objavljeno na www.gay-serbia.com
Termin queer se u većini slučajeva koristi u okviru tzv. LGBT diskursa, a zapravo se tiče mnogo šireg pitanja identiteta u dosta krutom socijalnom settingu koje se bazira na strogo podeljenim ulogama. Queer strategija bi zapravo bila potraga za sopstvenim identitetom koji se po pravilu nikada ne uklapa u društvene sterotipe. U najširem smislu queer je šum u sistemu.
Marcel Duchamp bi prvenstveno svojim delom, a i životom mogao da posluži
kao jedan od najilustrativnijih primera redefinicije i šireg pogleda na queer fenomen. On je najpre bio najveći šum u istoriji umetnosti XX veka, ali šum koji je uticao na većinu umetničkih pojava posle II Svetskog rata uključujući i načine izraza kroz najsavremenije medije danas. Još u ranim danima svoje umetničke karijere je izjavio da ne želi da bude glupi slikar i u skladu sa tim čitava njegova umetnost počiva na složenim mentalnim procesima. Često se bavio razgradnjom jezika i značenja što ga na prvom mestu čini bliskim sa Ludwigom Wittgensteinom, a kasnije i sa čitavim (post)strukturalističkim zamešateljstvom koje traje i danas.
Već u najranijim slikarskim radovima koji nastaju u fovističkom maniru prepoznajemo potpuno začudan odnos prema polu i seksu.
Slika Mladić i devojka u proleće iz 1911. godine bez obzira na denotaciju u naslovu prikazuje dva androgina bića u ambijentu koji ikonografski podseća na predstave raja - bespolni Adam i Eva. Iste godine pod uticajem sve popularnijeg kubizma počinje da oblikuje svoju varijantu analitičkog kubizma. Za razliku od većine slikara njega nije zanimala forma nego proces i vreme. Neko veće prepoznavanje od strane umetničke javnosti su mu upravo donele slike Akt koji silazi niz stepenice (trač sa Interneta: slika je sada u posedu pevača Crampsa, a bend je sredinom devedesetih snimio pesmu Naked girl falling down the stairs), Tužni mladić u vozu, Kralj i kraljica okruženi hitrim aktovima itd.
Već 1912. godine Duchamp polako završava svoju karijeru slikara.
Na preokret je uticala i scenska postavka Raymonda Rousella Impressions d'Afrique. U prvom redu su bile u pitanju igre rečima koje Rousell često upotrebljava, a humanoidne mašine, eksperimentisanje naukom i pervertiranje smisla zarad stvaranja novih značenja su Duchampu otvorili sasvim novo polje delovanja. Iz tog perioda "inkubacije" vrlo je značajna i njegova poseta Minhenu gde se pored uživanja u noćnom životu upoznaje sa avangardnim scenskim postavkama (Frank Wedekind je na primer ispitivao scenske granice seksualnosti urinirajući ili masturbirajući pred publikom). Veoma je važan i Duchampov kontakt sa crkvom u Neufahrnu koja neguje kult svete Wilgefortis. Radi se o ranohrišćanskoj devičanskoj princezi koja je odbijala da se uda i kojoj je čudesno izrasla brada kada su je njeni mučitelji skinuli. Ovaj mit je možda najviše uticao na stvaranje Duchampovog najznačajnijeg dela Veliko Staklo ili kako glasi pun naslov Mlada koja je skinuta od strane svojih prosaca, ipak.
Ubrzo nakon toga odlazi u Ameriku gde ga već slave kao velikog umetnika, a Akt koji silazi niz stepenice se izlaže na čuvenom Armory Show-u (svojevrsna kopija Armory Show-a Gorana Đordevića
uz rad Milice Tomić ove godine predstavlja SCG na Bijenalu u Veneciji). U zemlji slobode i mogućnosti Duchamp konacno artikuliše strategiju readymade-a, nasumično izabranog predmeta koji se samim činom izbora pretvara u umetničko delo. To je bio jedan od najvećih udaraca "svetoj" umetničkoj auri. Za čitavu queer strategiju je veoma zanimljiv rad Fountain iz 1917. koji predstavlja pisoar potpisan sa Richard Mutt. U prvom redu zbog poigravanja sa identiteom i maskiranjem. Sam naziv upućuje na nešto što prska vodu, a u ovom slučaju urin. Najznačajnije je možda narušavanje faličkog simboličkog poretka gde je ekskluzivni predmet vezan za penis izložen pogledima i žena (koje verovatno nikada nisu videle taj predmet) i akcentovanje apsurda razdvajanja upotrebe penisa (uriniranje) i anusa (defekacija). U takvom poretku penis i anus nisu smeli biti dovođeni ni u kakvu vezu.
Vrlo prepoznatljiv po naočigled dadaističkom aktu je i rad L.H.O.O.Q. koji predstavlja Leonardovu Mona Lizu sa docrtanim brkovima i bradom. Prvo tumačenje je dadaističko skrnavljenje velike ikone istorije umetnosti, ali interpretativnih slojeva ima mnogo više: enigmatičnost same Đokonde za koju se ponekad tvrdi da je Leonardov ženski autoportret, igra reči u naslovu koja prevedena znači njoj je vruće pod dupetom, ispitivanje muške potencije kod tipično ženske reprezentacije... Vrhunac je dvostruki obrt iz 1965. kada Duchamp izlaže običnu reprodukciju Mona Lize pod nazivom L.H.O.O.Q.- obrijana. Delo se vratilo odakle je krenulo, ali sa slojevima potencijalnih identiteta.
Srž čitave readymade strategije je bila ravnodušnost. Ravnodušnost kao šum u determinističkom sistemu gde sve ima svoju tačno određenu ulogu. Po Duchampovim rečima readymade nastaje potpuno ravnodušnim i nasumičnim izborom predmeta svakodnevne i masovne upotrebe bez ikakve estetske namere.
Centralni motiv u queer interpretacijama Duchampovog dela je njegov ženski alter ego, Rrose Sélavy*.
Duchamp se svojevremeno obukao kao žena za Man Rayevu fotografiju Rose, ali se čitava zamisao pretvorila u kompleksan umetnički izraz. Veoma je bitno da je prvobitna fotografija koncentrisana na njegove ruke i lice, a ne na telo što se obično očekuje u nekom stereotipnom drag izrazu. To se može interpretirati kao želja da se zapravo um preobuče, a ne telo. Sam pseudonim je nastao kao anagram francuske sintagme: Erose c'est la vie - eros je život. U razgovoru sa Pierreom Cabanneom on komentariše: "Hteo sam da promenim identitet i palo mi je na pamet da uzmem jevrejsko ime. Bio sam katolik i promena religije bi stvarno značila menjanje. Ali nisam pronašao ni jedno jevrejsko ime koje mi se posebno dopalo i odjednom mi pade ideja na pamet: zašto ne bih promenio pol? To je bilo mnogo lakše. "Ova rečenica je suština Duchampove queer strategije: frivolno i ravnodušno poigravanje identitetom. Od 1920. kada je Rrose stvorena Duchamp njenim imenom potpisuje nekoliko radova. Posle toga je stvorio još dva bitna identiteta: Belle Haleine kao brand parfema i Marchand du Sel, anagram njegovog imena koje znači prodavac soli i nosi mnogobrojne alhemijske konotacije.
Queerness Rrose Sélavy (koja je queer i za uobičajeno LGBT queer poimanje) nas vodi do Duchampova dva kapitalna dela: Velikog Stakla i instalacije
Neka bude dato. Veliko Staklo ili Mlada skinuta od strane svojih prosaca, ipak je veliki stakleni pano koji liči na izlog (ne bez razloga - prodaja, egzibicionizam, deprivacija...) i podeljen je na dva dela: gornji je domen mlade, a donji je domen prosaca. Formalno gledano Veliko Staklo je asamblaž Duchampovih ranijih radova i skica. Suštinski (po nebrojenim interpretacijama) se radi o ljubavnoj frustrirtajućoj mašini. Gornji i donji deo su strogo podeljeni. Mlada je vazdušasta i po svemu sudeći predstavlja netaknutu devicu (majku božiju, vestalku, srednjevekovnu iskušenicu?). Donji deo je likovno mnogo složeniji: devet muških figura je okupljeno oko mašine koja je negde sama sebi svrha i mnogi je tumače kao mašinu za masturbaciju.
Neka bude dato 1. Vodopad 2. Svetleći gas je pun naziv Duchampovog poslednjeg dela. Radi se o svojvrsnom peep-showu: napušteno žensko telo raskrečenih nogu je postavljeno u leonardovski krajolik sa lampom u ruci se krije iza neobrađenih drvenih vrata. Posetioci muzeja često ne sagledaju celo delo, ako ne zavire kroz rupice u vratima. Čitava postavka je izvedena posle njegove smrti 1968. i kao da sopstvenim telesnim odsustvom akcentuje prisustvo napuštene žene ili možda Rrose, ženstvenosti koju je ponekad hteo da dosegne. Njegovo stvarno odsustvo, a njena samoća i nepristupačnost su još izraženije kada imamo u vidu skicu za ovaj rad koja u kompoziciju uključuje i muškarca.
Duchampovu potragu za granicama sopstvenog identiteta kao i verovatnoću da je osnova potrage u velikoj meri ipak seksualna vidimo i u njegovom spisu Muškarci pred ogledalom iz 1934:
"Ogledalo ih zabavlja i čvrsto drži. Opčinjeni, oni stoje pred njim. Obuzeti su, odvojeni od stvarnosti i sami sa svojom najvećom manom, taštinom.
...
Tako stoje i zure u predeo koji su oni sami, planine njihovih noseva, tesnaci i pregibi njihovih ramena, ruku i kože, na koje su ih godine toliko navikle da više ne znaju kako su nastali; i mnogobrojne iskonske šume njihove kose.
...
Tanke ruke dugih ili kratkih prstiju, koje grabe. Potiljak koji se diže ukoso da bi nestao u šumovitom rubu kose, nežni prevoj kože iza uva, misteriozna školjka pupka, ravne čašice kolena, zglobovi njihovih članaka, koje obavija podlanica, da ne iskoče - a da lje od najdaljih i još uvek nepoznatih delova tela, mnogo starijih od njega, mnogo starijih od njega, mnogo istrošenijih, otvorenih za sva događanja: ovo lice, uvek ovo lice koje tako dobro poznaju.
...
Ogledalo ih gleda. Oni se sakupljaju. Pažljivo kao da probaju kravatu, sastavljaju svoje crte. Bezobzirni, ozbiljni i svesni svog izgleda, okreću se da bi se suočili sa svetom. "
Rrose Selavy
*autor ovog teksta je za potrebe reprezentacije na ovom sajtu konstruisao svoj identitet upotrebivši Rrose >>> Ambrrose
foto: Katarina MrkonjićLiteratura:Zoran Gavrić i Branislava Belić "Marcel Duchamp, tumačenja, spisi" - Bogovada, 1995.
Michel Sanouillet and Elmer Peterson (ed.) "The Essential writings of Marcel Duchamp"-Thames and Hudson, 1975
ABO, "MD" - Svetovi, 1999.
Janis Mink "Duchamp - art as anti-art" - Tachen, 1995.
www.marcelduchamp.net
www.marcelduchamp.org
www.freshwidow.com
www.artchive.com/artchive/D/duchamp.html
www.understandingduchamp.com
www.artcyclopedia.com/artists/duchamp_marcel.html
www.toutfait.com
www.marcel-duchamp.com
link ka originalnom članku >>>
Hardaway i Chuck Jones su nastavili da koriste ovaj lik u seriji crtanih filmova Merrie Melodies. Duško Dugouško je bio blago izmenjen, krzno mu je postalo sivo, a lice mnogo izražajnije. Od sporednog lika maničnog zečića kretao se ka glavnim rolama u kojima se mi više ne smejemo njemu, nego sa njim. Tex Avery je 1940. godine napravio ''The Wild Hare'', ultimativni dramaturški šablon u filmu u kojem Elmer Fudd (Davež) glumi nespretnog lovca koji jurca za zecom i uvek biva nasamaren. Duško Dugouško je postavljen kao stidljivi šumski zeka koji gleda svoja posla i uživa u intimi svoje rupe sve dok ga neko ne uznemiri. Za razliku od gomile drugih crtanih likova čiji se humor uglavnom bazira na begu od opasnosti, Duško se hladnokrvno suočava sa svakojakim uzurpatorima in Brando's cool way. U godinama Drugog svetskog rata pojavljuje se i u par angažovanih dela poput onog sa napasnim gremlinom koji sabotira savezničke avione. Krajem četrdesetih već postaje zaštitni znak kompanije Warner Bros. 
Robert McKimson režira svoj prvi Bugs Bunny film ''Acrobatty Bunny'' 1946. godine. Duško Dugouško je sada već ustoličena zvezda za koju se smišljaju antagonisti poput Yosemite Sama (Sima Strahota). Svoj definitivni oblik i zrelost stiče u filmovima Chucka Jonesa pedesetih godina. Jones je taj koji ga spaja sa Daffy Duckom (Patkom Dačom) u filmu ''Rabbit Fire'' 1951. godine. Partnerstvo neurotičnog i pohlepnog patka i Duška se nastavilo sve do danas. Početkom šezdesetih postaje nacionalna ikona i dobija svoj TV show ''Bugs Bunny Show'' u kojem predstavlja najslavnija ostvarenja Warner Bros. Cartoons-a. Poslednji bioskopski film ''The False Hare'' je napravljen 1964. godine (McKimson). Od tada Duško gostuje u TV emisijama i filmovima, ali je zlatna era bioskopskih Looney Toonsa definitivno okončana. Njegova slava nije se izgubila pošto se njegovi crtaći i dan danas reemituju u nedogled. Veliki bioskopski povratak napravio je Pytkinov ''Space Jam'' iz 1996. u kojem se pojavljuje čitava ekipa Looney Toonsa uz Michaela Jordana.
Većina ih je prilično aseksualna ili je u nekim blurovanim partnerskim relacijama. Duško Dugouško je ubrzo posle svoje pojave ustoličen kao sofisticirani samac koji vrlo retko izražava svoje seksualne sklonosti, ali zato obilato koristi razne queer strategije. Oblikovan kao prilično polno neutralan i elegantnog vitkog tela za jednog zeca, on veoma lako uskače u bilo koju ulogu koja će ga u tom trenutku izbaviti, od liftboya ili matorog Škota, pa do čitave palete ženskih likova. Duškovi drag postupci zapravo čine samosvesnu manipulaciju tradicionalnih rodnih konstrukcija i normativne heteroseksualnosti. Njegov lik je posebno zanimljiv u svetlu teorija Judith Butler o performativnosti roda gde telo ne samo da se preoblači, nego se i preoblikuje. Duško Dugoško ne koristi drag, on jeste drag. Umesto da samo obuče žensku odeću on preoblikuje svoju zadnjicu u punačku i zavodljivu, pojavljuju mu se senzualne usne i duge trepavice kao i prilično bujne grudi, pa ga možemo smatrati polimorfnim u najširem smislu te reči. Zanimljivo je kako drag strategije Duško koristi samo kad je u opasnosti (i ponekad iz čista mira da nas (se) zabavi). U bezizlaznoj situaciji može da pomogne samo šok i zloupotreba neprijateljevih najbazičnijih nagona. Zavodljiva Eskimka koja koketno uživa u poklonu (riba umesto krzna), pomahnitala tinejdžerka koja juri autogram ili ćudljiva holivudska zvezda u svojoj garderobi su neki od modela uz pomoć kojih se Duško suprotstavlja represivnoj okolini. Pored crossdressinga tu je i vrlo otvoreno gej ponašanje kao što je vrlo čest poljubac u usta nekog od nasilnih muškaraca. Šokantan akt koji mu daje taman toliko vremena da se izgubi dok se žrtva ne oporavi.
