Mirko Ilić, intervju

objavljeno na www.gay-serbia.com


photo: Antonin Kratchovil

Ilustracija Bush's Gay Marriage Ban za Village Voice je tvoja najpoznatija ilustracija sa gay temom. Kako je nastala?
Village Voice se veoma često voli igrati postojećim ikonama. Kao motiv za ovu ilustraciju je upotrebljena čuvena ikona, fotografija mornara koji ljubi medicinsku sestru na Times Square-u na dan pobjede 1945. godine koju je uradio Alfred Eisenstaedt iz Life magazina. Obrati pažnju da je u pitanju "pobjeda" gdje statua slobode ljubi kip pravde. U pitanju je zapravo brak između slobode i pravde. Kad me netko pita zašto tako, zezao sam se da je statua slobode francuskinja, pa voli francuski i ljubiti. Village Voice je naknadno ustuknuo, pa su onda pomaknuli ilustraciju sa naslovne strane unutra, a na naslovnu stranu su stavili fotografiju Laure Conaway, žene koja priča svoju intimnu priču, zamotane u američku zastavu. Kada je broj izašao Laura Conaway ih je pitala zbog čega nisu upotrebili ovu moju ilustraciju za naslovnicu, pošto joj se više sviđa. I dosta ljudi je uopšte reagiralo pozitivno. Bilo je dosta ponuda, od nekakvih zlatara koji su htijeli prodavati bogatim lezbijkama priveske i broševe gde srebrna statua slobode ljubi zlatni kip pravde, pa do Gay and Lesbian Bar association of Massachusetts koji žele da ilustraciju stave na svoju brošuru. Oni su jedni od organizacija koje su izborili pravo gay braka u Massachusettsu. Dakle, htjeli su samo moju ilustraciju, a mene je uvijek malo strah tih pro bono organizacija pošto obično daju prijateljevom prijatelju da dizajnira, pa ne ispadne baš lijepo. Dao sam im ilustraciju i ponudio da dizajniram cijelu kampanju besplatno, tako da imam bar neku kontrolu.


1 Alfred Eisenstaedt za LIFE magazine, 14. avgust 1945.
2 "Bush Gay Marriage Ban", Vilage Voice, 2004
Minh Uong, art direktor
Mirko Ilić, ilustrator

Možeš li da se setiš još nekih?
Showtime je napravio "The L Word" , seriju o lezbejkama. Soap opera kao i svaka druga, ali sa lezbejkama. Oni su iskoristili ilustraciju koju sam radio za Entertainment Weekly, o utjecaju gay društva na Hollywood. U pitanju je opet opšta ikona, ako se sijećaš omota za ploču Pink Floyda, Dark Side of the Moon koju je radio George Hardie. Bijelo svijetlo koje se prelama kroz prizmu i pravi dugu. U mojoj ilustraciji na filmsko platno stari projektni aparat projicira svijetlo, ruka odozdo drži pink prizmu ili trokut, a svijetlo se prelama u duginim bojama. To je dakle bila prvo duplerica u Entertainment Weekly, pa su onda to ovi iz HBO-a uzeli za svoju seriju.
Veoma mi je draga ilustracija koju ja zovem IT. Naslovna Village Voicea gde je ona barbie doll od muških i ženskih dijelova. To je bilo prvi put da se na naslovnoj strani u američkim novinama pojavljuje piša. Jedan njihov art director se malo uplašio pa je taj dio sa pišom malo zamutio. Pošto ja volim dramu nazovem ga, i bez predstavljanja, pitam "Why did you touch my penis?"
Ima toga još dosta, ne mogu se svega sjetiti.

Odakle ti motiv za aktivizam?
Mene su često pitali u Americi zašto ja radim sve ove stvari za Židove, za crnce i razne druge manjine. Sve te manjinske grupe su moja poslijednja linija obrane. Kada gay osobe izgube prava ja sam slijedeći. Kada Židovi izgube prava ja sam slijedeći. Ja izgledam kao tipični WASP-ovac, plav, bijeo, straight i tako dalje. Ne spadam ni u jednu od tih grupa, ali znam kako se glupost širi. S druge strane mislim da je vrlo lako kad si gay da braniš gay prava ili ako si obojen da si protiv rasizma. To je za očekivati i na to rulja zapravo puno ne reagira. Znaš i sam kada bi se ovdje neki gay advokat pojavio i branio javno prava gay osoba, svi bi rekli "A šta drugo peder da priča". Međutim ja mislim da je najvažnije da ljudi koji nisu dio manjinske grupe brane tu grupu. Ja nisam gay i nemam čak ni ono jedno iskustvo sa istim spolom. Kada ljudi nikako ne mogu da ti nakače da si "peder", a ti braniš homoseksualce, tu počnu da misle. Tako se stvari zaista mogu pokrenuti. Ja doslovce ne podnosim pijevanje Barbare Straisand i Bette Midler, ali su one rekle "It is ok to be gay". Ako njima ne smeta zašto bi nekom drugom to smetalo. U tome je cijeli štos.

Dobijam "Nacional" iz Hrvatske, mislim da se dobro sjecam da je to bio Nacional, i vidim vijest o gay pride parade u Zagrebu i fotografiju jedne osobe koja stoji sa natpisom " pedere u koncentracione logore". Za očekivati je u takvoj sredini da neko uleti i pretuče homoseksualce. Nije baš bilo za očekivati da ortodoksni Židov uleti u masu i izbode ljude na gay pride parade u Jerusalimu. Jos manje je za očekivati ne samo da bi neko htio nekoga ubiti, nego da priziva ponovo koncentracione logore. Prema tome ako se ta osoba nađe u nekontroliranim i korumpiranim sistemima, ako se dočepa vlasti, vjerojatno bi joj nešto slično palo na pamet. Ne baš koncentracioni logori, ali recimo vojska, pa se neki od njih ne vrate. To je taj neki mrak koji ja ne mogu podnijeti. Da su bilo koga predlagali da se šalje u koncentracione logore, pa da su to i fašisti, ja bi ih išao braniti.


"Tolerance is Holy", Gay Pride Jerusalem
autori: Mirko Ilić i Dan Young

Za pomenuti Gay Pride u Jerusalimu si samoinicijativno radio poster.
Dan Young i ja smo radili taj poster, a ni jedan ni drugi nismo gay. Dan je stariji gospodin i ima dvoje djece. Mislim da mu je sin gay. Mi smo ranije zajedno radili Bushshit za vrijeme predsjedničke kampanje u USA. To su komadi od valovitog kartona, smijeđi kao govno, a na jednoj strani piše don't step again into it. Ili bad for your constitution. To je bilo distribuirano za vrijeme republikanske konferencije.
Nas dvojica smo doslovce popizdeli kada smo vidjeli da su se sve religije uspjele ujediniti u Jerusalemu protiv gay pride-a. A umrli smo obadva od smijeha kada smo vidjeli religijske glavešine sve tako obučene u religijsku odijeću da liče na Village People. Haljinice, kapice i tako dalje. Ono što smo zapravo uradili je fotografija Jerusalema onako u sumrak poslije kiše sa predivnom dugom koja pada na grad. Krovovi kuća su bili obojeni u pink, a naslov je Tolerance is Holy. To smo otisnuli dvije tisuće primjeraka. Stotinu primjeraka smo poslali organizaciji koja je to organizirala, čisto radi podrške. Kako su svi sa predrasudama, pa i gay ljudi, vjerojatno ovi iz njihove organizacije misle "Evo ova dva "dečka" nam šalju podršku". Čak sam se i potpisao malo većim slovima nego sto je uobicajeno. Da se zna. Nema skrivanja.



1 "How Many People Are Infected with the Virus? Nobody Virus", 1997
Sandra Schneider, art direktor
Mirko Ilić, ilustrator
2 Ilustracija za "Rolling Stone". Hrišćanska desnica koristi gay brak kao "klin" da rastavi, razori demokrate

Da li je efektivnija borba za gay prava uz pomoć mekšeg metoda uvođenjem varijante gay životnog stila kroz pop kulturu ili uz pomoć oštrog političkog nastupa?
A što se tiče popularne kulture tu već napredujete. Ja sam mislio da je Pink Tv zapravo gay televizija. Ali obe pomenute strategije treba raditi paralelno. Na žalost takva je situacija i treba osjetiti kada šta treba uraditi. Na nekim mestima treba ljubiti, na nekim mestima se treba svađati. Jedino ih ne možeš tući njihovim oružjem, jer onda postaješ kao oni.

Da, ali moraš negde upotrebiti jezik koji oni razumeju. Njihov jezik.
Ok, ok, naravno. Pitanje je kako. Uzmimo na primer Tony Kushnera koji je napisao i predgovor za moju knjigu Design of Dissent. To je jedan od najvećih mladih gay aktivista. Meni je izuzetno drag zbog toga što njegov aktivizam prevazilazi samo gay aktivizam. Na primer njegov čuveni komad i TV film "Angels in America" se završava u Jugoslaviji sa početka devedestih. On negdje najavljuje i oseća nove nevolje koje nisu vezane samo za gay populaciju. On je ljevičar i smatra svoje drame agit propom za ljevicu i gay zajednicu, ali ih zamotava u jednu predivnu količinu znanja i razumevanja. Na primer scene iz "Angels in America" u kojima kad god se čovijeku koji ima AIDS pojavi anđeo, koji je spolno neutralan, njemu se digne. Anđeli to rade u tebi zato sto si uzbuden u prisustvu savrsene ljepote. Ako je anđeo ta nekakva krajnja ljepota, onda je to to. Znaš kako već kršćanstvo reagira na to. "Pa naravno da je Židov to napisao, još i gay iz New Yorka. Još samo fali da je crnac." Međutim on je za to dobio Grammy i još razne druge nagrade. To je dobar primer kako se boriti i uspeti na oba polja. I na polju politike i na polju popularne kulture. I kako pametno upotrebiti jezik koji ljudi razumeju.

Jedan od načina borbe za gay prava je da se umeša što više drugih u to. Na prvom mijestu je to ipak borba za ljudska prava. A ne uvijek "mi protiv njih". Ako si ti gay i ne želiš da te zovu pederčinom ti ne možeš romsku osobu zvati cigančinom. Na svom primjeru moraš pokazati senzibilitet prema drugom. Ako se ti boriš za gay prava boriš se i za prava Roma, cak i kad oni neće da se ti boriš za njih.

Misliš, u pitanju je doslednost?
Ne samo to. Dok god taj nema svoja prava, drugi i ako ih je dobio može ih izgubiti. Jer ako ti ne braniš Rome, znači li to da onda nisi ni za gay populaciju koja postoji među Romima? Ti se ne možeš uvijek boriti samo za "naše". Kao što ja uvijek kažem, najlakše je biti Srbin, sjedeti usrijed Srbije i govoriti kako su Srbi u pravu. To je vrlo lako. Meni su najdraži ljudi koji mogu priznati da su oni drugi ponekad u pravu. To je hrabrost i to je tolerancija. To je objektivnost. Sećam se toga kada su rekli da je OK da bude gay parada na šestoj aveniji, ali da ne bi trebali dozvoliti paradiranje transvestitima i SM-ovcima. Međutim i oni su dio spektra i bez njih nema gay drustva. Ono što je poanta je da kojekakve grupe misle da ako se malo prilagode da će ih lakše prihvatiti.

Zar ti se politička korektnost u jeziku ne čini malo licemernom?
Američka politička korektnost naprosto ne funkcionira. Nije to licemjerje, to je totalna glupost. To je teorija koju često ponavljam. Ja bijelac se malo osijećam krivim zbog načina na koji tebe tretiram kao crnca. I sad te odjednom zovem African American. Automatski mi onda pripada pravo na mjesto u raju, a i dalje te tretiram kao stoku. Ako si ti crnac, tebi bi vjerojatno bilo draže da te ja zovem nigger, a da možeš zaraditi kod mene milion dolara godišnje. Ta politička korektnost je na nivou katoličke ispovijesti. Ispovijediš se i poslije možeš opet mirne duše griješiti.


"Transgender", Village Voice, 2004.

Odakle ovako izražena homofobija na Balkanu?
U vjećini zemalja i na vjećini kontinenata, na sjeveru su bogati, na jugu su siromašni. Uvijek bi oni bogati sa sjevera dolazili svojim autima mažnjavati ribe i prirodna bogatstva. I mogu kupiti apsolutno sve. Osim potencije. I odjednom su svi ti sa juga silni jebači. Te macho Italian lover, te latin lover. Jer to se ne može kupiti. (Ali Viagra ih je dotukla. Sad si možeš i to kupiti.) Potencija je bilo jedino što im je ostalo, a onda se nađe neko medu njima da ih izda i predje na drugu stranu. Ove dotjerane sa sjevera su vrijeđali da su nalickani pederi i sad odjednom peder među njima. Izdajica. Apsurdnost takvog macho stava znaš iz scene sa Batom Živojinovićem iz "Ljubavnih jada Štefice Cvek". "Sad ću da te karam, pa ću da te karam ovako, pa onako." i na kraju mislim da je zaspao. Ništa, samo riječi i pusta obećanja.

Homofobični ljudi obično imaju problem sa sopstvenom seksualnočću.
Apsolutno. Skoro sam rekao za Elle magazin da svaki put kada netko digne ruku na homoseksualca digao je ruku na sebe. Ja nemam nikakav problem da ako večeras nemam gdje spavati, moram podijeliti krevet s tobom. Ja zaista nemam taj problem. Ja znam da sam neizmjerno "atraktivan" čovjek, ali to je tvoj problem, nije moj (smeh). Ja znam da si ti razuman i da znaš da kad muškarac kaže ne, da to znači ne. Sto je, naravno, pravo i svake zene. S druge strane uvijek ti mogu prebiti noge.
Na primer, ja imam crnog labradora i kad se igram sa njim i zagrlim ga, niko, ko gleda sa strane, ne pomišlja da je to beastiality. Kad se igram sa djetetom u parku i poljubim ga niko ne zaključi da sam pedofil. Kad zagrlim muškarca, odmah sam peder. Kako im baš to padne na pamet? Kako se baš tu projiciraju?

Znaš onaj hrvatski vic kada se dva prijatelja Hrvata dugo ne vide. Zalete se jedan prema drugom. Poljube se jednom, poljube se dvaput, poljube se triput. I stanu. "Poljubi me još jednom. Bolje da misle da smo pederi nego Srbi." Znači usred košmara u Hrvatskoj je bolje biti peder nego Srbin. Ako nista barem su u ovom slucaju homoseksualci bolje prošli.


"Nacija" , 2002. iz serije Sex&Lies

A negativan uticaj hrišćanstva i monoteističkih religija uopšte?

Poznati su spartanski vojnici homoseksualci koji su spasili Atenu od propasti. Ko zna da li bi se demokracija kao koncept uopšte proširila da se to nije desilo. Ostatak Europe je htio pokupiti trikove od Spartanaca i tako trenirati svoju vojsku. Sa pojavom kršćanstva homoseksualnost postaje veoma neprihvatljiva pojava i homoseksualci su izbačeni iz vojske.
Tu je i čuvena priča o Sodomi i Gomori gde su pobijeđeni muškarci silovani i ostavljeni da umru u sramu. Kako su silovatelji bili bad guys, čitava stvar postaje veoma negativna. A i ne možeš ševiti u guzu jer to ne doprinosi rađanju novih malih kršćana. To ne možeš ni sa ženama, a kamoli sa muškarcima.
Da i ne pominjem svetog Avgustina koji je govorio da seks dolazi od vraga i da kad ti se pimpek digne to te vrag izaziva. Čovijek koji je imao ženu i dijete i ostavio ih radi crkve.



Iilustracija za Entertainment Weekly i "The L word"

Veoma je postala popularna ideja o revitalizovanju Boginje. Posebno nakon izlaska Da Vinčijevog koda Dan Browna. Osvešćena ravnopravnost polova ili nešto drugo?
On je u fikciju zamotao te razne povijesne špekulacije koje ne možeš odbraniti. Ta teza o Mariji Magdaleni je stara, ali je sada dobro plasirana. Ljudima je to interesantno jer je čudno. A i frajeri su toliko usrali stvar da nas samo žene mogu spasiti.

Kakvo je tvoje viđenje dvostrukih standarda države i crkve prema homoseksualnosti?
Crkva se digne protiv homoseksualnosti, a niko se previše ne diže protiv sveštenika pedofiličara. Kako ti nekog možeš ševiti ispod oltara i misliti da te bog ne vidi. A tu se često brkaju i pojmovi pedofilije i homoseksualnosti, onako kako crkvi odgovara.
Što se države tiče najočitiji su zatvori. Iako si bio najveći macho u zatvoru je odjednom ok biti gay. "Pa šta sad? Nije se moglo drugačije." Što bi rekli homoseksualci u New Yorku: "I am not gay. I sleep only with straight guys." U Iranu su prije dva mjeseca obijesili dva mlada gay mladića od sedamanest godina. Znači počeli su vješati malodobne. Isti taj Iran ima gay ljude u zatvorima i to je kao OK. "Ma neka se zabavljaju, nema veze." U svakom zatvoru imaš svećenika, koji bi se trebali brinuti za duhovnost zatvorenika i pokusati iz izvesti na pravi put, ali izgleda da se tamo niko o tome vise ne brine. Jedini koji se o duhovnosti brinu u zatvorima su crni muslimani. Oni su jedina ne gay zatvorska populacija pošto su oni veoma doslijedni. I sad usred najveće kršćanske zemlje, Amerike, jedini koji poštuju boga u tom zatvoru su crni muslimani. Em crni, em muslimani. Ko je tu veći vijernik?

To su razni apsurdi koji pokazuju da nema dosljednosti. Recimo, najčešća italijanska psovka je "jebem te u dupe". To je njima svakodnevno. Kao ovde "pička ti materina gdje si". "Jebem te u dupe" je samo psovka, nije uvreda. Čovijek koga poznajem doseli se iz Italije u Ameriku i posije izvesnog vrijemena shvati da u nešto ne štima. Već tri ženske su ga izbacile iz kreveta. Ispostavi se da on sa njima u krevetu ravno krene za guzu jer on je jednom od dvijesto puta imao vaginalni seks. Zato što mlade Italijanke moraju biti nevine za brak. U Italiji je puno lakše dobiti analni seks nego oralni. To je kao nečisto. Cijela katolička Italija ima taj kult stražnjice. I zato u Italiji ima najviše transvestita iz Brazila. Italijani vole tamnopute i sasvim im je svejedno da li je žensko ili muško. Guza je guza. A ipak su Brazilci i katolici (smeh).

Na primjer da li je podobno vidjeti pišu od pape? Mada kada se bira papa postoji ritual gdje kardinali proveravaju spol kandidata tako što ga dohvate za jaja. I sad je odjednom Ok uhvatiti drugog muškarca za jaja. Hajde da vidim to u nekoj drugoj religiji. Kad počnemo razmišljati što je podobno, a što nije podobno sve se ubrzo počne raspadati.
Straight frajeri su izbezumljeni kada ih ženska pipne tamo pozadi. Možda im se svidi. "Mora da sam peder?" Isto ne znaju šta sa lijepim osjećajem kada idu na wc da kake. Ja im savjetujem da imaju stalno proljev.



Otkud to da živiš u tipično gay kraju New Yorka, Greenwich Village-u?
Kad sam došao 1986. u Ameriku imali su espresso samo na dva mijesta. U maloj Italiji i u West Villageu. Ja bez espressa ne mogu. Druga stvar koja mi se svidjela u west Villageu je da izgleda puno evropskije. Mali kafići, butici, dućani. S druge strane ljudi su se oblačili pristojno. Tuširaju se. A i kad sam se oženio bio sam bezbjedan. Niko mi ne gleda ženu (smeh). U to vreme tamo niko nije htio doći, a transvestiti su izgledali kao James Brown sa perikom. Najveći promijet sa transvestitima prostitutkama je bio subota oko 10 ujutro. Svi frajeri iz New Jerseya kažu ženi da idu nešto kupiti u New York, ili oni koji nisu oženjeni idu kao nešto u grad. I zalete se u kraj u kojem nema ni jednog jedinog dućana. Tu policija uleti i racija prestane u prvih sat vremena jer ulove tri policajca iz New Jerseya. Ja u New Yorku nikad ne idem na gay pride parade osim kada treba baš da pređem ulicu pa naiđem na njih. Ja takvu paradu imam cijeli dan pod prozorom.

Taj kraj se sad malo pacificirao i postao popularan zbog Sex & City. Gomila predivnih žena dolazi tamo, posebno naših. Većina predivnih muškaraca je gay, a te žene ne kuže zašto im sada šarm ne radi. Ovi vaši kriminalci se vrlo slično oblače kao homoseksualci iz tog kraja. Zalizana kosica, uska majica, uske hlačice. I hvataju se za jaja. Jedino što gay frajeri imaju i nekog drugog za uhvatiti.
Dešava se jedna vrlo normalna stvar u New Yorku koji je vrlo pametan grad. Mlađi single gay guys su naši novi pioniri u osvajanju teritorija. Oni se pomaknu u West Village i odjednom onako artistički nastrojeni sve sređuju, farbaju zgrade, pa sade cvijeće, pa se otvori galerija, pa odjednom cio kraj srjeđen. Tu svi krenu da pristižu u novi srijeđeni kraj i stanarina skoči. Tako da naši pioniri sada prijeđu iz West Villagea u Chelsea. I sad ih zovu Chelsea Boys. Jedini koji su ostali u West Willageu su bogati homoseksualci i parovi jer si to mogu priuštiti. I tako će ceo taj potez postati srijeđen. Već se polako sele i u Brooklyn. Njih se gurne među domoroce da ih kultivišu. Možda bi to trebali probati ovdje.

Postoji li nešto što je gay art?
Kieth Harring mi se recimo ne sviđa. Zadnji put mi se sviđao kada je crtao na crnim papirima bez potpisa. Posle toga je sve keširanje. Ja povremeno znam neke ljude iz arta da su gay i uopšte me se ne tiče da li su gay ili ne. Ne vjerujem da se može definisati nešto kao gay art. Art mora podnijeti kritiku arta. Ne možeš dobiti malo bolju kritiku ako si gay.

U kreativnoj industriji ljudi često optužuju razne gay lobije. Šta misliš o tome?
Gay ljudi se podržavaju kao i sve grupe. Kao da Srbi ne podržavaju Srbe, Crnogorci Crnogorce, a Hrvati se nikada ne ujedinjuju sa Hrvatima. Zašto ste se vi našli ujedinjavati po zajedničkom interesu?
Sve grupe su pleme i svi pokušavaju biti objektivni, ali su nježniji prema svojima. Ako na intervju za posao dođu super riba i ružan, ali sposoban frajer šta mislisš ko će dobiti posao. Kad tu situaciju obrnemo ljudi se odjednom bune. Kao kad se ljudi vrate iz Amerike. Razni slikari koji tamo peru suđe. "Zašto si se vratio?" "Nisam htio dati guze.
Izlagao bih u MOMA, ali nisam htio dati. Ne mogu biti Židov, a moralno ne mogu biti peder i te dve mafije me dotukle." To je najbolja ispričnica na svijetu.
Srbi su između ostalog poznati po tome što ne mogu Srbinu priznati da ima talenat. Te tata mu bio mason, te ukrao ovdje. Bilo koji razlog osim priznavanja talenta. To što ja kažem da je Sagmeister najbolji dizajner u Americi bi ovde značilo da priznajem da ima boljih od mene, to jest da ništa ne vrijedim. Odjednom završiš na dnu jer si imao hrabrosti pohvaliti nekog drugog.

link ka originalnom članku >>>

Brokeback Mountain

Intimno-ideološko-turistička recenzija ili "ostavite nas više da pogledamo film na miru"
objavljeno na www.gay-serbia.com

Jurcajući po istočnoj obali Sjedinjenih Američkih Država ovog januara zadesih se u Washingtonu. U blizini Dupont Circle-a (čuveno istorijsko gay okupljalište u prestonici), Dupont 5 bioskop, a u njemu se pored "Capote", "Mrs. Henderson Presents", "Imagine Me and You" daje i već čuveni "Brokeback Mountain". Napisi i recenzije na sve strane, globusi, oskari. Par dana pre toga sam se zadesio i na jugu iste istočne obale gde odgledah prenos dodele Zlatnog Globusa. Ang Lee sa svojim enigmatično smirenim izrazom skuplja nagrade, Heath Ledger (Ennis Del Mar u filmu) se snebiva u stilu "ma nisam ja derpe, evo imam i ženu" (kao da je ikoga briga). Izbor za gledanje u Dupont 5: definitivno Brokeback Mountain. Ne zbog toga što se nadam da se ovaj put nije napravilo još jedno politički korektno trendi smeće, nego zbog Ang Lee-a. Čoveka sa istorijom sjajnih filmova i sa najuravnoteženijim osećajem za doziranje emocija u moru " udari me u stomak, ali mi ne diraj srce" autora. Dovoljno je se setiti "Ice Storm", "Sense and Sensibility" ili "Wedding Banquet".

Film je rađen po kratkoj istoimenoj priči Annie Proulx, a radnju filma, iako ga možda niste gledali, verovatno već znate napamet. Ali evo opet: rodeo jahač Jack Twist (Jake Gyllenhaal) i rančer Ennis Del Mar (Heath Ledger) (kauboji?) u potrazi za poslom bivaju zajedno unajmljeni da čuvaju ovce na Brokeback planini, Wyoming, 1963. godine. U skoro netaknutoj prirodi, daleko od socijalnog settinga juga Amerike toga doba otkrivaju sopstvenu homoseksualnost. Po povratku u "civilizaciju" čitavu aferu potiskuju u društveno prihvatljiv model, brak. Jack se ženi kćerkom južnjačkog bogatuna, nekakvim dalekim odsjajem "Scarlett O'Hara" sterotipa. Ennis hvata prvo što mu je palo pod ruku, zacementiranu ljubav iz detinjstva. Povremeno se zajedno vraćaju na Brokeback planinu, jedino mesto gde mogu slobodno da iskazuju ljubav jedan prema drugom. Nije džaba slogan filma "Love Is A Force Of Nature". Rascep koji se nazirao od početka dolazi lagano iz razlike u stavu prema njihovom odnosu. Jack, emancipovaniji homoseksualac (u Srbiji poznatiji kao gej) predlaže da napuste čitavu maskaradu i započnu zajednički život. Ennis, manje emancipovani homoseksualac (u Srbiji poznatiji kao peder) kome je draža maskarada, radije pristaje na hetero-glumatanje. U narednih dvadeset godina svaki od njih živi svoj model koliko je to moguće, ali im dalje ostaju povremeni sastanci u prirodi. Sve do tragičnog vrhunca oličenog u Jackovoj smrti. Ennis ostaje sam sa krvavom Jackovom košuljom, jedinom stvari koja mu je ostala. The End.

Prva stvar koja me je očekivano dotakla je režija Ang Lee-a. Očekivani i prepoznatljivi snimci prirode (čovek koji je svojevremeno snimio britanskiji film sa boljim snimcima prirode i od Merchant-Ivory fabrike) i neverovatno dobro režirani emotivni momenti lišeni blebetanja. Scene za pamćenje: prvi susret protagonista i krajnje suptilan "body language" koji će primetiti verovatno samo gay senzibilni; scena seksa u šatoru koja je brza, efikasna i jedna od najstrastvenijih i najiskrenijih koje sam ikada video na filmu; telefonski razgovor između Ennisa i Jackove supruge Lureen neposredno posle Jackove smrti: Lureen sa izgledom Boogie Nights starlete (iako su to već osamdesete :) i ledenim izrazom objašnjava nezgodu koja je zadesila Jacka. Naime prilikom opravke jedne od poljoprivrednih mašina Jack nezgodom ostaje mrtav i unakaženog lica. Za vreme razgovora vidimo flešbekove na moguću istinu: grupa južnjačkih "good ol' boys-a" premlaćuje Jacka sa posebnim akcentom na doterivanje lica.

Pored ustaljenih stavki kod stvaranja ovakve priče zanimljiva je i profilacija likova supruga homoseksualaca. Koje su posledice glumljenja hetero modela po porodicu i suprugu? Ovakvog problema se hvata retko koji film. "Far From Heaven" na primer. U Brokeback Mountain-u imamo Ennisovu suprugu Almu (Michelle Williams, inače supruga Heath Ledgera) koja uviđa vezu između svog supruga i drugog muškarca. Sve vreme nijednom ne poteže problem, ali ubrzo insistira na razvodu. Jackova supruga Lureen (Anne Hathaway) uporno zadržava privid srećnog braka i uzorne bogate kćeri "of the galant south". Režijom pomenutog telefonskog razgovora se implicira da možda ona stoji iza ubistva sopstvenog muža.

Kuriozitet ovog filma u kontekstu drugih "gay" filmova je i prikaz života običnih homoseksualaca. U ovom slučaju kauboja, univerzalnih prikaza američkog mačo stereotipa (zamislite samo dva srpska seljaka umesto Marlboro men). Hrišćanska desnica u Americi je začudo ostala bez komentara i farsičnih demonstracija. Njihova izjava je da film naprosto ne zaslužuje nikakvu pažnju pa ni njihovu i ćutanjem će film lagano pasti u zaborav. Sa gay aktivističke tačke gledišta ovo ukazuje na jedan ubedljivi "fight for your rights" model: govori tako da te razumeju. U ovom slučaju je to univerzalni jezik emocija. Sličan primer smo nedavno videli i u Imamovićevom "Go West"-u. Bez obzira na strah organizatora nikakva horda predvođena "kuracjebožijiorgan" Gavrilovićem nije došla da taba gledaoce. Nije bilo čak ni mangupskih povika iz gledališta. Pored ove aktivističko-komunikacijske lekcije ima tu još. U pitanju su obični ljudi iz ruralne sredine. Tzv. gay scena sa sve emancipatorsko-aktivističkom misijom brine uglavnom o Madonni, Foucaltu, kempu, Broadway-u i ostalim manifestacijama urbanog gay socijalnog setinga. Zanima me koliko je vas ikada razmišljalo kako funkcionišu homoseksualci na selu ili u (na bilo koji način) ugroženim sredinama. Homoseksualci koji ne znaju da upotrebe računar ili nisu čuli za Internet. Homoseksualci koji ne znaju za drugačiji model od hetero-represivnog. Zanima me i kada će se možda neki srpski režiser okuražiti da napravi gay priču, a da to ne bude "ja sam se prvi zapljunuo na temu" ili plitko skupljanje dnevno političkih poena.

Radnja filma započinje 1963. godine, iste godine kada je ubijen JFK. Bio je to kraj jednog velikog masovnog sna o Kamelotu i kralju Arturu. Dolaze neka druga vremena. Vijetnam, M. Luther King ubijen, Stonewall pobuna, borba za ljudska prava šezdesetih i kraj još jednog sna. Ekonomski depresivne sedamdesete, Watergate, Iranska kriza . Film/priča se završava posle dvadeset godina, što bi bilo negde 1983. godine sa Reganovim novim konzervativizmom i farsičnim zatezanjem hladnog rata. Naše junake i njihovu priču u "God's Country" teško da to sve dotiče, ali se namera spisateljice i režisera ipak može malo ideološki učitati. Početak priče ja na kraju jednog nacionalnog sna, a kraj priče je na početku depresivnog društvenog dremeža.

Bez obzira na sve Brokeback Mountain je ipak melodrama koju mnogi kritičari stavljaju u koš sa filmom Titanic (i plakati su im dosta slični). Većina gay kritičara ga uopšte ne stavlja u fioku "gay film" i osuđuje Madonine izjave o hrabrosti glavnih glumaca (gde su delimično u pravu). Odatle i univerzalna prijemčivost kroz govor emocija (da se vratimo na gore pomenutu temu govora koji se razume) što je za svaku hvalu. Ovde treba dodati i sjajan soundtrack sa country emotivnim nabojem Gustavo Santaolallinih gitara koji uključuje i gay legende kao što su Rufus Wainwright i Linda Rondstadt. Možda ova pametna melodrama (jel ovo oksimoron?) dobije kojeg zlaćanog čovečuljka. Navijamo u svakom slučaju. Ja lično više za Jake "Donnie Darko" Gyllenhaala, nego za ustegnutog Heath Ledgera.

Po izlasku iz bioskopa ništa od gornje iznesenih stvari mi nije palo na pamet. Samo tuga zbog prolaznosti ljubavi i sreća što pored mene hoda čovek kojeg volim. Odlazimo u obližnju knjižaru gde kupujem "Close Range, Wyoming Stories" od Annie Proulx. Čovek kojeg volim je i dalje tu sa mnom. Nadam se još dugo. Ljubav je snaga prirode. Patetično? Zaboravite ovo pisanije, pogledajte film i vidite sami gde će da vas pogodi.

Lean on me, let our hearts beat in time, Feel strength from the hands that have held you so long. Who cares where we go on this rugged old road In a world that may say that we're wrong.
A Love That Will Never Grow Old - Emmylou Harris
Brokeback Mountain soundtrack

www.brokebackmountain.com

link ka originalnom članku >>>

The Priest

objavljeno na www.gay-serbia.com

režija:		Antonia Bird
uloge:		Linus Roache, Tom Wilkinson, Robert Carlyle, Cathy Tyson, Lesley Sharp, Robert Pugh, James Ellis, Christine Tremarco, Paul Barber, Rio Fanning, Jim R. Coleman, Gilly Coman, Jimmy Gallagher
scenario:		Jimmy McGovern
realizator:		Miramax
žanr:		Drama
trajanje:		105 min.

U eri zahuktalog licemerja političke korektnosti bilo je pitanje vremena kada će se kroz katolički diskurs progovoriti o problematičnim i neuklopivim fenomenima/pojedincima. Film Antonie Bird ''The Priest'' iz 1995. godine možemo (ako smo naglavačke uleteli u film) slobodno da označimo kao prozaičnu katoličku apologiju homoseksualnosti, incesta, kršenja zaveta celibata i još koječega. But there is much more to it zahvaljujući veoma senzitivnom pristupu Birdove.

U Liverpoolu u omanjoj katoličkoj parohiji stariji sveštenik odlazi u penziju (kao pozdrav razvaljuje prozor dvometarskim raspećem), a na njegovo mesto dolazi mladahni naslednik, otac Gregory (Linus Roach). Svojom pojavom i stavom na prvi mah podseća na Montgomery Clifta iz Hitchcockovog ''I Confess'', a tokom filma ćemo uvideti još neke paralele. Useljava se u stan kod starijeg sveštenika, oca Matthewa (Tom Wilkinson), a oko sebe širi duh ispravnosti i posvećenosti Bogu. Preterano je ispravan da bi sve bilo OK. Prvo škripanje nastaje kada Greg saznaje da Matthew krši zavet celibata i živi u zajednici sa svojom kućepaziteljkom, ne slučajno veoma zgodnom meleskinjom. Gregov moralizam dolazi u pitanje već u sledećoj klasičnoj pick-up sceni, gde ga zatičemo kako u baru kupi prvog tipa koji mu se osmehnuo. Sledi veoma suptilna i nežna scena karnalnih uživanja. Greh, licemerje ili split ličnog i socijalnog? Za sada samo licemerje, pošto prečasni Gregory i dalje nastavlja ulogu prepodobnog pastira.

Stvari se dosta komplikuju kada ga policija hvata u zagrljaju ljubavnika u kolima, a vest dospe na naslovne strane dnevne štampe. Taj isti ljubavnik se u jednom trenutku pojavljuje na Gregovoj misi, a ovaj ga odbacuje (split ličnog i socijalnog). Stado je pobesnelo, jer neće valjda neki peder da im propoveda, a biskup pun hrišćanske samilosti donosi jedinu moguću odluku: da ga izbaci iz parohije. Razumevanja ima jedino otac Matthew što zbog sopstvenog kršenja pravila, što zbog toga što negde najbolje shvata ljudske slabosti.

Dosta uzvišeni ton filma se opušta veoma duhovitom epizodom Gregovog odlaska u drugu parohiju. Sjajne ironijske scene u kojima vidimo opstipiranog paroha ljutog na ceo svet i njegovu kucepaziteljku koja je vatreni vegetarijanac. Vrhunac je scena večere u novoj parohiji: puritanski uređena trpezarija, sto sa svecom, paroh i Greg na suprotnim stranama i matora namćorasta kućepaziteljka koja služi biljne splačine sa keceljom na kojoj je natpis ''Meat is murder''. S. P. Morrissey je verovatno bio ponosan i na tip humora i na citat.

Još dok je bio svećenik u parohiji sa pocetka filma, otac Greg dolazi u dodir i sa trećim velikim problemom hrišćanstva u ovom filmu (i ne samo hrišćanstva): incestom. Devojčica iz njegove pastve mu priznaje da je otac seksualno zlostavlja, a taj isti otac u jednoj prilici prilikom ispovesti i sam priznaje čitavu stvar. Dobijamo već viđenu dilemu iz dosta filmova na ovu temu: ostati veran zavetu ćutnje ili sprečiti zlo. Antonia Bird veoma osećajno i intenzivno rešava konflikt u sceni u kojoj Greg urla na raspeće ''Učini nešto!!!''. Za to vreme se majka zlostavljane devojčice ranije vraća sa posla i zatiče muža u zlodelu. Krivicu naravno svaljuje na prečasnog Grega i tako dobijamo ultimativnog žrtvenog jarca (malo podsećanje: žrtveni jarac potiče iz judaističke tradicije u kojoj se svi grehovi zajednice svaljuju na jarca koji se posle žrtvuje; fino i praktično). Homoseksualnost je ipak označena kao najveći greh, a zabranjena zajednica sa ženom ili incest mogu da se tolerišu, ako su dovoljno diskretni. Simbolički poredak ustrojen na moći i ulozi falusa izgleda ima najveću snagu (setimo se samo vatrenog govora oca Gavrilovića o zloupotrebi ''božanskog organa'').

Otac Matthew uspeva da izdejstvuje Gregov povratak u staru parohiju i želi da zajedno drže nedeljnu misu, na kojoj prisustvujemo klasičnoj postavci ''ko nije kriv neka baci kamen''. Nekoliko ljudi iz pastve ipak ne pristaje na to da im peder drži propoved, ali većina ipak ostaje. Kada je došlo vreme pričešća niko ipak nije želeo da uzme hostiju iz ruku našeg junaka. U jednom trenutku zlostavljana devojčica se izdvaja iz reda i staje pred njega. Dvoje prokaženih i povredenih jedini razumeju slabost i ljudskost u okviru krutog hrišćanskog (ne zaboravimo: katoličkog) sistema.

Antonia Bird veoma vešto manipuliše emocijama i ne dozvoljava ni u jednom trenutku da se zapadne u besmisleni, zašećereni patos. Iskrene emotivne scene i momenti unutrašnjeg raskola su fino prošarani ironijom. Pored antologijske ''Meat is murder'' babe imamo i par duhovitih replika koje omekšavaju čitav kruti moralni setting: Apologija kršenja zaveta oca Matthewa: ''Sa svim tim ratovima i nemaštinom na svetu misliš da je Boga briga šta muškarac radi sa sopstvenim kurcem?'' ili konačno eksternalizovanje sopstvenih najdubljih želja oca Gregorija: ''Ja mu (Isusu) se obratim za pomoć, ali me prikaz golog muškarca samo napali.''

link ka originalnom članku >>>

Bugs Bunny - Act Up Doc!

Junak crtanog filma kao gender anarhista
objavljeno na www.gay-serbia.com


Bugs Bunny (u daljem tekstu Duško Dugouško :-) prvi put se pojavljuje kao suparnik Porky Pig-u (Gica Prasac) u Warner Brosovom crtaću ''Porky's Hare Hunt'' iz 1938. godine. Crtani film su režirali Cal Danton i Ben Bugs Hardaway po kojem je Duško dobio ime. U to vreme je bio mnogo manji, belji i više nalik zecu. Hardaway i Chuck Jones su nastavili da koriste ovaj lik u seriji crtanih filmova Merrie Melodies. Duško Dugouško je bio blago izmenjen, krzno mu je postalo sivo, a lice mnogo izražajnije. Od sporednog lika maničnog zečića kretao se ka glavnim rolama u kojima se mi više ne smejemo njemu, nego sa njim. Tex Avery je 1940. godine napravio ''The Wild Hare'', ultimativni dramaturški šablon u filmu u kojem Elmer Fudd (Davež) glumi nespretnog lovca koji jurca za zecom i uvek biva nasamaren. Duško Dugouško je postavljen kao stidljivi šumski zeka koji gleda svoja posla i uživa u intimi svoje rupe sve dok ga neko ne uznemiri. Za razliku od gomile drugih crtanih likova čiji se humor uglavnom bazira na begu od opasnosti, Duško se hladnokrvno suočava sa svakojakim uzurpatorima in Brando's cool way. U godinama Drugog svetskog rata pojavljuje se i u par angažovanih dela poput onog sa napasnim gremlinom koji sabotira savezničke avione. Krajem četrdesetih već postaje zaštitni znak kompanije Warner Bros. Robert McKimson režira svoj prvi Bugs Bunny film ''Acrobatty Bunny'' 1946. godine. Duško Dugouško je sada već ustoličena zvezda za koju se smišljaju antagonisti poput Yosemite Sama (Sima Strahota). Svoj definitivni oblik i zrelost stiče u filmovima Chucka Jonesa pedesetih godina. Jones je taj koji ga spaja sa Daffy Duckom (Patkom Dačom) u filmu ''Rabbit Fire'' 1951. godine. Partnerstvo neurotičnog i pohlepnog patka i Duška se nastavilo sve do danas. Početkom šezdesetih postaje nacionalna ikona i dobija svoj TV show ''Bugs Bunny Show'' u kojem predstavlja najslavnija ostvarenja Warner Bros. Cartoons-a. Poslednji bioskopski film ''The False Hare'' je napravljen 1964. godine (McKimson). Od tada Duško gostuje u TV emisijama i filmovima, ali je zlatna era bioskopskih Looney Toonsa definitivno okončana. Njegova slava nije se izgubila pošto se njegovi crtaći i dan danas reemituju u nedogled. Veliki bioskopski povratak napravio je Pytkinov ''Space Jam'' iz 1996. u kojem se pojavljuje čitava ekipa Looney Toonsa uz Michaela Jordana.


Duškov lik baziran je, manje više, na tradiciji nemih slapstick filmova i burlesknih gegova, u kojem je svaka vrsta transgresije bila dobrodošla. Crossdressing je bio veoma često sredstvo zasmejavanja, a u slučaju Duška Dugouška to je postalo jedno od centralnih. U tom svetlu, možemo ga posmatrati kao veoma važnu figuru kinematografskog visokog kempa. Polno i seksualno definisanje crtanih i stripskih zoomorfnih likova je oduvek bila glavolomka za autore. Većina ih je prilično aseksualna ili je u nekim blurovanim partnerskim relacijama. Duško Dugouško je ubrzo posle svoje pojave ustoličen kao sofisticirani samac koji vrlo retko izražava svoje seksualne sklonosti, ali zato obilato koristi razne queer strategije. Oblikovan kao prilično polno neutralan i elegantnog vitkog tela za jednog zeca, on veoma lako uskače u bilo koju ulogu koja će ga u tom trenutku izbaviti, od liftboya ili matorog Škota, pa do čitave palete ženskih likova. Duškovi drag postupci zapravo čine samosvesnu manipulaciju tradicionalnih rodnih konstrukcija i normativne heteroseksualnosti. Njegov lik je posebno zanimljiv u svetlu teorija Judith Butler o performativnosti roda gde telo ne samo da se preoblači, nego se i preoblikuje. Duško Dugoško ne koristi drag, on jeste drag. Umesto da samo obuče žensku odeću on preoblikuje svoju zadnjicu u punačku i zavodljivu, pojavljuju mu se senzualne usne i duge trepavice kao i prilično bujne grudi, pa ga možemo smatrati polimorfnim u najširem smislu te reči. Zanimljivo je kako drag strategije Duško koristi samo kad je u opasnosti (i ponekad iz čista mira da nas (se) zabavi). U bezizlaznoj situaciji može da pomogne samo šok i zloupotreba neprijateljevih najbazičnijih nagona. Zavodljiva Eskimka koja koketno uživa u poklonu (riba umesto krzna), pomahnitala tinejdžerka koja juri autogram ili ćudljiva holivudska zvezda u svojoj garderobi su neki od modela uz pomoć kojih se Duško suprotstavlja represivnoj okolini. Pored crossdressinga tu je i vrlo otvoreno gej ponašanje kao što je vrlo čest poljubac u usta nekog od nasilnih muškaraca. Šokantan akt koji mu daje taman toliko vremena da se izgubi dok se žrtva ne oporavi.

Ultimativnog gender anarhistu na prostorima bivše Jugoslavije pamtimo uglavnom iz kultnog termina u sedam i petnaest (pre Dnevnika) sa sjajnom sinhronizacijom Nikole Simića (koji je isto znan po retkim kemp momentima domaće kinematografije).

link ka originalnom članku >>>

Far From Heaven

objavljeno na www.gay-serbia.com

režija:		Todd Haynes
uloge:		Julianne Moore, Dennis Quaid, Dennis Haysbert, Patricia Clarkson
scenario:		Todd Haynes
producenti:		Christine Vachon, Jody Patton
muzika:		Elmer Bernstein
distribucija:		Focus Films
link:		http://www.farfromheavenmovie.com

Poslednji film Todd Haynesa vodi nas u ne tako filmski rabljenu epohu pedestih godina prošlog veka u vreme hladnog rata i baby booma u Americi i gradic Hartford (Konektikat), koji svojim utiskom besprekorne malograđanske slikovnice prosečno obrazovanog filmskog gledaoca asocira na setting za neki Lynchov film ili Kingov roman. Cathy Whitaker (Julianne Moore) živi jedan savršeni američki san. Savršeni dom, dvoje dece, suprug Frank (Dennis Quaid) koji je uspešni menadžer u Magnatech industriji TV aparata. Sve je toliko sjajno da ne valja. Čitavom utisku doprinosi i sjajna kamera koja oživljava eru jarko bojenih technicolor filmova Douglasa Sirka.

Za razliku od Lyncha ili Kinga ovde nema nikakvog metaforičkog zla, u pitanju je samo mogući slice of life. Raspad sjajnog dekora pocinje (prvo gledaocevim) saznanjem da je Frank skloniji svom polu. U pitanju je sjajna i suptilna scena u kojem Frank posećuje underground bar u kojem se skupljaju gay ljudi, zanimljiv peek istorije gej scene pedesetih. Sve je naizgled obično, everyday men u svojim kišnim mantilima i šeširima. Queer atmosfera se vrlo blago i suzdržano oseća. Nakon izvesnog vremena i igrom slučaja Cathy otkriva svog supruga u zagrljaju drugog muškarca. Oboje su šokirani skoro istim intenzitetom i ne znaju zapravo kako da nazovu čitavu stvar pošto je potpuno nezamisliva. Frank je konačno suočen sa eksternalizovanjem sopstvenog identiteta u savršeno rigidnom okruženju. Pored toga postaje veoma vidljiv i split između društvenog lica i veoma ličnog istinskog identiteta. Konačno priznaje svojoj ženi da je i ranije imao sličnih problema, ali je rešio da ih se zauvek oslobodi. Odlaze zajedno kod psihijatra koji mu saopštava da je verovatnoća izlečenja veoma mala i da je izbor na samom pacijentu. I pored nehumanih metoda (elektrošokovi i lekovi) Frank i dalje u ulozi svog društvenog selfa pristaje na tretman. U pitanju je još jedan istorijski peek na psihijatrijsku praksu koja je prikazana (bar po mišljenju autora ovog teksta) previše demokratično i progresivno što se može slobodno staviti u koš hipokrizije političke korektnosti.

Mir je naizgled povraćen i sve se nastavlja svojim ustaljenim tokom osim što nam živopisne boje sada još više ističu klimavost dekora. Cathy i Frank odlaze na novogodišnje putovanje u čast povratka ljubavi i reda u njihovu porodicu. Na odmoru Frank ponovo popušta svojim instiktima i doživljava ljubavnu aferu sa jednim mladićem. Nakon povratka kući se odaje alkoholu i društvo malog Hartforda sad već shvata da tu nešto veliko nije u redu.

Pravi šum u malograđanskoj sredini nije napravio Frank svojim identity questom, nego upravo Cathy koja je po snazi karaktera i mestu u scenariju pravi glavni nosilac priče (Julianne Moore se pojavljuje u istom vremenskom periodu sa skoro istim sylingom u filmu The Hours). Nevoljena i napuštena ona nalazi utehu u društvu sina njihovog nekadašnjeg baštovana. Raymond je ljubazan i prijatan čovek koji izdržava svoju ćerku posle smrti supruge. Glavna mana je što je Raymond tamnoput. Scene njihovih susreta se mogu slobodno svrstati među najromanticnije scene u istoriji kinematografije. Kontemplativna atmosfera galerije u kojoj razgovaraju nad Miroovom slikom, zasićenost jesenjih boja u šumi, toplina domaćinske atmosfere restorana za obojene. Njihov odnos je do kraja ostao strogo platonski, ali je reakcija društva bila mnogo žešća nego u slučaju Frankovog prestupa. Scenografija se konačno raspada i Frank saopštava da je zaljubljen u muškarca i da se seli sa njim u New York. Cathy ostaje sama sa decom u Hartfordu, a Raymond se seli pod pritiskom društva. Nemogućnost njihove veze konačno vidimo u obostranom setnom pristanku u srceparajućoj, ali suzdržanoj sceni rastanka na železničkoj stanici.

Far From Heaven je film koji negde koristi matricu Ice Storm (Ang Lee) gde se dekadencija prikazuje kroz manje ili više ironijsku istorijsku distancu, a Tod Haynes se već bavio queer/camp tematikom u Velvet Goldmine. Okosnicu čini zapravo ideja o (ne)mogućnosti bega iz živopisne, strogo komponovane razglednice. Sam beg je uslovljen neuklapanjem u društvenu postavku koje se ovaj put manifestuje kroz zabranjene ljubavi. Frank je prikazan dosta ravno i njega iščitavamo samo kroz suspregnute nagone. Cathy je mnogo bogatiji i profilisaniji lik neverovatne senzibilnosti i raspona osećanja. Pored njih i delimično Raymonda ostali su prikazani kao bukvalno napravljeni od kartona i ubačeni u 3D razglednicu. Bez obzira na različitost karaktera i Cathy i Frank biraju iskakanje iz okruženja. Frank zaista beži, a Cathy ostaje u gradu, ali kao obeleženi pojedinac. Bilo bi zanimljivo videti situaciju pojedinca koji ima problem sa uklapanjem, ali ipak pristaje na zadati društveni poredak. Neko kome je važniji socijalni identitet i naspram kojeg bi se odluke Cathy i Franka bolje istakle.

Direktan uzor za ovo delo je ''All that heaven allows'' Douglasa Sirka iz 1955. godine. Starija udovica (Jane Wymann) se zaljubljuje u mnogo mlađeg baštovana (Rock Hudson) što naravno nailazi na neodobravanje lokalne zajednice. Haynes koristi Sirkovu stilizaciju, a situaciju formira na konfliktnim ljubavnim odnosima (homoseksualni i međurasni).

link ka originalnom članku >>>

Bollywod Boy

Šta se krija iza zvezde?
objavljeno na www.gay-serbia.com


Dobrodošli u BOLLYWOOD, prestonicu filmske hiperprodukcije, fabriku najžešćih snova i mesto gde bogovi hodaju po zemlji. Bombajska godišnja produkcija dva puta nadmašuje Holivudsku ne bi li zadovoljila milionsku publiku željnu romantičnog eskapizma. Bolivudske filmove gledaju svi, od magnata u svojim tadžmahalskim vilama, preko srednje klase sa večito aktivnim mobilnim telefonima i rashlađenim ambijentima, pa do najbrojnije sirotinje koja snove prima preko musavog platna sedeći u prašini ili na odeljanim klupama. Poput Coca-Cole koju, potpuno istu, piju i radnik na pumpi u Arizoni i britanska kraljica, ipak, Bollywood je i mnogo više.

Višesatne ljubavne epopeje nude neverovatno raskošnu kostimografiju, prenaglašenost emocija, megalomanske plesne numere, prelepa lica i površan (nebitan?) scenario. Nešto kao kad bi Baz Luhrmann radio film po latinoameričkoj seriji, a glavne uloge dodelio Jeleni Karleuši i Svetlani Ražnatović. Turbo u svakom pogledu, onako kako smo to mogli da vidimo u zvezdanim trenucima domaće kulturne matrice, samo mnogo zabavnije i bogatije. Nije slučajno da je Baz Luhrmann premijeru svog Moulin Rouge-a imao baš u Bombaju. Njegov film na zapadnjačkom konzumentu blizak način rabi sva ključna mesta rudnika Bollywooda. Jedan od najboljih i najskupljih bolivudskih filmova iz 2002. godine Devdas postaje planetarni hit, a Aishvaraya Ray će biti sledeća Bond devojka. Bollywood uzvraća udarac.

Britanska novinarka i spisateljica, Justine Hardy, kontra svog upper class backgrounda, zadnjih dvanaest godina živi i radi u Indiji. Njen poslednji roman BOLLYWOOD BOY se na dokumentarno-ispovedni način bavi indijskom fabrikom snova, a kroz potragu za trenutno najvećom zvezdom Hrithikom Roshanom. Sa kulturološkom distancom nekadašnjih kolonijalista, Hardy secira sve društvene slojeve savremene Indije i neopterećenim okom onog Drugog (ili onog Prvog?) razmotava nežne, krvave, jarko obojene, pomalo blatnjave, ali mirisne velove oko bolivudske fame. Hrithik Roshan, protagonista romana, zapravo je samo povod za tkanje ogromnog šarenog ćilima. Njega, kao i pravog boga, doživljavamo samo kroz priče, tračeve, glasine, laži i obožavanje, da bi na trenutak, na kraju romana, ipak bili u njegovom magičnom prisustvu. Hrithik, 29-godišnji sin Rakesha Roshana, čuvenog indijskog režisera, formira drugačiju matricu bolivudskog filmskog heroja. Za razliku od raspusnih pastuva za kojima trepere ženska srca (i po koje muško) ovaj mladić je prototip nežnog, a snažnog lepotana, kojeg bi svaka majka poželela za zeta. Kada atipičnosti dodate hit filmove, porodično nasleđe, stidljivo javno lice i besprekoran izgled, dobijete ultimativnog savremenog indijskog boga.

Možda najfascinantnija i najintrigantnija činjenica vezana za bolivudsku estetiku gledanu sa Zapada jeste reprezentacija muških likova. To je uglavnom galerija drčnih mačo tipova upeglane pojavnosti koja uznemirava utrobu većine indijskih poklonica filmi industrije. Slip nastaje u zapadnjačkom oku, kojem je vizuelna reprezentacija tih muškaraca najopštije gej mesto. U samim filmovima to se ne da toliko primetiti, osim, možda, prilikom ekstravagantnih plesnih numera, vrckanja kukova i mačo manira koji, zapravo, podrazumevaju puno nežnosti. Mnogo očiglednije je press release pakovanje bolivudskih bogova. Uzane majice, zavodljiv, pomalo feminin stav, napumpani mišići, setni pogledi, napućene usne, glittering outfit, čvrste istaknute zadnjice predstavljaju set znakova koje možete pokupiti sa bilo kog gej sajta. Homoseksualnost je sa druge strane apsolutni tabu u zemlji od milijardu ljudi. O tome se ne priča, to se ne uzima kao opcija, to naprosto � ne postoji. Takva pojavnost je jednostavno ideal indijskih žena (toliko o kulturološko/rodno polnim kleševima). Prijatelj iz Londona me je upozorio da je takav ugao gledanja prilično opasan. Na Zapadu se još nije pojavila ozbiljnija studija na tu temu, pošto bi autor rizikovao fatvu poput Salmana Rushdia. Ovo je ipak Srbija, pa nam dobro poznat setting crne rupe dozvoljava liberalnije analize.

Sličan model nalazimo i u okviru domaće kulture. Izvikana turbo matrica sa svojim prenaglašenim atributima, vizuelnom prezasićenošću, a sadržinskom ispraznošću (neko je spomenuo kemp?), sa ženama koje izgledaju kao drag queens i muškarcima čiji je uzor hibrid Silvestera Stalonea i Gwineth Paltrow čini plodno tlo za recepciju bolivudske estetike. Tim povodom je beogradska publika u junu ove godine mogla da uživa u najsvetlijim trenucima indijskog filma u okviru festivala BOLLYWOOD U BEOGRADU, a u organizaciji MIKSER-a. Pored izbora sjajnih filmova (autor ovog teksta je sopstvene pedrasude rasuo netremice buljeći u troipočasovni spektakl DEVDAS, savršene produkcije, muzike i plesnih numera, kojima Hollywood ne može ni da se približi, i šekspirijanskih glumačkih momenata) mogli ste prisustvovati izložbama na temi indijske kulture ili razgovorima sa poznatima vezanih za indijski film. Specijalni gost festivala je bila Justine Hardy koja se pojavila povodom srpskog izdanja Bollywood Boy-a (izdanje MIKSER BOOKS, prevod: Jelena Stojković). Justine je pre izvesnog vremena objavila članak o čitavoj manifestaciji u londonskom Financial Times-u. Pored pogleda Prvog na prljavštinu beogradskih hotela može se pročitati veoma afimativan stav o čitavoj manifestaciji. Beograd u Londonu preko Bombaja.

Dakle matricu odavno već imamo. Još samo da domaći režiseri prestanu da prave ''umetnost'' i počnu da snimaju filmove. Neposrednost i čistotu uživanja u turbo modelu koji je kod nas uglavnom dočekivan na nož od strane kastrirane akademske javnosti pokazuje i epizoda sa otvaranja Bollywood kafea u Beogradu. Neposredno pred otvaranje dovedene su čistačice Romkinje da srede ceo prostor. Njihova prva reakcija je: ''Joooooooj, bre, što je ovde lepoooo!''












Linkovi:

www.mikser.org
www.bollywoodworld.com
www.planetbollywood.com
www.bollywoodonline.com
www.bollywoodpremiere.com
www.bollywoodonweb.com
www.indiabollywood.com
www.gobollywood.com
www.bollywood.org.uk
www.bollywoodmela.com
www.hritikroshan.com
www.hrithik-roshan.net
www.hrithik.com
www.koimilgayathefilm.com

link ka originalnom članku >>>

Head On

objavljeno na www.gay-serbia.com

režija:		Ana Kokkinos
uloge:		Dimitriades, Paul Capsis, Julian Garner, Tony Nikolakopoulos, Elena Mandalis
scenario:		Ana Kokkinos, Mira Robertson, Andrew Bovell
realizator:		Strand Releasing
žanr:		Drama
trajanje:		1:44 h

Na nedavnom festivalu australijskog filma u Beogradu smo imali prilike da vidimo debitatnstsko dugometražno ostvarenje režiserke Ane Kokkinos, Head On. Film je rađen po čuvenom romanu ''Loaded'', Christosa Tsiolkasa i predstavlja pravo osveženje u moru polu-ispraznih australijskih alasmomiliberalnazemlja filmova sa gay tematikom. Razlog za to je u najvećoj meri i smeštanje radnje u grčko-iseljenički kulturološki setting čiju su zabavno-vedru stranu naši gledaoci mogli da vide u My Big Fat Greek Wedding. Kokkinosova sjajno razgrađuje filmske gay stereotipe, soundtrack je veoma dramaturški funkcionalan, a na scenariju je radio i Andrew Bovell poznat kao koscenarista Luhrmanovog filma ''Strictly Ballroom''.

Glavnu ulogu (Ari) igra Alex Dimitriades koga najbolje pamtimo iz serije ''Heart Break High'', a čija se neverovatna gluma može porediti sa vrhuncima Roberta De Nira ili Marlona Branda i što se tiče izvedbe, a i što se tiče harizme. Ari je treće dete u grčkoj iseljeničkoj porodici i u svojim dvadesetim godinama se suočava sa nemanjem posla, konzervativnošću kulture iz koje potiče, sopstvenim homoseksualnim identitetom, zavodljivošću narkotika i besperspektivnošću en general. Iz dosadašnjeg književno-filmskog nasleđa znamo da u takvoj postavci mogu da izrastu dva tipa likova: sad young man ili rebel without a cause (iako buntovnici uvek imaju neki razlog). Arija bar u prvom delu filma svrstavamo u drugu grupu. Nad glavom mu stalno visi grčka zajednica i očev imperativ o ženidbi i prokreaciji, a izlaz nalazi u drogama i usputnom mindless seksu. Zamalo da sve ispadne prosečno "krv, znoj i sperma ostvarenje" (mada umesto krvi ima droge).
Jedan od ključnih preokreta u filmu je pojava Arijevog rodaka Johnya. Johny (maestralni debut Paula Capsisa) je u sličnoj situaciji kao Ari, ali je rešava na vrlo jasan način: sasvim otvoreno pokazuje svoje sklonosti i ima nameru da živi svoj život naiskrenije što može. To je jedan od tipičnih gay likova specifičnih po ogorčenom camp humoru i ponašanju. Najzanimljivija poenta njegovog lika je da on oblaceci se kao žena oživljava svoju umrlu majku. Pored psihoanaliticarskih poslastica dobijamo i dve nenadmašno potresne scene: u jednoj se Johny pojavljuje u kafani i pleše bolje od bilo koje žene (što potvrduje tezu da su drag queens više žene i od samih žena), a u drugoj sceni razodeven u policijskoj stanici pokazuje da niko zapravo ne može da ga skine do kraja.
Ari posle par izlazaka sa Johnyem shvata da želi da bude ''pravi'' muškarac, ali koji želi druge muškarce. Tu se model buntovnika rasipa u potrebu da se ipak uzme maksimum od života, a u vecini slucajeva to podrazumeva kompromise. Sa jedne strane je on zaista izgnanik iz zajednice zbog seksualnog opredeljenja, a sa druge se trudi da bar naocigled isprati što više patrijarhalnih modela. Hoda unaokolo u oblaku feromona (koji, verujte mi, dopire sa velikog platna), glumata obecanje ženidbe sa devojkom kojoj isto tako nije stalo do udaje, postavlja se prema svojoj sestri kao veliki zaštitnicki bata i ne pristaje na bilo kakav drugi odnos sa muškarcima osim cisto telesnog. U prvi mah nam se to cini kao dosta cest stav gay ljudi: sex je strogo odeljen od bilo kakvih emocija ili društvenog života.

Od pocetka filma u Arijevom vidokrugu se nalazi Sean (Julian Garner), zgodni negrcki plavušan i jedan od onih opuštenih likova iz liberalnih australijskih gay filmova. Sean nosi sa sobom veliki potencijal emocija, a Ari nije siguran da li je spreman na tako nešto. Pred kraj odlaze kod Seana i vode ljubav, a sve upucuje na ''živeli su srecno bar do kraja filma''. Ari ipak shvata da nije spreman na razmenu emocija sa drugim muškarcem kroz nasilnu scenu prisiljavanja na oralni seks. Raskid, kratak trenutak kajanja i konacno saznanje da je obicna kurva koja živi za trenutak. Iskreno, ali bolno uznemiravajuce. Ono što Ari bira smo videli u jednoj ranijoj sceni sa matorim mornarom iza kafane: Ari njega oralno zadovoljava, a nakon toga stari njega rucno, ali bez ikakvog stvarnog telesnog ili emotivnog kontakta. Ostaje pitanje koliko smo zaista sa obzirom na sve spremni na iskreno emotivno vezivanje, a koliko je sve samo pušenje u razmenu za rucni rad. A ako znamo šta je imamo li hrabrosti da to i priznamo?

link ka originalnom članku >>>

Coming Out of the Coffin

This summary is not available. Please click here to view the post.