Biografija (odlomak autobiografije)
1957. rođen u Guaimaru na Kubi kao treće od uskoro četvoro dece 1964. tata mi je kupio vodene boje i i poklonio mi prvu mačku 1971. poslan sam u Španiju sa sestrom Glorijom, a zatim sam otišao u Puerto Rico da živim sa ujakom 1979. preselio se u New York 1985. prvo putovanje po Evropi, prvo leto sa Rosom 1986. plava kuhinja, plavo cveće u Torontu – pvi dom posle dugo dugo vremena, Ros je ovde 1986. majka umire od leukemije 1991. Ros umire od AIDS-a, tata umire tri nedelje posle, stotinu malih žutih koverata sa pepelom mog ljubavnika – njegova poslednja želja 1993. preselio se u 24-tu ulicu 1993 tri godine od kako je Ros umro, ofarbao sam kuhinjski pod u svetlo narandžasto, ova knjiga ...
Felix Gonzales Torres sa kraja osamdesetih i u prvoj polovini devedesetih oživljava impulse minimalizma, konceptualne i političke umetnosti kroz vrlo lične i relacione radove. Specifična strategija "uvlačenja pod kožu" i "salonskog" aktivizma ga odvaja od već etabliranih gay umetnika osamdesetih (Golub, Harring, Mapplethorpe...). Uspostavljena praksa umetnosti Drugog (etničke, rasne, seksualne, polne drugosti) je u okviru naleta postmodernog čitanja izbacila gay umetnike koji su mahom svoj izraz potražili u okviru dosta eksplicitne homoerotske ekspresije. Bilo je bitno konačno prikazati u okviru zvaničnog art sistema homoseksualnost kao veoma bitnu temu, ali ne sublimno kao u dotadašnjoj praksi, nego bolno (ponekad banalno) otvoreno. Torres je sopstvenu umetničku praksu izveo iz interhumane relacije, iz potrebe da sazna koja je granica saznavanja o onom drugom i najbitnije iz teze o dualitetu bez suprotnosti koje zapravo negde suština homoseksualne veze.
Formalno se njegov rad često stavljao u kontekst minimalne i konceptualne umetnosti, ali je suština zapravo bila u istraživanju sopstvenog emotivnog univerzuma u kohabitaciji sa drugim. Povodom dvadesetogodišnjice Stonewallske pobune Torres je uradio »Untitled« iz 1992. godine – 24 billboarda raspoređenih po New Yorku koji prikazuju fotografiju upravo napuštene postelje od strane njega i njegovog ljubavnika. Pored ad hoc čitanja tipa »lično je političko« ovaj rad pomalo drsko iskreno pokazuje svetu »običnost« intime jednog homoseksualnog para kao i stvarne granice ulaska u nečiji život koristeći sve popularnije metode advertisinga. U čitavu sliku prisutnosti odsutnih unosi se pomalo morbidan, ali bolno emotivan šum istinske odsutnosti njegovog ljubavnika Rossa koji je umro od AIDS-a 1991. godine.Svoj, po nekima militantni, aktivizam je najbolje iskazao kroz spomenute binarne parove bez suprotnosti.
Njegov rad »Perfect lovers« 1987-1990. se sastoji od dva časovnika koji pokazuju potpuno isto vreme. Sve sadističke Mapplethorpove fotografije kao Harringovi snimci sopstvenog anusa nisu mogli toliko zapravo da uzdrmaju konzervativno građansko mišljenje koliko jednostavan prikaz dve odvojene, a iste realnosti koje kohabituiraju u savršenom skladu. Slični radovi su dve sijalice prikačene na zid, sa isprepletanim žicama (Untitled (march 5th) #2, 1991) i dva ogledala jedno pored drugog (Untitled (march 5th ) #1, 1991). Osnova Gonzales-Torresove estetike je par, a osećanje usamljenosti nikada nije prikazano kao »1« već kao odsustvo »2«. Opsesivna ideja o ljubavnom saživotu se može čitati kroz čitav proces sretanja i početka ljubavne veze (radovi u paru), samo trajanje veze (sijalice, fotografije sa putovanja…), bolest (Untitled [bloodworks],1989) i razdvajanje i odsustvo (beli plakati oivičeni crnom bojom).Većina ostalih Torresovih radova ima sadržanu anticipaciju relacije među posetiocima. Postoji vrlo konkretna interakcija ljudi i njegovog dela, uglavnom manifestovana kroz slobodu
uzimanja komada nekog njegovog dela. Takvi su brojni “Untitled” radovi koji se sastoje od gomila bonbona (Para un hombre en uniforme 1991 ili portert Marcela Brianta iz 1992.) gde imate potpunu slobodu da se uslužite izloženim slatkišima. Iz ove grupe radova posebno je zanimljiv “Untitled” rad iz 1990. poznatiji i kao Lover Boy. Radi se o jednostavnom tabaku plavog papira. U formalnom smislu plavo asocira na lepotu čežnje kao i na sve već ustaljene romantične queer oznake. Mo_ete isto tako slobodno poneti jedan list papira i uraditi s njim šta vam je volja. Ne konzumira se samo telo umetničkog dela nego simbolički i telo umetnika koji se identifikuje sa tabakom. Pokreće se pitanje odgovornosti i komunikacije ne samo umetnika nego i konzumenta. Ovakvo ukidanje svete aure umetničkog dela (Benjamin, Duchamp ?) i iniciranje međuljudske interakcije testira suštinu ljudskih odnosa uopšte.Bez obzira na svu širinu komunikacije njegovog dela, Felix Gonzaels Torres na pitanje kome se zapravo obraća, odgovara: “Rossu!”.
link ka originalnom članku >>>
