Art Tech

Festival digitalne umetnosti, Pančevo
objavljeno u magazinu Sveske

Razvoj tehnologije je kroz istoriju oblikovao i samu kulturu, ali se taj uticaj najviše primećuje u tzv. digitalnom dobu. Prvi računari stvoreni za potrebe vojske, obrazovanja i izdavaštva su predstavljali i novi medij za umetničku scenu. Pojavom personalnih desktop računara, svako je mogao sebi da priušti novi alat, a pojavom Interneta otvorile su se neslućene mogućnosti distribucije umetnosti. U Poslednjih dvadeset godina računarska tehnologija je uticala i na prirodu drugih medija , kako transmisionih tako i umetničkih. Danas ne postoji skoro ni jedna oblast umetničkog delovanja koja u nekom trenutku ne inkorporira upotrebu kompjutera. U takvoj situaciji pitanje medija u umetnosti je postalo potpuno irelevantno. Pojam »novi mediji« koji često referiše na računarske tehnologije može bolje da se definiše kao metamedij. Medij koji utiče na druge medije, menja ih, povezuje i prevazilazi tradicionalnu podelu na medije.

Bez obzira na izlišnost diskusije o različitim medijima, ipak se konstituisao umetničko/dizajnerski izraz koji prvenstveno koristi savremenu računarsku tehnologiju za produkciju i distribuciju. Referisaćemo na njega kao na digitalni metamedij. Osamdesetih godina prošlog veka se pojavila nova forma grafike uzrokovana novim alatom. Već devedesetih se javio »boom« interaktivne, net i VR umetnosti. Nova sredstva su bila zanimljiva ne samo sa strogo likovno formalne strane nego i kao uzročnik drugačijih socijalnih i političkih situacija. U sadašnjem trenutku postoji već sasvim razvijena svetska scena digitalne umetnosti koja ima sistem i istoriju. Pored online distribucije i konzumacije umetnosti pojavili su se i »digitalni« festivali kao socijalni događaji za prikaz novih umetničkih dostignuća kao i za komercijalno predstavljanje novih tehnologija.

Domaća umetnička secna ima nekoliko sjajnih istorijskih primera upotrebe novih tehnologija, ali se veći zamah desio tek krajem devedesetih godina prošlog veka. Uzrok ovome nalazimo u eknomskom faktoru. Računarska oprema je vremenom postajala jeftinija i dostupnija, a jeftini piratizovani softver je isprodukovao veliku količinu mladih eksperata. Sličnu situaciju vidimo i pojavom net arta sredinom devedesetih kada je »siromašni« istok dominirao tom oblašću usred jeftinoće produkcije i distribucije. Pomak na software i high-tech art je vratio akcenat na umetnike sa razvijenijeg zapada krajem devedesetih.

Na domaćoj sceni se pojavilo nekoliko inicijativa za pokretanjem festivala na kojima bi se prikazivala kompjuterski generisana umetnost. U takvoj situaciji Art Tech festival u Pančevu zauzima bitno mesto. Pancevo predstavlja jedan od bitnijih industrijskih i tehnoloških centara Srbije I Crne Gore sa veoma visokom stopom korišćenja računara u po stanovniku. Incijativa pokretanja festivala digitalne umetnosti je nastala 2002. godine i do sada je održano pet manifestacija. Dok je u početku bio više lokalnog karaktera, festival je svojim razvojem privukao učesnike iz šireg regiona (bivše jugoslovenske republike, Rusija). Pravo učešća imaju svi autori sa radom ne starijim od jedne godine. Takmičarske kategorije su definisane uglavnom tehnološkim medijem koji donekle definiše i estetiku radova, a njegovo razumevanje i promocija su veoma bitne karaktersitike festivala. Bitmapirana grafika uključuje radove koji su nastali manipulacijom osnovnim partikulama digitalne vizuelne reprezentacije, pikselima. Takvi radovi su uglavnom nastali ili postproducirani u Photoshop-u i sličnim aplikacijama za obradu bitmapirane grafike. Vektorska grafika se od bitmapirane razlikuje po načinu nastanka, kao i po likovnosti koja time rezultira. Takvi radovi su obično nastali u nekom od vektorskih dizajnerskih programa (Corel, Illustrator, Freehand) i odlikuju se čistotom vizuelnog izraza. Za razliku od bitmapirane grafike, vektorska se bavi idejom prikaza, a ne manipulacijom pojedinih piksela. Web dizajn kategorija ukljucuje komercijalne i artističke web sajtove gde se akcenat stavlja na funkcionalnost, dizajnersku artikulaciju, brzinu učitavanja i inovaciju u samom mediju. Kategorija Flash animacije se pojavila kao rezultat ogromne popularnosti Macromedia Flash aplikacije za vektorsku animaciju i web. Pored dizajnerske i umetničke izvedbe ovakva animacija zahteva i veliko umeće montaže i filmskog jezika. Pored ove kategorije postoji i opšta kategorija animacije za sve ostale animatorske radove. U zavisnosti od kvaliteta uvode se i dodatne kategorije kao sto je CD ROM kategorija gde se razmatraju kvalitetne CD ROM prezentacije.

Na ovogodišnjem petom po redu je učestvovalo 67 autora sa 264 rada, a članovi žirija bili su: Pedja Bakić, direktor škole za animaciju Chiron i direktor projekata za "Industrial Light and Magic" Džordža Lukasa, Vladimir Radišić, umetnik i dizajner, član umetničke grupe pRT iz Novog Sada (www.radisictrkulja.com), Igor Milovanović, dizajner i art direktor, McCann Erikson, Svetlana Jovičić, producent i teoretičar medija, autor projekata novih medija, asistent na Fakutletu dramskih umetnosti, Tanja Slović, akademski slikar iz Pančeva i autor ovog teksta.

Iz velike količine radova žiri je uspeo uz pomoć ustanovljenih kriterijuma umeća manipulacije medijem, uspešnosti ideje i umetničkog izraza uspeo da odabere ovogodišnja najuspešnija ostvarenja koja potvrđuju da u regionu postoji veoma kvalitetna scena digitalne umetnosti.

Prvonagrađeni u najpopularnijoj kategoriji bitmapirane grafike je Domen Lombergar sa radom "The Transformation of Daphne". Rad predstavlja sjajnu upotrebu medija kao i estetike čuvenog umetnika i ilustratora Davea McKeana. Možemo ga posmatrati i kao primer u okviru savremenih teorijskih postavki koje se bave kulturom preuzimanja gotovih kulturnih proizvoda i modela. Situacija u kojoj je modernističko pitanje originalnosti potpuno prevaziđeno i ustupa mesto kulturi DJ-inga, editinga i rekontekstualizovanja gotovih dela. Elaboraciju takve ideje je ponudio Nicolas Bourriaud u svojoj knjizi »Postproduction«. Takvo stanje je upravo rezultat globalne mreže i digitalnih alata. Sasvim drugačiji pristup ima Igor Ćorić u svom radu "Delirious Boy" koji podseća na savremeno britansko slikarstvo i takođe je dokaz jedne druge teze o međusobnom uticaju medija. Time se kao sto smo već zaključili tradicionalna podela na medije zapravo ukida.

U kategoriji web dizajna su izabrana dva rada. Prvi rad je web prezentacija firme Zorka (www.zorkapharma.com) , autora Miodraga Kostića. Žiri se u izboru ovog rada rukovodio kriterijumima komercijalne upotrebe web medija kao i doslednosti predstavljanja korporativnog identiteta. Izbor ovakvog sajta je stav žirija da savremeni komercijalni web dizajn mora prvo biti u službi korisnika i kompanije koju predstavlja na najprijemčiviji vizuelni način. Internet vise nije mesto na kojem morate da vicete da bi vas čuli. Dovoljno je da šapućete. Drugi rad je web prezentacija umetničkog projekta "How To End a Message" (www.how2end.com) Milice Tomic i grupe stranih i domaćih studenata, a u izvedbi Vladimira Zarića. Ovaj web sajt je odličan primer transponovanja već definisane art direkcije u web medij. Flash alat je upotrebljen sa merom i u službi atraktivnog predstavljanja projekta.

Kratki film 123 Mladena Tomaševića, dobitnika nagrade za animaciju, predstavlja recept kako uz minimalne produkcione zahteve napraviti remek delo. Film je kratka stilska vežba koja kombinuje živu sliku i rudimentarne »specijalne« efekte. Sažet i efektan rad koristi opšta mesta savremene cyber kulture, filmove Matrix i Star Wars serijal. Ovakva duhovita »home made« produkcija predstavlja dobitnu kombinaciju za male zemlje na velikim advertajzing festivalima kao što je onaj u Kanu. Vijetnam i pojedini predstavnici Južne Amerike su svojom vrcavom idejnošću i više nego siromašnom produkcijom zasenili mnoge »upeglane« skupe spotove sa zapada. Eto i preporuke domaćim reklamdžijama: nije bitno po svaku cenu pratiti trend nego zagolicati emocije uz pomoć ideja i sredstava koje su vam na raspolaganju, ma koliko ta sredstva bila minimalna.

Čitav festival je ostao najviše zapamćen po radovima Dejana Ćorića, dobitnika nagrade za Flash animaciju kao i Grand Prix-a festivala. Flash alat je svojom probojnošću na webu već uzrokovao pojavu specificne vektorske, čiste web likovnosti. Crtani serijal Hank Dejana Ćorića je sjajan pomak i kombinacija gore pomenutog Flash manira sa tradicionalnom animacijom. U pitanju je sedam epizoda sa crtanim likom Hankom. Svaka epizoda je dramaturški struktuirana oko upotrebljenog soundtracka. Neka vrsta promotivnog video klipa, ali sa malo bogatijom namerom i izvedbom. Iako je u pitanju Flash, radovi su takvog kvaliteta da su već skoro spremni za TV distribuciju. Autentični crtež uklopljen sa sjajnim odabirom muzike, duhovitošću price i preuzetih gotovih fotografija je zapanjo i žiri i publiku.

Art Tech kao jedinstvena i opstajuća inicijativa na našem prostoru čini mnogo na prepoznavanju domaće digitalne scene. Autori pojavom na ovakvim manifetacijama imaju šansu da budu primećeni, i ako su dovoljno dobri, da započnu sjajnu karijeru. Festival u malo širem kontekstu predstavlja i lep primer kulturne decentralizacije posto se dešava u Pančevu. Beograd je nekako nasledio centralno mesto u distribuciji kulture i moći od prethodnih inkarnacija naše države. Na taj način kvalitetni kulturni proizvodi van Beograda bivaju skrajnuti, a sam Beograd postaje centar koji logisticki i infrastrukturno ne može na najkvalitetniji način da pokrije sve inicijative. Iskustvo iz sveta nam pokazuje da se mnoge najznačajnije umetničke manifestacije zapravo dešavaju po manjim kulturnim, regionalnim centrima. Na taj način se stimuliše decentralizovana kulturna politika koja manjim mestima donosi profit, rasterećuje glavni centar i pruža mogućnost afirmacije velikog broja autora.

Svetski festivali digitalne umetnosti poput Transmediale (www.transmediale.de) u Berlinu i Ars Electronica (www.aec.at ) u Linzu predstavljaju prave spektakle novih tehnologija, medija i radova koji pomeraju granice. Veoma su visokog intenziteta i svakim svojim održavanjem utiču na čitavu svetsku scenu. Pored Art Tech-a postoji još nekoliko inicijativa u našoj zemlji koje se bave digitalnim stvaralaštvom (Dis-Patch (www.dis-patch.com), KEF (www.rex.b92.net/kef), WebArt (www.webart.cg.yu) …). Osim toga osnovana je i katedra za kompjutersku umetnost i dizajn (http://010101.org) pri Akademiju Umetnosti BK koja se bavi upravo ovim domenom stvaralaštva i edukacije. Šansa za kvalitetnije formiranje i prepoznavanje domaće digitalne scene ne samo u domaćim nego i u svetskim okvirima je umrežavanje. Pojedine inicijative su usled slabijeg finansijskog i planerskog okvira dosta niskog intenziteta. Pomakom na viši nivo sa boljom medijskom reprezentacijom i ujedinjenim sredstvima može da dovede do pravog skoka u kvalitetu domaće scene. Jednostavno rečeno, sledeća faza je višednevna fešta koja će biti pravi spektakl tehnologije i umetnosti.

Izlagačke prakse sopstvene sobe [v.2.00]

white room sun room shadow room night transmitting cars across the room
these things sent to dance across the room i'm watching from your bed
returning to you
Pearl’s Girl – UNDERWORLD

Intro

Pre godinu i po dana sam ponudio dva web art rada za izložbu Konverzacija u Muzeju savremene umetnosti. [www.dijafragma.com/konverzacija] Kuratori su mi skrenuli pažnju da postoji problem prostorne artikulacije mog rada. Za razliku od većine dela koji su bili vezani negde svojom suštinom za fiziãki prostor, ovi radovi su koristili samo web prostor (prostor?). Postojala je, naravno i mogućnost da se u muzeju postavi računar na kojem bi posetioci mogli da vide radove, ali se u tom slučaju izložbeni prostor potpuno ignoriše. Nekakvo kompromisno rešenje bio je chat performans koji je simulirao komunikaciju dva subjekta kroz ICQ chat. Chat je u ovom slučaju bio izložen javnosti i smešten u konkretan prostor. [www.dijafragma.com/konverzacija/macasev.htm]
Sličan problem se javlja i na drugim izložbama koje uključuju dela web arta, a posebno ako se bave isključivo web/net/digitalnom umetnošću. Na Sajmu kratke elektronske forme u REX-u [www.cyberrex.org/kef] problem izlaganja je rešen na uobičajen način - postavkom nekoliko računara i neinteraktivnih video displeja. Svi radovi su, naravno bili dostupni i preko interneta, ali je glavni problem zapravo pokušaj njihovog smeštanja u uobičajenu prostornu postavku, što vas dovodi u situaciju da čekate red za mesto pred računarom, gde vam neko viri ili vi nekom virite u ekran i gde su neki radovi lišeni svoje interaktivnosti da bi bili prikazani na platnu većem broju ljudi u isto vreme.
Situacija na svetskoj sceni, bar po saznanju autora ovih redova nije ništa bolja. Web art je ušao u velike svetske kolekcije savremene umetnosti i izlaže se na značajnim postavkama, ali je i dalje u pitanju konzumiranje dela preko računarskog terminala smeštenog u prostoru galerije ili muzeja. Za to vam nije potrebna galerija - možete i kod kuće, u intimi pogleda na sopstveni ekran, pristupiti bilo kom web radu. Računari u izložbenim prostorima su verovatno lepši i brži, rad možete videti i na velikom displeju, a ne samo na ekranu, a čitav enterijer je urađen u cyber/minimalnom/cool maniru. Bottom line je da rad koji gledate nema nikakve veze sa prostorom u kojem sedite, a računar od kojeg ste upravo ustali će posluđiti čuvaru da prekrati vreme igrajući minesweeper. Sve velike kolekcije imaju svoje vrlo dobro odrađene web portale za pristup web art radovima poput ARTPORT njujorškog Whitney-a [http://artport.whitney.org], ali se i dalje (valjda po inerciji) insistrira na prostornoj artikulaciji ili realnom fizičkom prisustvu.


In your room

Poznati su mnogobrojni primeri u kojima je umetnička praksa pretrpela modifikacije i izgubila od svog početnog impulsa usled imperativa institucionalizovane galerijske prakse. Dela konceptualne umetnosti možemo u najčešćem sluãaju da percipiramo kroz dokumente (fotografije, filmske i zvuãne zapise performansa, akcija ili situacija), za video art i dalje nije postignuta optimalna forma prikazivanja (imitacija projekcione sale, razne prostorne postavke ekrana i platna, integrisanje i prilagođavanje prostornoj dispoziciji), a od umetnosti socijalnih situacija vidimo simulacije tih situacija. U većini slučajeva manjak se dešava zbog insistiranja na prostornoj reprezentaciji tih dela. Ili preciznije, zbog galerijske reprezentacije. Skoro sve interpretativne mašine (uključujući i relativno svežu Relacionu Estetiku Nikolasa Burioa) podrazumevaju konzumaciju savremene umetnosti u fizičkom prostoru. Iz paranoičnog anarho-levog ugla gledano mogli bi reći da sve što je smešteno u prostor (kako-tako je opipljivo) može da se kontroliše, može da se poseduje i što je najvažnije može da se kupuje i prodaje.


Fight the power

Web art (net art?) je dosta široko polje umetničke prakse koje obuhvata već dužu tradiciju kompjuterski generisane umetnosti, razne oblike preuzete sa komercijalnog web-a, softversku umetnost i široko polje interaktivne i neinteraktivne animacije. Pored toga što je računarska tehnologija kljuãna u stvaranju ovakvog arta, zajednički imenitelj svih navedenih oblika je Internet - i to prvenstveno kao distributivni i komunikacioni medij, pa tek onda kao konstitutivni deo samog dela. Tako da ovaj put ne govorimo samo o stvaranju u novom mediju nego o distribuiranju kroz novi medij, upravo zbog toga što se Internetom mogu distribuirati i dela umetnosti koja su egzistirala bez obzira na postojanje Interneta (fotografija, video...). Hipertekstualna i razgranata struktura svetske Mreže, bez centra i mogućnosti svevideće kontrole (elaboraciju ovog problema ste mogli videti na skorašnjoj izložbi "Svet Informacija" [www.world-information.org]), nudi neverovatne mogućnosti redefinisanja postojećeg umetničkog sistema u svim njegovim vidovima. Na prvom mestu računarska tehnika omogućava vrlo jednostavnu i jeftinu produkciju. Uz pomoć neta objavljivanje je instantno, a distribucija razgranatija nego ikad do sada. Umetnik konačno može potpuno slobodno da bira koliko će često da izlaže potpuno nezavistan od galerijskog sistema. Najzanimljiviji aspekt je konzumiranje umetničkog dela koje se odvija istom logistikom kao i konzumiranje bilo kog sadržaja na Mreži. Tu je negde i glavni rascep između ustaljene (prostorne) i net izlagačke prakse. Delo posmatramo uglavnom sami u privatnosti sopstvenog životnog ili radnog prostora (osim ako nije upitanju Internet kafe), sadržaj primamo uglavnom sa opne računarskog ekrana i često postoji mogućnost interaktivnosti sa delom. Fizički prostor je potpuno irelevantan, a postavke pomenute relacione estetike dobijaju sasvim drugačije značenje usled specifičnih socijalnih uslova “bitisanja” na Mreži. Tamo ne srećemo ljude, a ako nešto i srećemo to su uglavnom tekstualni (nekad i slikovni) označitelji i tragovi “pravih” ljudi (message boards, chat rooms, discussion groups...). Isto tako teško da se može govoriti o nekakvom prostoru (cyberspace je jedna od kovanica nastala po inerciji), već pre o mrežama označitelja, poljima informacija i bazama podataka. U ovakvoj situaciji se postavlja i pitanje trgovine proizvodima takve umetnosti. “Nematerijalnost” produkcije i distribucije kao i potpuna multiplikativnost dela prilično redefiniše komercijalnu stranu (šta tu zapravo ima da se proda ili kupi?). Za razumevanje problema statusa ovakvog umetničkog dela je i dalje relevantan Benjaminov tekst "Umetnost u eri mehaničke reprodukcije", s tim da se u ovom slučaju stiglo veoma visokog stepena nematerijalnosti i multiplikativnosti. Postoje pokušaji da se stigne do jedinstvenog elementa (možda benjaminovske “aure") bilo kog dela web arta i time se delo učini vrednim kupovine u zvaničnom art sistemu. Ruska umetnica Olia Lialina [www.teleportacia.org] je rešila problem prodaje tako što prodaje URL, pošto je to jedini element koji garantuje autentičnost dela. Posedovanjem jednistvenog i nereproduktibilnog sajta kontroliše se pristup i distribucija dela.


Outro

Kako zaista ne postoji potreba za fizičkom artikulacijom i prostornom reprezentacijom dela, otvaraju se mogućnosti u kojima umetnici mogu da stvore beskonačno mnogo nezavisnih art sistema. Jedan čovek može potpuno slobodno da produkuje i distribuira svoj rad, a da taj rad istovremeno vidi velika količina konzumenata. Ovakva situacija pokreće niz pitanja kao što su mogućnost neslućene hiperprodukcije i zasićenja, pokretanje sasvim zasebnog kritičko-interpretativnog aparata, legitimnost statusa umetničkog dela kao i preklapanje sa “zvaničnim« art sistemom. I naravno kolika je potreba za čitavim nezavisnim sistemima. A mogućnosti su ...

Neo: He's found a way to copy himself.
Morpheus: So now there’s more of him?
Neo: Lots more.

Matrix Reloaded