objavljeno u "Remont" magazinu, No.11, jesen 2004.
“In every relationship there comes a time when you take that next important step. For some couples that step is meeting the parents, for me its meeting the Prada.
- Do I look all right?
- Don t worry. They ll love you.
- I just want to make the right impression.
- They ll love you because I love you. Here we are.
- Holy shit! You know , on my planet the clothing stores have clothes.
.....
- Carry!?
- Hi!!!
- If only all my customers were this beautiful…
- Tony, this is my boyfriend, Jack Berger… This is his first time in Prada.”
Sex and the City
Arhitektura je postala suviše spora u kontekstu manične poplave informacijama s početka 21. veka. Svakom projektu treba najmanje 5 godina da zaživi, a “arhitektura” se i dalje izgovara sa izvesnom dozom strahopoštovanja. Možda arhitektura ne mora a bude toliko glupa. Oslobođena imperativa da konstruiše ona može postati način mišljenja o bilo čemu. Disciplina koja predstavlja relacije, proporcije, veze, efekte i dijagrame bilo čega.
Ovakvom idejom Rem Koolhaas započinje knjigu CONTENT, najnoviji review rada OMA/AMO (kompanije, biroa, agencije, družine…?). CONTENT je nekakav nastavak kultnog izdanja SMLXL, voluminozne biblije nekoliko generacija studenata arhitekture. Bez obzira na
Koolhaasovu ironiju ta “knjižurina” stvorena kroz saradnju sa kanadskim dizajnerom Bruce Mauom odaje utisak monumentalnosti i nepromenljivosti arhitekture. CONTENT odlazi u drugu krajnost (ako se o krajnostima da više pričati?) pošto je koncipiran kao odeblji tom jeftinog magazina. Predstavlja paradigmu nestabilnosti, nema nameru da bude bezvremen i zastareo je čim je ugledao svetlo dana kao i arhitektura koju sadrži. Nestabilnost kao nova forma slobode je ujedno i dozvola da se bude neposredan, neformalan i nefokusiran. Jednim okom primećujem da čitava zamisao pomalo podseća na podilaženje profesora studentima znanjem iz mas kulture kao i na etabliranog arhitektu koji posebnost traži u flah anarhiji. Na to oko ćemo komotno da zažmurimo ako uzmemo u obzir značaj ovakvog koncepta u okviru monolitnog bloka herojske mačo graditeljske prakse.Pored pregleda najnovijih projekata OMA-e koji su nastali nakon izdavanja SMLXL, CONTENT sadrži brojne zanimljive sociološke, kulturološke, političke i ekonomske analize upakovane za brzinsko konzumiranje. Prikupljeni su i najrelevenatniji članci, eseji i intervjui sa graditeljima zgrada, društva i mišljenja (Robert Venturi, Martha Stewart, Stefan Aust).
Za domaću arhitektonsku gildu koja i dalje misli da je postmoderna graditeljski stil i koja se trudi da oživi “moderni projekat” posle “miloševićevske postmoderne devijacije” najdragoceniji bi bio najnoviji intervju sa Robertom Venturijem i Denise Scott Brown. Njihove “Pouke Las Vegasa” i “Složenosti i protivurečnosti u arhitekturi” su bile obavezna literatura koja na žalost nije ostavila bog zna kakvog traga na domaću arhitektonsku praksu. Rem Koolhaas vidi “Složenosti i protivurečnosti u arhitekturi” kao poslednji manifest o arhitekturi. Sve naknadno se ticalo fenomena grada.
Posle trideset godina od izjave da je učenje od postojećeg revolucionarni pomak za arhitekte Venturi tvrdi da je esencija arhitekture ikonografija. Ikonografija u smislu simboličke i reklamne reprezentacije građevina: egipatski obelisk kao bilbord, oslikane bazilike i crkve kao slikovnica za neuke i čitav barok kao kontrareformacijska kampanja. U današnje vreme je to komercijalna američka arhitektura isto kao što su nekada Le Corbusier i Mies Van Der Rohe koristili američku industrijsku arhitekturu. U informacionom dobu arhitektura bi trebala da odbaci apstraktne forme i više se pozabavi elektronskom ikonografijom. Istorija arhitekture jasno ukazuje da su graditelji osim harmoničnih oblika i odnosa na umu imali i komunikaciju. Jedino se XX vek trudio da se oslobodi ikonografske komunikacije kroz čiste apstraktne oblike. “Složenosti i protivurečnosti u arhitekturi” govore o istoriji kao elementu komparativne analize. Ne treba da projektujete kao Boromini nego da učite od njega.Kad smo kod ikonografije, Evropa svakako pati od ikonografskog deficita. Dizajn reprezentacije Evropske unije najviše odražava zapravo cinizam i skepsu u čitav koncept evropske unije. Čitava priča o integraciji je medijski predstavljena grupom nejasno definisanih političara. Za sedište je nekako istorijski simbolično izabran Brisel, grad koji se nalazio u sklopu (ili često bio blizu centra) svih velikih inkarnacija ujedinjene Evrope. Zgrade administracije i centara moći EU nikako ne uokviravaju njen duh (šta god to već bilo) nego su naprosto deo građevinske i planerske politike regiona. Na ulazu u evropski parlament stoji potpuno besmislena, ali paradigmatčna tabla sa natpisima na 11 (a uskoro na 23) jezika. Različitost koja u ikonografskom smislu od Evrope zapravo čini ikonografski limbo. Možda traumatizovana
Sovjetskom i Naci propagandom Evropa želi da usvoji više inhibirani modus nastupanja u političkom vodvilju. Sa druge strane imamo jedinu vodeću političko-ekonomsku silu, Ameriku, koja je tu lekciju davno naučila. Moć personalizovana u jednoj osobi i sa vrlo jasnom ikonografijom na trenutnom tržištu nema premca. Kako predstaviti EU na način koji inspiriše i koji može biti privlačan za autsajdere? (ako se to želi uopšte?) AMO je predložio insistiranje na bogatstvu različitosti umesto na neželjenom homogenizmu. Umesto nacionalnog identiteta uzurpiranog Euro birokratijom svaka zemlja bi mogla da bude pridodati entitet koji se obogaćuje u novom okviru unije. AMO je predložio barcode-like zastavu koja predstavlja prostu sumu evropskih identiteta (regionalnih, geopolitičkih, nacionalnih…). Nebitno je koja je čije boja, bitno je da svaka celina ima svoj udeo, a prepoznatljivost se gradi na jedninstvenoj reprezentaciji zbira. Čitav fenomen je čak nazvao balkanizacijom, po uzoru na usitnjavanje exYU regiona. Stav EU se najjasnije vidi iz pisma Jennifer Hackney:“Dragi gospodine Koolhaas,
Vaš predlog za novi EU logo je totalno odvratan i predstavlja jebenu šalu. To bi EU učinilo predmetom ismevanja samo zato što vi imate potrebu da se pravite važni i postmoderni. Molim vas pokušajte ponovo sa nečim što ima više smisla, što bi zaista bio logo i ima šansu da traje, a ne papir za uvijanje poklona. (što i nije loša ideja, prim. aut.).
Vaša
J Hackney“
Sličnu ideju je pre godinu dana Rem Koolhaas izložio i na svom gostovanju Beogradu, povodom projekta Novi identitet Srbije. Uz nedostatak ideje šta bi identitet Srbije uopšte mogao da bude, raspoloženje domaće publike se najbolje videlo iz rasprave Dušana Makavejeva i Jovana Jelovca o kvalitetu novog znaka Ministarstva kulture i medija Republike Srbije. Neargumentovano raspravljanje da li je nešto loše ili je još gore.
Pored analize socio političkih fenomena AMO je kao think tank radio na brojnim advertising kampanjama i mas komunikacionim strategijama (CONTENT je kao i svaki magazin nafilovan reklamnim oglasima). Spoj ikonografije, kulturnog događaja, javnog prostora i heavy fueled brand-a je najočitiji u saradnji sa modnom firmom Prada. Njujorška Prada prodavnica pomera domen retail arhitekture ka spektaklu, prostoru komunikacije, čak i statusu medijske zvezde što potvrđuje pojava u seriji »Sex and the City«.
Kako se SMLXL kretao od manje razmere ka većoj, CONTENT se kreće od zapada na istok. Bez obzira na uspešnost projekata na „zapadu“ kao što su Taschen House, New Whitney, Universal Headquarters ili Casa di Musica Rem Koolhaas i OMA vide veliku šansu na istoku. Geslo, a i tok knjige je GO EAST.
U post-9/11 vremenu paranoje i restriktivnih umova i regulativa, istok (evropski, bliski i daleki) u svakojakoj tranziciji postaje plodno tle za velike kvalitativne pomake u arhitekturi. Bez obzira na dnevne prognoze o finansijskom krahu, Azijski gradovi su u prethodnoj dekadi se raširili u neslućeni prostor. Kina se trenutno suočava sa situacijom sličnom sa kojom se Japan suočio šezdesetih godina, ali na mnogo načina drugačijom. Olimpijske igre u Tokiju 1964. su praćene EXPO-om u Osaki 1970. Kurokawa i Kikutake su bili na vrhuncu slave u svojim tridesetim. Po trenutnim procenama Kina se gradi 10 ili čak 100 puta intenzivnije nego Tokio u to vreme. U dekadi do Olimpijskih igara 2008. Kina će se razvijati na mnogo koncentrisaniji način. CCTV (China Central Television Station) je koncipiran kao petlja međupovezanih aktivnosti (administracija, vesti, emitovanje, produkcija, usluge…) televizijske produkcije. Oblikovno i inžinjersko rešenje takođe koristi logistiku i ikonografiju petlje. Kao svojevrsnu redefiniciju nebodera čija je efikasnost proverena 11. septembra 2001.Rem Koolhaas nudi koncept „Hyperbuilding“. Bangkok se ispostavio kao savršena laboratorija za proveru koncepta grada u zgradi. Prepovezani kubusi formiraju komunikacione petlje, svaki element podržava drugi. U pitanju je promenljiva mega struktura u kojoj nijedan element nije suštinski, a svaki se može popraviti ili se dodati novi.CONTENT je kreiran za potrebe izložbe Rema Koolhaasa i OMA/AMO u Nacionalnoj Galeriji u Berlinu (čiji je autor nikako slučajno Mies Van Der Rohe). Prodaje se kao i magazin po najnižoj mogućoj ceni (10 EU). Možete ga listati kako god, seckati stranice, možda pročitati ponešto i na kraju odložiti sa svim starim magazinima. U svakom slučaju dobijate veliku lekciju iz duha vremena
Linkovi:
www.oma.nl
www.nichenews.com/d/news110503.html
www.designvormgeving.nl/pagina/1boekkoolhaas.htm
www.andandand.co.uk
www.tomorrowlondon.com
www.mikser.org
No comments:
Post a Comment