Izlagačke prakse sopstvene sobe [v.2.00]

white room sun room shadow room night transmitting cars across the room
these things sent to dance across the room i'm watching from your bed
returning to you
Pearl’s Girl – UNDERWORLD

Intro

Pre godinu i po dana sam ponudio dva web art rada za izložbu Konverzacija u Muzeju savremene umetnosti. [www.dijafragma.com/konverzacija] Kuratori su mi skrenuli pažnju da postoji problem prostorne artikulacije mog rada. Za razliku od većine dela koji su bili vezani negde svojom suštinom za fiziãki prostor, ovi radovi su koristili samo web prostor (prostor?). Postojala je, naravno i mogućnost da se u muzeju postavi računar na kojem bi posetioci mogli da vide radove, ali se u tom slučaju izložbeni prostor potpuno ignoriše. Nekakvo kompromisno rešenje bio je chat performans koji je simulirao komunikaciju dva subjekta kroz ICQ chat. Chat je u ovom slučaju bio izložen javnosti i smešten u konkretan prostor. [www.dijafragma.com/konverzacija/macasev.htm]
Sličan problem se javlja i na drugim izložbama koje uključuju dela web arta, a posebno ako se bave isključivo web/net/digitalnom umetnošću. Na Sajmu kratke elektronske forme u REX-u [www.cyberrex.org/kef] problem izlaganja je rešen na uobičajen način - postavkom nekoliko računara i neinteraktivnih video displeja. Svi radovi su, naravno bili dostupni i preko interneta, ali je glavni problem zapravo pokušaj njihovog smeštanja u uobičajenu prostornu postavku, što vas dovodi u situaciju da čekate red za mesto pred računarom, gde vam neko viri ili vi nekom virite u ekran i gde su neki radovi lišeni svoje interaktivnosti da bi bili prikazani na platnu većem broju ljudi u isto vreme.
Situacija na svetskoj sceni, bar po saznanju autora ovih redova nije ništa bolja. Web art je ušao u velike svetske kolekcije savremene umetnosti i izlaže se na značajnim postavkama, ali je i dalje u pitanju konzumiranje dela preko računarskog terminala smeštenog u prostoru galerije ili muzeja. Za to vam nije potrebna galerija - možete i kod kuće, u intimi pogleda na sopstveni ekran, pristupiti bilo kom web radu. Računari u izložbenim prostorima su verovatno lepši i brži, rad možete videti i na velikom displeju, a ne samo na ekranu, a čitav enterijer je urađen u cyber/minimalnom/cool maniru. Bottom line je da rad koji gledate nema nikakve veze sa prostorom u kojem sedite, a računar od kojeg ste upravo ustali će posluđiti čuvaru da prekrati vreme igrajući minesweeper. Sve velike kolekcije imaju svoje vrlo dobro odrađene web portale za pristup web art radovima poput ARTPORT njujorškog Whitney-a [http://artport.whitney.org], ali se i dalje (valjda po inerciji) insistrira na prostornoj artikulaciji ili realnom fizičkom prisustvu.


In your room

Poznati su mnogobrojni primeri u kojima je umetnička praksa pretrpela modifikacije i izgubila od svog početnog impulsa usled imperativa institucionalizovane galerijske prakse. Dela konceptualne umetnosti možemo u najčešćem sluãaju da percipiramo kroz dokumente (fotografije, filmske i zvuãne zapise performansa, akcija ili situacija), za video art i dalje nije postignuta optimalna forma prikazivanja (imitacija projekcione sale, razne prostorne postavke ekrana i platna, integrisanje i prilagođavanje prostornoj dispoziciji), a od umetnosti socijalnih situacija vidimo simulacije tih situacija. U većini slučajeva manjak se dešava zbog insistiranja na prostornoj reprezentaciji tih dela. Ili preciznije, zbog galerijske reprezentacije. Skoro sve interpretativne mašine (uključujući i relativno svežu Relacionu Estetiku Nikolasa Burioa) podrazumevaju konzumaciju savremene umetnosti u fizičkom prostoru. Iz paranoičnog anarho-levog ugla gledano mogli bi reći da sve što je smešteno u prostor (kako-tako je opipljivo) može da se kontroliše, može da se poseduje i što je najvažnije može da se kupuje i prodaje.


Fight the power

Web art (net art?) je dosta široko polje umetničke prakse koje obuhvata već dužu tradiciju kompjuterski generisane umetnosti, razne oblike preuzete sa komercijalnog web-a, softversku umetnost i široko polje interaktivne i neinteraktivne animacije. Pored toga što je računarska tehnologija kljuãna u stvaranju ovakvog arta, zajednički imenitelj svih navedenih oblika je Internet - i to prvenstveno kao distributivni i komunikacioni medij, pa tek onda kao konstitutivni deo samog dela. Tako da ovaj put ne govorimo samo o stvaranju u novom mediju nego o distribuiranju kroz novi medij, upravo zbog toga što se Internetom mogu distribuirati i dela umetnosti koja su egzistirala bez obzira na postojanje Interneta (fotografija, video...). Hipertekstualna i razgranata struktura svetske Mreže, bez centra i mogućnosti svevideće kontrole (elaboraciju ovog problema ste mogli videti na skorašnjoj izložbi "Svet Informacija" [www.world-information.org]), nudi neverovatne mogućnosti redefinisanja postojećeg umetničkog sistema u svim njegovim vidovima. Na prvom mestu računarska tehnika omogućava vrlo jednostavnu i jeftinu produkciju. Uz pomoć neta objavljivanje je instantno, a distribucija razgranatija nego ikad do sada. Umetnik konačno može potpuno slobodno da bira koliko će često da izlaže potpuno nezavistan od galerijskog sistema. Najzanimljiviji aspekt je konzumiranje umetničkog dela koje se odvija istom logistikom kao i konzumiranje bilo kog sadržaja na Mreži. Tu je negde i glavni rascep između ustaljene (prostorne) i net izlagačke prakse. Delo posmatramo uglavnom sami u privatnosti sopstvenog životnog ili radnog prostora (osim ako nije upitanju Internet kafe), sadržaj primamo uglavnom sa opne računarskog ekrana i često postoji mogućnost interaktivnosti sa delom. Fizički prostor je potpuno irelevantan, a postavke pomenute relacione estetike dobijaju sasvim drugačije značenje usled specifičnih socijalnih uslova “bitisanja” na Mreži. Tamo ne srećemo ljude, a ako nešto i srećemo to su uglavnom tekstualni (nekad i slikovni) označitelji i tragovi “pravih” ljudi (message boards, chat rooms, discussion groups...). Isto tako teško da se može govoriti o nekakvom prostoru (cyberspace je jedna od kovanica nastala po inerciji), već pre o mrežama označitelja, poljima informacija i bazama podataka. U ovakvoj situaciji se postavlja i pitanje trgovine proizvodima takve umetnosti. “Nematerijalnost” produkcije i distribucije kao i potpuna multiplikativnost dela prilično redefiniše komercijalnu stranu (šta tu zapravo ima da se proda ili kupi?). Za razumevanje problema statusa ovakvog umetničkog dela je i dalje relevantan Benjaminov tekst "Umetnost u eri mehaničke reprodukcije", s tim da se u ovom slučaju stiglo veoma visokog stepena nematerijalnosti i multiplikativnosti. Postoje pokušaji da se stigne do jedinstvenog elementa (možda benjaminovske “aure") bilo kog dela web arta i time se delo učini vrednim kupovine u zvaničnom art sistemu. Ruska umetnica Olia Lialina [www.teleportacia.org] je rešila problem prodaje tako što prodaje URL, pošto je to jedini element koji garantuje autentičnost dela. Posedovanjem jednistvenog i nereproduktibilnog sajta kontroliše se pristup i distribucija dela.


Outro

Kako zaista ne postoji potreba za fizičkom artikulacijom i prostornom reprezentacijom dela, otvaraju se mogućnosti u kojima umetnici mogu da stvore beskonačno mnogo nezavisnih art sistema. Jedan čovek može potpuno slobodno da produkuje i distribuira svoj rad, a da taj rad istovremeno vidi velika količina konzumenata. Ovakva situacija pokreće niz pitanja kao što su mogućnost neslućene hiperprodukcije i zasićenja, pokretanje sasvim zasebnog kritičko-interpretativnog aparata, legitimnost statusa umetničkog dela kao i preklapanje sa “zvaničnim« art sistemom. I naravno kolika je potreba za čitavim nezavisnim sistemima. A mogućnosti su ...

Neo: He's found a way to copy himself.
Morpheus: So now there’s more of him?
Neo: Lots more.

Matrix Reloaded