Objavljeno u magazinu "Remont", No. 12, proleće 2005.
Pogledajmo na šta liči uobičajena izložba savremene umetnosti u nas. Otvaranje, gužva, ista publika, isti novinari, nekakvi objekti i slike (pokretne i nepokretne) u pozadini ustaljenih socijalnih rituala (E, gde si? Šta ima novo?
A šta je ovo uopšte? ...). U preostalim danima izložbe poneko svrati da vidi o čemu se zapravo radi po „must see“ savetu. Poneki članak u novinama, zabavni (sic!) Go Play izveštaj i to je to. Pogledajmo sa druge strane savremene filmove, TV produkciju, promotivne muzičke klipove, koncerte, utakmice i slične proizvode savremene medijske kulture. Nepotrebno je naširoko elaborirati poentu. Savremena umetnost je u trenutnoj situaciji besomučnog produkovanja spektakla neopisivo dosadna.Umetnost je na ovaj ili onaj način u toku sopstvene istorije imala raznorazne uloge: od ritualno magijskih, religijsko obrednih i propagandnih, preko ilustrovanja stvarnosti, ukrašavanja do autistične, anticipatorske ili aktivističke. Koristila je razne medijske kanale ili sama bila medij. U svakoj od tih uloga umetnost je imala manji ili veći društveni značaj. Vremenom je izgubila status spektakla (u prvom redu nečega što se sa fasciniranošću konzumira pogledom) i pretvorila se u desktop sliku, podlogu ljudskim relacijama (eto i malo osakaćenog Bourriauda). Dosta izolovani socijalni fenomen: mi sami produkujemo, distribuiramo, komentarišemo, kupujemo i prodajemo. A svet se malkice promenio.
U trenutnoj konstalaciji na tržištu, uopšte sve što može da se vidi kao savremena umetnost, onakva kakvom je mi gledamo, konzumiramo i pravimo, možda gubi utakmicu sa gore spomenutim proizvodima.
Nikada nije postojao imperativ da umetnost treba da bude zabavna, ali na početku ovog milenijuma imamo prilično veliko masmedijalno, maskulturno zasićenje spektaklom, i umetnost bi možda mogla da isprati tu priču ne bi li učestvovala u utakmici. Prepuni stadioni, veoma posećene bioskopske sale, histerija kupovine piratskih filmova i igrica i manično konzumiranje medijskih produkata učinili su savremenog konzumenta veoma osetljivog na nedostatak spektakularnog stimulansa. Ok, sad već čujem glasove: „Ali, umetnost je sublimna forma komunikacije koja nije namenjena svima, a i tu mogu da se vide stvari koje ne mogu da se vide na drugim mestima. Umetnost je uzvišena disciplina ljudskog duha.“ Bolocks. Niko ne osporava uzvišenost, ali to ne znači da treba da crknem od dosade.Chuck Palahniuk u romanu "Lullaby" spominje da nas Veliki brat više ne posmatra - on igra i peva. Spektakl kao moćno oružje zavođenja i sedacije. Nije ni čudo što su veliki imperatori za vreme kriza organizovali
gladijatorske borbe i igre uz više igara, a manje hleba. Priča o „opijumu za narod“ je prilično rabljena i povodom navodne mas-kulturne manipulacije Slobinog režima. Zorica Brunclik kao medijski „evil mastermind“. Yeah, right. Paradigmatičan je primer B92/Pink prepucavanja. Pink zadržava i dalje prvo mesto kao „opijum za mase“ dok se B92 našla u situaciji gubitka poente svoje egzistencije (Zloba, the big brother) kao i slobodne tržišne utakmice (da, da, znam... u stvari ne postoji slobodno tržište spektakla kod nas :). U takvoj situaciji umesto da se takmiče kvalitetnim proizvodom, poslenici „poslednje velike revolucije“ nude neargumentovanu kvaziakademsku pljuvačinu tipa :“Ma vi ste seljaci, a mi smo urbani“. Večita provincijalna podela na „nas“ i „njih“ u maloj blatnjavoj bari udaljenoj od mora i punoj žaba. Ako je industrija spektakla već tako moćna zašto je ne upotrebiti za kvalitetniju umetničku komunikaciju.U današnje vreme moguću poziciju umetnika možemo posmatrati kao poziciju proizvođača, i to proizvođača spektakla. Proizvodnjom spektakla umetnik stvara veoma moćan kanal komunikacije.
Naravno dosta često uz pomoć velikih budžeta i raskošne produkcije. Umetnik ima mogućnost da bude „zabavljač“ i da isprodukuje dovoljno zavodljiv prizor. Postoje velike mogućnosti usled raznoraznih dostupnih novih medija i nove tehnologije. Priče o originalnosti, deplasiranosti eklekticizma, romantičnim genijalnim umetnicima, osvešćenim aktivistima same su po sebi deplasirane. Zabava u svakom slučaju, ali ne kao sedativna hedonija nego kao moćno oružje komunikacije i manipulacije (kad već postoji ubeđenje o Zorici Brunclik kao Slobinom tajnom oružju). Ovde se opet pojavljuju glasovi :“ Ako misliš da ćemo da profanišemo našu umetnost i svedemo je na nivo puke zabave grdno se varaš. Umetnost je ozbiljna stvar koja se bavi ozbiljnom stvarnošću !“ Kad smo već kod tog silno ubedljivog socijalnog aktivizma i osvešćenosti savremene umetnosti ja ne vidim zašto se to kosi sa upotrebom spektakla. Što smo bliži centru moći uz pomoć zabave, to smo više u mogućnosti da upotrebimo tu moć. Može se upotrebiti isti kanal komunikacije, gde sa jedne strane zabava može da bude sedativno sredstvo, a sa druge strane može da bude moćan „budilnik“.Vizuelna kultura je najvećim delom komunikacija, a slanje poruke je velika odgovornost i veća je što je u pitanju veći broj ljudi. Upotrebiću advretajzerski termin - ciljne grupe; ciljna grupa savremenog arta, art publika, je
relativno zatvoren i definisan krug ljudi. Sa druge strane imamo advertising koji se obraća ogromnom broju ljudi. Taj broj uveliko nadmašuje broj konzumenata umetnosti. (Ponovo glas iz pozadine: „Ali mi ne želimo da se obraćamo ogromnom broju ljudi. Mi imamo svoju publiku koja je sposobna da razume naš rad!“). Reklamom i mas-kulturnim sadržajima možete učiniti mnogo više nego savremenim artom (ako se umetnošću uopšte želi nešto učiniti?). Ne mislim na advertising-like umetnost. Mislim na umetnost koja može da upotrebi dobro elaborirana sredstva reklamne/masmedijalne komunikacije. U savremenoj umetnosti i dalje negde imamo taj recidiv romantičarskog tripa da ljudi stvaraju velike stvari, da su strašno bitni, da pomeraju granice. To je ok, ali šta to zaista čini, komunicira i menja osim same umetnosti?Teško da sada i ovde možemo zamisliti izvođenje radova Olafura Eliasona, Mathew Barneya, Bill Viole ili Anish Kapoora.
Ali mogu da zamislim „contemporary art“ u u produkciji Grand Production-a, Komune ili Pink-a. Ako ste baš gadljivi na razne frekvencije i pare postoji još jedna mogućnost, ako nizašta drugo onda za čistu arty zabavu. Ukucavanjem „art is boring“ u Google-u negde pri vrhu pored raznih bizarija dobijamo blog www.mostartisboring.com sa, verovali ili ne, zabavnim artom. Trudni muškarci, KLF koji spaljuju 1000 000 funti, kloniranje Isusa, crtači krugova u žitu i Nekronautičko udruženje čiji proglas je sledeći:1. Smrt je vrsta prostora, u koji imamo nameru da uđemo, da ga mapiramo, kolonizujemo i eventualno nastanimo.
2. Nema lepote bez smrti koja joj je imanentna. Pevaćemo lepoti smrti, lepoti samoj.
Bolesno, uznemiravajuće, vulgarno ili zabavno. You choose !
(neke ilustracije za ovaj tekst su preuzete sa www.notbored.org samo zbog zanimljivosti samih ilustracija, a ne zbog bilo kakve veze sa Situacionističkom Internacionalom.)
www.mostartisboring.com
www.artrumour.com
www.notbored.org
www.notbored.org/the-scp.html
www.circlemakers.org
www.malepregnancy.com
www.banksy.co.uk
www.blasttheory.co.uk/kidnap
www.necronauts.org
http://media-arts.rmit.edu.au/Phil_Brophy/BoringVideoArt.html
No comments:
Post a Comment