It’s so fucking obscene

It’s better than a sex scene and it’s
So fucking obscene, obscene, yeah
“Mobscene” - Marilyn Manson

Slavoj Žižek se u svojoj najnovijoj knjizi “First as tragedy, then as farce” bavi na manje-više očekivan način ideološkom situacijom s kraja prve dekade XXI veka. Naslov je preuzet iz Marksovog aneksa Hegelovoj tvrdnji kao se veliki istorijski momenti ponavljaju dva puta. Jednom kao tragedija, a drugi put kao farsa. Uz opet dodatu Marcuseovu napomenu da to drugo farsično ponavljanje može biti strašnije od onog prvog tragičnog.
Pad berlinskog zida 1989. je označen kao pad komunizma, kraj hladnog rata i kao pobeda liberalne demokratije, bar u Fukuyaminom Kraju Istorije. Liberalno-demokratski kapitalizam je prirodno stanje društva. Kao drugu istorijsku tačku u razmatranju, uz nezaobilaznu 9/11 stanicu, Žižek uzima finansijski meltdown iz 2008.

U prvom delu knjige se bavi pokušajem demaskiranja ideoloških mehanizama kapitalizma kao ustanovljenog “prirodnog” poretka koji nema alternativu. Od toga da se i sam socijalizam koristi u spašavanju kapitalizma na primeru bail-outa General Motorsa. U pitanju je simbolički temelj američkog sistema i ne može se tek tako prepustiti kapitalističkom zakonu tržišta (!) i tu utrčava država da spase stvar. Do činjenice o izdvajanju 700 biliona $ za spašavanje bankovnog sistema, dok je planirani fond za pomoć poljoprivredi III sveta od strane međunarodne zajednice 22 biliona $ (do sada je izdvojeno 2.2 biliona $). Višestrukost raznih izbora kojim smo bombardovani na primer samo maskira nedostatak izbora kada se radi o fundamentalnoj strukturi društva u kojem živimo. Konstantan pritisak da nešto izaberemo nas čini nemoćnim da uopšte krenemo da mislimo šta želimo i šta nam treba. Naterani smo da živimo KAO da smo slobodni.
Juče se baš stojim u prodavnici ispred police sa toalet papirom i vrtim po glavi koji sam kupio prošli put, jel sa tri ili četiri sloja, jel mi treba onaj extra ili je regularni dovoljan… Brisanje bulje kao suštinski egzistencijalni problem.

Nije u pitanju samo mapiranje i listanje simptoma, nego i traženje krivca. U istoriji slobodnog tržišta koje pisano u šok talasima (Naomi Klein) levica nikada nije ponudila nikakvo kvalitetno rešenje, a pad narodnih demokratija je viđeno kao poraz neautentične vizije socijalizma. Pogrešno pročitani Marks, koliko i loše pročitani Le Korbizije pri planiranju Novog Beograda. Kriva je levica zbog čije se neaktivnosti/nesposobnosti na primer dešava i eksplodiranje ultra desnih snaga. Ili Benjaminova ideja o tome da fašizam okupira neokupirani prostor propale revolucije. Iz tog ugla je zanimljivo Žižekovo relativističko pozicioniranje političkog kompasa. Za liberale u centru i krajnje levo i krajnje desno su različite forme istog totalitarnog ekscesa. Za Levicu prava alternativa leži između same sebe i liberalnog mainstreama. Krajnja desnica je samo anomalija. Slede tu i razni recepti za spašavanje levičarskih ideja i kako videti kroz roze ideološke naočare. Kao i činjenica da se nalazimo u situaciji da samo zamišljamo da ne verujemo u ideologiju/e. Knjigu toplo preporučujem za čitanje i prevođenje.

U svom rezonovanju Žižek često koristi opsceno i kao epitet i kao sredstvo. Za vreme čitanja same knjige isplivale su mi razne (naočigled nasumične) tačke zgrušane opscenosti vremena sadašnjeg (ideološki ofarbanog kao liberalna demokratija + kapitalizam), a kroz sredstva i mehanizme (možemo se i složiti) vladajuće ideologije. Kad kažem opscenost ne mislim na pornografiju. To je ipak jedan iskreni i čisti žanr. Više je u pitanju ta jedna psihoanalitičarska dimenzija na koju i Žižek računa (kao kad uhvatite mamu i tatu da se jebu). Suštinski i duboki osećaj odvratnosti, iščašenosti i nelagode. Nešto što se razlikuje od bazične ljudske gluposti, licemerja, zlobe… dopišite sami. Opscenost sistema i ideologije. Ovaj put ideologije kapitalizma.

A. Prva tačka je upravo Žižekovo predavanje održano u Cooper Union-u povodom izlaska knjige pre jedno mesec dana. Red za ulazak sa kartama je bio oko celog bloka, kao da Madonna gostuje. Razni aktivisti, levičari i spasioci kitova su delili svoje flajere, a ekipa je uglavnom studentsko-progresivna, salonsko-levičarska. Predavanje je bilo opet očekivani stand-up teoretski show (možete ga videti u 6 delova na YouTube-u). Opscenost koju Žižek često pominje sam čuo pravo from the horse’s mouth. Jasna je meni njegova zabavljačka strategija, kao i činjenica da se stvari lakše progutaju ako se umoče u šećer, ali neke stvari su davno prestale da mi budu smešne, bez obzira na moju ličnu sklonost ka humoru. Što reče Jelena Đurović u jednoj emisiji Agit-Popa povodom grandioznog dolaska Biljane Plavšić u Beograd, nema tu više mesta kempiranju kao ha ha hi hi, baš je to zabavno na taj jedan bizaran način. E, pa nije. U tom kontekstu se uvek setim svog nekadašnjeg zgražavanja nad skrivanjem druge knjige Aristotelove Poetike koja se bavi komedijom, a u romanu “Ime ruže” Umberta Eca. Knjiga (i smeh koji ona propoveda) ne samo da je bila opasna, nego je i pretvorena u otrovno oružje. Kako slepi otac Jorge kaže: “Laughter kills fear, and without fear there can be no faith, because without fear of the Devil there is no more need of God.” U poslednje vreme nekako bar malkice verujem slepom monahu, pošto smeh može da maskira vrlo opasne stvari. Pa neke stvari više nisu ni zabavne ni smešne. Dakle, mehanizam samozaslepljivanja uživo i na mestu odakle je kritika istog i potekla.
Posle predavanja ispred zgrade zatičem gužvu koja čeka da Elvis napusti zgradu sa sve policijskim odredom. Valjda da sprovedu primadonu i zaštite je od razularenih fanova. Sve zajedno jedno bizarno ponavljanje modela svetih medijskih krava. Da li je to kritičko podrivanje ideologije iznutra (kao eto sad se zajebavamo) ili blatantno korišćenje modela koji kritikujemo? Ne znam, kažite vi meni.
Po povratku kući na vestima saznajem da je policija bila prisutna zbog navodne dojave o bombi. Sve zajedno smrdi na publicity stunt. Jes’, desničari se zaputili u gnezdo razmaženog liberalizma u Njujorku da dignu Žižeka, od strane medija proklamovanog najopasnijeg mislioca, u vazduh.

B. Pre par dana gledamo HBO dokumentarac Outrage, o gay političarima (uglavnom republikancima) koji tokom svoje čitave karijere glasaju protiv LGBT prava. Gde ćeš goreg neprijatelja homoseksualaca od homoseksualaca samih. Osvrnuti se samo na homo-erotiku srpskih navijača i hate-mongering SPC klera, kao i na logiku “najbolji način da dokažeš da nešto nisi je da to nešto satreš”. E, pa kurac.
U Americi postoji već oduža lista respektabilnih family values što kongresmena i što senatora koji su uhvaćeni in flagranti sa drugim muškarcem i to je sad već stvar lokalnog humorističkog folklora. Većina tih političara je glasala protiv gay brakova i protiv finansiranja AIDS istraživanja. Mnogo ljudi je stradalo zbog takvih odluka i čitava situacija zaslužuje veliki pečat “opsceno”. Razni LGBT blogeri su pokušali da razotkriju i ozbiljnije proanaliziraju takvo ponašanje, pošto se mehanizmi vladajuće ideologije, mainstream mediji, time ne bave ili se bave na taj jedan šaljivi način. Jedan drugi vid opscenosti ovakve situacije je meni privukao pažnju. U filmu je kao good guy prikazan bivši guverner New Jersey-a, James McGreevey koji se posle 15 godina političke karijere outovao kao gay. Slika i prilika iskrenosti, saosećanja, šmrcanja pred kamerama sa sve bivšom suprugom koja eto to sve razume i podržava. A sve opet unovčeno kroz memoare pod nazivom “The Confession”. Stiven je samo u jednom trenutku prokomentarisao “A gde si bio do sada?” Pa gradio sam život u skladu sa pravilima (ideološke) igre. Pod maskom zaradiš novac, slavu, prestiž i kad stigneš do stepena nedodirljivosti možeš sebi da priuštiš i iskrenost, k’o Đilas, onda kad ne boli. U čitavom pokretu za LGBT prava postoji nebrojeno mnogo ljudi koji su tu nešto radili i borili se za prava i čiji su prijatelji umirali od AIDS-a, ali oni ostaju uskraćeni za spotlight jer ne igraju po pravilima. Što bi rekao Roy Cohn u “Angels in America”: “Ja nisam homoseksualac. Ja sam heteroseksualac koji spava sa muškarcima. Homoseksualci su oni jadnici koji ne mogu da proguraju usrani zakon o svojim pravima.”

C. Opscenost celebrity mehanizma je zasebna jeziva priča. Posle određene količine novca, moći i slave postaješ nedodirljiv i većina nekih bazičnih etičkih pravila više ne važi. Sveti fetiš u koji će masa da projektuje svoje snove o “pursue of happiness”, jer to je ono za čim SVI moramo da stremimo. Primera ima naravno bezbroj, a za oči mi zapada slavljenje Michaela Jacksona, prilično poremećene jedinke koja je bila sklona pedofiliji. U Srbiji se svete pedofilske krave recimo čuvaju iz drugog ugla, ali je mehanizam isti. McGreevey može da ćuti 15 godina na jednoj vrlo uticajnoj poziciji i i posle kao nikom ništa, kao hrabar eto čovek. Čekaj bre malo…
Ako si za ulogu svete krave onda izaberi entertainment ili politiku i voila. Stefan Sagmaister, uticajni njujorški grafički dizajner je na pitanje kako je to biti slavni dizajner odgovorio sa: “Pa isto koliko i biti najslavniji vodoinstalater.”
Ipak, i u nespektakularnim profesijama možete biti sveta krava. Shepard Fairey, grafički dizajner do sada poznat po svojoj street art grafičkoj kampanji Obey (gde je kao glavni nosač korišćen rvač André the Giant) je postao još poznatiji po svom, sad već svuda prepoznatljivom plakatu Baracka Obame. Kad se nađeš visoko onda mnogi naravno pokušavaju da te upucaju. Can of worms je otvoren povodom sudskog slučaja gde je Fairey za plakat bespravno upotrebio fotografiju čija prava pripadaju Associated Press-u. Potežu se skupi advokati, optužbe padaju sa obe strane, a sveprisutna ikonička slika optimizma i nade dobija jedan truli undertone opet u skladu sa mehanizmima vladajuće ideologije. Stvar bude još gora pošto je Fairey brisao fajlove i lagao da bi dobio proces. Dizajnerska gilda je poznata po tome da voli da čačka po tome ko je šta i od koga ukrao. Često tu ima samo neznalačkih gluposti (pitanje citata, uzora i krađe su jedna velika i zasebna tema). Slučaj Sheparda Faireya se čini ipak kao jedan od onih ekstremnih i očiglednih primera gde je umetnik izgradio čitavu karijeru na plagijatu. Mark Vallen se pozabavio detaljnom vivisekcijom njegovog rada ovde. Preporučujem da se detaljno pogleda, koga zanima. Aproprijacija tuđeg dela je jedna vrlo legitimna forma stvaralaštva i nema tu ništa novo. Videti na primer slučaj fotografa Richarda Prince-a u NY Times članku gde jedan drugi fotograf, čiju je fotografiju Prince preuzeo (prefotografisao), razmišlja na temu. Kod Sheparda Faireya ima jedna vrlo gadna nota koja se uklapa u ovu priču o opscenosti ideoloških mehanizama. Motivi i crteži koje je Fairey bukvalno precrtao (za majice, torbe i grafike) bez da je napomenuo odakle je precrtao su uglavnom iz istorijskog fundusa aktivističkog, propagandnog i političkog plakata. Ima tu onako nasumično svega i svačega. Zapadaju za oko recimo precrtani kubanski plakati zbog kojih su autori bili ubijani ili portreti “Black Panthers” aktivista koji završavaju kao pomodni T-shirt motiv. I ne postoji tu nikakav dodatni edge. Kao kada biste zaklali sliku i leš stavili na majicu. Transformacija revolucionarnih, političkih i inih slika u pop-konzumeristički proizvod opet nije nova stvar. Levičarske slike se lako pretvaraju u kapital (kapitalizam je inače sklon proždiranju levičarskih ideja), ali mi se čini da ipak postoji crta preko koje se zalazi u čisto opsceno. Količina moći i novca stečenih na ovakvom načinu rada Faireyu daje dovoljno slobode da najmi skupe advokate i da zadrži svoju auru nedodirljivosti. Jebite se svi, kad se gadite na pravila igre.

D. Čitava afera oko Sheparda Faireya je prilično uzburkala stručnu dizajnersku javnost. U međuvremenu su se desile tu neke velike retrospektive njegovog rada, Obey kampanja je zaživela u luksuzno opremljenoj knjizi, a ne mali broj autoriteta je već napisalo ode i pohvale o dotičnom dizajneru… i kao oops, šta ćemo sad? Pa ništa. Ćutaćemo. Kao i u slučaju General Motorsa, pravićemo se da se ništa nije desilo i gledaćemo da zadrižimo ustanovljeni simbolički poredak po svaku cenu. Taj poredak sad kaže da je Barack Obama dugo čekani mesija i ta se slika ne sme ni po koju cenu zaprljati. I nikako se ne sme dati dodatna municija od besnila obolelim republikancima. I svakako ne tamo nekom brljotinom oko bespravno korišćenih slika. Etika, istina, integritet sa jedne strane, a sa druge očuvanje poretka. Izbor je nekako, čini mi se jasan.
I tu stižemo do preslavljenog i preobožavanog mesije samog kojim se Žižek u pomenutoj knjizi bavi na dvadesetak strana. Obamina pobeda je nešto što je obradovalo ceo svet. Ne zbog toga što se nešto neverovatno desilo, nego zato što smo svi uvideli da su neverovatne stvari moguće. Čovek mlad, pa crn, pa vitalan, pa pametan… stvarno slika jedna koju smo željno iščekivali. Afirmativno pominje i ateiste i ne-straight građane, koristi dijalog umesto pucanja, reformiše zdravstvo, raspušta zatvore… U vreme zanosa njegove kampanje neretko sam slušao komentare iz diplomatskih krugova kako bi Hilary bila bolji kandidat pošto između ostalog žena jako dobro poznaje sistem i mnogo je pragmatičnija. Obama ima svoje Martin Luther King nadahnute govore, ali nikako da se u svemu tome oseti neka supstanca. Što kaže Žižek, nada je lepa reč, ali nada u šta? Čemu se to tačno nadamo, gde smo to tačno krenuli…? Obećava se radikalni raskid sa praksom George Busha mlađeg, ali se praksa nastavlja. Rat se premešta, a obećava se humanije lice američke imperije koja ipak ostaje imperija. Sa stanovišta ideološkog razmontiravanja ili bar promena kako Ž kaže Obama može da se ispostavi kao jedan od najkonzervativnijih američkih predsednika. Neko ko je svojim “radikalnim” i “revolucionarnim” potezima učinio sve da sačuva poredak onakavim kakav jeste. Opscenom momentu doprinosi i naravno dobijanje Nobelove nagrade čiju je suštinu nabo Michael Moore: “Congratulations Mr. President, now please earn it!” (Ova priča bi mogla komotno da sklizne i u priču o Mooru samom koji je postao nedodirljiv koliko i nekadašnji subjekti njegovih filmova.)

E. Francis Fukuyama je posle pada berlinskog zida objavio kraj istorije i početak jednog postideološkog doba. Stiglo je vreme najprirodnijeg poretka stvari, liberalne demokratije. Navodna neideološka priroda kapitalizma je po Žižeku ideologija u svojoj čistoj formi, a mi smo toliko fascinirani opscenošću da i ne vidimo to u šta stalno gledamo. U to se sasvim fino uklopila dvadesetogodišnjica od rušenja zida. Ima nešto jezivo nakazno svaki put kad naiđem na političko rabljenje ljudske nesreće (Holocaust, 9/11, zločini iz ex-Yu…). Jedva čujni glasovi običnih ljudi koji su zakačeni nesrećama bivaju ugušeni gromoglasnim obeležavanjem nečega sasvim drugačijeg. Nedužne žrtve su pretvorene u heroje u ratu za slobodu, a istrebljivanja naroda su odlično pokriće za counter-strike. Iz ugla gledanja ustanovljenog na početku ovog teksta proslava pada zida je proslava pobede liberalne demokratije i kapitalizma, a ne sećanje na nedaće ljudi koji su živeli u tom raščerečenom gradu. Zid nikada nije srušen, samo je premešten. Umetnici su perverzno fascinirani ponovnom izgradnjom zida, a ritualno rušenje mu dođe kao usput. Kosa mi se na glavi digne svaki put od slobodarskih ispada i Bono Voxa i Bjork, pa i dragih mi Pink Floyd, pa još uz predvodnike slobodarskog sveta koji su se pojavili u Berlinu sa sve Medvedevim. Kao eto i ta strana je shvatila šta valja.
E pa ta strana je baš očigledni opsceni momenat u Žižekovoj analizi kapitalizma. Kapitalizma sa azijskim licem, u šta spada i Rusija (to je ipak više Azija nego Evropa). Kako se socijalizam može upotrebiti za očuvanje kapitalističkog poretka, tako i sam kapitalizam ima svoju ogoljeniju totalitarnu formu u Kini i Rusiji. Kapitalizam je upotrebljen za učvršćavanje već postojećeg represivnog režima, i nema tu nikakvog ideološkog clash-a. Mao i Staljin bi verovatno rado klimnuli glavom.
Uz sve ovo gađenje prema makabrističkoj proslavi, 9. novembra sam prisustvovao jednom uličnom plesnom performansu posvećenom berlinskom zidu. U pitanju je bila ipak lična priča koreografkinje turskog porekla koja se rodila i živela u Berlinu. Pratili smo povorku od Lower East Side-a, pa do Bowery-a iz kojeg se uvek lepo pruža pogled na Empire State Building. Kruna zgrade se svaki dan osvetljava drugačijom kombinacijom tri boje u nečiju već čast (prilikom koncerta Grateful Dead ofarbali su ga onako u hippie tie-die boje). E te večeri je bio ofarban u čisto crveno. Slučajnost? (”There are no coincidences, only the illusion of coincidence.”, Alan Moore, V For Vendetta.) Ne znam u čiju je to čast tačno bilo, ali nisam mogao da se ne nasmešim duhu komunizma koji se u pravi momenat nadvio nad kapitalističkom imperijom.

Komunistička ideja je loše čitana/sprovođena, ali opstaje. Ili kako Žižek citira Becketta: “Try again! Fail again! Fail better!”

Does anyone have any questions about what I have said so far?
zizekspeaks on Twitter, Tue 10 Nov 18:29

link ka originalnom članku >>>

SOS violence

Slavoj Žižek je prošle godine izdao jednu kratku knjigu kratkog naslova, “Violence”. Knjiga je struktuirana kako autor kaže kroz “six sideways glances” i bavi se, jel’te, nasiljem. Ono “sideways” definiše ugao posmatranja koji nije ni žrtvin ni nasilnikov, nego posmatračev. Samo nasilje deli na subjektivno (kriminal, teror…), objektivno (rasizam, diskriminacija, govor mržnje) i sistemsko (nasilni efekti ekonomskih i političkih sistema). Akcenat je najčešće na onoj trećoj formi koju najteže percipiramo, a sve u stilu autorovog poznatog razotkrivanja šta je iza simptoma i površnih pojavnosti, a šta je “big picture” (nismo mi robovi ideologije, nego je sami produkujemo). Sistemsko nasilje koristi da opiše kako pojedini (svi?) politički i ekonomski sistemi u svoju matricu imaju ugrađeno nasilje. “The ways in which language, cultural norms, and capitalism sustain relationships of domination and exploitation.” A pomenuti “iskliznuti” ugao gledanja (osim što je najudobniji) pruža uvid u to pozadinsko nasilje i automatski nameće recept za subverziju (ako već sami produkujemo ideologiju, onda možemo i da je narušimo… ali se bojimo (to je već druga priča)). Žižekov recept je neučestvovanje. “Call to arms is a call to inaction, based on the notion that abstention from the political system is the best rebellion against it, feels discouraging at best.”
Pored tema kao što su tolerancija, rat, terorizam, fundamentalizam, strah i religija, jedna od aktuelnijih, a u svetlu raznih nedavnih medijskih podražaja, je liberalni komunizam. Ovu oksimoronsku oznaku Žižek koristi da žigoše korporativni duh dobrotvorstva kao i ideološko repozicioniranje pojedinaca (omiljene mete su mu Bill Gates i George Soros).

Povod da se pozabavim ovom temom je silna medijska pažnja usmerena na post-izborna događanja u Iranu. (Uzrok za pisanje je naravno mnogo šareniji.) Ahmadinejad je verovatno malo naštimao izbore, pa se raja pobunila. Što bi rekli “been there, done that”. Neredi, protesti, policija, krv… “Strane sile” su rešile da se ne mešaju previše, ali je zato zaživela onlajn kamaraderija. Twitter danima bruji od poruka podrške, a ljudi farbaju svoje avatare u zeleno u znak solidarnosti. Isti servis se navodno maksimalno koristi da se organizuju protestni skupovi (nehijerarhijski komunikativni kanali protivu aparata represije), a politički blogeri sada vode bitku za demokratiju u zemlji u kojoj verovatno nikada nisu bili. I po ko zna koji put amatersko novinarstvo pruža mnogo istinskiju sliku nego što to rade inertni medijski giganti. (Sećam se da sam Stivenu, koji je pre godnu i po’ radio na sličnoj situaciji u Belorusiji pomagao da sastavi elaborat na temu građanske neposlušnosti kroz blogosferu. Čisto da priznam i svoje učešće u izdaji … nečega).

Na šta to meni zapravo sve liči? Prvo je kreiran događaj kroz kritičnu masu medijskih signala, i to na mestu koje je od velikog interesa za “zapadni” svet. U savremenom svetu događaji “postoje” samo ako su dobro pokriveni (svi znaju za jevrejski holokaust, a malo njih za jermenski). Takav hyped događaj (kao i svaki drugi) postaje odličan nosač na koji svakako treba naskočiti radi promocije. Twitter je dobio najbolju reklamu ikada (revolution will be twittered), blogerima poput Andrew Sullivana skače rejting, celebrities su beskrajno zabrinuti, a svaki geek ima osećaj da učestvuje u istoriji ne napuštajući udobnost i toplinu doma svog, onako između kafice i čitanja trač rubrike. Ilustrativan primer je jedan jučerašnji tweet Amande Palmer: “better late than never. was reading all about the iran upheaval in the economist on the plane to LA yesterday. jesus christ. we’ll see…” “Strane sile” ne moraju uopšte da se trude, emancipovani građani će sami reprodukovati ideologiju intervencionizma, čak i kad njihove vlade lagano odustaju od iste. A šta će da se desi sa iranskim narodom? Pa isto što i sa beloruskim. A zanimaće nas dok buzz traje.

Žižek tvrdi kako liberalni komunisti obožavaju humanitarne krize. To su ipak dobri ljudi koji brinu. Njihov cilj nije zaraditi pare, nego promeniti svet. Bill Gates je verovatno najveći (sasvim bukvalno, bar sudeći po ciframa) dobrotvor u istoriji čovečanstva. Kako sam kaže: “What does it serve to have computers, if people do not have enough to eat and are dying of dysentery?”. Pored očiglednog licemerja čoveka koji je izgradio imperiju na kompjuterima problem je naravno mnogo dublji. Žižek: “Charity is the humanitarian mask hiding the face of economic exploitation.” I naravno, da bi dao, prvo moraš da uzmeš. Pa kad više ne znaš šta ćeš, onda počinješ da daješ taman toliko da ne boli.
Da se razumemo, svaka pomoć je dobrodošla ma kako velika ili mala bila. Poenta je u pozadinskom ideološkom mehanizmu koji si stvorio. Neću ti dati ribu, nego ću te naučiti da pecaš, u pustinji.
Žižek: “Precisely because they want to resolve all the secondary malfunctions of the global system, liberal communists are the direct embodiment of what is wrong with the system as such.”

Charity je omiljeni hobi slavnih. Jolie, Ciccone, Spears skupljaju “third world” bebe. Bono zove predsednika za vreme koncerta. Björk peva o nezavisnosti. Pa sve do Live Aid-a.
Trent Reznor je nedavno izazivao halabuku na Twitteru oko humanitarne pomoći Ericu de la Cruzu. Čovek je sudeći po online napisima skupio skoro milion $ za operaciju, što je za svaku pohvalu. Kad si Trent Reznor možeš sebi dopustiti totalnu nezavisnost od muzičke industrije, pa i random charity koji će ti doneti neviđenu medijsku izloženost. Ali evo recimo šta misli o online zajednici posle par napada: “The price of attempting to engage an online community is high and probably ultimately not worth weeding through the sewage.” Samo googlujte “eric reznor” ili obiđite http://twitter.com/trent_reznor i naćićete sve na ovu temu. Osim što vas zabavljam, imam i “heart of gold”. A mogu i da vas opljunem i šta mi možete.

Michael Moore je dobro unovčio svoj socijalistički aktivizam. Ekipa iz “Otpora” je predstavila “Gotov je” kampanju na festivalu advertajzinga 2001. i posle toga se bacila u reklamnu industriju. Prince Charles spašava Rainforests uz pomoć žaba. Al Gore je pokrenuo takvu mašineriju da nam sad iz auspuha duva čisti planinski vazduh, a svaka budalaština ima zelenu oznaku “organic” (Zelena je totalno “in” što se tiče aktivizma). Za 20$ mesečno možete pomoći fondu za spašavanje kuca/maca lutalica, a tome pridodajte i koju nulu, pa imate ufur na neki fancy charity ball. Nebitno je gde pare idu, bitno je da smo ih se rešili pod plemenitim izgovorom. Peace of mind for sale.

I šta sad zapravo vezuje salonski aktivizam, korporativnu odgovornost (ovo mi je omiljena fraza), nečiju istinsku dobru volju, charity lifestyle, online dušebrižništvo, ekološki osvešćene političare, dokone pop zvezde i deda mraz mogule?
Nemogućnost da se istinski pomogne?
Ili…
Nemogućnost da se pobegne?

Žižek: “Certain features, attitudes and norms of life are no longer perceived as ideologically marked. They appear to be neutral, non-ideological, natural commonsensical. … It is precisely the neutralisation of some features into a spontaneously accepted background that marks out ideology at its purest and at its most effective.”

Ili nemogućnost da se vidi?

link ka originalnom članku >>>

Fool me once…

…shame on you. Fool me twice, shame on me.

“Pygmy”, novi roman Chucka Palahniuka
Spoler alert: Ako vam je baš frka da saznate radnju romana pre nego što ga eventualno pročitate, nemojte čitati ovaj post.

Amazon book trailer

Odjurih pre jedno nedelju dana u Strand da kupim taman izašao novi Palahniukov roman “Pygmy”. Lepe upadljive žute korice sa crvenim slovima i ilustracijom vrište sa sa polica. Istresoh popusnih 18$ i bacih se na čitanje. Recenzija još uvek nije bilo, ali hej, to je Chuck Palahniuk, lucidni razotkrivač monstruozne prirode društva (prirode i društva?) koji vas udara gde najviše boli, a vi hoćete još. Nema veze što mi nalepnica “kultni pisac” uvek pomalo izaziva gorušicu.

Agent br. 67 je instruiran od strane apstraktne totalitarne države da se infiltrira u običnu američku četvoročlanu porodicu pod maskom akcije razmene srednjoškolskih učenika. Zadatak mu je da izvede operaciju “Havoc” sa svojim sadrugovima/drugaricama koji su takođe preraspoređeni u razne porodice. Operacija je teroristički akt još uvek neznane prirode koji treba da uništi/poremeti/preplaši dekadentnu Ameriku.
Hm, dooobro, tema malo bajata, ali valjda se tu krije nešto.
Sledi dvestotinak strana prikaza američkog društva iz raznih uglova, a kroz oči malog indoktriniranog super ubice. Već prežvakani stereotipi (svi su debeli, samo se bulji u TV, kupuje se sve živo, svi su na lekovima, u školi se uglavnom peva, a ne uči…) su poprskani prepoznatljivim bizarnim biserima zbog kojih i čitam pomenutog autora. Mama porodice krade baterije po kući za svoje vibrator sesije sa prijateljicama. Ćerka drogira ćaleta da bih mu maznula stakleno oko i tako prošla kroz iris-scan intituta u kojem ovaj radi. Za školski projekat usavršava uber-vibrator koji osim što radi to što radi još i svira i ima vezu sa Internetom. Pigmej siluje lokalnog školskog siledžiju, a ovom se dopalo pa se zaljubio u našeg protagonistu.
Pigmej se zaljubljuje u anarho-liberalnu pomenutu ćerku porodice, spašava školu od pomahnitalog “Columbine” ubice, a operacija “Havoc” propada. Započinje novi život u kapitalističkoj američkoj razglednici.
The End.

Ako oljuštim novo Palahniukovo pisanije od zabavnih doskočica, šta nam ostaje?
Američko društvo viđeno kroz oči robotizovanog komunističog agenta kojeg je opet izmislio američki pisac. Double twist ironična oštrica kojom se secira sopstveno društvo, a pomalo i tuđe. Zapravo bilo koje “društvo”. Ksenofobija, pretnja, integritet, patriotizam… Ostalo mi je i dalje misterija zašto je autor kao podlogu upotrebio liniju komunizam-kapitalizam. Čemu to služi ove 2009te? Ili Palahniuk predviđa prebacivanje fokusa sa terorističkog legla srednjeg istoka na dobro poznatu crvenu avet (Kina? Rusija? S. Koreja?…?). Zanimljivo je što u konstrukciji te neke fiktivne totalitarne države autor uglavnom koristi kulturne odrednice vezane za daleki istok i istočnu Evropu (ništa centralna/južna Amerika). Ostali agenti se zovu Magda, Tibor, Ling… Svi su majstori borilačkih veština sa super mozgovima natjuniranim na bezbožačku nauku.
Artificijelnost utopijskog komunizma ipak popušta pod zakonima ljubavi/slobode slobodnjačke Amerike kako bog i zapoveda. Dosadno do zla boga, koliko god puta da zaokrenem ironiju.

Opet ako zanemarim ispraznu (ponavljam, možda ja stvarno nešto ne kapiram) radnju, knjiga je svojevrsni jezički poduhvat. Palahniuk je izmislio nekakav robotski engleski lišen gramatike (i bez ličnih i kulturoloških odrednica) kojim njegov protagonista priča/misli. Ovakve knjige su po pravilu noćna mora za čitanje, posebno ako vam engleski nije maternji.
Tu opet mogu malo da mu oprostim izazivanje glavobolje zbog nekoliko stvarno sjajnih pasaža. Cveće u vazama je opisano kao “posude pune odsečenih biljnih penisa i vagina”. Raspeće je “veštački čovek sa namazanim rukama i nogama koji je zakucan za dva parčeta drveta”. Čiste, naučne i analitičke opservacije lišene emocija koje su na momente zaista zabavne, ako vas ne izbezume svojom golišavošću. U takav čisti jezik uskoro prodiru jezički virusi zle potrošačke kulture i to je prvi simptom poklecavanja ovog godinama treniranog državnog robota. Jezikom se inače na mnogo plodniji način isti autor bavio u svom romanu “Lullaby”. Ko voli može da se pozabavi i Lacanom i spekulacijama kako eto jezik primarno definiše kulturu. Mene mrzi.
U svakom slučaju knjiga je lakša od “Finnegans Wake” (Pretpostavljam, pošto FW nisam čitao.) Uz malo naprezanja iscedite po koji biser. A i za prevodioce će biti pravi izazov. Mogu da zamislim tek tu vavilonsku zbrku koja će, ako se već ložimo na formalne draži jezika, isprodukovati novu interpretaciju tuđeg čitanja tuđe kulture.

Čovek koji je napisao “The Fight Club” i još par meni dragih knjiga (pomenuti “Lulaby” i “Haunted”… dok “Snuff” uredno potpisan stoji na polici i sumnjam da će skoro biti čitan) ipak zaslužuje istaknuto mesto na već nekoj listi istaknutih pisaca. Bez obzira na ovaj, po mom mišljenju, polunategnuti pokušaj… nečega. Trebalo mi je odavno postati sumnjivo to što se njegove knjige između ostalog prodaju po prodavnicama hipsterske odeće/pokućstva/raznog akcesoara uz “subverzivne” naslove tipa “Revolucionarne majice”, “Banksijevi grafiti” i “Analizirajte svoje govno”. A i sve korice novih izdanja njegovih knjiga idu sa ogromnim PALAHNIUK i vrlo sitno ispisanim naslovom knjige.

Na salon.com je neko napisao: Palahniuk’s books “traffic in the half-baked nihilism of a stoned high school student who has just discovered Nietzsche and Nine-Inch Nails” and that “everything even remotely clever in them has been done before and better by someone else”.
Na šta je CP odgovorio: “Until you can create something that captivates people, I’d invite you to just shut up. It’s easy to attack and destroy an act of creation. It’s a lot more difficult to perform one.”

Sa prvom izjavom počinjem sve više da se slažem, a drugu pak izuzetno poštujem.

PS - Ima tu još zanimljivih tema o mehanizmima odbrane liberalnog kapitalizma, nemogućnosti sagledavanja Drugih kulturnih matrica i licemerju takozvanog liberalnog komunizma. O tome sledeći put, a iz pisanja još jednog hipsterskog ljubimca, Slavoja Žižeka.

link ka originalnom članku >>>

Fucking Joke

CONTENT Amo/Oma | Rem Koolhaas | &&& | Simon Brown | Jon Link
objavljeno u "Remont" magazinu, No.11, jesen 2004.

“In every relationship there comes a time when you take that next important step. For some couples that step is meeting the parents, for me its meeting the Prada.
- Do I look all right?
- Don t worry. They ll love you.
- I just want to make the right impression.
- They ll love you because I love you. Here we are.
- Holy shit! You know , on my planet the clothing stores have clothes.
.....
- Carry!?
- Hi!!!
- If only all my customers were this beautiful…
- Tony, this is my boyfriend, Jack Berger… This is his first time in Prada.”

Sex and the City


Arhitektura je postala suviše spora u kontekstu manične poplave informacijama s početka 21. veka. Svakom projektu treba najmanje 5 godina da zaživi, a “arhitektura” se i dalje izgovara sa izvesnom dozom strahopoštovanja. Možda arhitektura ne mora a bude toliko glupa. Oslobođena imperativa da konstruiše ona može postati način mišljenja o bilo čemu. Disciplina koja predstavlja relacije, proporcije, veze, efekte i dijagrame bilo čega.

Ovakvom idejom Rem Koolhaas započinje knjigu CONTENT, najnoviji review rada OMA/AMO (kompanije, biroa, agencije, družine…?). CONTENT je nekakav nastavak kultnog izdanja SMLXL, voluminozne biblije nekoliko generacija studenata arhitekture. Bez obzira na Koolhaasovu ironiju ta “knjižurina” stvorena kroz saradnju sa kanadskim dizajnerom Bruce Mauom odaje utisak monumentalnosti i nepromenljivosti arhitekture. CONTENT odlazi u drugu krajnost (ako se o krajnostima da više pričati?) pošto je koncipiran kao odeblji tom jeftinog magazina. Predstavlja paradigmu nestabilnosti, nema nameru da bude bezvremen i zastareo je čim je ugledao svetlo dana kao i arhitektura koju sadrži. Nestabilnost kao nova forma slobode je ujedno i dozvola da se bude neposredan, neformalan i nefokusiran. Jednim okom primećujem da čitava zamisao pomalo podseća na podilaženje profesora studentima znanjem iz mas kulture kao i na etabliranog arhitektu koji posebnost traži u flah anarhiji. Na to oko ćemo komotno da zažmurimo ako uzmemo u obzir značaj ovakvog koncepta u okviru monolitnog bloka herojske mačo graditeljske prakse.

Pored pregleda najnovijih projekata OMA-e koji su nastali nakon izdavanja SMLXL, CONTENT sadrži brojne zanimljive sociološke, kulturološke, političke i ekonomske analize upakovane za brzinsko konzumiranje. Prikupljeni su i najrelevenatniji članci, eseji i intervjui sa graditeljima zgrada, društva i mišljenja (Robert Venturi, Martha Stewart, Stefan Aust).

Za domaću arhitektonsku gildu koja i dalje misli da je postmoderna graditeljski stil i koja se trudi da oživi “moderni projekat” posle “miloševićevske postmoderne devijacije” najdragoceniji bi bio najnoviji intervju sa Robertom Venturijem i Denise Scott Brown. Njihove “Pouke Las Vegasa” i “Složenosti i protivurečnosti u arhitekturi” su bile obavezna literatura koja na žalost nije ostavila bog zna kakvog traga na domaću arhitektonsku praksu. Rem Koolhaas vidi “Složenosti i protivurečnosti u arhitekturi” kao poslednji manifest o arhitekturi. Sve naknadno se ticalo fenomena grada. Posle trideset godina od izjave da je učenje od postojećeg revolucionarni pomak za arhitekte Venturi tvrdi da je esencija arhitekture ikonografija. Ikonografija u smislu simboličke i reklamne reprezentacije građevina: egipatski obelisk kao bilbord, oslikane bazilike i crkve kao slikovnica za neuke i čitav barok kao kontrareformacijska kampanja. U današnje vreme je to komercijalna američka arhitektura isto kao što su nekada Le Corbusier i Mies Van Der Rohe koristili američku industrijsku arhitekturu. U informacionom dobu arhitektura bi trebala da odbaci apstraktne forme i više se pozabavi elektronskom ikonografijom. Istorija arhitekture jasno ukazuje da su graditelji osim harmoničnih oblika i odnosa na umu imali i komunikaciju. Jedino se XX vek trudio da se oslobodi ikonografske komunikacije kroz čiste apstraktne oblike. “Složenosti i protivurečnosti u arhitekturi” govore o istoriji kao elementu komparativne analize. Ne treba da projektujete kao Boromini nego da učite od njega.

Kad smo kod ikonografije, Evropa svakako pati od ikonografskog deficita. Dizajn reprezentacije Evropske unije najviše odražava zapravo cinizam i skepsu u čitav koncept evropske unije. Čitava priča o integraciji je medijski predstavljena grupom nejasno definisanih političara. Za sedište je nekako istorijski simbolično izabran Brisel, grad koji se nalazio u sklopu (ili često bio blizu centra) svih velikih inkarnacija ujedinjene Evrope. Zgrade administracije i centara moći EU nikako ne uokviravaju njen duh (šta god to već bilo) nego su naprosto deo građevinske i planerske politike regiona. Na ulazu u evropski parlament stoji potpuno besmislena, ali paradigmatčna tabla sa natpisima na 11 (a uskoro na 23) jezika. Različitost koja u ikonografskom smislu od Evrope zapravo čini ikonografski limbo. Možda traumatizovana Sovjetskom i Naci propagandom Evropa želi da usvoji više inhibirani modus nastupanja u političkom vodvilju. Sa druge strane imamo jedinu vodeću političko-ekonomsku silu, Ameriku, koja je tu lekciju davno naučila. Moć personalizovana u jednoj osobi i sa vrlo jasnom ikonografijom na trenutnom tržištu nema premca. Kako predstaviti EU na način koji inspiriše i koji može biti privlačan za autsajdere? (ako se to želi uopšte?) AMO je predložio insistiranje na bogatstvu različitosti umesto na neželjenom homogenizmu. Umesto nacionalnog identiteta uzurpiranog Euro birokratijom svaka zemlja bi mogla da bude pridodati entitet koji se obogaćuje u novom okviru unije. AMO je predložio barcode-like zastavu koja predstavlja prostu sumu evropskih identiteta (regionalnih, geopolitičkih, nacionalnih…). Nebitno je koja je čije boja, bitno je da svaka celina ima svoj udeo, a prepoznatljivost se gradi na jedninstvenoj reprezentaciji zbira. Čitav fenomen je čak nazvao balkanizacijom, po uzoru na usitnjavanje exYU regiona. Stav EU se najjasnije vidi iz pisma Jennifer Hackney:

“Dragi gospodine Koolhaas,

Vaš predlog za novi EU logo je totalno odvratan i predstavlja jebenu šalu. To bi EU učinilo predmetom ismevanja samo zato što vi imate potrebu da se pravite važni i postmoderni. Molim vas pokušajte ponovo sa nečim što ima više smisla, što bi zaista bio logo i ima šansu da traje, a ne papir za uvijanje poklona. (što i nije loša ideja, prim. aut.).

Vaša

J Hackney“

Sličnu ideju je pre godinu dana Rem Koolhaas izložio i na svom gostovanju Beogradu, povodom projekta Novi identitet Srbije. Uz nedostatak ideje šta bi identitet Srbije uopšte mogao da bude, raspoloženje domaće publike se najbolje videlo iz rasprave Dušana Makavejeva i Jovana Jelovca o kvalitetu novog znaka Ministarstva kulture i medija Republike Srbije. Neargumentovano raspravljanje da li je nešto loše ili je još gore.

Pored analize socio političkih fenomena AMO je kao think tank radio na brojnim advertising kampanjama i mas komunikacionim strategijama (CONTENT je kao i svaki magazin nafilovan reklamnim oglasima). Spoj ikonografije, kulturnog događaja, javnog prostora i heavy fueled brand-a je najočitiji u saradnji sa modnom firmom Prada. Njujorška Prada prodavnica pomera domen retail arhitekture ka spektaklu, prostoru komunikacije, čak i statusu medijske zvezde što potvrđuje pojava u seriji »Sex and the City«.

Kako se SMLXL kretao od manje razmere ka većoj, CONTENT se kreće od zapada na istok. Bez obzira na uspešnost projekata na „zapadu“ kao što su Taschen House, New Whitney, Universal Headquarters ili Casa di Musica Rem Koolhaas i OMA vide veliku šansu na istoku. Geslo, a i tok knjige je GO EAST. U post-9/11 vremenu paranoje i restriktivnih umova i regulativa, istok (evropski, bliski i daleki) u svakojakoj tranziciji postaje plodno tle za velike kvalitativne pomake u arhitekturi. Bez obzira na dnevne prognoze o finansijskom krahu, Azijski gradovi su u prethodnoj dekadi se raširili u neslućeni prostor. Kina se trenutno suočava sa situacijom sličnom sa kojom se Japan suočio šezdesetih godina, ali na mnogo načina drugačijom. Olimpijske igre u Tokiju 1964. su praćene EXPO-om u Osaki 1970. Kurokawa i Kikutake su bili na vrhuncu slave u svojim tridesetim. Po trenutnim procenama Kina se gradi 10 ili čak 100 puta intenzivnije nego Tokio u to vreme. U dekadi do Olimpijskih igara 2008. Kina će se razvijati na mnogo koncentrisaniji način. CCTV (China Central Television Station) je koncipiran kao petlja međupovezanih aktivnosti (administracija, vesti, emitovanje, produkcija, usluge…) televizijske produkcije. Oblikovno i inžinjersko rešenje takođe koristi logistiku i ikonografiju petlje. Kao svojevrsnu redefiniciju nebodera čija je efikasnost proverena 11. septembra 2001.Rem Koolhaas nudi koncept „Hyperbuilding“. Bangkok se ispostavio kao savršena laboratorija za proveru koncepta grada u zgradi. Prepovezani kubusi formiraju komunikacione petlje, svaki element podržava drugi. U pitanju je promenljiva mega struktura u kojoj nijedan element nije suštinski, a svaki se može popraviti ili se dodati novi.

CONTENT je kreiran za potrebe izložbe Rema Koolhaasa i OMA/AMO u Nacionalnoj Galeriji u Berlinu (čiji je autor nikako slučajno Mies Van Der Rohe). Prodaje se kao i magazin po najnižoj mogućoj ceni (10 EU). Možete ga listati kako god, seckati stranice, možda pročitati ponešto i na kraju odložiti sa svim starim magazinima. U svakom slučaju dobijate veliku lekciju iz duha vremena



Linkovi:

www.oma.nl
www.nichenews.com/d/news110503.html
www.designvormgeving.nl/pagina/1boekkoolhaas.htm
www.andandand.co.uk
www.tomorrowlondon.com
www.mikser.org