Nisam nikad bio neki veliki ljubitelj koncerata iz nekoliko razloga. Nikad ne znam šta će da me sačeka. Nervira me čekićanje za karte i za početak. Veliku količinu telesa uz prateći body odour više ne nalazim primamljivim, posebno ako se narod okupio samo zato što je čuo da je to neki super bend. Stajanje pred binom mogu da opravdam samo ako ću da đuskam. Volim lepo usnimljenu muziku koju mogu po želji da slušam na dugme.
Ok, ima tih kvaliteta koji ljudi tako često ističu. Te živa energija, te druženje i za/polivanje pivom, te face na sceni i tome slično. Ermm, ne hvala.
Uglavnom idem na koncerte ljudi koji me baš baš zanimaju ili da overim neki mladu nadu, a beskrajno me ne interesuju stadionske atrakcije. (Sva sreća da niko od mojih ljubimaca ne može ni da priđe stadionu.) A posebno me ne interesuje “ajmo na neku svirku” random koncert kao ideja večernjeg izlaska.
A najviše me zanima kvalitetni višak u vidu buke koju nisam mogao da čujem na studijskom snimku. Da se razumemo, buka je više pitanje kvaliteta zvuka nego decibela, mada i u potonjima ima nešto. Neodoljivi kvalitet melodične buke za kojim uvek tragam je savršeno oličen u pesmi “Taste The Floor” benda The Jesus and Mary Chain, a sa albuma “Psychocandy”. Melodija umotana u fuzz/buzz/feedback/reverb, kao kad imate tek malo povišenu temperaturu (37.2 C), pa vam je onako prijatno nelagodno taman ispod bolnog praga. Glava vam pulsira, trnci vam mile po koži, ježite se, a slike se nekontrolisano roje u magli međ javom i međ snom. Veganski jedan natural high. (Analizom ovoga se bavio na last.fm žurnalu). Ima tu i Phila Spectora i Velvet Underground i bog zna čega još, ali to je sve bilo pre mog vremena. Glavna referentna tačka dole pomenutih koncertnih nastupa će biti JAMC, sveti duh svetog muzičkog trojstva u koje bih svrstao Sonic Youth (father?) i Pixies (son?). Braća Reid se nešto pomirili pre dve godine, pa malo nastupali, napravili novu pesmu, izdali lep box set “The Power of Negative Thinking” i kao to je to. Sve nešto čekam da se nakane snimiti novi album ili ne daj bože da naprave svirku, a da nije u pustinji. U desetogodišnjoj rupi od izdavanja poslednjeg albuma, pored konstantnog preslušavanja starih albuma i kopanja po raritetima našle su se i razne kompenzacije (zamena da se razumemo ne postoji). William Reid nešto pravio sa bendom Lazycame, pa onda Jim R i Lurie prčkali sa istomišljenicima u bendu Freeheat, a mlađa sestra Reid, Linda, uz bratsku pomoć uradila super album Little Pop Rock pod imenom Sister Vanilla. Tragalo se i za svim i svačim što podseća na divine JAMC zvuk i tako se našlo razne vanbračne dece amfetaminskih Isusa i Marije na lancu. Dok se braća ne nakane bastards će da posluže.
Crocodiles, A Place To Bury Strangers, Holy Fuck (23/05/09, Bowery Ballroom)
Crocodiles
Dva momka iz San Diega, Brandon Welchez i Charles Rowell, su prošli zasebno/odvojeno u poslednjih 7-8 godina The Plot to Blow Up the Eiffel Tower, Skull Kontrol, The Prayers… Skoro su izdali svoj prvi album “Summer of Hate” kao Crocodiles (po prvom albumu Echo and the Bunnyman). Pitchfork mu dao 4.1 pošto kao ne mogu ni da priđu zvuku koji prave No Age ili Wavves sa kojima su uterani u isti koš i zato što besramno skidaju JAMC. Da, i? Billboard i All Music Guide ih više vole. Kao i ja.
Postavka je opet posveta JAMC-u. Njih dvojica sami na jedva osvetljenoj sceni, a Welchez izgleda kao mešanac Jim Reida i Bob Dylana. Gitara, glas, a ostalo “s trake”. Nadam se da u istoj tradiciji neće trajati samo 10 minuta, pa još i uz nerede. Dobro, ipak je ovo 2009-ta. Svirka je trajala čitavih 20 minuta (album nešto jače od 30). Momci su pristojni, kako i doliči vremenu. Provejavaju Sucide i Velvet Underground (pa mi zazvučaše i kao The Black Angels), ali je moglo malo glasnije (ipak ima nešto u tim decibelima). Završavaju sa “I Wanna Kill”, naj-JAMC numerom. Nije bilo vremena za omiljenu mi 7-minutnu vožnju “Young Drugs”.
A Place to Bury Strangers
Već spominjani navodno najglasniji bend Gothama grada je bio lokalni doprinos Holy Fuck/Crocodiles turneji. Frontmen David Ackerman je ranije svirao u još jednom dragom mi MBV-influenced bendu, Skywave. Toplo preporučujem preslušavanje ovog proto-APTBS benda. (Imaju i nekoliko lepih Slowdive-like numera).
APTBS imaju sve ono gore 37.2 C navedeno, a uz dodatak novinarske fame. Bili su pratnja bendovima Brian Johnstown Massacre, MGMT (zašto, pitao bih ja), Black Rebel Motorcycle Club i The Jesus and Mary Chain (but of course). I glavni su razlog što sam uopšte posetio ovaj događaj. Velvet Underground/Warhol-like video projekcija po zamračenim siluetama članova benda i val prijatne buke su manje više za mene bili vrhunac. Bez uvoda, razrade i zaključka. Fino i konzistentno. I, avaj, prekratko.
Holy Fuck
Eksperimentalni kanadski bend vrlo blizak ukusu 00’s dvadesetogodišnjaka. Prave prijatnu (očajnog li epiteta) muziku, skoro za ples. Igranje analognim mašinama i sinkopirani ritmovi uz nerdy stav tako drag silesiji bendova preko East Rivera. Jedan od članova je, čujem, pobegao iz benda Enon. Iako su glavne “zvezde” večeri njihov nastup mi je bio više onako afterparty, a i ne prave my kind of noise. Vreme je za piće.
The Vandelles, Morning After Girls, The Warlocks (14/08/09, Bowery Ballroom)
The Vandelles
Iz redova najmlađeg naraštaja JAMC vanbračne dece, nastali merdžovanjem dva lokalna benda, Del Black Aloha i The Mercenary Band. Lepi, mladi, malkice zbunjeni (onako prigodno), ali dosta dobro prže. Debi album “Del Black Aloha” je za Evropu izdat na Spoilt Victorian Child etiketi koja izdaje i obećavajuću teksašku JAMC decu, Ringo Deathstarr. Za Ameriku izdali za Safranin Sound (The Vera Violets, Alcian Blue…). Sasvim obično osvetljeni (ipak su samo otvarači) otpržili su pola sata nečega što po novinama vole da zovu “noir rock ‘n’ roll”. Pored Taste the Floor momenta sam dobio i ne mali praznik za oči. Frontmen je mnogo zgodno i energično muško dete, a nikako za zaboraviti je i isto tako zgodna ženska ritam sekcija (Honey i Lisha). O njima bi još trebali čuti.
The Morning After Girls
Australijanci poznati svojevremno kao pratnja za Black Rebel Motorcycle Club (jedni od retkih JAMC “sledbenika” koje ništa baš nešto ne volim), Bryan Johnestown Massacre i Dandy Warhols. Muzika lagano na tragu onoga što tražim, prilično neupamtljiva tako da se dalje istom neću ni baviti.
The Warlocks
Neo-psycho hedlajneri iz Kalifornije koji popunjavaju onaj hipnotički Velvet Underground aspekt JAMC zvuka. Slušao sam ih uvek u paketu sa The Black Angels. Ne toliko buka koliko opet draga mi psiho vožnja tipa Jim Morrison priča sa gušterima u pustinji. Ima tu dosta i Kalifornije i Timothy Leary-a, a sve lepo spakovano za XXI vek i svirano u skoro totalnom mraku. Ovogodišnji album “The Mirror Explodes” nije baš sjajno prošao kod kritike (za koju nas uglavnom bulja zabole). Sve je to malo sporije nego do sada, pa sam morao da prisednem, ali i dalje vozi na pragu 37.2 C. Negde pred kraj su odsvirali i me-pleaser “Standing Between Lovers of Hell”.
Hope Sandoval and the Warm Inventions (10/10/09, Music Hall of Williamsburg)
Hope Sandoval and the Warm Inventions
Ovo je najbliže što sam uspeo da priđem JAMC-u. O eteričnoj gđici Sandoval se već sve dobro zna. Tri albuma sa Davidom Robackom u Mazzy Star su neo-psycho biblija koja se redovno preslušava. Sve se to malo razvodnilo sa novim bendom The Warm Inventions, ali ipak je u pitanju jedna od najlepših žena sa jednim od najlepših glasova ikada koju sam svojevremeno i slikao. Ne zaboraviti i njena razna gostovanja, a posebno na poslednjem JAMC albumu, kao ni vezu sa bratom Jimom. Izdali oni konačno i svoj drugi album i jako retka šansa da se Hope čuje/vidi/doživi uživo se konačno ukazala. Kalifornijska ružica retko drži koncerte i drži se podalje od javnosti u svom već bukvalno shoegazing, autističnom maniru.
Fotografisanje je strogo zabranjeno, a i na puštanje bilo kakvih zvukova se popreko gleda. Uglavnom polumrak sa par plavih svetala, a ona i dalje božanstvena i fragilna i u svojim ranim četrdesetim. Uglavnom stoji kao zbunjena školarica, pa okrene leđa publici kad se poduhvati ksilofona. Svirali su uglavnom ceo prvi album Through The Devil Softly, sa par numera sa prvog, Bavarian Fruit Bread (na kojem je obrađena JAMC numera Drop). Meditativno, a energično… baš ono što smo i tražili i očekivali. I pored višečasovne tonske probe, Sandoval se bunila da se ne čuje dobro (istina), a u jednom trenutku je na “Hope, we love you!” odgovorila sa “If you love me tell people to shut up.” Ooops, ruža pokazala bodlje, a opaska je onako uflekala fantastičan koncert.
Skandal se desio na sledećem koncertu na kojem je napustila binu nezadovoljna zvukom. Masa je počela da skandira Colm Ó Cíosóigu (članu legendranih My Bloody Valentine) da zasvira nešto od MBV. Posle pola sata su je umolili da se vrati, a ova je između pesama prokomentarisala “I’m a country girl. I hate New York!” To je ponosnim njujorčanima prelilo čašu, pa su neki ljudi počeli da izlaze. Ogorčenost nadrkanošću Sandovalove je najjezgrovitije sažeta u jednom tweetu Sashe Frere-Jonesa “Go the fuck back to wherever you’d rather be.”
The Black Angels, The Raveonettes (14/10/09, Webster Hall)
The Black Angels
Pominjani teksašani čije ime je direktno preuzeto od The Velvet Underground. Zvuče kao neko ko je za The Doors čuo preko Coppolinog Apocalipse Now. Čitav nastup bi se mogao opisati kroz zadnje scene ubijanja Kurtza iz pomenutog filma. Hipnotičko-šamanistički egzorcizam. Obasjani paklenim crvenim svetlom odsviraše pola sata, uglavnom sa mnogo boljeg prvog albuma “Passover” uz nekoliko me-pleasera. Zvuči malo čudnjikavo da oni budu predgrupa za The Raveonettes, ali tu je link JAMC/Velvet Underground. A i sa svojim toplim halucinantnim mrakom su poslužili kao odličan uvod u ceo koncert.
The Raveonettes
Ovaj danski par neguje više onu bubblegum stranu JAMC zvuka, ali nikako bez ironijskog odmaka. Promovišu svoj novi album “In and Out of Control”, a gitaristu Wagnera sam video na pomenutom Hope Sandoval koncertu. Svirka super profesionalno odrađena i zabavna. Onako kao prom night, veselo, lepo i mladalački uz eventualni leš zatrpan under the wall of sound. Taman nešto jače od sat vremena. Me-pleaser “Suicide” sa novog albuma i nekoliko hitova tipa “Aly, walk with me”. Verovatno jedina svirka bez ikakve zamerke.
Ostaje još treći član svetog trojstva, Pixies. Sledeće nedelje drže 4 Doolittle koncerta u čast 20 godina od izdavanja istoimenog albuma. Na šta će to da liči/zvuči videćemo u sredu. A izveštaj će da usledi.
—————————————————————————-
P.S.
Još nekoliko non-JAMC related koncerata, kao deo šestomesečnog koncertnog izveštaja.
Sonic Youth (03/07/09, United Palace Theatre)
Sonic Youth
O komornom nastupu Sonic Youth u Apple prodavnici u SoHo-u sam već pisao ovde (Buka u modli). iTunes su nešto i izdali Live EP sa tog nastupa. Prva “prava” svirka se desila ubrzo nakon toga u nadrealnom prostoru United Palace-a na samom vrhu Menhetna. U pitanju je stari Loewe bioskop iz tridesetih dizajniran u nekom hibridnom “orient meets art deco” stilu. Krajem 60tih se u zgradu uselila crkva, da bi odnedavno ponovo postao koncertni prostor. Malo je odalje (”You must take the A Train To go to Sugar Hill way up in Harlem”), ali se isplati.
Svirao se skoro ceo novi album, uz pre-Daydream Nation numere kao što je “Sprawl”. Sve cool i jako lepo i bučno izvedeno uz povremene apoplektične napade T Moore-a. Na poslednji bis su izveli “Death Valley 69″. Jedina reč koju mogu da upotrebim je “zastrašujuće” u, erm… najboljem smislu te iste reči. Pesma je i na snimku sa sve dementnim Lydia Lunch vrištanjem prilično uznemirujuća, ali ovo je bio nepatvoreni sonični horor. Opet taj divni spoj nelagode i čistog uživanja (Clive Barkerov sadizam nekako springs to mind).
The Ultimate Summer Beach Party, The B-52s (18/08/09, Governors Island)
The B-52s
The B-52s su i posle 30 godina nabolji party bend. Još bolje ako je party na plaži. Governors Island, ostrvce podno Menhetna i nekadašnja vojna baza se pretvorila u letnju izletničku destinaciju, a posetioci su namamljeni i koncertnim programom. Cassey Spooner (Fischerspooner) je nešto smarao za DJ pultom pre nastupa, pod nogama pesak, vreme toplo, a nebo se nešto preteće mrči. Pet matoraca svira samo crowd-pleasing numere (kad bolje razmislim SVE numere su im crowd-pleasing) ispresecane materijalom sa novog albuma. 45 minuta besomučnog đuskanja, znojanja i horskog pevanja… i onda je krenula oluja. Ona prava. Svi smo se zbili pod svadbarski šator i posle dodatnih 45 minuta čekanja da oluja stane bend je rešio da se ne vrati na scenu. Jebem ti ozlojeđenog jehovu koji je sad našao da piša po narodu. Spooner je nastavio da smara, a mi smo polumokri seli na trajekt za nazad gde se nastavilo pevanje onoga što se nije čulo.
Peaches (19/06/09, Music Hall of Williamsburg)
Peaches
Peaches izdala novi album, pa u promociju. Akt uvodnog artiste je počeo da obećava dobar provod. Matora striperka pokupljena sa ulice peva karaoke. Vrhunac su bile upaljene šibice zabodene u bradavice. Bring it on! Drums of Death posle nje je nevredan pominjanja. Novi album Peaches “I Feel Cream” je onako više eratični hip-hop nego što je electroclash (favorites: Show Stopper i More). Ja uvek očekujem “Teaches of Peaches”. Kanadska učiteljica je vrhunski performer i svaki show je, pa… show! Menjanje kostima, pentranje po balkonima i publici i odlična izvedba. E sad, taj novi album i nije nešto što može da se pretvori u kontnualni DJ set uz koji može da se đuska duže od 15 minuta. Stvar su spasili hitovi kao što su “Lovertits” i “Fuck the Pain Away”. Počeo sam malo da se brinem kad su krenule da me bole noge od stajanja i da me hvata dosada.
Sleepy Sun, Bridezilla, Autolux (14/09/09, Bowery Ballroom)
Autolux
Debi album ovog kalifornijskog benda, “Future Perfect”, uopšte nije loš. Onako jedan r’n'r, pa su sarađivali sa UNKLE, pa ima tu svašta lepo za čuti. Ona dva uvodna benda se ni ne sećam. Autoluxov nastup ne nudi nikakav bitan višak u odnosu na snimljeni materijal. Lepo je to sve izvedeno i prilično neupamtljivo, osim fenomenalne bubnjarke. Par numera sa predstojećeg albuma koji se odlaže već mesecima i to je to.
Dead Weather (17/07/09, Terminal 5)
Dead Weather
Mega hibrid grupa koju predvode Alison Mosshart (The Kills) i Jack White (The White Stripes). Ako uzmete kvalitetne sastojke jednog i drugog (a verovatno i The Queen of Stone Age i The Raconteurs) trebalo bi da se dobije nešto prilično dobro. Ja sam bar očekivao neke PJ Harvey tragove od The Kills Mosshartove. Nastup je ispao jedan od najgorih koncerata na kojem sam ikada bio. Prenapučeni trendi prostor na tri nivoa pun bele dece iz najsrednje klase koja se lože na r’n'r, a uz nadrkane izbacivače i sve ostalo. Na sceni neko beskrajno dosadno rokenroliranje. Zbir je samo ponudio manjak. Trebalo mi je biti sumnjivo u startu kad mi je najslušljivija numera bila obrada Numanove pesme “Are friends electric”.
fotke sa koncerata na
http://www.flickr.com/photos/macasev
The B-52s
Sonic Youth
No comments:
Post a Comment