…shame on you. Fool me twice, shame on me.
“Pygmy”, novi roman Chucka Palahniuka
Spoler alert: Ako vam je baš frka da saznate radnju romana pre nego što ga eventualno pročitate, nemojte čitati ovaj post.
Odjurih pre jedno nedelju dana u Strand da kupim taman izašao novi Palahniukov roman “Pygmy”. Lepe upadljive žute korice sa crvenim slovima i ilustracijom vrište sa sa polica. Istresoh popusnih 18$ i bacih se na čitanje. Recenzija još uvek nije bilo, ali hej, to je Chuck Palahniuk, lucidni razotkrivač monstruozne prirode društva (prirode i društva?) koji vas udara gde najviše boli, a vi hoćete još. Nema veze što mi nalepnica “kultni pisac” uvek pomalo izaziva gorušicu.
Agent br. 67 je instruiran od strane apstraktne totalitarne države da se infiltrira u običnu američku četvoročlanu porodicu pod maskom akcije razmene srednjoškolskih učenika. Zadatak mu je da izvede 
operaciju “Havoc” sa svojim sadrugovima/drugaricama koji su takođe preraspoređeni u razne porodice. Operacija je teroristički akt još uvek neznane prirode koji treba da uništi/poremeti/preplaši dekadentnu Ameriku.
Hm, dooobro, tema malo bajata, ali valjda se tu krije nešto.
Sledi dvestotinak strana prikaza američkog društva iz raznih uglova, a kroz oči malog indoktriniranog super ubice. Već prežvakani stereotipi (svi su debeli, samo se bulji u TV, kupuje se sve živo, svi su na lekovima, u školi se uglavnom peva, a ne uči…) su poprskani prepoznatljivim bizarnim biserima zbog kojih i čitam pomenutog autora. Mama porodice krade baterije po kući za svoje vibrator sesije sa prijateljicama. Ćerka drogira ćaleta da bih mu maznula stakleno oko i tako prošla kroz iris-scan intituta u kojem ovaj radi. Za školski projekat usavršava uber-vibrator koji osim što radi to što radi još i svira i ima vezu sa Internetom. Pigmej siluje lokalnog školskog siledžiju, a ovom se dopalo pa se zaljubio u našeg protagonistu.
Pigmej se zaljubljuje u anarho-liberalnu pomenutu ćerku porodice, spašava školu od pomahnitalog “Columbine” ubice, a operacija “Havoc” propada. Započinje novi život u kapitalističkoj američkoj razglednici.
The End.
Ako oljuštim novo Palahniukovo pisanije od zabavnih doskočica, šta nam ostaje?
Američko društvo viđeno kroz oči robotizovanog komunističog agenta kojeg je opet izmislio američki pisac. Double twist ironična oštrica kojom se secira sopstveno društvo, a pomalo i tuđe. Zapravo bilo koje “društvo”. Ksenofobija, pretnja, integritet, patriotizam… Ostalo mi je i dalje misterija zašto je autor kao podlogu upotrebio liniju komunizam-kapitalizam. Čemu to služi ove 2009te? Ili Palahniuk predviđa prebacivanje fokusa sa terorističkog legla srednjeg istoka na dobro poznatu crvenu avet (Kina? Rusija? S. Koreja?…?). Zanimljivo je što u konstrukciji te neke fiktivne totalitarne države autor uglavnom koristi kulturne odrednice vezane za daleki istok i istočnu Evropu (ništa centralna/južna Amerika). Ostali agenti se zovu Magda, Tibor, Ling… Svi su majstori borilačkih veština sa super mozgovima natjuniranim na bezbožačku nauku.
Artificijelnost utopijskog komunizma ipak popušta pod zakonima ljubavi/slobode slobodnjačke Amerike kako bog i zapoveda. Dosadno do zla boga, koliko god puta da zaokrenem ironiju.
Opet ako zanemarim ispraznu (ponavljam, možda ja stvarno nešto ne kapiram) radnju, knjiga je svojevrsni jezički poduhvat. Palahniuk je izmislio nekakav robotski engleski lišen gramatike (i bez ličnih i kulturoloških odrednica) kojim njegov protagonista priča/misli. Ovakve knjige su po pravilu noćna mora za čitanje, posebno ako vam engleski nije maternji.
Tu opet mogu malo da mu oprostim izazivanje glavobolje zbog nekoliko stvarno sjajnih pasaža. Cveće u vazama je opisano kao “posude pune odsečenih biljnih penisa i vagina”. Raspeće je “veštački čovek sa namazanim rukama i nogama koji je zakucan za dva parčeta drveta”. Čiste, naučne i analitičke opservacije lišene emocija koje su na momente zaista zabavne, ako vas ne izbezume svojom golišavošću. U takav čisti jezik uskoro prodiru jezički virusi zle potrošačke kulture i to je prvi simptom poklecavanja ovog godinama treniranog državnog robota. Jezikom se inače na mnogo plodniji način isti autor bavio u svom romanu “Lullaby”. Ko voli može da se pozabavi i Lacanom i spekulacijama kako eto jezik primarno definiše kulturu. Mene mrzi.
U svakom slučaju knjiga je lakša od “Finnegans Wake” (Pretpostavljam, pošto FW nisam čitao.) Uz malo naprezanja iscedite po koji biser. A i za prevodioce će biti pravi izazov. Mogu da zamislim tek tu vavilonsku zbrku koja će, ako se već ložimo na formalne draži jezika, isprodukovati novu interpretaciju tuđeg čitanja tuđe kulture.
Na salon.com je neko napisao: Palahniuk’s books “traffic in the half-baked nihilism of a stoned high school student who has just discovered Nietzsche and Nine-Inch Nails” and that “everything even remotely clever in them has been done before and better by someone else”.
Na šta je CP odgovorio: “Until you can create something that captivates people, I’d invite you to just shut up. It’s easy to attack and destroy an act of creation. It’s a lot more difficult to perform one.”
Sa prvom izjavom počinjem sve više da se slažem, a drugu pak izuzetno poštujem.
PS - Ima tu još zanimljivih tema o mehanizmima odbrane liberalnog kapitalizma, nemogućnosti sagledavanja Drugih kulturnih matrica i licemerju takozvanog liberalnog komunizma. O tome sledeći put, a iz pisanja još jednog hipsterskog ljubimca, Slavoja Žižeka.
link ka originalnom članku >>>
