The Priest

objavljeno na www.gay-serbia.com

režija:		Antonia Bird
uloge:		Linus Roache, Tom Wilkinson, Robert Carlyle, Cathy Tyson, Lesley Sharp, Robert Pugh, James Ellis, Christine Tremarco, Paul Barber, Rio Fanning, Jim R. Coleman, Gilly Coman, Jimmy Gallagher
scenario:		Jimmy McGovern
realizator:		Miramax
žanr:		Drama
trajanje:		105 min.

U eri zahuktalog licemerja političke korektnosti bilo je pitanje vremena kada će se kroz katolički diskurs progovoriti o problematičnim i neuklopivim fenomenima/pojedincima. Film Antonie Bird ''The Priest'' iz 1995. godine možemo (ako smo naglavačke uleteli u film) slobodno da označimo kao prozaičnu katoličku apologiju homoseksualnosti, incesta, kršenja zaveta celibata i još koječega. But there is much more to it zahvaljujući veoma senzitivnom pristupu Birdove.

U Liverpoolu u omanjoj katoličkoj parohiji stariji sveštenik odlazi u penziju (kao pozdrav razvaljuje prozor dvometarskim raspećem), a na njegovo mesto dolazi mladahni naslednik, otac Gregory (Linus Roach). Svojom pojavom i stavom na prvi mah podseća na Montgomery Clifta iz Hitchcockovog ''I Confess'', a tokom filma ćemo uvideti još neke paralele. Useljava se u stan kod starijeg sveštenika, oca Matthewa (Tom Wilkinson), a oko sebe širi duh ispravnosti i posvećenosti Bogu. Preterano je ispravan da bi sve bilo OK. Prvo škripanje nastaje kada Greg saznaje da Matthew krši zavet celibata i živi u zajednici sa svojom kućepaziteljkom, ne slučajno veoma zgodnom meleskinjom. Gregov moralizam dolazi u pitanje već u sledećoj klasičnoj pick-up sceni, gde ga zatičemo kako u baru kupi prvog tipa koji mu se osmehnuo. Sledi veoma suptilna i nežna scena karnalnih uživanja. Greh, licemerje ili split ličnog i socijalnog? Za sada samo licemerje, pošto prečasni Gregory i dalje nastavlja ulogu prepodobnog pastira.

Stvari se dosta komplikuju kada ga policija hvata u zagrljaju ljubavnika u kolima, a vest dospe na naslovne strane dnevne štampe. Taj isti ljubavnik se u jednom trenutku pojavljuje na Gregovoj misi, a ovaj ga odbacuje (split ličnog i socijalnog). Stado je pobesnelo, jer neće valjda neki peder da im propoveda, a biskup pun hrišćanske samilosti donosi jedinu moguću odluku: da ga izbaci iz parohije. Razumevanja ima jedino otac Matthew što zbog sopstvenog kršenja pravila, što zbog toga što negde najbolje shvata ljudske slabosti.

Dosta uzvišeni ton filma se opušta veoma duhovitom epizodom Gregovog odlaska u drugu parohiju. Sjajne ironijske scene u kojima vidimo opstipiranog paroha ljutog na ceo svet i njegovu kucepaziteljku koja je vatreni vegetarijanac. Vrhunac je scena večere u novoj parohiji: puritanski uređena trpezarija, sto sa svecom, paroh i Greg na suprotnim stranama i matora namćorasta kućepaziteljka koja služi biljne splačine sa keceljom na kojoj je natpis ''Meat is murder''. S. P. Morrissey je verovatno bio ponosan i na tip humora i na citat.

Još dok je bio svećenik u parohiji sa pocetka filma, otac Greg dolazi u dodir i sa trećim velikim problemom hrišćanstva u ovom filmu (i ne samo hrišćanstva): incestom. Devojčica iz njegove pastve mu priznaje da je otac seksualno zlostavlja, a taj isti otac u jednoj prilici prilikom ispovesti i sam priznaje čitavu stvar. Dobijamo već viđenu dilemu iz dosta filmova na ovu temu: ostati veran zavetu ćutnje ili sprečiti zlo. Antonia Bird veoma osećajno i intenzivno rešava konflikt u sceni u kojoj Greg urla na raspeće ''Učini nešto!!!''. Za to vreme se majka zlostavljane devojčice ranije vraća sa posla i zatiče muža u zlodelu. Krivicu naravno svaljuje na prečasnog Grega i tako dobijamo ultimativnog žrtvenog jarca (malo podsećanje: žrtveni jarac potiče iz judaističke tradicije u kojoj se svi grehovi zajednice svaljuju na jarca koji se posle žrtvuje; fino i praktično). Homoseksualnost je ipak označena kao najveći greh, a zabranjena zajednica sa ženom ili incest mogu da se tolerišu, ako su dovoljno diskretni. Simbolički poredak ustrojen na moći i ulozi falusa izgleda ima najveću snagu (setimo se samo vatrenog govora oca Gavrilovića o zloupotrebi ''božanskog organa'').

Otac Matthew uspeva da izdejstvuje Gregov povratak u staru parohiju i želi da zajedno drže nedeljnu misu, na kojoj prisustvujemo klasičnoj postavci ''ko nije kriv neka baci kamen''. Nekoliko ljudi iz pastve ipak ne pristaje na to da im peder drži propoved, ali većina ipak ostaje. Kada je došlo vreme pričešća niko ipak nije želeo da uzme hostiju iz ruku našeg junaka. U jednom trenutku zlostavljana devojčica se izdvaja iz reda i staje pred njega. Dvoje prokaženih i povredenih jedini razumeju slabost i ljudskost u okviru krutog hrišćanskog (ne zaboravimo: katoličkog) sistema.

Antonia Bird veoma vešto manipuliše emocijama i ne dozvoljava ni u jednom trenutku da se zapadne u besmisleni, zašećereni patos. Iskrene emotivne scene i momenti unutrašnjeg raskola su fino prošarani ironijom. Pored antologijske ''Meat is murder'' babe imamo i par duhovitih replika koje omekšavaju čitav kruti moralni setting: Apologija kršenja zaveta oca Matthewa: ''Sa svim tim ratovima i nemaštinom na svetu misliš da je Boga briga šta muškarac radi sa sopstvenim kurcem?'' ili konačno eksternalizovanje sopstvenih najdubljih želja oca Gregorija: ''Ja mu (Isusu) se obratim za pomoć, ali me prikaz golog muškarca samo napali.''

link ka originalnom članku >>>

Far From Heaven

objavljeno na www.gay-serbia.com

režija:		Todd Haynes
uloge:		Julianne Moore, Dennis Quaid, Dennis Haysbert, Patricia Clarkson
scenario:		Todd Haynes
producenti:		Christine Vachon, Jody Patton
muzika:		Elmer Bernstein
distribucija:		Focus Films
link:		http://www.farfromheavenmovie.com

Poslednji film Todd Haynesa vodi nas u ne tako filmski rabljenu epohu pedestih godina prošlog veka u vreme hladnog rata i baby booma u Americi i gradic Hartford (Konektikat), koji svojim utiskom besprekorne malograđanske slikovnice prosečno obrazovanog filmskog gledaoca asocira na setting za neki Lynchov film ili Kingov roman. Cathy Whitaker (Julianne Moore) živi jedan savršeni američki san. Savršeni dom, dvoje dece, suprug Frank (Dennis Quaid) koji je uspešni menadžer u Magnatech industriji TV aparata. Sve je toliko sjajno da ne valja. Čitavom utisku doprinosi i sjajna kamera koja oživljava eru jarko bojenih technicolor filmova Douglasa Sirka.

Za razliku od Lyncha ili Kinga ovde nema nikakvog metaforičkog zla, u pitanju je samo mogući slice of life. Raspad sjajnog dekora pocinje (prvo gledaocevim) saznanjem da je Frank skloniji svom polu. U pitanju je sjajna i suptilna scena u kojem Frank posećuje underground bar u kojem se skupljaju gay ljudi, zanimljiv peek istorije gej scene pedesetih. Sve je naizgled obično, everyday men u svojim kišnim mantilima i šeširima. Queer atmosfera se vrlo blago i suzdržano oseća. Nakon izvesnog vremena i igrom slučaja Cathy otkriva svog supruga u zagrljaju drugog muškarca. Oboje su šokirani skoro istim intenzitetom i ne znaju zapravo kako da nazovu čitavu stvar pošto je potpuno nezamisliva. Frank je konačno suočen sa eksternalizovanjem sopstvenog identiteta u savršeno rigidnom okruženju. Pored toga postaje veoma vidljiv i split između društvenog lica i veoma ličnog istinskog identiteta. Konačno priznaje svojoj ženi da je i ranije imao sličnih problema, ali je rešio da ih se zauvek oslobodi. Odlaze zajedno kod psihijatra koji mu saopštava da je verovatnoća izlečenja veoma mala i da je izbor na samom pacijentu. I pored nehumanih metoda (elektrošokovi i lekovi) Frank i dalje u ulozi svog društvenog selfa pristaje na tretman. U pitanju je još jedan istorijski peek na psihijatrijsku praksu koja je prikazana (bar po mišljenju autora ovog teksta) previše demokratično i progresivno što se može slobodno staviti u koš hipokrizije političke korektnosti.

Mir je naizgled povraćen i sve se nastavlja svojim ustaljenim tokom osim što nam živopisne boje sada još više ističu klimavost dekora. Cathy i Frank odlaze na novogodišnje putovanje u čast povratka ljubavi i reda u njihovu porodicu. Na odmoru Frank ponovo popušta svojim instiktima i doživljava ljubavnu aferu sa jednim mladićem. Nakon povratka kući se odaje alkoholu i društvo malog Hartforda sad već shvata da tu nešto veliko nije u redu.

Pravi šum u malograđanskoj sredini nije napravio Frank svojim identity questom, nego upravo Cathy koja je po snazi karaktera i mestu u scenariju pravi glavni nosilac priče (Julianne Moore se pojavljuje u istom vremenskom periodu sa skoro istim sylingom u filmu The Hours). Nevoljena i napuštena ona nalazi utehu u društvu sina njihovog nekadašnjeg baštovana. Raymond je ljubazan i prijatan čovek koji izdržava svoju ćerku posle smrti supruge. Glavna mana je što je Raymond tamnoput. Scene njihovih susreta se mogu slobodno svrstati među najromanticnije scene u istoriji kinematografije. Kontemplativna atmosfera galerije u kojoj razgovaraju nad Miroovom slikom, zasićenost jesenjih boja u šumi, toplina domaćinske atmosfere restorana za obojene. Njihov odnos je do kraja ostao strogo platonski, ali je reakcija društva bila mnogo žešća nego u slučaju Frankovog prestupa. Scenografija se konačno raspada i Frank saopštava da je zaljubljen u muškarca i da se seli sa njim u New York. Cathy ostaje sama sa decom u Hartfordu, a Raymond se seli pod pritiskom društva. Nemogućnost njihove veze konačno vidimo u obostranom setnom pristanku u srceparajućoj, ali suzdržanoj sceni rastanka na železničkoj stanici.

Far From Heaven je film koji negde koristi matricu Ice Storm (Ang Lee) gde se dekadencija prikazuje kroz manje ili više ironijsku istorijsku distancu, a Tod Haynes se već bavio queer/camp tematikom u Velvet Goldmine. Okosnicu čini zapravo ideja o (ne)mogućnosti bega iz živopisne, strogo komponovane razglednice. Sam beg je uslovljen neuklapanjem u društvenu postavku koje se ovaj put manifestuje kroz zabranjene ljubavi. Frank je prikazan dosta ravno i njega iščitavamo samo kroz suspregnute nagone. Cathy je mnogo bogatiji i profilisaniji lik neverovatne senzibilnosti i raspona osećanja. Pored njih i delimično Raymonda ostali su prikazani kao bukvalno napravljeni od kartona i ubačeni u 3D razglednicu. Bez obzira na različitost karaktera i Cathy i Frank biraju iskakanje iz okruženja. Frank zaista beži, a Cathy ostaje u gradu, ali kao obeleženi pojedinac. Bilo bi zanimljivo videti situaciju pojedinca koji ima problem sa uklapanjem, ali ipak pristaje na zadati društveni poredak. Neko kome je važniji socijalni identitet i naspram kojeg bi se odluke Cathy i Franka bolje istakle.

Direktan uzor za ovo delo je ''All that heaven allows'' Douglasa Sirka iz 1955. godine. Starija udovica (Jane Wymann) se zaljubljuje u mnogo mlađeg baštovana (Rock Hudson) što naravno nailazi na neodobravanje lokalne zajednice. Haynes koristi Sirkovu stilizaciju, a situaciju formira na konfliktnim ljubavnim odnosima (homoseksualni i međurasni).

link ka originalnom članku >>>

Head On

objavljeno na www.gay-serbia.com

režija:		Ana Kokkinos
uloge:		Dimitriades, Paul Capsis, Julian Garner, Tony Nikolakopoulos, Elena Mandalis
scenario:		Ana Kokkinos, Mira Robertson, Andrew Bovell
realizator:		Strand Releasing
žanr:		Drama
trajanje:		1:44 h

Na nedavnom festivalu australijskog filma u Beogradu smo imali prilike da vidimo debitatnstsko dugometražno ostvarenje režiserke Ane Kokkinos, Head On. Film je rađen po čuvenom romanu ''Loaded'', Christosa Tsiolkasa i predstavlja pravo osveženje u moru polu-ispraznih australijskih alasmomiliberalnazemlja filmova sa gay tematikom. Razlog za to je u najvećoj meri i smeštanje radnje u grčko-iseljenički kulturološki setting čiju su zabavno-vedru stranu naši gledaoci mogli da vide u My Big Fat Greek Wedding. Kokkinosova sjajno razgrađuje filmske gay stereotipe, soundtrack je veoma dramaturški funkcionalan, a na scenariju je radio i Andrew Bovell poznat kao koscenarista Luhrmanovog filma ''Strictly Ballroom''.

Glavnu ulogu (Ari) igra Alex Dimitriades koga najbolje pamtimo iz serije ''Heart Break High'', a čija se neverovatna gluma može porediti sa vrhuncima Roberta De Nira ili Marlona Branda i što se tiče izvedbe, a i što se tiče harizme. Ari je treće dete u grčkoj iseljeničkoj porodici i u svojim dvadesetim godinama se suočava sa nemanjem posla, konzervativnošću kulture iz koje potiče, sopstvenim homoseksualnim identitetom, zavodljivošću narkotika i besperspektivnošću en general. Iz dosadašnjeg književno-filmskog nasleđa znamo da u takvoj postavci mogu da izrastu dva tipa likova: sad young man ili rebel without a cause (iako buntovnici uvek imaju neki razlog). Arija bar u prvom delu filma svrstavamo u drugu grupu. Nad glavom mu stalno visi grčka zajednica i očev imperativ o ženidbi i prokreaciji, a izlaz nalazi u drogama i usputnom mindless seksu. Zamalo da sve ispadne prosečno "krv, znoj i sperma ostvarenje" (mada umesto krvi ima droge).
Jedan od ključnih preokreta u filmu je pojava Arijevog rodaka Johnya. Johny (maestralni debut Paula Capsisa) je u sličnoj situaciji kao Ari, ali je rešava na vrlo jasan način: sasvim otvoreno pokazuje svoje sklonosti i ima nameru da živi svoj život naiskrenije što može. To je jedan od tipičnih gay likova specifičnih po ogorčenom camp humoru i ponašanju. Najzanimljivija poenta njegovog lika je da on oblaceci se kao žena oživljava svoju umrlu majku. Pored psihoanaliticarskih poslastica dobijamo i dve nenadmašno potresne scene: u jednoj se Johny pojavljuje u kafani i pleše bolje od bilo koje žene (što potvrduje tezu da su drag queens više žene i od samih žena), a u drugoj sceni razodeven u policijskoj stanici pokazuje da niko zapravo ne može da ga skine do kraja.
Ari posle par izlazaka sa Johnyem shvata da želi da bude ''pravi'' muškarac, ali koji želi druge muškarce. Tu se model buntovnika rasipa u potrebu da se ipak uzme maksimum od života, a u vecini slucajeva to podrazumeva kompromise. Sa jedne strane je on zaista izgnanik iz zajednice zbog seksualnog opredeljenja, a sa druge se trudi da bar naocigled isprati što više patrijarhalnih modela. Hoda unaokolo u oblaku feromona (koji, verujte mi, dopire sa velikog platna), glumata obecanje ženidbe sa devojkom kojoj isto tako nije stalo do udaje, postavlja se prema svojoj sestri kao veliki zaštitnicki bata i ne pristaje na bilo kakav drugi odnos sa muškarcima osim cisto telesnog. U prvi mah nam se to cini kao dosta cest stav gay ljudi: sex je strogo odeljen od bilo kakvih emocija ili društvenog života.

Od pocetka filma u Arijevom vidokrugu se nalazi Sean (Julian Garner), zgodni negrcki plavušan i jedan od onih opuštenih likova iz liberalnih australijskih gay filmova. Sean nosi sa sobom veliki potencijal emocija, a Ari nije siguran da li je spreman na tako nešto. Pred kraj odlaze kod Seana i vode ljubav, a sve upucuje na ''živeli su srecno bar do kraja filma''. Ari ipak shvata da nije spreman na razmenu emocija sa drugim muškarcem kroz nasilnu scenu prisiljavanja na oralni seks. Raskid, kratak trenutak kajanja i konacno saznanje da je obicna kurva koja živi za trenutak. Iskreno, ali bolno uznemiravajuce. Ono što Ari bira smo videli u jednoj ranijoj sceni sa matorim mornarom iza kafane: Ari njega oralno zadovoljava, a nakon toga stari njega rucno, ali bez ikakvog stvarnog telesnog ili emotivnog kontakta. Ostaje pitanje koliko smo zaista sa obzirom na sve spremni na iskreno emotivno vezivanje, a koliko je sve samo pušenje u razmenu za rucni rad. A ako znamo šta je imamo li hrabrosti da to i priznamo?

link ka originalnom članku >>>

The Opposite of Sex

režija:		Don Roos
uloge:		Christina Ricci, Martin Donovan, Lisa Kudrow, Ivan Sergei, Lyle Lovett, Johny Galecki
producenti:		Michael Besman, David Kirkpatrick
realizator:		Columbia Tristar
žanr:		Drama
trajanje:		105 min.

objavljeno na www.gay-serbia.com

Dedee (Christina Ricci) u svojoj šesnaestoj godini zna mnogo o životu... možda i previše. Ona beži od svoje problematične porodice u Louisiani i odlazi kod svog polubrata Billa (Martin Donovan). Bill je posvećeni nastavnik engleskog u malom gradu u Indijani. Pokušava da dovede svoj život u red posle smrti svog dugogodišnjeg ljubavnika sa novim dečkom Mattom (Ivan Sergei). Lucia (Lisa Kudrow), Billova najbolja prijateljica i sestra njegovog nekadašnjeg ljubavnika pokušava da se oslobodi pridošlice i zaštiti Billa. Njene sumnje se ostvaruju kada se Dedee zaljubi u Matta i njih dvoje zajedno pobegnu od Billa.

Od ovog trenutka se film pretvara u road movie u kojem svi nešto jure, da bi na kraju uglavnom shvatili da su jurili pogrešnu stvar, a pronašli pravu. Bill bezglavo juri za Mattom, ne verujući da je ovaj mogao tek tako da postane heteroseksualac i da ga tako lako napusti. Lucia shvatajući to kao obavezu prema pokojnom bratu, prati Billa, a na putu shvati šta je sve propustila u svom seksualnom životu. Stvari se komplikuju kada Dedee zatrudni (poslednje što je u životu htela da uradi) i kada sa Mattom ukrade pepeo Billovog pokojnog decka tražeći od Billa otkup. Matt poput nesigurnog tinejdžera shvata da je ipak gay i zaljubljuje se u Billovog nekadašnjeg studenta koji Billa opet uvaljuje u skandal oko izmišljenog seksualnog zlostavljanja. Lucia se zaljubljuje u šerifa Carla Tippeta (Lyle Lovett) koji sve vreme pokušava da pomogne Billu i njoj. Dedee rada bebu i ostavlja je polu bratu. Bill konačno pronalazi sreću sa policajcem zaduženim za staranje oko bebe.

Nakon čitavog questa za sopstvenom sudbinom svi nekako shvataju da su zapravo tražili nešto što je sa druge strane seksa - posvećenu i trajnu ljubav. Čitava zavrzlama je odrađena u neverovatno opuštenom maniru. Gay tematika je tretirana bez suvišnog licemerja političke korektnosti - gay ljudi su kao i svi drugi, cesto mogu biti neprijatni, neraspoloženi, nesigurni, sebicni, zapravo obicni. Sjajan i britak humor je potpomognut potencijalima troje glavnih glumaca (Donovan, Kudrow, Ricci). Chritina Ricci sa svojim prerano izraslim bitchy stavom je pravi izbor za ulogu jezičavog enfant terrible-a. Lisa Kudrow prenosi svoj karakter iz serije Friends, zbunjena, frustrirana i začudno duhovita. Esencija Lucijinog lika se najbolje vidi u jednoj sjajnoj sceni filma gde ona pere svoj grudnjak u sudoperi u nekom zabitom motelu. Opuštenost trenutka joj dozvoljava da se zamisli konačno i iskreno nad pitanjima seksualnog identiteta. Pita Billa da li ga pogled na grudnjak zaista ne pali. Ovaj ćutljivo sedi na svom krevetu. Lucija pokušava sa replikom "Vagina, vagina, vagina" (njena vizija ultimativnog ženskog zavođenja). "To ne bi napalilo ni bilo kog straight tipa" - sasvim odsutno odgovara Bill.

Martin Donovan se proslavio ulogama u filmovima Hala Hartleya (Amateur, Simple Men, Flirt, The Book of Life ...) pod čijom režijom njegova minimalna gluma i ekspresija dobija neverovatne kvalitete. Pamtimo ga i iz Almereyidine Nađe, kao i po brojnim epizodama (Onegin, Insomnia...). Imao je još jednu gay ulogu u filmu Hollow reed (1997).
Neverovatan humor, ironične oštrice, sjajan scenario, road movie speed i odlična upotreba glumaca koji inače nisu poznati po šekspirijanskim interpretacijama uz sasvim neopterećen stav prema gay pitanju čine ovaj film jednim od ključnih gay filmova devedesetih (iako homoseksualnost nije main issue filma).
Upustite se sasvim slobodno u quest za sopstvenom sudbinom. Znaćete cilj tek kad krenete na put. Bon voyage!





link ka originalnom članku >>>