Štikla u grlu bezmude Srbije

Na sveprisutnom FaceBook-u je najavljeno gostovanje Queeria ekipe u emisiji “Štiklom u vrata” u produkciji B92. 22. februar, 17:30. (Bude valjda i repriza, pa se sami uverite.) Reko’ daj da uključim TV i da vidim i to čudo. Reakcija: “Ček’, jel to mene ovde neko zajebava ???”

Nisam siguran da sam sve video (ako neko jeste, neka me ispravi). Uleteo sam negde na početak izlaganja Maje Uzelac.
Uzelčeva mi je poznata po nekadašnjem “Kulturnom nokautu” gde se često ispostavljala kao neko ko ume tu nešto da misli. Skoro sam čuo da radi i kao DJ, a i uskoro će i film po njenom scenariju. Kako to Beograđani vole da kažu “gradska faca” koja koristi poznatu nam strategiju laganog campy excess-a i celeb glamura. Ok, ko voli voli, ko ne ne.
Uz takvu javnu sliku kao po pravilu ide i gay-friendliness. To mu dođe kao obavezan ukras. Opet, i najmanja doza gay-friendliness-a u Srbiji je dobrodošla.
Uzelac je u pomenutom izlaganju u nekoliko rečenica pojasnila da nije njoj jasno zašto je ona tu nešto gay-friendly i da joj aktivizam nije jasan. Nije njoj jasno ko su to “mi” i ko su to “oni” i ko kome tu i zašto pomaže. Sve je to zajedno besmisleno.
Čovek može da pomisli kako je eto žena prevazišla razne ustaljene stereotipe, kako smo svi zapravo isti i kako odatle aktivizam postaje izlišan. Jedna lepa be(zs)klasna soc-utopijska slika.
Čovek takođe može da pomisli kako Uzelac voli još jednu poznatu nam strategiju. Da se jebem, a da mi ne uđe. Ili, zanimljivo mi je za javnu sliku da se pomalo zakitim tim nečim kontroverznim, ali ne previše da mi se slika ne pokvari.

Uzelac se sa još desetak ljudi (uključujući i autora ovog teksta) pojavila i na Queeria 2009. kalendaru. Ima tu raznih ljudi iz raznih oblasti, manje ili više poznatih. Prvo što nekome padne na pamet (ispravite me ako grešim) je da su svi ne-straight seksualne orijentacije. Još jedan, ovaj put neimenovani model sa kalendara mi je vrlo uvređeno rekao kako mu smeta što se tu podrazumeva da su svi ne-straight. Nije valjda dovoljno pojašnjeno u disclaimeru kalendara (koji izlazi već treću godinu) da su ljudi na kalendaru samo gay-friendly. To što je neko od njih zaista L/G/B/T/… nije važno.
Sve zajedno smrdi na “Ma slikaću se naravno. Od viška eksponiranja u javnosti glava ne boli. Ali ću da minimiziram razlog postojanja takvog kalendara, jer je rizično za imidž.”

Uz takve prijatelje kome trebaju neprijatelji.
Dijagnoza: hroničan nedostatak muda u Srbalja. Možda u tome treba tražiti uzrok bele kuge?
“Imanje muda” (poput distinkcije pička/pizda) se ne odnosi naravno na polne žlezde u muškaraca, ni na pitanje pola, čak ni roda. (Uostalom, po pitanju LGBT prava žene uvek imaju veća “muda”.) Pitanje je hrabrosti. Hrabrosti da se stane iza nečega od početka do kraja. Da se sitnosopstvenički ne stane na pola u brizi za svoje dupe.
Veliki dušebrižnici zemlje Srbije su od silnog baveljenja dušom i nacionalnim spasenjem prevideli sve češću moralno-anatomsku falinku. Bezmudost.

Čujem kako pitate a kako/kada/kome se to štrojenje desilo. Očigledna implikacija čika Frojdovog straha od kastracije je zanimljiva tema, ali već malo proprana.
U prvom tekstu na ovom blogu sam pokušao da se pozabavim fenomenom urbanosti/urbanog i šta to znači u Srbiji prve decenije XX veka. Pobrojanim kvalitetima bih dodao i hrabrost. Sve ovo što sebe naziva urbanim je u većini slučajeva žalosna skupina kastriranog i oportunog polu-sveta u maničnoj (i neuspešnoj) potrazi za autentičnošću.

Pomenuta emisija je u produkciji medijske kuće B92 koja se već godinama batrga u limbu ideološkog repozicioniranja. Kulturfašizam > populizam. Neretko je urbanost identifikovana sa napretkom/liberalizmom, a ruralnost sa konzervativizmom/mračnjaštvom u kakvoj god zbunjenoj seno-slama političkoj situaciji. Ali sada moramo malo da prikazujemo i ono što “narod” voli ili nas neće biti. Surova logika tržišta.
Pomenuto batrganje može ponekad (retko) da bude i šarmantno. Tako se u pomenutoj emisiji Suzane Zlatanović (čije javno Luna Lu lice je takođe navodno gay-friendly) pojavljuje i Indira Radić, estradna umetnica koja je od strane LGBT aktivista proglašena za gay ikonu godine. U nekom njenom spotu se pojavljuju dva muškarca koja se ljube. Žena je na svoj veoma jednostavan način objasnila kako nema ništa protiv LGBT populacije i kako je ljubav najvažnija. Nije bitno ko se tu sa kim voli. Kratko i jasno. Za razliku od ostatka zbunjeno-mučno-muljatorskog priloga.

Ko tu ima veća muda? Hipsterka ili pevaljka?
Još jedan prilog redefiniciji urbanog?

Dakle, drage/i moje/i, nemojte pomagati napola, molim vas.
Sa navijačima Rada bar znam na čemu sam.

link ka originalnom članku >>>

Ipak se okreće, ali… ko ga je pokrenuo?

(spoiler alert nepotreban, pošto nema bog zna šta da se otkrije)

Oskari se približavaju, a sinoć je kod John Stewarta bio gost Philip Seymour Hoffman koji se neviđeno udebelio (majica mu na pola leđa) i koji je uglavnom pričao o svojoj ulozi u filmu “Doubt”. Spominje se šansa da za ovu ulogu dobije još jednog Oskara. Prvog je dobio kao što znamo dobio za skidanje Trumana Capotea u filmu “Capote”.
Sean Penn računa na sličan adut za takođe svog drugog Oskara. Na ovom vrlo nereprezentativnom uzorku od skorašnja dva filma zaključujem da je najsvežiji recept sledeći: straight frajer glumi gay lika, gay lik mora biti poznat, a ne tamo neki everyday Joe, mora biti sterotipnog gay ponašanja (flamboyancy, feminiziranost …) da bi se smestio u prepoznatljivu socijalnu nišu (na stranu to što su i Capote i Milk sudeći po doc. snimcima stvarno tako izgledali), ali mora biti bitan za zajednicu i mora da završi na ovaj ili onaj način tragično. E, da. I obavezno ovakav glumački performans mora da zaseni ionako kilav film. Nikad mi neće biti jasno kako je neko uspeo da napiše super dosadnu priču o Capote-u.
Listu glumaca/glumica pre Hoffmmana koji su nominovani za Oskara (ili dobili isti) za ulogu gay lika možete videti ovde.

U Srbiji je, koliko se sećam, samo Žika Todorović izjavio da bi igrao gay muškarca. Ima valjda i neka uloga u “Miloš Branković” (nisam gledao film, ispravite me). Ispravite me opet (i dodajte), ali iz ex-Yu kinematografije se sećam samo nekoliko comic relief uloga koje su igrali Boro Stjepanović, Nikola Simić, Irfan Mensur…
(Citat koji mi često pada na pamet glede domaćeg glumišta, a od strane Miodraga Tabačkog: “Glumci su neobrazovana stoka koja lomi scenografiju i gubi rekvizitu.”) Teme, odgovornost i nekompromitovanost srpske kinematografije su zasebna priča.

“Milk” je film o Harvey Milku, poznatom gay aktivisti i prvom izabranom američkom zvaničniku koji je bio otvoreno gay. Čovek se rodio u je odrastao u državi New York da bi se početkom sedamdesetih preselio u San Francisko. Zanimalo ga je da na post-68 talasu zaista napravi promenu. Castro ulicu pretvara u gay distrikt, ali ne samo zbog cruisinga, nego ‘ajd da vidimo da li stvarno nešto može da se učini. Milk se kandiduje nekoliko puta za lokalnu vlast u SFu. Neprijatno direktan i iskren, obraća se ne samo gay populaciji nego i ostalim skrajnutim grupama (ako ćutiš i gledaš kako odvode druge, neće nikoga ostati da ti pomogne kada na tebe dođe red). “My name is Harvey Milk and I’m here to recruit you.” Uz pomoć neumornog uličnog teatra i zahvaljujući sopstvenom showmanship talentu konačno biva izabran u San Francisco Board of Supervisors. Posle godinu dana ga ubija kolega Dan White iz gradske skupštine. (Josh Brolina koji igra White-a možemo gledati i u skorašnjem Stone-ovom “W”). White ubija i gradonačelnika George Moscone-a. Ubistva nisu bila motivisana homofobijom, nego karijerizmom.
Milk je kako to obično biva sa mrtvima, proglašen za sveca i postaje svetionik gay aktivizma.

Kapiram da je na ovakvu priču režiserski mogao da se zapljune samo jedan lik, Gus Van Sant. Užasno dosadan režiser kojem je jedini kvalitet što je otvoreno gay. Film je prosečnog bio-pic tempa, bez ikakvog zalaženja u bilo kakve psiho dubine. Manje više ravan i ponekad u stilu izborno-kancelarijskih filmova tipa “All the president’s men” ili “Recount”. Sean Penn je kažu svi odličan i doslovce prati pomenuti oskar recept. Glavna (i jedina) vrednost filma je dokumentaristička. Kao, eto, video sam priču. Scena ubistva nije loša, onako nespektakularno upakovana. (ipak, spoiler alert !!! : Atentator ispaljuje prvi metak u Milkovu šaku koju je ovaj podigao da se “odbrani”, Peckinpah slow-mo umiranje i poslednji pogled na plakat omiljene mu Pučinijeve Toske (valjda analogija sa još jednim tragičnim performerom)).

Na primeru toga kako može da se dobije Oskar, a bogami i Nobelova nagrada za Power Point prezentaciju o globalnom zagrevanju, jasno nam je da se vrednost umetničkog dela (ovog puta filmskog) ne ceni samim kvalitetom nego političkim pozicioniranjem. Angažovanost i aktuelnost dela su neodvojivi deo kvaliteta, ali ne bi bilo loše da delo može da ponudi i malo više.

Harvey Milk je bio poznat kao community organizer. Frazu smo imali prilike mnogo puta da čujemo nakačenu (sa sve konotacijama o nestručnosti lansiranim iz McCain/Palin tabora) na trenutnog president elect-a Baracka Obamu. Eto linka ka važnosti organizovanja zajednice na mikro nivou da bi se stvari na makro nivou promenile.
Drugi link je ka tekućoj pometnji oko propozicije 8 da je brak samo između žene i muškarca. (“Egalité my ass !!!” tekst na ovom blogu). Američki gay aktivizam je ponovo stavljen na probu. Da li će zemlja u kojoj su se desile pionirske promene u pogledu prava seksualnih manjina i dalje gledati kako je Španija naprednija?
Ipak, prošlo je vreme masovnih protesta i nereda. Protest protiv Prop 8 u Njujorku je bio čudno miran i anemičan, kao da ljude više ne zanimaju njihova prava. Nisu ljudi ravnodušni, nego samo osećaju neumitnu izvesnost. Točak je odavno pokrenut i više ništa ne može da ga zaustavi. Posebno ne odlazeća konzervativna garnitura potpomognuta Mormonima sa Marsa i raznim fundamentalističkim “family values” halfwits.

Da bi današnja generacija poluskrštenih ruku gledala kako se točak skoro sam kotrlja bili su potrebni ljudi koji su taj točak pokrenuli. A jedan od brojnih motora je bio i Harvey Milk. I bilo bi lepo da se to ne zaboravi bez obzira na prosečan film.
(Uzimajući ova dva parametra u obzir filmu “Milk” predviđam prilično dobru prođu 22. februara 2009.)

Odličnu ilustraciju pokrenutog točka možete videti u 7minutnom razgovoru John Stewarta (započeo sam sa njim, pa da sa istim i završim) i Mike Huckabee-a, republikanskog guvernera Arkanzasa koji je izdao knjigu “Do the right thing”.
Video pogledajte obavezno kao školski primer kako konzervativističa retorika (više talking points) drži vodu koliko i probušen kondom. Što bi rekao Stewart na sagovornikovo insistiranje na čvrstini definicije reči “brak”: Semantics is cold comfort when it comes to humanity.

Prvi deo (7 min) uglavnom o aferi Roda Blagojevicha i prodavanju senatorskih fotelja. (Srbi u epizodi razjebavanja američke demokratije.)

Drugi deo (7 min) o gay pravima

link ka originalnom članku >>>

Mirko Ilić, intervju

objavljeno na www.gay-serbia.com


photo: Antonin Kratchovil

Ilustracija Bush's Gay Marriage Ban za Village Voice je tvoja najpoznatija ilustracija sa gay temom. Kako je nastala?
Village Voice se veoma često voli igrati postojećim ikonama. Kao motiv za ovu ilustraciju je upotrebljena čuvena ikona, fotografija mornara koji ljubi medicinsku sestru na Times Square-u na dan pobjede 1945. godine koju je uradio Alfred Eisenstaedt iz Life magazina. Obrati pažnju da je u pitanju "pobjeda" gdje statua slobode ljubi kip pravde. U pitanju je zapravo brak između slobode i pravde. Kad me netko pita zašto tako, zezao sam se da je statua slobode francuskinja, pa voli francuski i ljubiti. Village Voice je naknadno ustuknuo, pa su onda pomaknuli ilustraciju sa naslovne strane unutra, a na naslovnu stranu su stavili fotografiju Laure Conaway, žene koja priča svoju intimnu priču, zamotane u američku zastavu. Kada je broj izašao Laura Conaway ih je pitala zbog čega nisu upotrebili ovu moju ilustraciju za naslovnicu, pošto joj se više sviđa. I dosta ljudi je uopšte reagiralo pozitivno. Bilo je dosta ponuda, od nekakvih zlatara koji su htijeli prodavati bogatim lezbijkama priveske i broševe gde srebrna statua slobode ljubi zlatni kip pravde, pa do Gay and Lesbian Bar association of Massachusetts koji žele da ilustraciju stave na svoju brošuru. Oni su jedni od organizacija koje su izborili pravo gay braka u Massachusettsu. Dakle, htjeli su samo moju ilustraciju, a mene je uvijek malo strah tih pro bono organizacija pošto obično daju prijateljevom prijatelju da dizajnira, pa ne ispadne baš lijepo. Dao sam im ilustraciju i ponudio da dizajniram cijelu kampanju besplatno, tako da imam bar neku kontrolu.


1 Alfred Eisenstaedt za LIFE magazine, 14. avgust 1945.
2 "Bush Gay Marriage Ban", Vilage Voice, 2004
Minh Uong, art direktor
Mirko Ilić, ilustrator

Možeš li da se setiš još nekih?
Showtime je napravio "The L Word" , seriju o lezbejkama. Soap opera kao i svaka druga, ali sa lezbejkama. Oni su iskoristili ilustraciju koju sam radio za Entertainment Weekly, o utjecaju gay društva na Hollywood. U pitanju je opet opšta ikona, ako se sijećaš omota za ploču Pink Floyda, Dark Side of the Moon koju je radio George Hardie. Bijelo svijetlo koje se prelama kroz prizmu i pravi dugu. U mojoj ilustraciji na filmsko platno stari projektni aparat projicira svijetlo, ruka odozdo drži pink prizmu ili trokut, a svijetlo se prelama u duginim bojama. To je dakle bila prvo duplerica u Entertainment Weekly, pa su onda to ovi iz HBO-a uzeli za svoju seriju.
Veoma mi je draga ilustracija koju ja zovem IT. Naslovna Village Voicea gde je ona barbie doll od muških i ženskih dijelova. To je bilo prvi put da se na naslovnoj strani u američkim novinama pojavljuje piša. Jedan njihov art director se malo uplašio pa je taj dio sa pišom malo zamutio. Pošto ja volim dramu nazovem ga, i bez predstavljanja, pitam "Why did you touch my penis?"
Ima toga još dosta, ne mogu se svega sjetiti.

Odakle ti motiv za aktivizam?
Mene su često pitali u Americi zašto ja radim sve ove stvari za Židove, za crnce i razne druge manjine. Sve te manjinske grupe su moja poslijednja linija obrane. Kada gay osobe izgube prava ja sam slijedeći. Kada Židovi izgube prava ja sam slijedeći. Ja izgledam kao tipični WASP-ovac, plav, bijeo, straight i tako dalje. Ne spadam ni u jednu od tih grupa, ali znam kako se glupost širi. S druge strane mislim da je vrlo lako kad si gay da braniš gay prava ili ako si obojen da si protiv rasizma. To je za očekivati i na to rulja zapravo puno ne reagira. Znaš i sam kada bi se ovdje neki gay advokat pojavio i branio javno prava gay osoba, svi bi rekli "A šta drugo peder da priča". Međutim ja mislim da je najvažnije da ljudi koji nisu dio manjinske grupe brane tu grupu. Ja nisam gay i nemam čak ni ono jedno iskustvo sa istim spolom. Kada ljudi nikako ne mogu da ti nakače da si "peder", a ti braniš homoseksualce, tu počnu da misle. Tako se stvari zaista mogu pokrenuti. Ja doslovce ne podnosim pijevanje Barbare Straisand i Bette Midler, ali su one rekle "It is ok to be gay". Ako njima ne smeta zašto bi nekom drugom to smetalo. U tome je cijeli štos.

Dobijam "Nacional" iz Hrvatske, mislim da se dobro sjecam da je to bio Nacional, i vidim vijest o gay pride parade u Zagrebu i fotografiju jedne osobe koja stoji sa natpisom " pedere u koncentracione logore". Za očekivati je u takvoj sredini da neko uleti i pretuče homoseksualce. Nije baš bilo za očekivati da ortodoksni Židov uleti u masu i izbode ljude na gay pride parade u Jerusalimu. Jos manje je za očekivati ne samo da bi neko htio nekoga ubiti, nego da priziva ponovo koncentracione logore. Prema tome ako se ta osoba nađe u nekontroliranim i korumpiranim sistemima, ako se dočepa vlasti, vjerojatno bi joj nešto slično palo na pamet. Ne baš koncentracioni logori, ali recimo vojska, pa se neki od njih ne vrate. To je taj neki mrak koji ja ne mogu podnijeti. Da su bilo koga predlagali da se šalje u koncentracione logore, pa da su to i fašisti, ja bi ih išao braniti.


"Tolerance is Holy", Gay Pride Jerusalem
autori: Mirko Ilić i Dan Young

Za pomenuti Gay Pride u Jerusalimu si samoinicijativno radio poster.
Dan Young i ja smo radili taj poster, a ni jedan ni drugi nismo gay. Dan je stariji gospodin i ima dvoje djece. Mislim da mu je sin gay. Mi smo ranije zajedno radili Bushshit za vrijeme predsjedničke kampanje u USA. To su komadi od valovitog kartona, smijeđi kao govno, a na jednoj strani piše don't step again into it. Ili bad for your constitution. To je bilo distribuirano za vrijeme republikanske konferencije.
Nas dvojica smo doslovce popizdeli kada smo vidjeli da su se sve religije uspjele ujediniti u Jerusalemu protiv gay pride-a. A umrli smo obadva od smijeha kada smo vidjeli religijske glavešine sve tako obučene u religijsku odijeću da liče na Village People. Haljinice, kapice i tako dalje. Ono što smo zapravo uradili je fotografija Jerusalema onako u sumrak poslije kiše sa predivnom dugom koja pada na grad. Krovovi kuća su bili obojeni u pink, a naslov je Tolerance is Holy. To smo otisnuli dvije tisuće primjeraka. Stotinu primjeraka smo poslali organizaciji koja je to organizirala, čisto radi podrške. Kako su svi sa predrasudama, pa i gay ljudi, vjerojatno ovi iz njihove organizacije misle "Evo ova dva "dečka" nam šalju podršku". Čak sam se i potpisao malo većim slovima nego sto je uobicajeno. Da se zna. Nema skrivanja.



1 "How Many People Are Infected with the Virus? Nobody Virus", 1997
Sandra Schneider, art direktor
Mirko Ilić, ilustrator
2 Ilustracija za "Rolling Stone". Hrišćanska desnica koristi gay brak kao "klin" da rastavi, razori demokrate

Da li je efektivnija borba za gay prava uz pomoć mekšeg metoda uvođenjem varijante gay životnog stila kroz pop kulturu ili uz pomoć oštrog političkog nastupa?
A što se tiče popularne kulture tu već napredujete. Ja sam mislio da je Pink Tv zapravo gay televizija. Ali obe pomenute strategije treba raditi paralelno. Na žalost takva je situacija i treba osjetiti kada šta treba uraditi. Na nekim mestima treba ljubiti, na nekim mestima se treba svađati. Jedino ih ne možeš tući njihovim oružjem, jer onda postaješ kao oni.

Da, ali moraš negde upotrebiti jezik koji oni razumeju. Njihov jezik.
Ok, ok, naravno. Pitanje je kako. Uzmimo na primer Tony Kushnera koji je napisao i predgovor za moju knjigu Design of Dissent. To je jedan od najvećih mladih gay aktivista. Meni je izuzetno drag zbog toga što njegov aktivizam prevazilazi samo gay aktivizam. Na primer njegov čuveni komad i TV film "Angels in America" se završava u Jugoslaviji sa početka devedestih. On negdje najavljuje i oseća nove nevolje koje nisu vezane samo za gay populaciju. On je ljevičar i smatra svoje drame agit propom za ljevicu i gay zajednicu, ali ih zamotava u jednu predivnu količinu znanja i razumevanja. Na primer scene iz "Angels in America" u kojima kad god se čovijeku koji ima AIDS pojavi anđeo, koji je spolno neutralan, njemu se digne. Anđeli to rade u tebi zato sto si uzbuden u prisustvu savrsene ljepote. Ako je anđeo ta nekakva krajnja ljepota, onda je to to. Znaš kako već kršćanstvo reagira na to. "Pa naravno da je Židov to napisao, još i gay iz New Yorka. Još samo fali da je crnac." Međutim on je za to dobio Grammy i još razne druge nagrade. To je dobar primer kako se boriti i uspeti na oba polja. I na polju politike i na polju popularne kulture. I kako pametno upotrebiti jezik koji ljudi razumeju.

Jedan od načina borbe za gay prava je da se umeša što više drugih u to. Na prvom mijestu je to ipak borba za ljudska prava. A ne uvijek "mi protiv njih". Ako si ti gay i ne želiš da te zovu pederčinom ti ne možeš romsku osobu zvati cigančinom. Na svom primjeru moraš pokazati senzibilitet prema drugom. Ako se ti boriš za gay prava boriš se i za prava Roma, cak i kad oni neće da se ti boriš za njih.

Misliš, u pitanju je doslednost?
Ne samo to. Dok god taj nema svoja prava, drugi i ako ih je dobio može ih izgubiti. Jer ako ti ne braniš Rome, znači li to da onda nisi ni za gay populaciju koja postoji među Romima? Ti se ne možeš uvijek boriti samo za "naše". Kao što ja uvijek kažem, najlakše je biti Srbin, sjedeti usrijed Srbije i govoriti kako su Srbi u pravu. To je vrlo lako. Meni su najdraži ljudi koji mogu priznati da su oni drugi ponekad u pravu. To je hrabrost i to je tolerancija. To je objektivnost. Sećam se toga kada su rekli da je OK da bude gay parada na šestoj aveniji, ali da ne bi trebali dozvoliti paradiranje transvestitima i SM-ovcima. Međutim i oni su dio spektra i bez njih nema gay drustva. Ono što je poanta je da kojekakve grupe misle da ako se malo prilagode da će ih lakše prihvatiti.

Zar ti se politička korektnost u jeziku ne čini malo licemernom?
Američka politička korektnost naprosto ne funkcionira. Nije to licemjerje, to je totalna glupost. To je teorija koju često ponavljam. Ja bijelac se malo osijećam krivim zbog načina na koji tebe tretiram kao crnca. I sad te odjednom zovem African American. Automatski mi onda pripada pravo na mjesto u raju, a i dalje te tretiram kao stoku. Ako si ti crnac, tebi bi vjerojatno bilo draže da te ja zovem nigger, a da možeš zaraditi kod mene milion dolara godišnje. Ta politička korektnost je na nivou katoličke ispovijesti. Ispovijediš se i poslije možeš opet mirne duše griješiti.


"Transgender", Village Voice, 2004.

Odakle ovako izražena homofobija na Balkanu?
U vjećini zemalja i na vjećini kontinenata, na sjeveru su bogati, na jugu su siromašni. Uvijek bi oni bogati sa sjevera dolazili svojim autima mažnjavati ribe i prirodna bogatstva. I mogu kupiti apsolutno sve. Osim potencije. I odjednom su svi ti sa juga silni jebači. Te macho Italian lover, te latin lover. Jer to se ne može kupiti. (Ali Viagra ih je dotukla. Sad si možeš i to kupiti.) Potencija je bilo jedino što im je ostalo, a onda se nađe neko medu njima da ih izda i predje na drugu stranu. Ove dotjerane sa sjevera su vrijeđali da su nalickani pederi i sad odjednom peder među njima. Izdajica. Apsurdnost takvog macho stava znaš iz scene sa Batom Živojinovićem iz "Ljubavnih jada Štefice Cvek". "Sad ću da te karam, pa ću da te karam ovako, pa onako." i na kraju mislim da je zaspao. Ništa, samo riječi i pusta obećanja.

Homofobični ljudi obično imaju problem sa sopstvenom seksualnočću.
Apsolutno. Skoro sam rekao za Elle magazin da svaki put kada netko digne ruku na homoseksualca digao je ruku na sebe. Ja nemam nikakav problem da ako večeras nemam gdje spavati, moram podijeliti krevet s tobom. Ja zaista nemam taj problem. Ja znam da sam neizmjerno "atraktivan" čovjek, ali to je tvoj problem, nije moj (smeh). Ja znam da si ti razuman i da znaš da kad muškarac kaže ne, da to znači ne. Sto je, naravno, pravo i svake zene. S druge strane uvijek ti mogu prebiti noge.
Na primer, ja imam crnog labradora i kad se igram sa njim i zagrlim ga, niko, ko gleda sa strane, ne pomišlja da je to beastiality. Kad se igram sa djetetom u parku i poljubim ga niko ne zaključi da sam pedofil. Kad zagrlim muškarca, odmah sam peder. Kako im baš to padne na pamet? Kako se baš tu projiciraju?

Znaš onaj hrvatski vic kada se dva prijatelja Hrvata dugo ne vide. Zalete se jedan prema drugom. Poljube se jednom, poljube se dvaput, poljube se triput. I stanu. "Poljubi me još jednom. Bolje da misle da smo pederi nego Srbi." Znači usred košmara u Hrvatskoj je bolje biti peder nego Srbin. Ako nista barem su u ovom slucaju homoseksualci bolje prošli.


"Nacija" , 2002. iz serije Sex&Lies

A negativan uticaj hrišćanstva i monoteističkih religija uopšte?

Poznati su spartanski vojnici homoseksualci koji su spasili Atenu od propasti. Ko zna da li bi se demokracija kao koncept uopšte proširila da se to nije desilo. Ostatak Europe je htio pokupiti trikove od Spartanaca i tako trenirati svoju vojsku. Sa pojavom kršćanstva homoseksualnost postaje veoma neprihvatljiva pojava i homoseksualci su izbačeni iz vojske.
Tu je i čuvena priča o Sodomi i Gomori gde su pobijeđeni muškarci silovani i ostavljeni da umru u sramu. Kako su silovatelji bili bad guys, čitava stvar postaje veoma negativna. A i ne možeš ševiti u guzu jer to ne doprinosi rađanju novih malih kršćana. To ne možeš ni sa ženama, a kamoli sa muškarcima.
Da i ne pominjem svetog Avgustina koji je govorio da seks dolazi od vraga i da kad ti se pimpek digne to te vrag izaziva. Čovijek koji je imao ženu i dijete i ostavio ih radi crkve.



Iilustracija za Entertainment Weekly i "The L word"

Veoma je postala popularna ideja o revitalizovanju Boginje. Posebno nakon izlaska Da Vinčijevog koda Dan Browna. Osvešćena ravnopravnost polova ili nešto drugo?
On je u fikciju zamotao te razne povijesne špekulacije koje ne možeš odbraniti. Ta teza o Mariji Magdaleni je stara, ali je sada dobro plasirana. Ljudima je to interesantno jer je čudno. A i frajeri su toliko usrali stvar da nas samo žene mogu spasiti.

Kakvo je tvoje viđenje dvostrukih standarda države i crkve prema homoseksualnosti?
Crkva se digne protiv homoseksualnosti, a niko se previše ne diže protiv sveštenika pedofiličara. Kako ti nekog možeš ševiti ispod oltara i misliti da te bog ne vidi. A tu se često brkaju i pojmovi pedofilije i homoseksualnosti, onako kako crkvi odgovara.
Što se države tiče najočitiji su zatvori. Iako si bio najveći macho u zatvoru je odjednom ok biti gay. "Pa šta sad? Nije se moglo drugačije." Što bi rekli homoseksualci u New Yorku: "I am not gay. I sleep only with straight guys." U Iranu su prije dva mjeseca obijesili dva mlada gay mladića od sedamanest godina. Znači počeli su vješati malodobne. Isti taj Iran ima gay ljude u zatvorima i to je kao OK. "Ma neka se zabavljaju, nema veze." U svakom zatvoru imaš svećenika, koji bi se trebali brinuti za duhovnost zatvorenika i pokusati iz izvesti na pravi put, ali izgleda da se tamo niko o tome vise ne brine. Jedini koji se o duhovnosti brinu u zatvorima su crni muslimani. Oni su jedina ne gay zatvorska populacija pošto su oni veoma doslijedni. I sad usred najveće kršćanske zemlje, Amerike, jedini koji poštuju boga u tom zatvoru su crni muslimani. Em crni, em muslimani. Ko je tu veći vijernik?

To su razni apsurdi koji pokazuju da nema dosljednosti. Recimo, najčešća italijanska psovka je "jebem te u dupe". To je njima svakodnevno. Kao ovde "pička ti materina gdje si". "Jebem te u dupe" je samo psovka, nije uvreda. Čovijek koga poznajem doseli se iz Italije u Ameriku i posije izvesnog vrijemena shvati da u nešto ne štima. Već tri ženske su ga izbacile iz kreveta. Ispostavi se da on sa njima u krevetu ravno krene za guzu jer on je jednom od dvijesto puta imao vaginalni seks. Zato što mlade Italijanke moraju biti nevine za brak. U Italiji je puno lakše dobiti analni seks nego oralni. To je kao nečisto. Cijela katolička Italija ima taj kult stražnjice. I zato u Italiji ima najviše transvestita iz Brazila. Italijani vole tamnopute i sasvim im je svejedno da li je žensko ili muško. Guza je guza. A ipak su Brazilci i katolici (smeh).

Na primjer da li je podobno vidjeti pišu od pape? Mada kada se bira papa postoji ritual gdje kardinali proveravaju spol kandidata tako što ga dohvate za jaja. I sad je odjednom Ok uhvatiti drugog muškarca za jaja. Hajde da vidim to u nekoj drugoj religiji. Kad počnemo razmišljati što je podobno, a što nije podobno sve se ubrzo počne raspadati.
Straight frajeri su izbezumljeni kada ih ženska pipne tamo pozadi. Možda im se svidi. "Mora da sam peder?" Isto ne znaju šta sa lijepim osjećajem kada idu na wc da kake. Ja im savjetujem da imaju stalno proljev.



Otkud to da živiš u tipično gay kraju New Yorka, Greenwich Village-u?
Kad sam došao 1986. u Ameriku imali su espresso samo na dva mijesta. U maloj Italiji i u West Villageu. Ja bez espressa ne mogu. Druga stvar koja mi se svidjela u west Villageu je da izgleda puno evropskije. Mali kafići, butici, dućani. S druge strane ljudi su se oblačili pristojno. Tuširaju se. A i kad sam se oženio bio sam bezbjedan. Niko mi ne gleda ženu (smeh). U to vreme tamo niko nije htio doći, a transvestiti su izgledali kao James Brown sa perikom. Najveći promijet sa transvestitima prostitutkama je bio subota oko 10 ujutro. Svi frajeri iz New Jerseya kažu ženi da idu nešto kupiti u New York, ili oni koji nisu oženjeni idu kao nešto u grad. I zalete se u kraj u kojem nema ni jednog jedinog dućana. Tu policija uleti i racija prestane u prvih sat vremena jer ulove tri policajca iz New Jerseya. Ja u New Yorku nikad ne idem na gay pride parade osim kada treba baš da pređem ulicu pa naiđem na njih. Ja takvu paradu imam cijeli dan pod prozorom.

Taj kraj se sad malo pacificirao i postao popularan zbog Sex & City. Gomila predivnih žena dolazi tamo, posebno naših. Većina predivnih muškaraca je gay, a te žene ne kuže zašto im sada šarm ne radi. Ovi vaši kriminalci se vrlo slično oblače kao homoseksualci iz tog kraja. Zalizana kosica, uska majica, uske hlačice. I hvataju se za jaja. Jedino što gay frajeri imaju i nekog drugog za uhvatiti.
Dešava se jedna vrlo normalna stvar u New Yorku koji je vrlo pametan grad. Mlađi single gay guys su naši novi pioniri u osvajanju teritorija. Oni se pomaknu u West Village i odjednom onako artistički nastrojeni sve sređuju, farbaju zgrade, pa sade cvijeće, pa se otvori galerija, pa odjednom cio kraj srjeđen. Tu svi krenu da pristižu u novi srijeđeni kraj i stanarina skoči. Tako da naši pioniri sada prijeđu iz West Villagea u Chelsea. I sad ih zovu Chelsea Boys. Jedini koji su ostali u West Willageu su bogati homoseksualci i parovi jer si to mogu priuštiti. I tako će ceo taj potez postati srijeđen. Već se polako sele i u Brooklyn. Njih se gurne među domoroce da ih kultivišu. Možda bi to trebali probati ovdje.

Postoji li nešto što je gay art?
Kieth Harring mi se recimo ne sviđa. Zadnji put mi se sviđao kada je crtao na crnim papirima bez potpisa. Posle toga je sve keširanje. Ja povremeno znam neke ljude iz arta da su gay i uopšte me se ne tiče da li su gay ili ne. Ne vjerujem da se može definisati nešto kao gay art. Art mora podnijeti kritiku arta. Ne možeš dobiti malo bolju kritiku ako si gay.

U kreativnoj industriji ljudi često optužuju razne gay lobije. Šta misliš o tome?
Gay ljudi se podržavaju kao i sve grupe. Kao da Srbi ne podržavaju Srbe, Crnogorci Crnogorce, a Hrvati se nikada ne ujedinjuju sa Hrvatima. Zašto ste se vi našli ujedinjavati po zajedničkom interesu?
Sve grupe su pleme i svi pokušavaju biti objektivni, ali su nježniji prema svojima. Ako na intervju za posao dođu super riba i ružan, ali sposoban frajer šta mislisš ko će dobiti posao. Kad tu situaciju obrnemo ljudi se odjednom bune. Kao kad se ljudi vrate iz Amerike. Razni slikari koji tamo peru suđe. "Zašto si se vratio?" "Nisam htio dati guze.
Izlagao bih u MOMA, ali nisam htio dati. Ne mogu biti Židov, a moralno ne mogu biti peder i te dve mafije me dotukle." To je najbolja ispričnica na svijetu.
Srbi su između ostalog poznati po tome što ne mogu Srbinu priznati da ima talenat. Te tata mu bio mason, te ukrao ovdje. Bilo koji razlog osim priznavanja talenta. To što ja kažem da je Sagmeister najbolji dizajner u Americi bi ovde značilo da priznajem da ima boljih od mene, to jest da ništa ne vrijedim. Odjednom završiš na dnu jer si imao hrabrosti pohvaliti nekog drugog.

link ka originalnom članku >>>

Brokeback Mountain

Intimno-ideološko-turistička recenzija ili "ostavite nas više da pogledamo film na miru"
objavljeno na www.gay-serbia.com

Jurcajući po istočnoj obali Sjedinjenih Američkih Država ovog januara zadesih se u Washingtonu. U blizini Dupont Circle-a (čuveno istorijsko gay okupljalište u prestonici), Dupont 5 bioskop, a u njemu se pored "Capote", "Mrs. Henderson Presents", "Imagine Me and You" daje i već čuveni "Brokeback Mountain". Napisi i recenzije na sve strane, globusi, oskari. Par dana pre toga sam se zadesio i na jugu iste istočne obale gde odgledah prenos dodele Zlatnog Globusa. Ang Lee sa svojim enigmatično smirenim izrazom skuplja nagrade, Heath Ledger (Ennis Del Mar u filmu) se snebiva u stilu "ma nisam ja derpe, evo imam i ženu" (kao da je ikoga briga). Izbor za gledanje u Dupont 5: definitivno Brokeback Mountain. Ne zbog toga što se nadam da se ovaj put nije napravilo još jedno politički korektno trendi smeće, nego zbog Ang Lee-a. Čoveka sa istorijom sjajnih filmova i sa najuravnoteženijim osećajem za doziranje emocija u moru " udari me u stomak, ali mi ne diraj srce" autora. Dovoljno je se setiti "Ice Storm", "Sense and Sensibility" ili "Wedding Banquet".

Film je rađen po kratkoj istoimenoj priči Annie Proulx, a radnju filma, iako ga možda niste gledali, verovatno već znate napamet. Ali evo opet: rodeo jahač Jack Twist (Jake Gyllenhaal) i rančer Ennis Del Mar (Heath Ledger) (kauboji?) u potrazi za poslom bivaju zajedno unajmljeni da čuvaju ovce na Brokeback planini, Wyoming, 1963. godine. U skoro netaknutoj prirodi, daleko od socijalnog settinga juga Amerike toga doba otkrivaju sopstvenu homoseksualnost. Po povratku u "civilizaciju" čitavu aferu potiskuju u društveno prihvatljiv model, brak. Jack se ženi kćerkom južnjačkog bogatuna, nekakvim dalekim odsjajem "Scarlett O'Hara" sterotipa. Ennis hvata prvo što mu je palo pod ruku, zacementiranu ljubav iz detinjstva. Povremeno se zajedno vraćaju na Brokeback planinu, jedino mesto gde mogu slobodno da iskazuju ljubav jedan prema drugom. Nije džaba slogan filma "Love Is A Force Of Nature". Rascep koji se nazirao od početka dolazi lagano iz razlike u stavu prema njihovom odnosu. Jack, emancipovaniji homoseksualac (u Srbiji poznatiji kao gej) predlaže da napuste čitavu maskaradu i započnu zajednički život. Ennis, manje emancipovani homoseksualac (u Srbiji poznatiji kao peder) kome je draža maskarada, radije pristaje na hetero-glumatanje. U narednih dvadeset godina svaki od njih živi svoj model koliko je to moguće, ali im dalje ostaju povremeni sastanci u prirodi. Sve do tragičnog vrhunca oličenog u Jackovoj smrti. Ennis ostaje sam sa krvavom Jackovom košuljom, jedinom stvari koja mu je ostala. The End.

Prva stvar koja me je očekivano dotakla je režija Ang Lee-a. Očekivani i prepoznatljivi snimci prirode (čovek koji je svojevremeno snimio britanskiji film sa boljim snimcima prirode i od Merchant-Ivory fabrike) i neverovatno dobro režirani emotivni momenti lišeni blebetanja. Scene za pamćenje: prvi susret protagonista i krajnje suptilan "body language" koji će primetiti verovatno samo gay senzibilni; scena seksa u šatoru koja je brza, efikasna i jedna od najstrastvenijih i najiskrenijih koje sam ikada video na filmu; telefonski razgovor između Ennisa i Jackove supruge Lureen neposredno posle Jackove smrti: Lureen sa izgledom Boogie Nights starlete (iako su to već osamdesete :) i ledenim izrazom objašnjava nezgodu koja je zadesila Jacka. Naime prilikom opravke jedne od poljoprivrednih mašina Jack nezgodom ostaje mrtav i unakaženog lica. Za vreme razgovora vidimo flešbekove na moguću istinu: grupa južnjačkih "good ol' boys-a" premlaćuje Jacka sa posebnim akcentom na doterivanje lica.

Pored ustaljenih stavki kod stvaranja ovakve priče zanimljiva je i profilacija likova supruga homoseksualaca. Koje su posledice glumljenja hetero modela po porodicu i suprugu? Ovakvog problema se hvata retko koji film. "Far From Heaven" na primer. U Brokeback Mountain-u imamo Ennisovu suprugu Almu (Michelle Williams, inače supruga Heath Ledgera) koja uviđa vezu između svog supruga i drugog muškarca. Sve vreme nijednom ne poteže problem, ali ubrzo insistira na razvodu. Jackova supruga Lureen (Anne Hathaway) uporno zadržava privid srećnog braka i uzorne bogate kćeri "of the galant south". Režijom pomenutog telefonskog razgovora se implicira da možda ona stoji iza ubistva sopstvenog muža.

Kuriozitet ovog filma u kontekstu drugih "gay" filmova je i prikaz života običnih homoseksualaca. U ovom slučaju kauboja, univerzalnih prikaza američkog mačo stereotipa (zamislite samo dva srpska seljaka umesto Marlboro men). Hrišćanska desnica u Americi je začudo ostala bez komentara i farsičnih demonstracija. Njihova izjava je da film naprosto ne zaslužuje nikakvu pažnju pa ni njihovu i ćutanjem će film lagano pasti u zaborav. Sa gay aktivističke tačke gledišta ovo ukazuje na jedan ubedljivi "fight for your rights" model: govori tako da te razumeju. U ovom slučaju je to univerzalni jezik emocija. Sličan primer smo nedavno videli i u Imamovićevom "Go West"-u. Bez obzira na strah organizatora nikakva horda predvođena "kuracjebožijiorgan" Gavrilovićem nije došla da taba gledaoce. Nije bilo čak ni mangupskih povika iz gledališta. Pored ove aktivističko-komunikacijske lekcije ima tu još. U pitanju su obični ljudi iz ruralne sredine. Tzv. gay scena sa sve emancipatorsko-aktivističkom misijom brine uglavnom o Madonni, Foucaltu, kempu, Broadway-u i ostalim manifestacijama urbanog gay socijalnog setinga. Zanima me koliko je vas ikada razmišljalo kako funkcionišu homoseksualci na selu ili u (na bilo koji način) ugroženim sredinama. Homoseksualci koji ne znaju da upotrebe računar ili nisu čuli za Internet. Homoseksualci koji ne znaju za drugačiji model od hetero-represivnog. Zanima me i kada će se možda neki srpski režiser okuražiti da napravi gay priču, a da to ne bude "ja sam se prvi zapljunuo na temu" ili plitko skupljanje dnevno političkih poena.

Radnja filma započinje 1963. godine, iste godine kada je ubijen JFK. Bio je to kraj jednog velikog masovnog sna o Kamelotu i kralju Arturu. Dolaze neka druga vremena. Vijetnam, M. Luther King ubijen, Stonewall pobuna, borba za ljudska prava šezdesetih i kraj još jednog sna. Ekonomski depresivne sedamdesete, Watergate, Iranska kriza . Film/priča se završava posle dvadeset godina, što bi bilo negde 1983. godine sa Reganovim novim konzervativizmom i farsičnim zatezanjem hladnog rata. Naše junake i njihovu priču u "God's Country" teško da to sve dotiče, ali se namera spisateljice i režisera ipak može malo ideološki učitati. Početak priče ja na kraju jednog nacionalnog sna, a kraj priče je na početku depresivnog društvenog dremeža.

Bez obzira na sve Brokeback Mountain je ipak melodrama koju mnogi kritičari stavljaju u koš sa filmom Titanic (i plakati su im dosta slični). Većina gay kritičara ga uopšte ne stavlja u fioku "gay film" i osuđuje Madonine izjave o hrabrosti glavnih glumaca (gde su delimično u pravu). Odatle i univerzalna prijemčivost kroz govor emocija (da se vratimo na gore pomenutu temu govora koji se razume) što je za svaku hvalu. Ovde treba dodati i sjajan soundtrack sa country emotivnim nabojem Gustavo Santaolallinih gitara koji uključuje i gay legende kao što su Rufus Wainwright i Linda Rondstadt. Možda ova pametna melodrama (jel ovo oksimoron?) dobije kojeg zlaćanog čovečuljka. Navijamo u svakom slučaju. Ja lično više za Jake "Donnie Darko" Gyllenhaala, nego za ustegnutog Heath Ledgera.

Po izlasku iz bioskopa ništa od gornje iznesenih stvari mi nije palo na pamet. Samo tuga zbog prolaznosti ljubavi i sreća što pored mene hoda čovek kojeg volim. Odlazimo u obližnju knjižaru gde kupujem "Close Range, Wyoming Stories" od Annie Proulx. Čovek kojeg volim je i dalje tu sa mnom. Nadam se još dugo. Ljubav je snaga prirode. Patetično? Zaboravite ovo pisanije, pogledajte film i vidite sami gde će da vas pogodi.

Lean on me, let our hearts beat in time, Feel strength from the hands that have held you so long. Who cares where we go on this rugged old road In a world that may say that we're wrong.
A Love That Will Never Grow Old - Emmylou Harris
Brokeback Mountain soundtrack

www.brokebackmountain.com

link ka originalnom članku >>>

The Priest

objavljeno na www.gay-serbia.com

režija:		Antonia Bird
uloge:		Linus Roache, Tom Wilkinson, Robert Carlyle, Cathy Tyson, Lesley Sharp, Robert Pugh, James Ellis, Christine Tremarco, Paul Barber, Rio Fanning, Jim R. Coleman, Gilly Coman, Jimmy Gallagher
scenario:		Jimmy McGovern
realizator:		Miramax
žanr:		Drama
trajanje:		105 min.

U eri zahuktalog licemerja političke korektnosti bilo je pitanje vremena kada će se kroz katolički diskurs progovoriti o problematičnim i neuklopivim fenomenima/pojedincima. Film Antonie Bird ''The Priest'' iz 1995. godine možemo (ako smo naglavačke uleteli u film) slobodno da označimo kao prozaičnu katoličku apologiju homoseksualnosti, incesta, kršenja zaveta celibata i još koječega. But there is much more to it zahvaljujući veoma senzitivnom pristupu Birdove.

U Liverpoolu u omanjoj katoličkoj parohiji stariji sveštenik odlazi u penziju (kao pozdrav razvaljuje prozor dvometarskim raspećem), a na njegovo mesto dolazi mladahni naslednik, otac Gregory (Linus Roach). Svojom pojavom i stavom na prvi mah podseća na Montgomery Clifta iz Hitchcockovog ''I Confess'', a tokom filma ćemo uvideti još neke paralele. Useljava se u stan kod starijeg sveštenika, oca Matthewa (Tom Wilkinson), a oko sebe širi duh ispravnosti i posvećenosti Bogu. Preterano je ispravan da bi sve bilo OK. Prvo škripanje nastaje kada Greg saznaje da Matthew krši zavet celibata i živi u zajednici sa svojom kućepaziteljkom, ne slučajno veoma zgodnom meleskinjom. Gregov moralizam dolazi u pitanje već u sledećoj klasičnoj pick-up sceni, gde ga zatičemo kako u baru kupi prvog tipa koji mu se osmehnuo. Sledi veoma suptilna i nežna scena karnalnih uživanja. Greh, licemerje ili split ličnog i socijalnog? Za sada samo licemerje, pošto prečasni Gregory i dalje nastavlja ulogu prepodobnog pastira.

Stvari se dosta komplikuju kada ga policija hvata u zagrljaju ljubavnika u kolima, a vest dospe na naslovne strane dnevne štampe. Taj isti ljubavnik se u jednom trenutku pojavljuje na Gregovoj misi, a ovaj ga odbacuje (split ličnog i socijalnog). Stado je pobesnelo, jer neće valjda neki peder da im propoveda, a biskup pun hrišćanske samilosti donosi jedinu moguću odluku: da ga izbaci iz parohije. Razumevanja ima jedino otac Matthew što zbog sopstvenog kršenja pravila, što zbog toga što negde najbolje shvata ljudske slabosti.

Dosta uzvišeni ton filma se opušta veoma duhovitom epizodom Gregovog odlaska u drugu parohiju. Sjajne ironijske scene u kojima vidimo opstipiranog paroha ljutog na ceo svet i njegovu kucepaziteljku koja je vatreni vegetarijanac. Vrhunac je scena večere u novoj parohiji: puritanski uređena trpezarija, sto sa svecom, paroh i Greg na suprotnim stranama i matora namćorasta kućepaziteljka koja služi biljne splačine sa keceljom na kojoj je natpis ''Meat is murder''. S. P. Morrissey je verovatno bio ponosan i na tip humora i na citat.

Još dok je bio svećenik u parohiji sa pocetka filma, otac Greg dolazi u dodir i sa trećim velikim problemom hrišćanstva u ovom filmu (i ne samo hrišćanstva): incestom. Devojčica iz njegove pastve mu priznaje da je otac seksualno zlostavlja, a taj isti otac u jednoj prilici prilikom ispovesti i sam priznaje čitavu stvar. Dobijamo već viđenu dilemu iz dosta filmova na ovu temu: ostati veran zavetu ćutnje ili sprečiti zlo. Antonia Bird veoma osećajno i intenzivno rešava konflikt u sceni u kojoj Greg urla na raspeće ''Učini nešto!!!''. Za to vreme se majka zlostavljane devojčice ranije vraća sa posla i zatiče muža u zlodelu. Krivicu naravno svaljuje na prečasnog Grega i tako dobijamo ultimativnog žrtvenog jarca (malo podsećanje: žrtveni jarac potiče iz judaističke tradicije u kojoj se svi grehovi zajednice svaljuju na jarca koji se posle žrtvuje; fino i praktično). Homoseksualnost je ipak označena kao najveći greh, a zabranjena zajednica sa ženom ili incest mogu da se tolerišu, ako su dovoljno diskretni. Simbolički poredak ustrojen na moći i ulozi falusa izgleda ima najveću snagu (setimo se samo vatrenog govora oca Gavrilovića o zloupotrebi ''božanskog organa'').

Otac Matthew uspeva da izdejstvuje Gregov povratak u staru parohiju i želi da zajedno drže nedeljnu misu, na kojoj prisustvujemo klasičnoj postavci ''ko nije kriv neka baci kamen''. Nekoliko ljudi iz pastve ipak ne pristaje na to da im peder drži propoved, ali većina ipak ostaje. Kada je došlo vreme pričešća niko ipak nije želeo da uzme hostiju iz ruku našeg junaka. U jednom trenutku zlostavljana devojčica se izdvaja iz reda i staje pred njega. Dvoje prokaženih i povredenih jedini razumeju slabost i ljudskost u okviru krutog hrišćanskog (ne zaboravimo: katoličkog) sistema.

Antonia Bird veoma vešto manipuliše emocijama i ne dozvoljava ni u jednom trenutku da se zapadne u besmisleni, zašećereni patos. Iskrene emotivne scene i momenti unutrašnjeg raskola su fino prošarani ironijom. Pored antologijske ''Meat is murder'' babe imamo i par duhovitih replika koje omekšavaju čitav kruti moralni setting: Apologija kršenja zaveta oca Matthewa: ''Sa svim tim ratovima i nemaštinom na svetu misliš da je Boga briga šta muškarac radi sa sopstvenim kurcem?'' ili konačno eksternalizovanje sopstvenih najdubljih želja oca Gregorija: ''Ja mu (Isusu) se obratim za pomoć, ali me prikaz golog muškarca samo napali.''

link ka originalnom članku >>>

Bugs Bunny - Act Up Doc!

Junak crtanog filma kao gender anarhista
objavljeno na www.gay-serbia.com


Bugs Bunny (u daljem tekstu Duško Dugouško :-) prvi put se pojavljuje kao suparnik Porky Pig-u (Gica Prasac) u Warner Brosovom crtaću ''Porky's Hare Hunt'' iz 1938. godine. Crtani film su režirali Cal Danton i Ben Bugs Hardaway po kojem je Duško dobio ime. U to vreme je bio mnogo manji, belji i više nalik zecu. Hardaway i Chuck Jones su nastavili da koriste ovaj lik u seriji crtanih filmova Merrie Melodies. Duško Dugouško je bio blago izmenjen, krzno mu je postalo sivo, a lice mnogo izražajnije. Od sporednog lika maničnog zečića kretao se ka glavnim rolama u kojima se mi više ne smejemo njemu, nego sa njim. Tex Avery je 1940. godine napravio ''The Wild Hare'', ultimativni dramaturški šablon u filmu u kojem Elmer Fudd (Davež) glumi nespretnog lovca koji jurca za zecom i uvek biva nasamaren. Duško Dugouško je postavljen kao stidljivi šumski zeka koji gleda svoja posla i uživa u intimi svoje rupe sve dok ga neko ne uznemiri. Za razliku od gomile drugih crtanih likova čiji se humor uglavnom bazira na begu od opasnosti, Duško se hladnokrvno suočava sa svakojakim uzurpatorima in Brando's cool way. U godinama Drugog svetskog rata pojavljuje se i u par angažovanih dela poput onog sa napasnim gremlinom koji sabotira savezničke avione. Krajem četrdesetih već postaje zaštitni znak kompanije Warner Bros. Robert McKimson režira svoj prvi Bugs Bunny film ''Acrobatty Bunny'' 1946. godine. Duško Dugouško je sada već ustoličena zvezda za koju se smišljaju antagonisti poput Yosemite Sama (Sima Strahota). Svoj definitivni oblik i zrelost stiče u filmovima Chucka Jonesa pedesetih godina. Jones je taj koji ga spaja sa Daffy Duckom (Patkom Dačom) u filmu ''Rabbit Fire'' 1951. godine. Partnerstvo neurotičnog i pohlepnog patka i Duška se nastavilo sve do danas. Početkom šezdesetih postaje nacionalna ikona i dobija svoj TV show ''Bugs Bunny Show'' u kojem predstavlja najslavnija ostvarenja Warner Bros. Cartoons-a. Poslednji bioskopski film ''The False Hare'' je napravljen 1964. godine (McKimson). Od tada Duško gostuje u TV emisijama i filmovima, ali je zlatna era bioskopskih Looney Toonsa definitivno okončana. Njegova slava nije se izgubila pošto se njegovi crtaći i dan danas reemituju u nedogled. Veliki bioskopski povratak napravio je Pytkinov ''Space Jam'' iz 1996. u kojem se pojavljuje čitava ekipa Looney Toonsa uz Michaela Jordana.


Duškov lik baziran je, manje više, na tradiciji nemih slapstick filmova i burlesknih gegova, u kojem je svaka vrsta transgresije bila dobrodošla. Crossdressing je bio veoma često sredstvo zasmejavanja, a u slučaju Duška Dugouška to je postalo jedno od centralnih. U tom svetlu, možemo ga posmatrati kao veoma važnu figuru kinematografskog visokog kempa. Polno i seksualno definisanje crtanih i stripskih zoomorfnih likova je oduvek bila glavolomka za autore. Većina ih je prilično aseksualna ili je u nekim blurovanim partnerskim relacijama. Duško Dugouško je ubrzo posle svoje pojave ustoličen kao sofisticirani samac koji vrlo retko izražava svoje seksualne sklonosti, ali zato obilato koristi razne queer strategije. Oblikovan kao prilično polno neutralan i elegantnog vitkog tela za jednog zeca, on veoma lako uskače u bilo koju ulogu koja će ga u tom trenutku izbaviti, od liftboya ili matorog Škota, pa do čitave palete ženskih likova. Duškovi drag postupci zapravo čine samosvesnu manipulaciju tradicionalnih rodnih konstrukcija i normativne heteroseksualnosti. Njegov lik je posebno zanimljiv u svetlu teorija Judith Butler o performativnosti roda gde telo ne samo da se preoblači, nego se i preoblikuje. Duško Dugoško ne koristi drag, on jeste drag. Umesto da samo obuče žensku odeću on preoblikuje svoju zadnjicu u punačku i zavodljivu, pojavljuju mu se senzualne usne i duge trepavice kao i prilično bujne grudi, pa ga možemo smatrati polimorfnim u najširem smislu te reči. Zanimljivo je kako drag strategije Duško koristi samo kad je u opasnosti (i ponekad iz čista mira da nas (se) zabavi). U bezizlaznoj situaciji može da pomogne samo šok i zloupotreba neprijateljevih najbazičnijih nagona. Zavodljiva Eskimka koja koketno uživa u poklonu (riba umesto krzna), pomahnitala tinejdžerka koja juri autogram ili ćudljiva holivudska zvezda u svojoj garderobi su neki od modela uz pomoć kojih se Duško suprotstavlja represivnoj okolini. Pored crossdressinga tu je i vrlo otvoreno gej ponašanje kao što je vrlo čest poljubac u usta nekog od nasilnih muškaraca. Šokantan akt koji mu daje taman toliko vremena da se izgubi dok se žrtva ne oporavi.

Ultimativnog gender anarhistu na prostorima bivše Jugoslavije pamtimo uglavnom iz kultnog termina u sedam i petnaest (pre Dnevnika) sa sjajnom sinhronizacijom Nikole Simića (koji je isto znan po retkim kemp momentima domaće kinematografije).

link ka originalnom članku >>>

Head On

objavljeno na www.gay-serbia.com

režija:		Ana Kokkinos
uloge:		Dimitriades, Paul Capsis, Julian Garner, Tony Nikolakopoulos, Elena Mandalis
scenario:		Ana Kokkinos, Mira Robertson, Andrew Bovell
realizator:		Strand Releasing
žanr:		Drama
trajanje:		1:44 h

Na nedavnom festivalu australijskog filma u Beogradu smo imali prilike da vidimo debitatnstsko dugometražno ostvarenje režiserke Ane Kokkinos, Head On. Film je rađen po čuvenom romanu ''Loaded'', Christosa Tsiolkasa i predstavlja pravo osveženje u moru polu-ispraznih australijskih alasmomiliberalnazemlja filmova sa gay tematikom. Razlog za to je u najvećoj meri i smeštanje radnje u grčko-iseljenički kulturološki setting čiju su zabavno-vedru stranu naši gledaoci mogli da vide u My Big Fat Greek Wedding. Kokkinosova sjajno razgrađuje filmske gay stereotipe, soundtrack je veoma dramaturški funkcionalan, a na scenariju je radio i Andrew Bovell poznat kao koscenarista Luhrmanovog filma ''Strictly Ballroom''.

Glavnu ulogu (Ari) igra Alex Dimitriades koga najbolje pamtimo iz serije ''Heart Break High'', a čija se neverovatna gluma može porediti sa vrhuncima Roberta De Nira ili Marlona Branda i što se tiče izvedbe, a i što se tiče harizme. Ari je treće dete u grčkoj iseljeničkoj porodici i u svojim dvadesetim godinama se suočava sa nemanjem posla, konzervativnošću kulture iz koje potiče, sopstvenim homoseksualnim identitetom, zavodljivošću narkotika i besperspektivnošću en general. Iz dosadašnjeg književno-filmskog nasleđa znamo da u takvoj postavci mogu da izrastu dva tipa likova: sad young man ili rebel without a cause (iako buntovnici uvek imaju neki razlog). Arija bar u prvom delu filma svrstavamo u drugu grupu. Nad glavom mu stalno visi grčka zajednica i očev imperativ o ženidbi i prokreaciji, a izlaz nalazi u drogama i usputnom mindless seksu. Zamalo da sve ispadne prosečno "krv, znoj i sperma ostvarenje" (mada umesto krvi ima droge).
Jedan od ključnih preokreta u filmu je pojava Arijevog rodaka Johnya. Johny (maestralni debut Paula Capsisa) je u sličnoj situaciji kao Ari, ali je rešava na vrlo jasan način: sasvim otvoreno pokazuje svoje sklonosti i ima nameru da živi svoj život naiskrenije što može. To je jedan od tipičnih gay likova specifičnih po ogorčenom camp humoru i ponašanju. Najzanimljivija poenta njegovog lika je da on oblaceci se kao žena oživljava svoju umrlu majku. Pored psihoanaliticarskih poslastica dobijamo i dve nenadmašno potresne scene: u jednoj se Johny pojavljuje u kafani i pleše bolje od bilo koje žene (što potvrduje tezu da su drag queens više žene i od samih žena), a u drugoj sceni razodeven u policijskoj stanici pokazuje da niko zapravo ne može da ga skine do kraja.
Ari posle par izlazaka sa Johnyem shvata da želi da bude ''pravi'' muškarac, ali koji želi druge muškarce. Tu se model buntovnika rasipa u potrebu da se ipak uzme maksimum od života, a u vecini slucajeva to podrazumeva kompromise. Sa jedne strane je on zaista izgnanik iz zajednice zbog seksualnog opredeljenja, a sa druge se trudi da bar naocigled isprati što više patrijarhalnih modela. Hoda unaokolo u oblaku feromona (koji, verujte mi, dopire sa velikog platna), glumata obecanje ženidbe sa devojkom kojoj isto tako nije stalo do udaje, postavlja se prema svojoj sestri kao veliki zaštitnicki bata i ne pristaje na bilo kakav drugi odnos sa muškarcima osim cisto telesnog. U prvi mah nam se to cini kao dosta cest stav gay ljudi: sex je strogo odeljen od bilo kakvih emocija ili društvenog života.

Od pocetka filma u Arijevom vidokrugu se nalazi Sean (Julian Garner), zgodni negrcki plavušan i jedan od onih opuštenih likova iz liberalnih australijskih gay filmova. Sean nosi sa sobom veliki potencijal emocija, a Ari nije siguran da li je spreman na tako nešto. Pred kraj odlaze kod Seana i vode ljubav, a sve upucuje na ''živeli su srecno bar do kraja filma''. Ari ipak shvata da nije spreman na razmenu emocija sa drugim muškarcem kroz nasilnu scenu prisiljavanja na oralni seks. Raskid, kratak trenutak kajanja i konacno saznanje da je obicna kurva koja živi za trenutak. Iskreno, ali bolno uznemiravajuce. Ono što Ari bira smo videli u jednoj ranijoj sceni sa matorim mornarom iza kafane: Ari njega oralno zadovoljava, a nakon toga stari njega rucno, ali bez ikakvog stvarnog telesnog ili emotivnog kontakta. Ostaje pitanje koliko smo zaista sa obzirom na sve spremni na iskreno emotivno vezivanje, a koliko je sve samo pušenje u razmenu za rucni rad. A ako znamo šta je imamo li hrabrosti da to i priznamo?

link ka originalnom članku >>>

Coming Out of the Coffin

This summary is not available. Please click here to view the post.