Whore*

Wanna grow up to be, be a…
Sloba je 1989. okupljao ovce po Gazimestanu, a ja sam za Vidovdan ispustio teg na nogu (suvi treninzi plivačkog tima u Bečeju) i skrckao dva prsta. TV premijeru Boja Na Kosovu sam dočekao stenjući od bola. Valjda je to trebalo da me upozori. Ali, nije.
Fokus raspusta posle trećeg srednje je bio izlazak mitološkog prvog albuma The Stone Roses. Tu negde počinje i opsesija bendom The Jesus and Mary Chain (Automatic). Nekoliko Pixies numera se vuklo po nekim mixed tapes. “Gigantic”, “River Euphrates”, “Levitate me” i tome slično…

Talking sweet about nothing.
“Doolittle” je bio prvi celokupno i sa pažnjom preslušani album ovog bostonskog benda. Kaseta sa uredno snimljenim A i B stranama, ne sećam se više od koga, i ispisana ljubičastim flomasterom (ne, nisam u to vreme znao za The Purple Tape). Čudno, agresivno, a melodično, mračno, a energično. Ništa ne razumem šta pevaju. Promiču tu neki “Un Chien Andalou”, pa mutilation, pa majmuni na nebu… Nema veze, jako je dobro i ne mogu da ga pigeonholujem u ništa što sam do sada čuo. A i vrlo je fino leglo na late-teen “I wanna change/destroy/rule the world” mood.

Cease to resist, giving my goodbye.
Nisam bio na beogradskom koncertu. Sa TV-a se sećam Garažnog Geta i špice gde se čuo Debaser (kao i (I’ve got) A Catholoc Block - Sonic Youth). Na zadnjim koricama Ritma su izlazile reklame za 4AD izdanja. Throwing Muses, Cocteau Twins i Pixies. Sledeće godine JNA kupi sve živo, i sposobno i nesposobno. Kraj detinjstva, septembar, vojska, Pančevo. Uskoro izlazi i Bossanova, a drugar na poklon dobija Sonic Youth LP “Goo”. U prodavnici ploča vidim Morrisseyev “Kill Uncle”. Silni koncerti po Beogradu koje propuštam zarobljen iza žice. Mrak je počeo da pada.

Prithee my dear, why are we here?
Selim se za Beograd, počinjem studije arhitekture, počeo i rat. Sećam se fotokopiranog plakata za “Trompe Le Monde” na crnim vratima Black Door-a u zgradi JDPa. Nadirući grunge talas sam hop-cup preskočio. Grdni teenage angst sam preživeo sa The Smiths, a još jedan mi svakako nije trebao. Neblagonaklonost grunge-u je doprinela i veza sa klincem koji se ložio na Nirvanu i Pearl Jam. With all do respect, sve mi je to bilo uvezano sa rečima “plitko”, “jeftino” i “dosadno”. Tada već nepostojeći Pixies su mi bili retko parče mraka koji svetli.

Take me away to the nowhere plains.
Put između Beograda i Bečeja me je često nanosio u Novi Sad. U to vreme sam bio nesrećno zaljubljen u jednog tipa kod kojeg smo slušali ploče i pušili travu. Maglovito budalasanje je bilo začinjeno redovnim preslušavanjem čitavog Pixies opusa sa ploča. Nadrealnu loud-quiet-loud muziku sam konačno upotpunio i detaljnim pregledanjem svih omota. Total remek delo spoja slike i zvuka. Pixies sviraju, Vaughan Oliver dizajnira, a Simon Larbalestier fotografiše. Sve to zajedno je bilo neodvojivi deo mog post-adolescentskog odrastanja.

My blood is working, but my heart is dead.
Završavam fakultet i zatičem se u rupi u kojoj nikome ne trebam i ničemu ne služim. 4AD posthumno izdaje šta stigne. Malo živi snimci, malo kompilacije. Daj šta daš pored ona 4.5 kanonska albuma.

There’s a creature in the sky.
Pri poseti Bostonu idem u bezuspešnu potragu za reliktima. Rathskeller klub je odavno zatvoren, a u obližnjoj prodavnici ploča sekcija Pixies je prazna. (Detaljno opisano u Americana Tidbits No. 7, “U potrazi za drekavcima”). Niko ih se ne seća. Kao da nisu ni postojali. Dobro, to što su se oformili u Bostonu ne znači baš toliko koliko se misli. Ima tu podosta Kalifornije i srednjeg zapada. A ionako su uvek bili veći u Evropi, nego u rodnoj Americi. Pixies su bili vrlo kratak bljesak (na koji je bila nalepljena ona užasna nalepnica “alternative”) koji je navodno jako uticajan, ali kojeg niko nije mogao da iskopira.

Hope everything is alright.
2004te izdaju nekakav singl Bam Thwok i dešava se reunion koji sam ispratio preko dokumentarca iz 2006te pod nazivom “LoudQuietLoud”, a koji nađoh slučajno u sada zatvorenoj prodavnici ploča na St Marksu. Četvoro ljudi okupljeno zbog para i pretty much nothing else. Debela beba Francis je gadno na valijumu. Tenzija između njega i Kim Deal kao da nikad nije ni prestala. Ova na turneji priprema numere za The Breeders, Joey Santiago (jedini stabilna tačka benda, svira kao da je 1988.) radi svoje tezge, a Lovering je nakratko odvučen od svoje karijere mađioničara. Užasno tužno. Sva ta divna muzika koja mi toliko znači. I zašto ja gledam te ljude? Gasim DVD i palim iPod.

Chasing voices he receives in his head.
Na proputovanju kroz prašnjavu i osunčanu Kaliforniju sam dobio mnogo više Pixies vibe-a nego u Bostonu. U knjižari na Sunset Stripu u LA-u kupujem “Doolittle” 33-1/3 izdanje by Ben Sesario. Čitam na preskok dok se vozimo kroz pustinju Mojave i Death Valley. Autor davi Black Francisa vozeći se po Oregonu. “A šta znači ovo, a šta znači ono…?” Ok, pitao se i ja dosta puta i prekopao podosta da pronađem. Nemaju reči veze, tamo su jer dobro stoje. Nema tu poruke, u pitanju su dobre pesme. Pixies muzika vam ulazi (da izvinete) onako od nazad, overrajdujući racionalne filtere kao Lynchovi filmovi. Ne znate šta se desilo, ali osećate kompletnu sliku. I još je bolje ako se ne trudite da objasnite uopšte. Samo se prepustite.

All I’m saying, pretty baby.
Pri povratku u Njujork na ulici vidim nekoliko drljavih žutih plakata koji najavljuju “Doolittle” svirke povodom 20 godina od izdavanja. Manično tražim karte. Sve rasprodate. Nabavljam jednu po paprenijoj ceni od tapkaroša jer to nikako ne sme da se propusti. U međuvremenu su Pixies procurili i u ono što radim. Malo na Margine, malo na majice, malo na ilustracije… Na preskok čitam i potpisani primerak “Fool the World” (oral history of band called Pixies) kupljenu pre par godina. Vans je počeo da radi i model Pixies patika, a Minotaur je izdao 3kg težak dekadentno bogati box set sa svim albumima na raznim medijumima uz DVD raznoraznih snimaka i sav Oliver/Larbalestier artwork u knjizi. Stavljen je na deda mrazov spisak.

Black tear falling on my lazy queen.
Hammerstein Ballroom na 34. ulici, 25. novembar, sipi neka kišica. Grandiozna dvorana, gužva, tapkaroši… Ako ćete mainstream svirku idete iznad 14. ulice, ako ćete malo manje mainstream onda ispod 14. ili preko reke, one istočne. Ok, payback time. Zaslužili su. Crko mi upaljač i tražim šibicu od prvog pušača. “Man, are you excited about the concert? I am!”. “Yes I am. I remember when Doolittle was released”. “Dude, that’s so before my time!” O, da. To neko vreme prošlo i malo me steglo u grlu. Tweet pre koncerta: “Speaking of necrophilia. I’m going to see Pixies tonight. Doolittle gig.” 6:05 PM Nov 25th from TweetDeck, na šta gospodin Trklja posle još par tweetova odgovara “nemoj da budeš. sklopi oči i igraj. seti se hladnih noći, provincije, beznađa, rata. flip your wig ;)” 6:38 PM Nov 25th from web. Najgore je što sam se setio i sećam se i da me ubiješ ne mogu da zaboravim.

Look at me.
Ovo je bila treća njujorška svirka (napravili su te večeri još jednu posleponoćnu zbog potražnje). Na video wall-u počinje da se vrti “Un Chien Andalou”. Njih četvoro izlaze i Kim Deal najavljuje b-sides. Posle četiri numere kreće “Debaser”. Opet ona “I wanna change the world” energija, događaji se sami premotavaju, šta ćeš biti kad porasteš, biću kreativni rušilac, ako me ne ubiju… Posle toga kao i na albumu sve tone u mrak, onaj blistavi. Na “I bleed” je sve osvetljeno crveno i ja mahinalno zapušavam usta šakom, kao kad hoćete da povratite. Ja taj refleks imam kad hoću da se rasplačem. Užasno me je blam. Jelena sva sreća stoji ispred mene pa ne vidi. Malo se saberem i prepustim se vožnji kroz smrt, sex, destrukciju, kurve i finalno kopanje očiju. Najbolji način da vas ne pojede mrak je da vi pojedete njega.

The sound that the mother makes when the baby breaks.
Sve je to pristojno i kako spada odsvirano. Santiago i Lovering rade svoj posao, Deal “kao, ajde tu sam, šta sad”, a Francis se i dalje ponaša kao da je sam na sceni. Na “Here Comes Your Man” ide video omaž originalnom fake-lipsync spotu. Svo četvoro se beče u fazonu “what the fuck am I doing here?”. Na dva bisa sviraju još 6 numera. Malo B strane Doolittle singlova, malo razni hitovi. Into The White (B strana “Here Comes Your Man”) je ispao poduži sonični zid, a Velouria nije ni odsvirana. Posle par taktova Francis je prekinuo iz meni neznanih razloga, na šta je Deal uz osmeh odbrusila nešto što je zvučalo kao “šta je sad koji kurac???”. Ništa se vidim promenilo nije. Prešli su na Gigantic i završili sa Vamos. Izlazimo napolje.

Even there’s a reason, it’s silver, it’s gone.
Ujutro sedam na voz za Boston. (Nekoliko mesta od mene sedi Justin Kirk (Weeds, Angels in America), eto i linka ka Santiagovom soundtracku za Weeds.) Sledeći koncert je u Bostonu. Ne, ne idem i na taj. Silazim na stanici Route 128. Thanksgiving praznici kod Stivenove familije. Na stolu Boston Globe, a u njemu music gift guide i pola strane o Pixies/Doolittle koncertima. Pred kraj članka komentar Tanye Donelly: “It’s like divorced parents making some friendly allegiance for the sake of the kids.” Pokušaš da oživiš ono lepo i ponovo provariš ono gadno pošto zaboravljanje ne pomaže. You can run, but… oh, fuck all.

I break the walls and kill us all.
Dvadesetak minuta posle koncerta je počela prodaja limitiranog (1000 kom) CD izdanja kompletnog koncertnog snimka te večeri. Nabavio sam kopiju pod brojem 143. 28 numera (25 pesama) na dva CDa. Snimak baš ne može da se meri sa koncertom, ali je prilično dobar as far as koncertni snimci go.

“Just as in a great tragedy, the hero must get his terrible vengeance, the walls have to come down, and everybody dies.”
(E. Sisario, “Doolittle”)

fotografije sa Doolittle koncerata
http://www.flickr.com/photos/forklift/sets/72157622874604888/
http://www.flickr.com/photos/24817051@N03/sets/72157622748161539/
http://www.flickr.com/photos/dollsneerpiece/sets/72157622866099942/

*predviđeni, pa promenjeni prvobitni naziv albuma poznatog kao “Doolittle”

Ukus poda

Nisam nikad bio neki veliki ljubitelj koncerata iz nekoliko razloga. Nikad ne znam šta će da me sačeka. Nervira me čekićanje za karte i za početak. Veliku količinu telesa uz prateći body odour više ne nalazim primamljivim, posebno ako se narod okupio samo zato što je čuo da je to neki super bend. Stajanje pred binom mogu da opravdam samo ako ću da đuskam. Volim lepo usnimljenu muziku koju mogu po želji da slušam na dugme.
Ok, ima tih kvaliteta koji ljudi tako često ističu. Te živa energija, te druženje i za/polivanje pivom, te face na sceni i tome slično. Ermm, ne hvala.
Uglavnom idem na koncerte ljudi koji me baš baš zanimaju ili da overim neki mladu nadu, a beskrajno me ne interesuju stadionske atrakcije. (Sva sreća da niko od mojih ljubimaca ne može ni da priđe stadionu.) A posebno me ne interesuje “ajmo na neku svirku” random koncert kao ideja večernjeg izlaska.
A najviše me zanima kvalitetni višak u vidu buke koju nisam mogao da čujem na studijskom snimku. Da se razumemo, buka je više pitanje kvaliteta zvuka nego decibela, mada i u potonjima ima nešto. Neodoljivi kvalitet melodične buke za kojim uvek tragam je savršeno oličen u pesmi “Taste The Floor” benda The Jesus and Mary Chain, a sa albuma “Psychocandy”. Melodija umotana u fuzz/buzz/feedback/reverb, kao kad imate tek malo povišenu temperaturu (37.2 C), pa vam je onako prijatno nelagodno taman ispod bolnog praga. Glava vam pulsira, trnci vam mile po koži, ježite se, a slike se nekontrolisano roje u magli međ javom i međ snom. Veganski jedan natural high. (Analizom ovoga se bavio na last.fm žurnalu). Ima tu i Phila Spectora i Velvet Underground i bog zna čega još, ali to je sve bilo pre mog vremena. Glavna referentna tačka dole pomenutih koncertnih nastupa će biti JAMC, sveti duh svetog muzičkog trojstva u koje bih svrstao Sonic Youth (father?) i Pixies (son?). Braća Reid se nešto pomirili pre dve godine, pa malo nastupali, napravili novu pesmu, izdali lep box set “The Power of Negative Thinking” i kao to je to. Sve nešto čekam da se nakane snimiti novi album ili ne daj bože da naprave svirku, a da nije u pustinji. U desetogodišnjoj rupi od izdavanja poslednjeg albuma, pored konstantnog preslušavanja starih albuma i kopanja po raritetima našle su se i razne kompenzacije (zamena da se razumemo ne postoji). William Reid nešto pravio sa bendom Lazycame, pa onda Jim R i Lurie prčkali sa istomišljenicima u bendu Freeheat, a mlađa sestra Reid, Linda, uz bratsku pomoć uradila super album Little Pop Rock pod imenom Sister Vanilla. Tragalo se i za svim i svačim što podseća na divine JAMC zvuk i tako se našlo razne vanbračne dece amfetaminskih Isusa i Marije na lancu. Dok se braća ne nakane bastards će da posluže.

Crocodiles, A Place To Bury Strangers, Holy Fuck (23/05/09, Bowery Ballroom)

Crocodiles
Dva momka iz San Diega, Brandon Welchez i Charles Rowell, su prošli zasebno/odvojeno u poslednjih 7-8 godina The Plot to Blow Up the Eiffel Tower, Skull Kontrol, The Prayers… Skoro su izdali svoj prvi album “Summer of Hate” kao Crocodiles (po prvom albumu Echo and the Bunnyman). Pitchfork mu dao 4.1 pošto kao ne mogu ni da priđu zvuku koji prave No Age ili Wavves sa kojima su uterani u isti koš i zato što besramno skidaju JAMC. Da, i? Billboard i All Music Guide ih više vole. Kao i ja.
Postavka je opet posveta JAMC-u. Njih dvojica sami na jedva osvetljenoj sceni, a Welchez izgleda kao mešanac Jim Reida i Bob Dylana. Gitara, glas, a ostalo “s trake”. Nadam se da u istoj tradiciji neće trajati samo 10 minuta, pa još i uz nerede. Dobro, ipak je ovo 2009-ta. Svirka je trajala čitavih 20 minuta (album nešto jače od 30). Momci su pristojni, kako i doliči vremenu. Provejavaju Sucide i Velvet Underground (pa mi zazvučaše i kao The Black Angels), ali je moglo malo glasnije (ipak ima nešto u tim decibelima). Završavaju sa “I Wanna Kill”, naj-JAMC numerom. Nije bilo vremena za omiljenu mi 7-minutnu vožnju “Young Drugs”.
A Place to Bury Strangers
Već spominjani navodno najglasniji bend Gothama grada je bio lokalni doprinos Holy Fuck/Crocodiles turneji. Frontmen David Ackerman je ranije svirao u još jednom dragom mi MBV-influenced bendu, Skywave. Toplo preporučujem preslušavanje ovog proto-APTBS benda. (Imaju i nekoliko lepih Slowdive-like numera).
APTBS imaju sve ono gore 37.2 C navedeno, a uz dodatak novinarske fame. Bili su pratnja bendovima Brian Johnstown Massacre, MGMT (zašto, pitao bih ja), Black Rebel Motorcycle Club i The Jesus and Mary Chain (but of course). I glavni su razlog što sam uopšte posetio ovaj događaj. Velvet Underground/Warhol-like video projekcija po zamračenim siluetama članova benda i val prijatne buke su manje više za mene bili vrhunac. Bez uvoda, razrade i zaključka. Fino i konzistentno. I, avaj, prekratko.
Holy Fuck
Eksperimentalni kanadski bend vrlo blizak ukusu 00’s dvadesetogodišnjaka. Prave prijatnu (očajnog li epiteta) muziku, skoro za ples. Igranje analognim mašinama i sinkopirani ritmovi uz nerdy stav tako drag silesiji bendova preko East Rivera. Jedan od članova je, čujem, pobegao iz benda Enon. Iako su glavne “zvezde” večeri njihov nastup mi je bio više onako afterparty, a i ne prave my kind of noise. Vreme je za piće.

The Vandelles, Morning After Girls, The Warlocks (14/08/09, Bowery Ballroom)

The Vandelles
Iz redova najmlađeg naraštaja JAMC vanbračne dece, nastali merdžovanjem dva lokalna benda, Del Black Aloha i The Mercenary Band. Lepi, mladi, malkice zbunjeni (onako prigodno), ali dosta dobro prže. Debi album “Del Black Aloha” je za Evropu izdat na Spoilt Victorian Child etiketi koja izdaje i obećavajuću teksašku JAMC decu, Ringo Deathstarr. Za Ameriku izdali za Safranin Sound (The Vera Violets, Alcian Blue…). Sasvim obično osvetljeni (ipak su samo otvarači) otpržili su pola sata nečega što po novinama vole da zovu “noir rock ‘n’ roll”. Pored Taste the Floor momenta sam dobio i ne mali praznik za oči. Frontmen je mnogo zgodno i energično muško dete, a nikako za zaboraviti je i isto tako zgodna ženska ritam sekcija (Honey i Lisha). O njima bi još trebali čuti.
The Morning After Girls
Australijanci poznati svojevremno kao pratnja za Black Rebel Motorcycle Club (jedni od retkih JAMC “sledbenika” koje ništa baš nešto ne volim), Bryan Johnestown Massacre i Dandy Warhols. Muzika lagano na tragu onoga što tražim, prilično neupamtljiva tako da se dalje istom neću ni baviti.
The Warlocks
Neo-psycho hedlajneri iz Kalifornije koji popunjavaju onaj hipnotički Velvet Underground aspekt JAMC zvuka. Slušao sam ih uvek u paketu sa The Black Angels. Ne toliko buka koliko opet draga mi psiho vožnja tipa Jim Morrison priča sa gušterima u pustinji. Ima tu dosta i Kalifornije i Timothy Leary-a, a sve lepo spakovano za XXI vek i svirano u skoro totalnom mraku. Ovogodišnji album “The Mirror Explodes” nije baš sjajno prošao kod kritike (za koju nas uglavnom bulja zabole). Sve je to malo sporije nego do sada, pa sam morao da prisednem, ali i dalje vozi na pragu 37.2 C. Negde pred kraj su odsvirali i me-pleaser “Standing Between Lovers of Hell”.

Hope Sandoval and the Warm Inventions (10/10/09, Music Hall of Williamsburg)

Hope Sandoval and the Warm Inventions
Ovo je najbliže što sam uspeo da priđem JAMC-u. O eteričnoj gđici Sandoval se već sve dobro zna. Tri albuma sa Davidom Robackom u Mazzy Star su neo-psycho biblija koja se redovno preslušava. Sve se to malo razvodnilo sa novim bendom The Warm Inventions, ali ipak je u pitanju jedna od najlepših žena sa jednim od najlepših glasova ikada koju sam svojevremeno i slikao. Ne zaboraviti i njena razna gostovanja, a posebno na poslednjem JAMC albumu, kao ni vezu sa bratom Jimom. Izdali oni konačno i svoj drugi album i jako retka šansa da se Hope čuje/vidi/doživi uživo se konačno ukazala. Kalifornijska ružica retko drži koncerte i drži se podalje od javnosti u svom već bukvalno shoegazing, autističnom maniru.
Fotografisanje je strogo zabranjeno, a i na puštanje bilo kakvih zvukova se popreko gleda. Uglavnom polumrak sa par plavih svetala, a ona i dalje božanstvena i fragilna i u svojim ranim četrdesetim. Uglavnom stoji kao zbunjena školarica, pa okrene leđa publici kad se poduhvati ksilofona. Svirali su uglavnom ceo prvi album Through The Devil Softly, sa par numera sa prvog, Bavarian Fruit Bread (na kojem je obrađena JAMC numera Drop). Meditativno, a energično… baš ono što smo i tražili i očekivali. I pored višečasovne tonske probe, Sandoval se bunila da se ne čuje dobro (istina), a u jednom trenutku je na “Hope, we love you!” odgovorila sa “If you love me tell people to shut up.” Ooops, ruža pokazala bodlje, a opaska je onako uflekala fantastičan koncert.
Skandal se desio na sledećem koncertu na kojem je napustila binu nezadovoljna zvukom. Masa je počela da skandira Colm Ó Cíosóigu (članu legendranih My Bloody Valentine) da zasvira nešto od MBV. Posle pola sata su je umolili da se vrati, a ova je između pesama prokomentarisala “I’m a country girl. I hate New York!” To je ponosnim njujorčanima prelilo čašu, pa su neki ljudi počeli da izlaze. Ogorčenost nadrkanošću Sandovalove je najjezgrovitije sažeta u jednom tweetu Sashe Frere-Jonesa “Go the fuck back to wherever you’d rather be.”

The Black Angels, The Raveonettes (14/10/09, Webster Hall)

The Black Angels
Pominjani teksašani čije ime je direktno preuzeto od The Velvet Underground. Zvuče kao neko ko je za The Doors čuo preko Coppolinog Apocalipse Now. Čitav nastup bi se mogao opisati kroz zadnje scene ubijanja Kurtza iz pomenutog filma. Hipnotičko-šamanistički egzorcizam. Obasjani paklenim crvenim svetlom odsviraše pola sata, uglavnom sa mnogo boljeg prvog albuma “Passover” uz nekoliko me-pleasera. Zvuči malo čudnjikavo da oni budu predgrupa za The Raveonettes, ali tu je link JAMC/Velvet Underground. A i sa svojim toplim halucinantnim mrakom su poslužili kao odličan uvod u ceo koncert.
The Raveonettes
Ovaj danski par neguje više onu bubblegum stranu JAMC zvuka, ali nikako bez ironijskog odmaka. Promovišu svoj novi album “In and Out of Control”, a gitaristu Wagnera sam video na pomenutom Hope Sandoval koncertu. Svirka super profesionalno odrađena i zabavna. Onako kao prom night, veselo, lepo i mladalački uz eventualni leš zatrpan under the wall of sound. Taman nešto jače od sat vremena. Me-pleaser “Suicide” sa novog albuma i nekoliko hitova tipa “Aly, walk with me”. Verovatno jedina svirka bez ikakve zamerke.

Ostaje još treći član svetog trojstva, Pixies. Sledeće nedelje drže 4 Doolittle koncerta u čast 20 godina od izdavanja istoimenog albuma. Na šta će to da liči/zvuči videćemo u sredu. A izveštaj će da usledi.

—————————————————————————-
P.S.
Još nekoliko non-JAMC related koncerata, kao deo šestomesečnog koncertnog izveštaja.

Sonic Youth (03/07/09, United Palace Theatre)

Sonic Youth
O komornom nastupu Sonic Youth u Apple prodavnici u SoHo-u sam već pisao ovde (Buka u modli). iTunes su nešto i izdali Live EP sa tog nastupa. Prva “prava” svirka se desila ubrzo nakon toga u nadrealnom prostoru United Palace-a na samom vrhu Menhetna. U pitanju je stari Loewe bioskop iz tridesetih dizajniran u nekom hibridnom “orient meets art deco” stilu. Krajem 60tih se u zgradu uselila crkva, da bi odnedavno ponovo postao koncertni prostor. Malo je odalje (”You must take the A Train To go to Sugar Hill way up in Harlem”), ali se isplati.
Svirao se skoro ceo novi album, uz pre-Daydream Nation numere kao što je “Sprawl”. Sve cool i jako lepo i bučno izvedeno uz povremene apoplektične napade T Moore-a. Na poslednji bis su izveli “Death Valley 69″. Jedina reč koju mogu da upotrebim je “zastrašujuće” u, erm… najboljem smislu te iste reči. Pesma je i na snimku sa sve dementnim Lydia Lunch vrištanjem prilično uznemirujuća, ali ovo je bio nepatvoreni sonični horor. Opet taj divni spoj nelagode i čistog uživanja (Clive Barkerov sadizam nekako springs to mind).

The Ultimate Summer Beach Party, The B-52s (18/08/09, Governors Island)

The B-52s
The B-52s su i posle 30 godina nabolji party bend. Još bolje ako je party na plaži. Governors Island, ostrvce podno Menhetna i nekadašnja vojna baza se pretvorila u letnju izletničku destinaciju, a posetioci su namamljeni i koncertnim programom. Cassey Spooner (Fischerspooner) je nešto smarao za DJ pultom pre nastupa, pod nogama pesak, vreme toplo, a nebo se nešto preteće mrči. Pet matoraca svira samo crowd-pleasing numere (kad bolje razmislim SVE numere su im crowd-pleasing) ispresecane materijalom sa novog albuma. 45 minuta besomučnog đuskanja, znojanja i horskog pevanja… i onda je krenula oluja. Ona prava. Svi smo se zbili pod svadbarski šator i posle dodatnih 45 minuta čekanja da oluja stane bend je rešio da se ne vrati na scenu. Jebem ti ozlojeđenog jehovu koji je sad našao da piša po narodu. Spooner je nastavio da smara, a mi smo polumokri seli na trajekt za nazad gde se nastavilo pevanje onoga što se nije čulo.

Peaches (19/06/09, Music Hall of Williamsburg)

Peaches
Peaches izdala novi album, pa u promociju. Akt uvodnog artiste je počeo da obećava dobar provod. Matora striperka pokupljena sa ulice peva karaoke. Vrhunac su bile upaljene šibice zabodene u bradavice. Bring it on! Drums of Death posle nje je nevredan pominjanja. Novi album Peaches “I Feel Cream” je onako više eratični hip-hop nego što je electroclash (favorites: Show Stopper i More). Ja uvek očekujem “Teaches of Peaches”. Kanadska učiteljica je vrhunski performer i svaki show je, pa… show! Menjanje kostima, pentranje po balkonima i publici i odlična izvedba. E sad, taj novi album i nije nešto što može da se pretvori u kontnualni DJ set uz koji može da se đuska duže od 15 minuta. Stvar su spasili hitovi kao što su “Lovertits” i “Fuck the Pain Away”. Počeo sam malo da se brinem kad su krenule da me bole noge od stajanja i da me hvata dosada.

Sleepy Sun, Bridezilla, Autolux (14/09/09, Bowery Ballroom)

Autolux
Debi album ovog kalifornijskog benda, “Future Perfect”, uopšte nije loš. Onako jedan r’n'r, pa su sarađivali sa UNKLE, pa ima tu svašta lepo za čuti. Ona dva uvodna benda se ni ne sećam. Autoluxov nastup ne nudi nikakav bitan višak u odnosu na snimljeni materijal. Lepo je to sve izvedeno i prilično neupamtljivo, osim fenomenalne bubnjarke. Par numera sa predstojećeg albuma koji se odlaže već mesecima i to je to.

Dead Weather (17/07/09, Terminal 5)

Dead Weather
Mega hibrid grupa koju predvode Alison Mosshart (The Kills) i Jack White (The White Stripes). Ako uzmete kvalitetne sastojke jednog i drugog (a verovatno i The Queen of Stone Age i The Raconteurs) trebalo bi da se dobije nešto prilično dobro. Ja sam bar očekivao neke PJ Harvey tragove od The Kills Mosshartove. Nastup je ispao jedan od najgorih koncerata na kojem sam ikada bio. Prenapučeni trendi prostor na tri nivoa pun bele dece iz najsrednje klase koja se lože na r’n'r, a uz nadrkane izbacivače i sve ostalo. Na sceni neko beskrajno dosadno rokenroliranje. Zbir je samo ponudio manjak. Trebalo mi je biti sumnjivo u startu kad mi je najslušljivija numera bila obrada Numanove pesme “Are friends electric”.

fotke sa koncerata na
http://www.flickr.com/photos/macasev
The B-52s
Sonic Youth

link ka originalnom članku >>>

Buka u modli*

Juče je i zvanično pušten u prodaju (lično, željno iščekivani) novi album Sonic Youth pod nazivom “Eternal”. Dobro, nije baš neko iznenađenje. Album je strimovan na nekoliko mesta već nedeljama, a numera “Sacred Trickster” je odavno već ponuđena za besplatan download. O samom albumu samo kratko (recenzija ima na sve strane, pa ih čitajte kod ljudi kojima je pisanje posao). SY su se konačno otarasili Geffen Recordsa i prešli na Matador. Meni na albumu fali malo one prljave buke iz njihovih izdanja 80-tih, ali to im fali već skoro dvadeset godina, pa onda ništa. I dalje je to energično i kakofonično i prijatno bučno. Onako nastavak “Sonic Nurse” (2004.) i “Rather Ripped” (2006.) i sva sreća izbegnute dosadnjikave meditacije sa “NYC Ghost and Flowers” (2000.) ili “A Thousand Leaves” (1998.). Prženje meni najviše liči na “Dirty”/”Goo” što znači da uz to može i da se igra. Ništa novo, ali novo i ne očekujem. Samo da rade to što najbolje znaju.
Lični favoriti: “Sacred Trickster”, “What We Know”, “Malibu Gas Station” i “Massage the History”. “Antenna” obećava da bude “hit”. Ceo album za preslušavanje na iLike.
Što bi rekao jedan lik na Twitteru “Sonic Youth. So good for so long.”

U ponedeljak ujutro sam na SY Twitter feed-u našao info o džaba koncertu (povodom izdavanja novog albuma) u Apple prodavnici u SoHo-u i odmah u panici izleteo iz kuće da si pribavim pass. Krmeljiv i nezapran sam seo na bicikl i sjurio se u SoHo u strahu da se red za čekanje protegao oko čitavog bloka posle samo sat vremena od objave svirke.
Nikog živog. Džaba histerišem. Hipsteri verovatno ustaju kasnije, starija ekipa verovatno još ne koristi Twitter, a pošten svet verovatno ima pametnija posla u ponedeljak pre podne. Posetioci uglavnom kupuju Apple gadžeteriju, a u ćošku sedi smoreni momak sa hrpom propusnica. Pored okovratne obavezna je i okoručna koju moram da nosam do koncerta kao wedlock.

Da, Apple prodavnica i da, SoHo (skladišta pretvorena u uber-posh kraj). Pa dobro šta sad. Fenomen križanja korporativne i indie kulture sam očešao opet na primeru Sonic Youth i njihovog kompilacijskog izdanja za Starbucks (Americana Tidbits No.15). Ipak se svaki put iznenadim (čitaj: zgrozim, pa onda iskopam neko logično objašnjenje). Uobičajeni sterilni Apple enterijer, nekakvi predizajnirani ljudi kupuju predizajnirane komade plastike (ok, i ja sam iskoristio priliku da zamenim crknutog miša), a u zasebnom redu se čekića za nastup. Nasmešeni domaćin nas obaveštava strpimo još malo i da nije dozvoljeno snimanje i fotografisanje. Iliti, to što ste verovatno kupili u našoj prodavnici u istoj ne možete da upotrebite.

Prostor prima oko sto ljudi koji su lepo posednuti u stolice, a meni zapalo lepo centralno mesto. Čitam The New York Times na iPhone-u (cionisti se bune kako Obama nije dovoljno spomenuo jevrejsko pitanje u svom istorijskom obraćanju muslimanskom svetu, prikupljaju se ostaci srušenog Air France aviona, Times Square zatvoren za saobraćaj, terorizam u Nemačkoj…) i twitterujem gluposti dok čekam da svirka konačno krene. Domaćini rešili da nam prekrate vreme svojim novim super kretenskim Mac Vs. PC reklamama. Nikad mi neće biti jasno koji je bolid rešio da napravi image shift od “cool/sleek” ka “funny/geeky”. (Da, da, znam. Reklamira se operativni sistem, a ne hardware… ali ipak.). O ovome bi moglo još, ali tu smo zbog SY. (Korporacijski imagery evo preti da proguta čak i ovo malo teksta o Sonic Youth.)

Petorka izlazi tu na par metara od mene (kao da su mi na gajbi) i bez ikakvog uvoda svira 2/3 novog albuma. I dalje izgledaju bolesno mlado (opservacije na tu temu imate na Americana Tidbits No.16, prošlogodišnji SY koncert) i sviraju kao da imaju 25. Izvedba besprekorna i sa onim dodatkom talasa buke koji nikako ne možete da doživite na studijskom snimku. Čisti RnR, a podosta i pop. Malo mi debilno što sedim u udobnoj fotelji (ok, vibracije po sedalu i nisu tako neprijatne) umesto da skačem i urlam, ali daj šta daš. Po koji posetilac krišom podiže svoj Apple aparatić da uslika indie overlords. Moj foto prilog vidite. (Mogao bih sad i o tome kako iPhone ima najgoru kameru ikada.) Izlaze na jedan bis i sviraju “Hey Joni” sa Daydream Nation. Sve u svemu 45 minuta. Odlično za besplatan nastup, ako se zanemari izloženost korporativnim porukama.

Ništa to meni zapravo nije smetalo. Sonic Youth su za skoro 30 godina uspeli da se obaviju u takvu auru da mi se čini da ništa ne može da im uzdrma “e, mi radimo šta hoćemo kako god okreneš”. Dovoljno je videti (ah, obožavanu) Kim Gordon kako blaze/whadafuck/dementno bulji u nešto iza naših leđa i sa stavom “nemam pojma gde sam, ali da vam odsviram”. Ni Geffen im nije ništa mogao, a kamoli tu neki Starbucks/Apple. Taj svoj bubble nose svuda sa sobom i mogu komotno da sviraju posred WalMart-a međ’ izbezumljenim domaćicama, ja bih opet izašao hipnotisan sa koncerta sa potrebom da urlam po ulici.

So good for so long.

“What’s it like to be a girl in a band?
I don’t quite understand
That’s so quaint to hear
I feel so faint my dear”

PS - Negde početkom jula planiraju redovan koncert. Javim se onda još jednom uz konkretniju lično/istorijsku elaboraciju sopstvene opsesije ovim bendom.

*(za fazon iz naslova je odgovoran Luke (čita se po Vuku, ne kao Luke Skywalker))

link ka originalnom članku >>>

Pevanje iz vagine

Ok, trebalo je da bude “Pevanje iz pičke”, ali kao ‘ajde da ne bude baš u naslovu.

Jako volim ženske vokale i “female vocalists” tag je treći po frekventnosti na mom last.fm profilu. Žene vas vozaju u emotivne predele gde samo one mogu da vas odvozaju, a i ima nešto u ženskom glasu što je kao stvoreno… pa, za pevanje. Kreće se u spektru o kojem muškarci mogu samo da sanjaju. Bolna tugaljivost Billie Holiday, čvrstva toplina Elle Fitzglerald, halucinanto dreamy vokal Hope Sandoval (Mazzy Star), atonalno recitovanje Kim Gordon (Sonic Youth), perfektan party match Cindy Wllson i Kate Pierson (The-B52s), nadrealni kapaciteti Elizabeth Fraser (Cocteau Twins), next door girl Kim Deal (Pixies, Breeders), predivno medeival vrištanje Mirande Sex Garden, promukli goth Siouxsie Sue, country noir Neko Case, lepljivo devojački glas Harriet Wheeler (The Sundays)… Lista je odugačka i koga baš zanima neka overi sadržaj pomenutog tag-a.

Ima taj neki kvalitet koji mogu da opišem samo kao pevanje iz (izvinjavam se još jednom) pičke. Prvo zato što vagina zvuči previše sterilno i klinički, a drugo, nije onako vagina dentata preteća u fazonu “e sad ću da vam odgrizem kite, svinje mizogine”. Više je iskreno i ogoljeno, toplo i vlažno i puno neke sirove primordijalne energije. Najbolje što žena može da mi dočara kako je to biti žena. I najbliže što sam ikada stigao u kontaktu sa ženama. (Blamantne pokušaje ne računam). Pomenutu frazu sam uglavnom upotrebljavao za PJ Harvey, i to uglavnom za prva dva albuma. Kao da su joj usta zamenjena pomenutim organom. Ima tu raznog fem kukanja o krvavljenju i napuštenosti i “It’s A Man’s Man’s Man’s World” neravnopravnosti. Sve to stoji i poštujem ja sve to, ali nije ključno. Ključno je kako žena može da me penetrira kroz uši. I da posle hoću još.

Drugi put mi je fraza pala na pamet kad sam čuo Amandu Palmer. O njoj i njenom nekadašnjem bendu The Dresden Dolls sam već piskarao (Americana Tidbits br.5 i br.18.). Brechtian punk vodvilj koji je vešto uspeo da izbegne nalepnice goth i neo-folk, ali dobija generalni tag dark cabaret (jel’ bio neko na The Tiger Lillies u Beogradu?) koji ni slučajno ne treba lepiti na bendove kao što su Beirut, DeVotchka, Gogol Bordello i slične meni ne baš drage (stvar je ukusa, jel’te) NemanjaKusturica/gypsy/trubači/terevenka bande.

Amanda Palmer je u petak imala koncert u Webster Hall-u, popularnoj i od skora redekorisanoj multipleks stanici za zabavu u East Village-u Gotham grada. Bizarni “kristalni” lusteri, teatarska atmosfera, faux otrcanost, gargojli i overall “haunted” look. Svirku su otvorili Walter Sickert & THe ARmy of BRoken Toys. Lepo, malo, kamerno i dovoljno kratko. Binu su preuzele sestre Boekinbinder iz “Vermillion Lies“. Dve ljupke i lutkaste devojane koje sviraju morbidne cirkusko-vodviljske poskočice. Izdale i novi album “What’s in the box?”. Toplo preporučujem i prethodni, “Separated at Birth”. Iz meni nepoznatog razloga neposredno pre Palmerove nastupaju “The Builders and the Butchers“, 5 momaka koji sviraju grobljanski, ali vrlo energičan alt-country. Frontmen vrlo sladak i podseća na Grant Lee Phillipsa (ne likom, nego delom), ali je nekako prekinuo taj prijatan feminin-ka-androgin tok čitavog događaja.

Palmer je u skladu sa naslovom svog albuma “Who Killed Amanda Palmer” izneta na scenu obučena kao corpse bride. Zgodna i raščupana, sa dlakama ispod pazuha i neverovatno dobrim dekolteom na krinolina-like haljini otvara koncert otvaračem sa albuma, “Astronaut: History of nearly nothing”. Svirka u Brooklynu od pre dva meseca je bila onako barska. Ona i klavir teško da mogu da reprodukuju bogatu (možda i preteranu) produkciju sa albuma. Ovde ja opet vidim samo nju i klavir. Do vraga, ovo će sad stvarno biti kamerno kling-klang. Ne lezi vraže, samo uz pomoć furioznog pijanisanja, glasa i u naslovu pomenutog organa uspeva da nadomesti sve gudače, horove, gostujuće muzičare i ine parafernalije. Za teatarski deo se pobrinuo Danger Ensemble iz Australije koji je za džaba prati na kompletnoj promotivnoj turneji. Lyndon Chester iz istog plesno-teatarskog ansambla je ponekad prati na violini i uspešno zamenjuje violončelo Zoe Keating sa albuma. “Simon Says” (lepa i tužna posveta Velvetima), “Apmersand” (nemogućnost da se bude u paru), “Strenght Through Music” (posvećeno Columbine upucavanju, a snimano za vreme Virginia-Tech masakra), pa “Guitar Hero” (video igre i rat u Iraku) izveden na plejbek i uz air guitar koreografiju, “Google Me” napisana u paru sa Neil Gaimanom sa kojim je napisala i knjigu “The Big Book of Who Killed Amanda Palmer”. Pa onako ispresecano nekolikim The Dresden Dolls favoritima “Mrs. O” (tragična pesma o poricanju), “Coin Operated Boy”, “Half Jack” i moja omiljena “Backstabber”.
Kad kuka onda ne cmizdri, a kad se veseli onda se zajebava. A sve prikucavajuće energično i do daske (jaja?).

Pošto noćni klub u podrumu počinje sa svojim programom negde oko pola jedanest vreme je da se i ovo pritera kraju. Prvo lagana ukulele cover verzija “Creep” od Radiohead uz horsku pratnju publike. Obećao sam sebi da ću izaći sa koncerta ako bude nešto svirala od njih, al’ šta sad. I za kraj nekakva scary dance verzija “Coin Operated Boy” sa trake. Negde nasred koncerta se sprdala sa “mainstream”-om lipsinkujući “Umbrella” od Rihanne sa sve MTV-like plesnim nastupom. To me malo podseti na činjenicu kako je na svom solo projektu pristala na neke kompromise kao što su prebogata produkcija i upeglani video spotovi, pa mi je Rihanna ironija malo otužna. The Dresden Dolls su imali svoju stabilnu armiju poklonika i prilično beskompromisan stav. Očigledno je došlo vreme da se neki računi ponaplaćuju iako u Njujorku uspeva da skupi samo par stotina ljudi. Idemo dalje. Samo ne u pravcu Goldfrapp koji su posle božanstvenog “Felt Mountain” albuma skliznuli u popularni electro humpa-cumpa. Pomenuti organ ostaviti lepo au naturel, neobrijan i pevati kroz njega direktno iz iznutrica.

Posle svirke sam se osećao prijatno pojeban sirovom energijom, pravo iz pičke.

---

Fotke:
Flickr
FaceBook public album

---

further reading:
www.amandapalmer.net
www.whokilledamandapalmer.com
www.wkapfm.com
www.dresdendolls.com

---

Amanda Palmer videos (11 komada)… gledati onako po redu. + snimak sa barskog nastupa u Brooklynu.

---

Hate list (za svaki slučaj):
- Gudmundsdottirova ima neosporno neviđene vokalne kvalitete, ali je isto tako neviđeno dosadna.
- Laurrie Anderson je da citiram ogorčenu posetiteljku koncerta “(what a) midwestern fake”.
- Diamanda Galas
- Tori Amos
- Sinead O’Connor

---

Ko je uspeo da stigne do kraja ovog posta, a javi se prvi (i zanima ga/je), dobije od mene CD “The Builders and the Butchers”. Slučajno sam dobio jedan viška.

link ka originalnom članku >>>