Bruklinski trozubac

U poslednjih godinu dana (i više) na sve strane se piše o tome kako je Brooklyn “the Hip New Place for Indie Music” (Guardian), Sasha Frere-Jones inače rođen u Brooklynu ne propušta priliku da muzici iz istog ne da bar jednu stranu u The New Yorkeru, 50% sadržaja na Pitchforku je iz Brooklyna, a stigli smo i dotle da MTV (sic!) priča kako je eto Brooklyn spasio svetsku indie scenu.
The latest fad ili tu stvarno ima neke istine?

Često sednem na bajk pa preko East Rivera u Williamsburg, ovih dana poznat i kao East-East Village. Kako su i poslednje crne rupe Menhetna postale preskupe za mlade i neafirmisane umetnike, Brooklyn (konkretnije Williamsburg) je postao novi rasadnik svega novog, svežeg i uber-hip na gotamskom tržištu. Obavezno obilazim lokalne knjižare gde mogu da se nađu samizdat izdanja poezije, grafičkog dizajna i raznog arta. Na ulici je prosek godina 25. Mali modni dućani prodaju razni profilterisani i rekombinovani otpad. Sveža umetnost je na svakom ćošku, a neviđene ideje kao da kaplju iz vazduha.
O tome kako Njujork upotrebljava mlade i talentovane snage za stvaranje cool/skupog komšiluka sam već pisao u Americana Tidbits br. 10 (da, ovo je neizbežna reklama za sopstveni blog. Zamislite i neku “cool” muziku ispod.)

Redovna stanica mi je Sound Fix Records, jedna od malobrojnih preostalih nezavisnih prodavnica muzike. Ravnodušni nerdy prodavci i neviđeno more odlične muzike po divnim cenama. Naširoko popularni bruklinski indie pop-rock možete naći i u Virgin prodavnici (Vampire Weekend, Grizzly Bear, MGMT, Liars, Less Savy Fav, Animal Collective, Clap your hands say yeah, Yeah Yeah Yeah’s…). Ovde sam obično u potrazi za naslovima na kojima stoji narandžasta nalepnica sa natpisom “Local Band!”, pošto se u SoundFixu trude da ispromovišu nove nade koje ovaj teren iznedrio. Ima tu svega i svačega, ali se upornom pretragom mogu naći zakopani biseri pod peskom. Pogled mi obično privlače omoti, a ređe imena na koje natrčavam po štampi. Ko kaže da je prošlo vreme prelepog spoja slike i muzike. Tako sam slučajno naleteo na bend Treasure (www.treasurewizards.com). Ljudi su ručno pravili omote za 300 komada svog prvenca. Bez razmišljanja sam platio čitavih 4$. Mnogo prijatan neo-folk zvuk, pa malo vuče na Mazzy Star.

Ono na šta kritičari padaju je taj eksperimentalni, DIY, lo-fi zvuk koji je kao super iskren i svež. Iskren da budem, 50% toga mi je prilično neslušljivo/nezanimljivo, uključujući i sve one gore navedene koji se prodaju u Virgin-u. Vivian Girls koje sam čuo prvi put na koncertu Sonic Youth (gde? MacCarren pool, Brooklyn) se već žestoko probijaju sa svojim prvencem. Nije loše, ali ništa posebno. High Places beskrajno hvaljeni sa svojom kompilacijom EP- ova “03/07 - 09/07″, su konačno izdali i album, “S/T”. Kling-klang kućno muziciranje, koje opet slušam baš kad nemam šta pametnije.

Od favorita bih izdvojio navodno najbučniji bend ovog grada, A Place To Bury Strangers. Energična i melodična buka na tragu The Jesus and Mary Chain. Shock Cinema je za moj ukus bio najprijatnije iznenađenje (naravno ne previsoko ocenjeno na Pitchforku). Melodični indie pop zavijen u mrak sa patrljcima goth zvuka. Kao kada bi Siouxsie and the Banshees započeli karijeru 2006-te. Holy Hails se voze na još uvek živom dance-punk talasu. Zabavni synth pop poprskan gitarama i kuhinjskom produkcijom. Blood on the Wall su isprespajali Pixies i Sonic Youth. Neopsihodelični Psychic Ills. Gang Gang Dance koji sviraju nešto dementno, uvijeno u istočnjačke ritmove, a više nego slušljivo.
Spisak je bukvalno nepregledan i svaki dan iskoči po neko novo ime.

Ovde u kadar ulazi muzička kritika. Ovaj tekst sam mislio odavno da napišem, ali sam sad definitivno bio ponukan Sajinim pisanjem o muzičkoj štampi koju ja već duže vreme ne kupujem. U roditeljskoj kući i dalje religiozno čuvam primerke Roka, Ritma, Vremena i Iksova Zabave. Pamtili su se kritičari i njihove sklonosti. (Baš sam onako učenički bio ponosan što je Žikica S ostavio afirmativan kometar na moj tekst o Amandi Palmer). Ali to je već daleka istorija. Uživao sam kraće vreme u odskorašnjem kvalitetnom rivajvlu HUPER-a. Ponekad kupim nešto što je eventualno posvećeno nečemu što jako volim (recimo UNCUT sa 20godišnjicom izlaska “The Queen is Dead”) i to je to. Pisanje o muzici mi uglavnom služi da nađem svašta nešto lepo i novo, a ne da pročitam nečije mišljenje. Uglavnom se to svodi na pretraživanje last.fm-a, ponekad MySpace(music) i svaki dan pitchforkmedia.com. Kako god okrenete ovi poslednji, sa sedištem u Čikagu već godinama diktiraju indie muzički ukus i promovišu najsvežiju popularnu muziku. Beskrajno mi ide na nerve njihov faux intelektualni snobizam tipa “ako je neslušljivo, objavljeno u dva primerka i ima kretensko ime mora da dobije 10.0, a onda dodeljujemo 0.0 nekim velikim imenima samo da bi pokazali svoj nekompromitovani stav.” Bože me sačuvaj. Bez obzira na sve to izgleda da su postali neizbežni.

Osnivač Pitchforka Ryan Schreiber živi naravno u Brooklynu, a skoro je sa glavnim urednikom Scott Plagenhoefom objavio knjigu “The Pitchfork 500, our guide to the greatest songs from punk to present.” Čim je izašla knjiga usledilo je, da citiram prof. Jankovića, “udaranje srca, znojenje dlanova, po sistemu “joj, ovo mi strašno treba”". Jako volim liste, pa još i muzičke, pa u knjizi. Vrlo fino izdanje od dvestotinak strana sa izborom tih čuvenih 500 pesama iz tri decenije, gde svaka numera dobije dva pasusa teksta. Koristan istorijski presek kroz uglavnom popularnu nezavisnu muziku i njene nebrojene (sub)žanrove. Lepo za čitanje na preskok, podsećanje, učenje i ponovno preslušavanje.

Kako je u pitanju Pitchfork, evo male i lične ilustrativne statistike (nije me mrzelo da prebrojavam).
- 24% nikad čuo za izvođača
- 34% možda sam čuo ZA pesmu, ali nisam čuo samu pesmu
- 23% slažem se sa autorom da pesma treba da uđe u izbor 500
Jasno vam je o čemu pričam. Ja sam jako veliki fan popularne muzike, a posebno tzv. nezavisne i imam šizofreno divergentan ukus (nemoj da je neko rekao “eklektičan”). Muzika uvek svira sa raznih raspoloživih uređaja i stalno kao nešto pratim šta se tu zbiva. Ok je da se 23% slažem sa autorom (ja sam konzument, on je kritičar), trećina pesama se nalazi u nekom polunepreslušanom limbu, ali zato četvrtina bendova ne okida bukvalno ni jedan nervni završetak.
‘Ajd iskreno da mi kažete da li znate sledeće izvođače (bez googlovanja): Liquid Liquid, The Clean, Orange Juice, ESG, The Only Ones, Althea and Donna, Acen…
U već pomenutom nadrk Pitchfork stilu velike zvezde su u 50% slučajeva prezentovane nekim ne-hitom, a 00’s sekcija može komotno da nosi naziv Brooklyn music.

Ovakve knjige (uključujući i John Sellersovu “Perfect from now on”) mi često izazivaju unutrašnje dijaloge sa autorom (čitaj: svađanje). Šta bre pljuješ po mojim omiljenim pesmama i ko su ti bre ovi nikadčuozanjih? Onda ljut ostavljam knjigu, da bih je sutra opet otvorio.
Kao čisti potrošač (niti pravim muziku, niti ima veze sa mojim poslom) imam diskreciono pravo na “ne znam šta je dobro, ali znam šta mi se sviđa”. E boli me bulja (bar se trudim) kako ste ih ocenili, meni se baš dopadaju. Onda ću opet kao omađijan ipak da zavirim u recenziju i eventualno se izbedačim zbog toga što slušam un-cool muziku.

Mogu da pišu ti kojima je to posao (meni je, kao što vidite dokolica) šta hoće, muzika koju volim je kao P.K. Dickovski mood organ (”Do androids dream…”). Beskrajni spektar emocija koje aktiviram na dugme, a svako malo se pojavi neka nova kombinacija. Šta ćete lepše.

link ka originalnom članku >>>