2008 na mom fonografu

E pa ja jako volim liste. I to one podugačke, lepo popisane i nepotrebne. Evo fino sređenog spiska šta je sve izašlo u 2008. a završilo na mom gramofonu (zvuči onako novinarski). Svaki album je dobio ocenu sa dve decimale koja je metikulozno proračunavana formulom sastavljenom od inputa tipa koliko sam ga često slušao, koliko me je radilo, koliko “hitova” ima, koliko je izneverio/ispunio očekivanja… Opseg je 0-10.
Potrebno je, vidim ja, napomenuti da je u pitanju jako lični ukus, a svaka šorka na temu “pa jes’ ti normalan???” je dobrodošla.

Debut
1. Amanda Palmer - Who Killed Amanda Palmer 9.53
2. Holy Hail - Independent Pleasure Club 8.78
3. Treasure - Tea Parties 7.52
4. Apes & Androids - Blood Moon 6.43
5. Vivian Girls - Vivian Girls 6.25
6. Walter Sickert & THe ARmy of BRoken TOys - Casualty Menagerie 5.32
7. Times New Viking - Rip It Off 4.32
8. Titus Andronicus - The Airing Of Grievances 3.67
9. Cheveu - Cheveu 2.59
10. Scarlett Johansson - Anywhere I Lay My Head 1.78

Razna 00’s muzika
1. The Dresden Dolls - No, Virginia 9.23
2. Shock Cinema - Hell And Highwater 9.11
3. Cut Copy - In Ghost Colours 8.95
8. Vermillion Lies - What’s in the Box? 7.23
9. Hot Chip - Made In The Dark 6.96
10. No Age - Nouns 5.23
11. Jonny Greenwood - There Will Be Blood OST 5.21
12. Radar Bros. - Auditorium 5.12
13. M83 - Saturdays = Youth 4.98
14. Ellen Allien - Sool 4.68
15. Mates of State - Re-Arrange Us 4.27
16. Soundpool - Dichotomies + Dreamland 4.13
17. Fujiya & Miyagi - Lightbulbs 3.58
18. Be Your Own Pet - Get Awkward 2.76

Veterani
1. Tricky - Knowle West Boy 9.32
2. Barry Adamson - Back To The Cat 9.21
3. Nine Inch Nails - The Slip 9.12
4. The Cure - 4:13 Dream 8.26
5. Miss Kittin - Bat Box 7.76
6. Free Kitten - Inherit 7.37
7. Brian Eno & David Byrne - My Life in the Bush of Ghosts (re-issue) 7.23
8. Amorphous Androgynous - The Peppermint Tree and Seeds of Superconsciousness 7.12
9. The Tiger Lillies - 7 Deadly Sins 6.23
10. The Breeders - Mountain Battles 5.41
11. Thievery Corporation - Radio Retaliation 5.12
12. Nine Inch Nails - Ghosts I-IV 5.11
13. Sun Kil Moon - April 4.78
14. The Magnetic Fields - Distortion 4.22
15. Goldfrapp - Seventh Tree 2.19

Povratnici
1. The B-52’s - Funplex 10.00
2. Brian Eno & David Byrne - Everything That Happens Will Happen Today 5.31
3. Bauhaus - Go Away White 3.42
4. Guns ‘n’ Roses - Chinese Democracy 3.12
5. Portishead - Third 0.15

Kompilacije
1. The Jesus and Mary Chain - The Power Of Negative Thinking: B-Sides And Rarities 9.99
2. Manhattan Love Suicides - Burnt Out Landscapes 8.56
3. Serena Maneesh - S-M Backwards 8.55
4. The Smiths - The Sound Of The Smiths 7.53
5. The Apples in Stereo - Electronic Projects For Musicians 6.10

EP’s, mini LP’s, singles
1. Morrissey - All You Need Is Me 9.47
2. Fischerspooner - The Best Revenge 7.32
3. Black Francis - Svn Fngrs 6.21
4. Pains of being pure at heart - Everything With You 6.11

Ipak se okreće, ali… ko ga je pokrenuo?

(spoiler alert nepotreban, pošto nema bog zna šta da se otkrije)

Oskari se približavaju, a sinoć je kod John Stewarta bio gost Philip Seymour Hoffman koji se neviđeno udebelio (majica mu na pola leđa) i koji je uglavnom pričao o svojoj ulozi u filmu “Doubt”. Spominje se šansa da za ovu ulogu dobije još jednog Oskara. Prvog je dobio kao što znamo dobio za skidanje Trumana Capotea u filmu “Capote”.
Sean Penn računa na sličan adut za takođe svog drugog Oskara. Na ovom vrlo nereprezentativnom uzorku od skorašnja dva filma zaključujem da je najsvežiji recept sledeći: straight frajer glumi gay lika, gay lik mora biti poznat, a ne tamo neki everyday Joe, mora biti sterotipnog gay ponašanja (flamboyancy, feminiziranost …) da bi se smestio u prepoznatljivu socijalnu nišu (na stranu to što su i Capote i Milk sudeći po doc. snimcima stvarno tako izgledali), ali mora biti bitan za zajednicu i mora da završi na ovaj ili onaj način tragično. E, da. I obavezno ovakav glumački performans mora da zaseni ionako kilav film. Nikad mi neće biti jasno kako je neko uspeo da napiše super dosadnu priču o Capote-u.
Listu glumaca/glumica pre Hoffmmana koji su nominovani za Oskara (ili dobili isti) za ulogu gay lika možete videti ovde.

U Srbiji je, koliko se sećam, samo Žika Todorović izjavio da bi igrao gay muškarca. Ima valjda i neka uloga u “Miloš Branković” (nisam gledao film, ispravite me). Ispravite me opet (i dodajte), ali iz ex-Yu kinematografije se sećam samo nekoliko comic relief uloga koje su igrali Boro Stjepanović, Nikola Simić, Irfan Mensur…
(Citat koji mi često pada na pamet glede domaćeg glumišta, a od strane Miodraga Tabačkog: “Glumci su neobrazovana stoka koja lomi scenografiju i gubi rekvizitu.”) Teme, odgovornost i nekompromitovanost srpske kinematografije su zasebna priča.

“Milk” je film o Harvey Milku, poznatom gay aktivisti i prvom izabranom američkom zvaničniku koji je bio otvoreno gay. Čovek se rodio u je odrastao u državi New York da bi se početkom sedamdesetih preselio u San Francisko. Zanimalo ga je da na post-68 talasu zaista napravi promenu. Castro ulicu pretvara u gay distrikt, ali ne samo zbog cruisinga, nego ‘ajd da vidimo da li stvarno nešto može da se učini. Milk se kandiduje nekoliko puta za lokalnu vlast u SFu. Neprijatno direktan i iskren, obraća se ne samo gay populaciji nego i ostalim skrajnutim grupama (ako ćutiš i gledaš kako odvode druge, neće nikoga ostati da ti pomogne kada na tebe dođe red). “My name is Harvey Milk and I’m here to recruit you.” Uz pomoć neumornog uličnog teatra i zahvaljujući sopstvenom showmanship talentu konačno biva izabran u San Francisco Board of Supervisors. Posle godinu dana ga ubija kolega Dan White iz gradske skupštine. (Josh Brolina koji igra White-a možemo gledati i u skorašnjem Stone-ovom “W”). White ubija i gradonačelnika George Moscone-a. Ubistva nisu bila motivisana homofobijom, nego karijerizmom.
Milk je kako to obično biva sa mrtvima, proglašen za sveca i postaje svetionik gay aktivizma.

Kapiram da je na ovakvu priču režiserski mogao da se zapljune samo jedan lik, Gus Van Sant. Užasno dosadan režiser kojem je jedini kvalitet što je otvoreno gay. Film je prosečnog bio-pic tempa, bez ikakvog zalaženja u bilo kakve psiho dubine. Manje više ravan i ponekad u stilu izborno-kancelarijskih filmova tipa “All the president’s men” ili “Recount”. Sean Penn je kažu svi odličan i doslovce prati pomenuti oskar recept. Glavna (i jedina) vrednost filma je dokumentaristička. Kao, eto, video sam priču. Scena ubistva nije loša, onako nespektakularno upakovana. (ipak, spoiler alert !!! : Atentator ispaljuje prvi metak u Milkovu šaku koju je ovaj podigao da se “odbrani”, Peckinpah slow-mo umiranje i poslednji pogled na plakat omiljene mu Pučinijeve Toske (valjda analogija sa još jednim tragičnim performerom)).

Na primeru toga kako može da se dobije Oskar, a bogami i Nobelova nagrada za Power Point prezentaciju o globalnom zagrevanju, jasno nam je da se vrednost umetničkog dela (ovog puta filmskog) ne ceni samim kvalitetom nego političkim pozicioniranjem. Angažovanost i aktuelnost dela su neodvojivi deo kvaliteta, ali ne bi bilo loše da delo može da ponudi i malo više.

Harvey Milk je bio poznat kao community organizer. Frazu smo imali prilike mnogo puta da čujemo nakačenu (sa sve konotacijama o nestručnosti lansiranim iz McCain/Palin tabora) na trenutnog president elect-a Baracka Obamu. Eto linka ka važnosti organizovanja zajednice na mikro nivou da bi se stvari na makro nivou promenile.
Drugi link je ka tekućoj pometnji oko propozicije 8 da je brak samo između žene i muškarca. (“Egalité my ass !!!” tekst na ovom blogu). Američki gay aktivizam je ponovo stavljen na probu. Da li će zemlja u kojoj su se desile pionirske promene u pogledu prava seksualnih manjina i dalje gledati kako je Španija naprednija?
Ipak, prošlo je vreme masovnih protesta i nereda. Protest protiv Prop 8 u Njujorku je bio čudno miran i anemičan, kao da ljude više ne zanimaju njihova prava. Nisu ljudi ravnodušni, nego samo osećaju neumitnu izvesnost. Točak je odavno pokrenut i više ništa ne može da ga zaustavi. Posebno ne odlazeća konzervativna garnitura potpomognuta Mormonima sa Marsa i raznim fundamentalističkim “family values” halfwits.

Da bi današnja generacija poluskrštenih ruku gledala kako se točak skoro sam kotrlja bili su potrebni ljudi koji su taj točak pokrenuli. A jedan od brojnih motora je bio i Harvey Milk. I bilo bi lepo da se to ne zaboravi bez obzira na prosečan film.
(Uzimajući ova dva parametra u obzir filmu “Milk” predviđam prilično dobru prođu 22. februara 2009.)

Odličnu ilustraciju pokrenutog točka možete videti u 7minutnom razgovoru John Stewarta (započeo sam sa njim, pa da sa istim i završim) i Mike Huckabee-a, republikanskog guvernera Arkanzasa koji je izdao knjigu “Do the right thing”.
Video pogledajte obavezno kao školski primer kako konzervativističa retorika (više talking points) drži vodu koliko i probušen kondom. Što bi rekao Stewart na sagovornikovo insistiranje na čvrstini definicije reči “brak”: Semantics is cold comfort when it comes to humanity.

Prvi deo (7 min) uglavnom o aferi Roda Blagojevicha i prodavanju senatorskih fotelja. (Srbi u epizodi razjebavanja američke demokratije.)

Drugi deo (7 min) o gay pravima

link ka originalnom članku >>>

Bruklinski trozubac

U poslednjih godinu dana (i više) na sve strane se piše o tome kako je Brooklyn “the Hip New Place for Indie Music” (Guardian), Sasha Frere-Jones inače rođen u Brooklynu ne propušta priliku da muzici iz istog ne da bar jednu stranu u The New Yorkeru, 50% sadržaja na Pitchforku je iz Brooklyna, a stigli smo i dotle da MTV (sic!) priča kako je eto Brooklyn spasio svetsku indie scenu.
The latest fad ili tu stvarno ima neke istine?

Često sednem na bajk pa preko East Rivera u Williamsburg, ovih dana poznat i kao East-East Village. Kako su i poslednje crne rupe Menhetna postale preskupe za mlade i neafirmisane umetnike, Brooklyn (konkretnije Williamsburg) je postao novi rasadnik svega novog, svežeg i uber-hip na gotamskom tržištu. Obavezno obilazim lokalne knjižare gde mogu da se nađu samizdat izdanja poezije, grafičkog dizajna i raznog arta. Na ulici je prosek godina 25. Mali modni dućani prodaju razni profilterisani i rekombinovani otpad. Sveža umetnost je na svakom ćošku, a neviđene ideje kao da kaplju iz vazduha.
O tome kako Njujork upotrebljava mlade i talentovane snage za stvaranje cool/skupog komšiluka sam već pisao u Americana Tidbits br. 10 (da, ovo je neizbežna reklama za sopstveni blog. Zamislite i neku “cool” muziku ispod.)

Redovna stanica mi je Sound Fix Records, jedna od malobrojnih preostalih nezavisnih prodavnica muzike. Ravnodušni nerdy prodavci i neviđeno more odlične muzike po divnim cenama. Naširoko popularni bruklinski indie pop-rock možete naći i u Virgin prodavnici (Vampire Weekend, Grizzly Bear, MGMT, Liars, Less Savy Fav, Animal Collective, Clap your hands say yeah, Yeah Yeah Yeah’s…). Ovde sam obično u potrazi za naslovima na kojima stoji narandžasta nalepnica sa natpisom “Local Band!”, pošto se u SoundFixu trude da ispromovišu nove nade koje ovaj teren iznedrio. Ima tu svega i svačega, ali se upornom pretragom mogu naći zakopani biseri pod peskom. Pogled mi obično privlače omoti, a ređe imena na koje natrčavam po štampi. Ko kaže da je prošlo vreme prelepog spoja slike i muzike. Tako sam slučajno naleteo na bend Treasure (www.treasurewizards.com). Ljudi su ručno pravili omote za 300 komada svog prvenca. Bez razmišljanja sam platio čitavih 4$. Mnogo prijatan neo-folk zvuk, pa malo vuče na Mazzy Star.

Ono na šta kritičari padaju je taj eksperimentalni, DIY, lo-fi zvuk koji je kao super iskren i svež. Iskren da budem, 50% toga mi je prilično neslušljivo/nezanimljivo, uključujući i sve one gore navedene koji se prodaju u Virgin-u. Vivian Girls koje sam čuo prvi put na koncertu Sonic Youth (gde? MacCarren pool, Brooklyn) se već žestoko probijaju sa svojim prvencem. Nije loše, ali ništa posebno. High Places beskrajno hvaljeni sa svojom kompilacijom EP- ova “03/07 - 09/07″, su konačno izdali i album, “S/T”. Kling-klang kućno muziciranje, koje opet slušam baš kad nemam šta pametnije.

Od favorita bih izdvojio navodno najbučniji bend ovog grada, A Place To Bury Strangers. Energična i melodična buka na tragu The Jesus and Mary Chain. Shock Cinema je za moj ukus bio najprijatnije iznenađenje (naravno ne previsoko ocenjeno na Pitchforku). Melodični indie pop zavijen u mrak sa patrljcima goth zvuka. Kao kada bi Siouxsie and the Banshees započeli karijeru 2006-te. Holy Hails se voze na još uvek živom dance-punk talasu. Zabavni synth pop poprskan gitarama i kuhinjskom produkcijom. Blood on the Wall su isprespajali Pixies i Sonic Youth. Neopsihodelični Psychic Ills. Gang Gang Dance koji sviraju nešto dementno, uvijeno u istočnjačke ritmove, a više nego slušljivo.
Spisak je bukvalno nepregledan i svaki dan iskoči po neko novo ime.

Ovde u kadar ulazi muzička kritika. Ovaj tekst sam mislio odavno da napišem, ali sam sad definitivno bio ponukan Sajinim pisanjem o muzičkoj štampi koju ja već duže vreme ne kupujem. U roditeljskoj kući i dalje religiozno čuvam primerke Roka, Ritma, Vremena i Iksova Zabave. Pamtili su se kritičari i njihove sklonosti. (Baš sam onako učenički bio ponosan što je Žikica S ostavio afirmativan kometar na moj tekst o Amandi Palmer). Ali to je već daleka istorija. Uživao sam kraće vreme u odskorašnjem kvalitetnom rivajvlu HUPER-a. Ponekad kupim nešto što je eventualno posvećeno nečemu što jako volim (recimo UNCUT sa 20godišnjicom izlaska “The Queen is Dead”) i to je to. Pisanje o muzici mi uglavnom služi da nađem svašta nešto lepo i novo, a ne da pročitam nečije mišljenje. Uglavnom se to svodi na pretraživanje last.fm-a, ponekad MySpace(music) i svaki dan pitchforkmedia.com. Kako god okrenete ovi poslednji, sa sedištem u Čikagu već godinama diktiraju indie muzički ukus i promovišu najsvežiju popularnu muziku. Beskrajno mi ide na nerve njihov faux intelektualni snobizam tipa “ako je neslušljivo, objavljeno u dva primerka i ima kretensko ime mora da dobije 10.0, a onda dodeljujemo 0.0 nekim velikim imenima samo da bi pokazali svoj nekompromitovani stav.” Bože me sačuvaj. Bez obzira na sve to izgleda da su postali neizbežni.

Osnivač Pitchforka Ryan Schreiber živi naravno u Brooklynu, a skoro je sa glavnim urednikom Scott Plagenhoefom objavio knjigu “The Pitchfork 500, our guide to the greatest songs from punk to present.” Čim je izašla knjiga usledilo je, da citiram prof. Jankovića, “udaranje srca, znojenje dlanova, po sistemu “joj, ovo mi strašno treba”". Jako volim liste, pa još i muzičke, pa u knjizi. Vrlo fino izdanje od dvestotinak strana sa izborom tih čuvenih 500 pesama iz tri decenije, gde svaka numera dobije dva pasusa teksta. Koristan istorijski presek kroz uglavnom popularnu nezavisnu muziku i njene nebrojene (sub)žanrove. Lepo za čitanje na preskok, podsećanje, učenje i ponovno preslušavanje.

Kako je u pitanju Pitchfork, evo male i lične ilustrativne statistike (nije me mrzelo da prebrojavam).
- 24% nikad čuo za izvođača
- 34% možda sam čuo ZA pesmu, ali nisam čuo samu pesmu
- 23% slažem se sa autorom da pesma treba da uđe u izbor 500
Jasno vam je o čemu pričam. Ja sam jako veliki fan popularne muzike, a posebno tzv. nezavisne i imam šizofreno divergentan ukus (nemoj da je neko rekao “eklektičan”). Muzika uvek svira sa raznih raspoloživih uređaja i stalno kao nešto pratim šta se tu zbiva. Ok je da se 23% slažem sa autorom (ja sam konzument, on je kritičar), trećina pesama se nalazi u nekom polunepreslušanom limbu, ali zato četvrtina bendova ne okida bukvalno ni jedan nervni završetak.
‘Ajd iskreno da mi kažete da li znate sledeće izvođače (bez googlovanja): Liquid Liquid, The Clean, Orange Juice, ESG, The Only Ones, Althea and Donna, Acen…
U već pomenutom nadrk Pitchfork stilu velike zvezde su u 50% slučajeva prezentovane nekim ne-hitom, a 00’s sekcija može komotno da nosi naziv Brooklyn music.

Ovakve knjige (uključujući i John Sellersovu “Perfect from now on”) mi često izazivaju unutrašnje dijaloge sa autorom (čitaj: svađanje). Šta bre pljuješ po mojim omiljenim pesmama i ko su ti bre ovi nikadčuozanjih? Onda ljut ostavljam knjigu, da bih je sutra opet otvorio.
Kao čisti potrošač (niti pravim muziku, niti ima veze sa mojim poslom) imam diskreciono pravo na “ne znam šta je dobro, ali znam šta mi se sviđa”. E boli me bulja (bar se trudim) kako ste ih ocenili, meni se baš dopadaju. Onda ću opet kao omađijan ipak da zavirim u recenziju i eventualno se izbedačim zbog toga što slušam un-cool muziku.

Mogu da pišu ti kojima je to posao (meni je, kao što vidite dokolica) šta hoće, muzika koju volim je kao P.K. Dickovski mood organ (”Do androids dream…”). Beskrajni spektar emocija koje aktiviram na dugme, a svako malo se pojavi neka nova kombinacija. Šta ćete lepše.

link ka originalnom članku >>>

Pevanje iz vagine

Ok, trebalo je da bude “Pevanje iz pičke”, ali kao ‘ajde da ne bude baš u naslovu.

Jako volim ženske vokale i “female vocalists” tag je treći po frekventnosti na mom last.fm profilu. Žene vas vozaju u emotivne predele gde samo one mogu da vas odvozaju, a i ima nešto u ženskom glasu što je kao stvoreno… pa, za pevanje. Kreće se u spektru o kojem muškarci mogu samo da sanjaju. Bolna tugaljivost Billie Holiday, čvrstva toplina Elle Fitzglerald, halucinanto dreamy vokal Hope Sandoval (Mazzy Star), atonalno recitovanje Kim Gordon (Sonic Youth), perfektan party match Cindy Wllson i Kate Pierson (The-B52s), nadrealni kapaciteti Elizabeth Fraser (Cocteau Twins), next door girl Kim Deal (Pixies, Breeders), predivno medeival vrištanje Mirande Sex Garden, promukli goth Siouxsie Sue, country noir Neko Case, lepljivo devojački glas Harriet Wheeler (The Sundays)… Lista je odugačka i koga baš zanima neka overi sadržaj pomenutog tag-a.

Ima taj neki kvalitet koji mogu da opišem samo kao pevanje iz (izvinjavam se još jednom) pičke. Prvo zato što vagina zvuči previše sterilno i klinički, a drugo, nije onako vagina dentata preteća u fazonu “e sad ću da vam odgrizem kite, svinje mizogine”. Više je iskreno i ogoljeno, toplo i vlažno i puno neke sirove primordijalne energije. Najbolje što žena može da mi dočara kako je to biti žena. I najbliže što sam ikada stigao u kontaktu sa ženama. (Blamantne pokušaje ne računam). Pomenutu frazu sam uglavnom upotrebljavao za PJ Harvey, i to uglavnom za prva dva albuma. Kao da su joj usta zamenjena pomenutim organom. Ima tu raznog fem kukanja o krvavljenju i napuštenosti i “It’s A Man’s Man’s Man’s World” neravnopravnosti. Sve to stoji i poštujem ja sve to, ali nije ključno. Ključno je kako žena može da me penetrira kroz uši. I da posle hoću još.

Drugi put mi je fraza pala na pamet kad sam čuo Amandu Palmer. O njoj i njenom nekadašnjem bendu The Dresden Dolls sam već piskarao (Americana Tidbits br.5 i br.18.). Brechtian punk vodvilj koji je vešto uspeo da izbegne nalepnice goth i neo-folk, ali dobija generalni tag dark cabaret (jel’ bio neko na The Tiger Lillies u Beogradu?) koji ni slučajno ne treba lepiti na bendove kao što su Beirut, DeVotchka, Gogol Bordello i slične meni ne baš drage (stvar je ukusa, jel’te) NemanjaKusturica/gypsy/trubači/terevenka bande.

Amanda Palmer je u petak imala koncert u Webster Hall-u, popularnoj i od skora redekorisanoj multipleks stanici za zabavu u East Village-u Gotham grada. Bizarni “kristalni” lusteri, teatarska atmosfera, faux otrcanost, gargojli i overall “haunted” look. Svirku su otvorili Walter Sickert & THe ARmy of BRoken Toys. Lepo, malo, kamerno i dovoljno kratko. Binu su preuzele sestre Boekinbinder iz “Vermillion Lies“. Dve ljupke i lutkaste devojane koje sviraju morbidne cirkusko-vodviljske poskočice. Izdale i novi album “What’s in the box?”. Toplo preporučujem i prethodni, “Separated at Birth”. Iz meni nepoznatog razloga neposredno pre Palmerove nastupaju “The Builders and the Butchers“, 5 momaka koji sviraju grobljanski, ali vrlo energičan alt-country. Frontmen vrlo sladak i podseća na Grant Lee Phillipsa (ne likom, nego delom), ali je nekako prekinuo taj prijatan feminin-ka-androgin tok čitavog događaja.

Palmer je u skladu sa naslovom svog albuma “Who Killed Amanda Palmer” izneta na scenu obučena kao corpse bride. Zgodna i raščupana, sa dlakama ispod pazuha i neverovatno dobrim dekolteom na krinolina-like haljini otvara koncert otvaračem sa albuma, “Astronaut: History of nearly nothing”. Svirka u Brooklynu od pre dva meseca je bila onako barska. Ona i klavir teško da mogu da reprodukuju bogatu (možda i preteranu) produkciju sa albuma. Ovde ja opet vidim samo nju i klavir. Do vraga, ovo će sad stvarno biti kamerno kling-klang. Ne lezi vraže, samo uz pomoć furioznog pijanisanja, glasa i u naslovu pomenutog organa uspeva da nadomesti sve gudače, horove, gostujuće muzičare i ine parafernalije. Za teatarski deo se pobrinuo Danger Ensemble iz Australije koji je za džaba prati na kompletnoj promotivnoj turneji. Lyndon Chester iz istog plesno-teatarskog ansambla je ponekad prati na violini i uspešno zamenjuje violončelo Zoe Keating sa albuma. “Simon Says” (lepa i tužna posveta Velvetima), “Apmersand” (nemogućnost da se bude u paru), “Strenght Through Music” (posvećeno Columbine upucavanju, a snimano za vreme Virginia-Tech masakra), pa “Guitar Hero” (video igre i rat u Iraku) izveden na plejbek i uz air guitar koreografiju, “Google Me” napisana u paru sa Neil Gaimanom sa kojim je napisala i knjigu “The Big Book of Who Killed Amanda Palmer”. Pa onako ispresecano nekolikim The Dresden Dolls favoritima “Mrs. O” (tragična pesma o poricanju), “Coin Operated Boy”, “Half Jack” i moja omiljena “Backstabber”.
Kad kuka onda ne cmizdri, a kad se veseli onda se zajebava. A sve prikucavajuće energično i do daske (jaja?).

Pošto noćni klub u podrumu počinje sa svojim programom negde oko pola jedanest vreme je da se i ovo pritera kraju. Prvo lagana ukulele cover verzija “Creep” od Radiohead uz horsku pratnju publike. Obećao sam sebi da ću izaći sa koncerta ako bude nešto svirala od njih, al’ šta sad. I za kraj nekakva scary dance verzija “Coin Operated Boy” sa trake. Negde nasred koncerta se sprdala sa “mainstream”-om lipsinkujući “Umbrella” od Rihanne sa sve MTV-like plesnim nastupom. To me malo podseti na činjenicu kako je na svom solo projektu pristala na neke kompromise kao što su prebogata produkcija i upeglani video spotovi, pa mi je Rihanna ironija malo otužna. The Dresden Dolls su imali svoju stabilnu armiju poklonika i prilično beskompromisan stav. Očigledno je došlo vreme da se neki računi ponaplaćuju iako u Njujorku uspeva da skupi samo par stotina ljudi. Idemo dalje. Samo ne u pravcu Goldfrapp koji su posle božanstvenog “Felt Mountain” albuma skliznuli u popularni electro humpa-cumpa. Pomenuti organ ostaviti lepo au naturel, neobrijan i pevati kroz njega direktno iz iznutrica.

Posle svirke sam se osećao prijatno pojeban sirovom energijom, pravo iz pičke.

---

Fotke:
Flickr
FaceBook public album

---

further reading:
www.amandapalmer.net
www.whokilledamandapalmer.com
www.wkapfm.com
www.dresdendolls.com

---

Amanda Palmer videos (11 komada)… gledati onako po redu. + snimak sa barskog nastupa u Brooklynu.

---

Hate list (za svaki slučaj):
- Gudmundsdottirova ima neosporno neviđene vokalne kvalitete, ali je isto tako neviđeno dosadna.
- Laurrie Anderson je da citiram ogorčenu posetiteljku koncerta “(what a) midwestern fake”.
- Diamanda Galas
- Tori Amos
- Sinead O’Connor

---

Ko je uspeo da stigne do kraja ovog posta, a javi se prvi (i zanima ga/je), dobije od mene CD “The Builders and the Butchers”. Slučajno sam dobio jedan viška.

link ka originalnom članku >>>

Egalité my ass !!!

Jel’ znate šta dobijete ako se udate za stranog diplomatu? Ako vam Biljana Srbljanović nije pri ruci reći ću vam ja.
Automatski dobijete diplomatski imunitet, državljanstvo (priority no.1), odgovarajući pasoš, putujete sa svojim suprugom po svetu i imate VIP tretman. Izmišljaju vam se poslovi po ambasadama i konzulatima. Ako ne, onda sedite kod kuće i čuvate decu, priređujete koktele i dobrotvorne večeri. I pored ovih finih benefita često ih gledam na žurkama kako smisao traže na dnu čaše.
E, a jel’ znate šta dobijete ako ste u vezi sa diplomatom istoga spola kao vašeg? Dobijete ekstra security check svaki put kada putujete, FBI vam dostavlja upitnik jednom godišnje uz posetu odgovarajućeg službenika (ruku na srce, nije kršni momak u FBI prsluku, nego smoreni birokrata), rizik ste za zemlju iz koje ste došli jer ste u vezi sa špijunom, rizik ste za zemlju u kojoj ste jer ste verovatno špijun. A bukvalno nijednu od gore navedenih privilegija nećete dobiti sve i da se venčate (ako nađete gde to može).

Ovih dana je u Kaliforniji izglasan ozloglašeni Prop 8 amandman koji kaže da brak podrazumeva zajednicu muškarca i žene. Ne kaže se tačno, ali se po neodređenom članu u engleskom jeziku (”a”) podrazumeva da se radi o jednom muškarcu i jednoj ženi u zajednici. To nije sprečilo The Church of Jesus Christ of Latter-day Saints (Mor(m)oni) da puknu ogromne pare i odigraju ključnu ulogu za “For Prop 8″ kampanju, iako su poznati po poligamiji. Apsurdno? Licemerno? Verovatno, ali na slobodnom tržištu možete uraditi SVE ako imate dovoljno para.
Pogledajte jednu stranu ovde. www.noonprop8.com
Pa onda drugu stranu ovde www.protectmarriage.com
i procenite sami.

Pre dva dana su se demonstranti okupili ispred glavne mormonske crkve u Njujorku da iskažu svoj protest protiv ovakve odluke. Citiram: “Church spokesman Michael Otterson said that while citizens have the right to protest, he was “puzzled” and “disturbed” by the gathering since the majority of California’s voters had approved the amendment.”

Danas (15. novembar) je organizovan glavni kontramiting ispred njujorške gradske kuće (City Hall). Posle jutarnjeg pljuska usledio je neverovatno topao i sunčan dan. Na subway stanici zelene downtown linije srećemo gomile ljudi sa transparentima. Vreme prekraćujemo komentarišući (as in bitching) saborce. Njujork je malo nezgodan za proteste pošto nigde nema dovoljno velikog otvorenog prostora za velik broj ljudi, a da nije poljana u Central parku. U Washingtonu čitav potez od Lincoln memorijala do Kapitola prosto poziva na okupljanje (videti Americana Tidbits No.8). Ovde smo stešnjeni i ograđeni na ulici. Prolaze double deckeri sa turistima koji radoznalo bulje i svi se osećamo kao u zoo vrtu, ali sa druge strane rešetaka. Don’t feed gays, just throw them some glitter.

Nose se transparenti, skandira se, gomila je šarena i vesela, ne baš kao gay pride parade, ali skoro. Sve je manje više već viđeno. Nekoliko govornika vatreno priča o ljudskim pravima, jednakosti i osnovnim američkim vrednostima. Pojavljuje se i Next American Top Model favorit, Kim Stolz, koja priča svoju out priču. Jedan od govornika mi konačno privlači pažnju sa izkazom tipa: “Ako smo uspeli da objasnimo ljudima prostim zdravorazumskim govorom da je neko ko se zove Barack Hussein Obama jedini pravi izbor za predsednika, onda ćemo istim sredstvima izgurati i ovo.” Kao što rekoh, otvoreno tržište ideja, pa koja se bolje proda. Znamo kako ovaj sistem funkcioniše, pa ćemo ga upotrebiti. As simple as that. Nema levičarskog dragog mi sentimenta, niti bezglavog idealizma. Ali sam ipak obukao već poluraspadnutu protest majicu “There Are Some Bad People On The Right“. Da se zna.

Highlight no.1: ćale koji protestuje zajedno sa svojim sinom
Highlight no.2: džogerka koja protrčava putem totalno nezainteresovana
Highlight no.3: nepismeni preppy tip sa transparentom na kojem piše “Repulicans against prop 8″
Highlight no.4: grupa devojaka me naučila da vrtim hula-hop

Galeriju hitova, transparenata i fotki sa protesta pogledati ovde.

U Srbiji se za sada radi na senzibiliranju naroda na fenomen drugačije seksualnosti. Postojale su razne akcije i u mnogima sam i sam učestvovao. Svašta se radilo i radi: propali Gay Pride 2001 sa pretučenim učesnicima, politički angažman Gay-Straight alijanse, kampanja “Zajedno različiti”, Queer vikendi… Koliko ja razumem serbski narod sve mu se može lepo prodati kroz tabloidske roze naočare sa dosta gebelsovskog ponavljanja. Sa te strane mi je draga strategija organizacije Queeria koja se ovim fenomenom bavi na veoma “popularan” način kroz mainstream medije. Šta ćete više gay od Pink televizije ili silikonske doline vikendom.

Ja živim sa Stivenom već pet godina. Pola od toga u Srbiji, a pola u Americi. Prednosti toga sam vam naveo na početku ovog teksta. Spisku “benefita” bih dodao da je Stiven u Srbiji radio kao politički savetnik za pitanje Kosova, a u vezi je sa Srbinom. Najmanji pogrešan korak bi vodio do otkaza. U Americi sam u očima imigrantskih službenika neko sa veoma nejasnim zanimanjem (umetnik? dizajner? arhitekta?…a?), ko se bavi Josephom Goebbelsom i sve nekim bože me sačuvaj provokacijama, ko je gay i ateista (ovo je u Americi gore nego da si gay), ko je iz ne baš popularne zemlje i u vezi je sa američkim diplomatom. Ne znam da li ima još high risk kućica za čekirati. Prošlo je dosta vremena u prikupljanju neverovatne tone papira, preporuka, cimanja svih živih art/dizajn kontakata i dokazivanja da mogu biti od koristi i ovoj zemlji. Stiven nije smeo ni prstom da mrdne u moju korist (prosečnom Srbinu ovo zvuči neverovatno… “Ček’ bre, živiš sa diplomatom. Zar ne mož’ “nešto” da ti sredi?”). Na kraju je na mene lupljen pečat O1, alien with the extraordinary ability. Zvuči kao kao “lepi vam se za lice, iskače vam iz grudi, ima kiselinu za krv, duplu vilicu i ubija sve živo bez očiglednog razloga”, ali radi. Against all odds.

digresija 1: GLIFAA, udruženje gay službenika State Department-a koje se bavi imigracionim pravima me je zamolilo da im uradim novi logo, za džabe. Treba li napomenuti da nisam dobio nikakvu pomoć glede imigracije.
digresija 2: Nedavno smo dobili pozivnicu za prijem povodom imigracione jednakosti koju organizuje Andrew Sullivan u svojoj kući u Washingtonu. U pitanju je britanski oportuni politički komentator, verni katolik, republikanac i vatreni neokonzervativac koji se zalaže za rat u Iraku. (Inače je homoseksualac i HIV+). Poznat po svom blogu The Daily Dish. Voleo bih da odem samo da ga upitam WTF???
Ima taj neki talas Britanaca koji se doseljavaju u Ameriku samo da bi bili na miru konzervativci, pa još i nedosledni. Neko reče Christopher Hitchens?

Ako mislite da je veza sa diplomatom automatska ulaznica za drugu zemlju, well, think again.
Ako mislite da biti gay znači orgijanje, pool parties sa cool frajerima, beskrajna količina para zarađena od modnog dizajna i jedna velika flamboyant šarena parada, again, think again.
Ako čekate da neko nešto uradi za VAŠA prava, odustanite odmah.

Ako mislite da je ovo žalopojka, opet se varate. Vrlo sam srećan. I samo pokušavam da vam približim neke facts of life. Kao kada bi levoruki objašnjavali desnorukima zašto su ih roditelji terali da pišu desnom rukom.

---

Završna napomena 1: ako vas zanima više samo googlujte “prop 8″
Završna napomena 2: o gay kulturi, braku, stereotipima, kulturnim razlikama će biti još reči
Završna napomena 3: zbirku tekstova o gay kulturi od ovog autora možete naći ovde. (klik na Arhiva/gay-serbia.com)

link ka originalnom članku >>>

City magazine blog - Gotham Tidbits

New blog, Gotham Tidbits. Published in the City magazine (free city guide) blog. In Serbian.


Hlorofobija gospođe Dingli Deng 14 September 2009

Americana Tidbits continued… 1 August 2009

SOS violence 24 June 2009

Buka u modli* 10 June 2009

Fool me once… 16 May 2009

Štikla u grlu bezmude Srbije 22 February 2009

Amygdala 10 February 2009

Dance like nobody’s watching 21 January 2009

kudOs? 21 January 2009

Europa 5 January 2009

2008 na mom fonografu 29 December 2008

Božićna poslanica 24 December 2008

Ipak se okreće, ali… ko ga je pokrenuo? 17 December 2008

Bruklinski trozubac 4 December 2008

Indian's 9/11 28 November 2008

Pevanje iz vagine 23 November 2008

Egalité my ass !!! 16 November 2008

Queueing (99 and One Half Day) 10 November 2008

Oh, for fuck’s sake !!! 4 November 2008

Vote Obama. I approved this message. 3 November 2008

Ubrane legende 27 October 2008

Ubrane legende

Šta su bre svi zapeli za “urbano”? Urbana odeća, urbano ponašanje, urbana faca, urbani trt, urbani mrt. Daj da vidimo o čemu se tu zapravo radi.
Temu smo već načeli na FB City Magazin page diskusiji. Urbano mi (pomalo disleksičnom) liči i na ubrano (eto vam i linka ka selu ;). Reč smo zapatili po običaju od Rimljana: urbs=grad. Postoji i lično ime Urban. Bilo je osam nastavaka (Urban I - Urban VIII) papa sa istim imenom. Ako googlujete “urban” dobijete urban dictionary, Urban Outfitters, urban area, urban legends, urban terror… Mi ga uglavnom koristimo kao sinonim za gradski (gracki, ko više voli), iz grada, sa karakteristikama grada… Građanski uvek implicira ono “malo” koje bi tako rado stalo ispred.

Mene ipak urbano prvo podseća na urbanizam kojim sam se sticajem okolnosti bavio na fakultetu. Uglavnom je to bilo neko farbanje i šrafiranje raznih mapa i karata. Nekakve zone gradskog tkiva koje mi tu nešto planiramo. Beskrajno dosadno, ako mene pitate. Posle sam se opet sticajem mnogo gadnih okolnosti našao u Urbanističkom zavodu Vojvodine gde se valjda radilo na planiranju severne pokrajine. Tu sam uglavnom ljude učio da uz pomoć Auto-Cad-a farbaju mape i gledao da što pre zapalim napolje (rekord mi je bio 15 minuta radnog vremena). Iz totalnog očaja mi se probudila radoznalost, pa postavih nekoliko vrlo bazičnih pitanja jednoj od glavnih planerki. A kako vi to radite uopšte? Mislim, kako grad može da se planira? Jel se stanovnici tu išta pitaju ili samo nesretni klimnu glavom na svaku crtu koju planer povuče? Ili nisu svesni da se tu uopšte nešto planira? Malko me bledo odgledala i ispucala neke birokratske odgovore tipa: pa, svi planovi idu na javnu raspravu; ne povlačimo mi crte tek tako; kako misliš “šta radimo?”, pa planiramo… Aha, važi. Iz mog ličnog iskustva grad posle izvesnog stupnja razvoja postaje jedan nekontrolisani i nezavisni entitet koji teško može tek tako da se pripitomljava. Veliko čupavo čudo koje iz lenjosti trpi vaške u krznu. A planeri uglavnom pokušavaju ga očešljaju grabuljama, ne pitajući vaške.

Masovna upotreba reči “urbano” smrducka na provincijalni kompleks. Znate ono kada niski ljudi imaju običaj da budu bučni ili kada vam likovi sa malim kitama krckaju šaku pri rukovanju. Ovo isto zvuči kao “Ne, ne, ne, nisam ja seljak. Ja sam n-ta generacija Beograđana još iz vremena kad su Rimljani zabadali šatore po Singidunumu. Ne znam šta je selo. A mleko stiže iz te otekle životinje sa rogovima? Nisam znao.” Obično indikuje paničnu potrebu za jasnim izdavajanjem od “seljaka”. Kao u Selenić/Stojanović “Ubistvu sa predumišljajem” gde su međuratni rojalisti razmažene gradske face, a komunjare seljaci sa prazilukom koji im viri iz pozadine. Sećam se i velikog “građansko-seoskog” rata iz osamdesetih. Očigledno je u pitanju neki post-krizni sindrom gde je svima identitet nešto poljuljan (da se ne kačim sad manije nacionalnog (nacionalističkog?) identiteta), pa se svi hvataju prve stabilne nalepnice.

Poentu je negde nabo Andrej Dolinka u pomenutoj FB diskusiji. Urbanost nije o tome da li ste u gradu (i to ne u bilo kom delu) ili na selu. Više je vezano za nešto što se na engleskom kaže urbane. Uglađen, upeglan, “kao da je iz grada”… Poentu bi mogla da podrži i izjava koju sam davno negde pročitao: urbanije izgleda spot Eve Braun na njivi, nego Svetlane Ražnatović u napeglanim gradskim enterijerima. Urbano je pitanje duha, a ne prostora. Tako da pitanje da li ste iz urbane, suburbane ili ruralne sredine potpuno nebitno. I drugi gradovi pate od istih boljki. Niste Njujorčanin ako niste na Menhetnu (krugu dvojke?). Ni mrtvi ne smete biti viđeni na Times Square-u ili na Liberty Islandu. Majica “I ♥ NY” je najstrašnija blasfemija, kao i podizanje pogleda ka neboderima. Totalna glupost, složićemo se.

Tih mitskih zlih devedesetih sve su se vrednosti dobrano uzvrpoljile. Nije problem (kako prosečni kultur-fašista misli) to što je Ceca “seljanka” koja je iz opanaka uletela u stiletto heels. Problem je što ona simptom i amblem jedne radikalnije degeneracije: netolerancija, kriminal, nacionalizam, uskotračnost uma, izolacija i jedan opšti palanački mrak. (Obavezna literatura “Filosofija palanke”, Radomir Konstantinović.) Sa te strane mi je jasno zašto ljudi žele da se ograde od takve kulturne slike, pa se mašaju “urbanog”. Važno je samo definisati nalepnice. Urbana nalepnica očigledno ne može parama da se kupi, ali može da se napravi. Urbano bi bilo nešto što je tolerancija, različitost, sloboda ličnog izraza, autentičnost, divergentnost, umeće saživota, radoznalost, uviđavnost, poštovanje drugačijeg i… opuštenost. Znate kako po Beogradu prepoznajete strance? Obično po kafeima čitaju knjige i sede bez poze. Obučeni su opušteno i nije ih blam (blam kao fenomen zaslužuje zaseban tekst) da pitaju. Nemaju problem da jedu sedeći na travi ili pločniku. Gledaju svet širom otvorenih i radoznalih očiju.

Probajte da stepen svoje urbanosti ili urbanosti (ne mešati sa urbanitetom) prostora u kojem živite definišete čekiranjem nekih od pomenutih atributa. Ima ih još.

Predlozi?

link ka originalnom članku >>>