Juče je i zvanično pušten u prodaju (lično, željno iščekivani) novi album Sonic Youth pod nazivom “Eternal”. Dobro, nije baš neko iznenađenje. Album je strimovan na nekoliko mesta već nedeljama, a numera “Sacred Trickster” je odavno već ponuđena za besplatan download. O samom albumu samo kratko (recenzija ima na sve strane, pa ih čitajte kod ljudi kojima je pisanje posao). SY su se konačno otarasili Geffen Recordsa i prešli na Matador. Meni na albumu fali malo one prljave buke iz njihovih izdanja 80-tih, ali to im fali već skoro dvadeset godina, pa onda ništa. I dalje je to energično i kakofonično i prijatno bučno. Onako nastavak “Sonic Nurse” (2004.) i “Rather Ripped” (2006.) i sva sreća izbegnute dosadnjikave meditacije sa “NYC Ghost and Flowers” (2000.) ili “A Thousand Leaves” (1998.). Prženje meni najviše liči na “Dirty”/”Goo” što znači da uz to može i da se igra. Ništa novo, ali novo i ne očekujem. Samo da rade to što najbolje znaju.
Lični favoriti: “Sacred Trickster”, “What We Know”, “Malibu Gas Station” i “Massage the History”. “Antenna” obećava da bude “hit”. Ceo album za preslušavanje na iLike.
Što bi rekao jedan lik na Twitteru “Sonic Youth. So good for so long.”
U ponedeljak ujutro sam na SY Twitter feed-u našao info o džaba koncertu (povodom izdavanja novog albuma) u Apple prodavnici u SoHo-u i odmah u panici izleteo iz kuće da si pribavim pass. Krmeljiv i nezapran sam seo na bicikl i sjurio se u SoHo u strahu da se red za čekanje protegao oko čitavog bloka posle samo sat vremena od objave svirke.
Nikog živog. Džaba histerišem. Hipsteri verovatno ustaju kasnije, starija ekipa verovatno još ne koristi Twitter, a pošten svet verovatno ima pametnija posla u ponedeljak pre podne. Posetioci uglavnom kupuju Apple gadžeteriju, a u ćošku sedi smoreni momak sa hrpom propusnica. Pored okovratne obavezna je i okoručna koju moram da nosam do koncerta kao wedlock.
Da, Apple prodavnica i da, SoHo (skladišta pretvorena u uber-posh kraj). Pa dobro šta sad. Fenomen križanja korporativne i indie kulture sam očešao opet na primeru Sonic Youth i njihovog kompilacijskog izdanja za Starbucks (Americana Tidbits No.15). Ipak se svaki put iznenadim (čitaj: zgrozim, pa onda iskopam neko logično objašnjenje). Uobičajeni sterilni Apple enterijer, nekakvi predizajnirani ljudi kupuju predizajnirane komade plastike (ok, i ja sam iskoristio priliku da zamenim crknutog miša), a u zasebnom redu se čekića za nastup. Nasmešeni domaćin nas obaveštava strpimo još malo i da nije dozvoljeno snimanje i fotografisanje. Iliti, to što ste verovatno kupili u našoj prodavnici u istoj ne možete da upotrebite.
Prostor prima oko sto ljudi koji su lepo posednuti u stolice, a meni zapalo lepo centralno mesto. Čitam The New York Times na iPhone-u (cionisti se bune kako Obama nije dovoljno spomenuo jevrejsko pitanje u svom istorijskom obraćanju muslimanskom svetu, prikupljaju se ostaci srušenog Air France aviona, Times Square zatvoren za saobraćaj, terorizam u Nemačkoj…) i twitterujem gluposti dok čekam da svirka konačno krene. Domaćini rešili da nam prekrate vreme svojim novim super kretenskim Mac Vs. PC reklamama. Nikad mi neće biti jasno koji je bolid rešio da napravi image shift od “cool/sleek” ka “funny/geeky”. (Da, da, znam. Reklamira se operativni sistem, a ne hardware… ali ipak.). O ovome bi moglo još, ali tu smo zbog SY. (Korporacijski imagery evo preti da proguta čak i ovo malo teksta o Sonic Youth.)
Petorka izlazi tu na par metara od mene (kao da su mi na gajbi) i bez ikakvog uvoda svira 2/3 novog albuma. I dalje izgledaju bolesno mlado (opservacije na tu temu imate na Americana Tidbits No.16, prošlogodišnji SY koncert) i sviraju kao da imaju 25. Izvedba besprekorna i sa onim dodatkom talasa buke koji nikako ne možete da doživite na studijskom snimku. Čisti RnR, a podosta i pop. Malo mi debilno što sedim u udobnoj fotelji (ok, vibracije po sedalu i nisu tako neprijatne) umesto da skačem i urlam, ali daj šta daš. Po koji posetilac krišom podiže svoj Apple aparatić da uslika indie overlords. Moj foto prilog vidite. (Mogao bih sad i o tome kako iPhone ima najgoru kameru ikada.) Izlaze na jedan bis i sviraju “Hey Joni” sa Daydream Nation. Sve u svemu 45 minuta. Odlično za besplatan nastup, ako se zanemari izloženost korporativnim porukama.
Ništa to meni zapravo nije smetalo. Sonic Youth su za skoro 30 godina uspeli da se obaviju u takvu auru da mi se čini da ništa ne može da im uzdrma “e, mi radimo šta hoćemo kako god okreneš”. Dovoljno je videti (ah, obožavanu) Kim Gordon kako blaze/whadafuck/dementno bulji u nešto iza naših leđa i sa stavom “nemam pojma gde sam, ali da vam odsviram”. Ni Geffen im nije ništa mogao, a kamoli tu neki Starbucks/Apple. Taj svoj bubble nose svuda sa sobom i mogu komotno da sviraju posred WalMart-a međ’ izbezumljenim domaćicama, ja bih opet izašao hipnotisan sa koncerta sa potrebom da urlam po ulici.
So good for so long.
“What’s it like to be a girl in a band?
I don’t quite understand
That’s so quaint to hear
I feel so faint my dear”
PS - Negde početkom jula planiraju redovan koncert. Javim se onda još jednom uz konkretniju lično/istorijsku elaboraciju sopstvene opsesije ovim bendom.
No comments:
Post a Comment