo, nego zato što smo svi uvideli da su neverovatne stvari moguće. Čovek mlad, pa crn, pa vitalan, pa pametan… stvarno slika jedna koju smo željno iščekivali. Afirmativno pominje i ateiste i ne-straight građane, koristi dijalog umesto pucanja, reformiše zdravstvo, raspušta zatvore… U vreme zanosa njegove kampanje neretko sam slušao komentare iz diplomatskih krugova kako bi Hilary bila bolji kandidat pošto između ostalog žena jako dobro poznaje sistem i mnogo je pragmatičnija. Obama ima svoje Martin Luther King nadahnute govore, ali nikako da se u svemu tome oseti neka supstanca. Što kaže Žižek, nada je lepa reč, ali nada u šta? Čemu se to tačno nadamo, gde smo to tačno krenuli…? Obećava se radikalni raskid sa praksom George Busha mlađeg, ali se praksa nastavlja. Rat se premešta, a obećava se humanije lice američke imperije koja ipak ostaje imperija. Sa stanovišta ideološkog razmontiravanja ili bar promena kako Ž kaže Obama može da se ispostavi kao jedan od najkonzervativnijih američkih predsednika. Neko ko je svojim “radikalnim” i “revolucionarnim” potezima učinio sve da sačuva poredak onakavim kakav jeste. Opscenom momentu doprinosi i naravno dobijanje Nobelove nagrade čiju je suštinu nabo Michael Moore: “Congratulations Mr. President, now please earn it!” (Ova priča bi mogla komotno da sklizne i u priču o Mooru samom koji je postao nedodirljiv koliko i nekadašnji subjekti njegovih filmova.)

E. Francis Fukuyama je posle pada berlinskog zida objavio kraj istorije i početak jednog postideološkog doba. Stiglo je vreme najprirodnijeg poretka stvari, liberalne demokratije. Navodna neideološka priroda kapitalizma je po Žižeku ideologija u svojoj čistoj formi, a mi smo toliko fascinirani opscenošću da i ne vidimo to u šta stalno gledamo. U to se sasvim fino uklopila dvadesetogodišnjica od rušenja zida. Ima nešto jezivo nakazno svaki put kad naiđem na političko rabljenje ljudske nesreće (Holocaust, 9/11, zločini iz ex-Yu…). Jedva čujni glasovi običnih ljudi koji su zakačeni nesrećama bivaju ugušeni gromoglasnim obeležavanjem nečega sasvim drugačijeg. Nedužne žrtve su pretvorene u heroje u ratu za slobodu, a istrebljivanja naroda su odlično pokriće za counter-strike. Iz ugla gledanja ustanovljenog na početku ovog teksta proslava pada zida je proslava pobede liberalne demokratije i kapitalizma, a ne sećanje na nedaće ljudi koji su živeli u tom raščerečenom gradu. Zid nikada nije srušen, samo je premešten. Umetnici su perverzno fascinirani ponovnom izgradnjom zida, a ritualno rušenje mu dođe kao usput. Kosa mi se na glavi digne svaki put od slobodarskih ispada i Bono Voxa i Bjork, pa i dragih mi Pink Floyd, pa još uz predvodnike slobodarskog sveta koji su se pojavili u Berlinu sa sve Medvedevim. Kao eto i ta strana je shvatila šta valja.
E pa ta strana je baš očigledni opsceni momenat u Žižekovoj analizi kapitalizma. Kapitalizma sa azijskim licem, u šta spada i Rusija (to je ipak više Azija nego Evropa). Kako se socijalizam može upotrebiti za očuvanje kapitalističkog poretka, tako i sam kapitalizam ima svoju ogoljeniju totalitarnu formu u Kini i Rusiji. Kapitalizam je upotrebljen za učvršćavanje već postojećeg represivnog režima, i nema tu nikakvog ideološkog clash-a. Mao i Staljin bi verovatno rado klimnuli glavom.
Uz sve ovo gađenje prema makabrističkoj proslavi, 9. novembra sam prisustvovao jednom uličnom plesnom performansu posvećenom berlinskom zidu. U pitanju je bila ipak lična priča koreografkinje turskog porekla koja se rodila i živela u Berlinu. Pratili smo povorku od Lower East Side-a, pa do Bowery-a iz kojeg se uvek lepo pruža pogled na Empire State Building. Kruna zgrade se svaki dan osvetljava drugačijom kombinacijom tri boje u nečiju već čast (prilikom koncerta Grateful Dead ofarbali su ga onako u hippie tie-die boje). E te večeri je bio ofarban u čisto crveno. Slučajnost? (”There are no coincidences, only the illusion of coincidence.”, Alan Moore, V For Vendetta.) Ne znam u čiju je to čast tačno bilo, ali nisam mogao da se ne nasmešim duhu komunizma koji se u pravi momenat nadvio nad kapitalističkom imperijom.

Komunistička ideja je loše čitana/sprovođena, ali opstaje. Ili kako Žižek citira Becketta: “Try again! Fail again! Fail better!”

Does anyone have any questions about what I have said so far?
zizekspeaks on Twitter, Tue 10 Nov 18:29

link ka originalnom članku >>>