Art Tech

Festival digitalne umetnosti, Pančevo
objavljeno u magazinu Sveske

Razvoj tehnologije je kroz istoriju oblikovao i samu kulturu, ali se taj uticaj najviše primećuje u tzv. digitalnom dobu. Prvi računari stvoreni za potrebe vojske, obrazovanja i izdavaštva su predstavljali i novi medij za umetničku scenu. Pojavom personalnih desktop računara, svako je mogao sebi da priušti novi alat, a pojavom Interneta otvorile su se neslućene mogućnosti distribucije umetnosti. U Poslednjih dvadeset godina računarska tehnologija je uticala i na prirodu drugih medija , kako transmisionih tako i umetničkih. Danas ne postoji skoro ni jedna oblast umetničkog delovanja koja u nekom trenutku ne inkorporira upotrebu kompjutera. U takvoj situaciji pitanje medija u umetnosti je postalo potpuno irelevantno. Pojam »novi mediji« koji često referiše na računarske tehnologije može bolje da se definiše kao metamedij. Medij koji utiče na druge medije, menja ih, povezuje i prevazilazi tradicionalnu podelu na medije.

Bez obzira na izlišnost diskusije o različitim medijima, ipak se konstituisao umetničko/dizajnerski izraz koji prvenstveno koristi savremenu računarsku tehnologiju za produkciju i distribuciju. Referisaćemo na njega kao na digitalni metamedij. Osamdesetih godina prošlog veka se pojavila nova forma grafike uzrokovana novim alatom. Već devedesetih se javio »boom« interaktivne, net i VR umetnosti. Nova sredstva su bila zanimljiva ne samo sa strogo likovno formalne strane nego i kao uzročnik drugačijih socijalnih i političkih situacija. U sadašnjem trenutku postoji već sasvim razvijena svetska scena digitalne umetnosti koja ima sistem i istoriju. Pored online distribucije i konzumacije umetnosti pojavili su se i »digitalni« festivali kao socijalni događaji za prikaz novih umetničkih dostignuća kao i za komercijalno predstavljanje novih tehnologija.

Domaća umetnička secna ima nekoliko sjajnih istorijskih primera upotrebe novih tehnologija, ali se veći zamah desio tek krajem devedesetih godina prošlog veka. Uzrok ovome nalazimo u eknomskom faktoru. Računarska oprema je vremenom postajala jeftinija i dostupnija, a jeftini piratizovani softver je isprodukovao veliku količinu mladih eksperata. Sličnu situaciju vidimo i pojavom net arta sredinom devedesetih kada je »siromašni« istok dominirao tom oblašću usred jeftinoće produkcije i distribucije. Pomak na software i high-tech art je vratio akcenat na umetnike sa razvijenijeg zapada krajem devedesetih.

Na domaćoj sceni se pojavilo nekoliko inicijativa za pokretanjem festivala na kojima bi se prikazivala kompjuterski generisana umetnost. U takvoj situaciji Art Tech festival u Pančevu zauzima bitno mesto. Pancevo predstavlja jedan od bitnijih industrijskih i tehnoloških centara Srbije I Crne Gore sa veoma visokom stopom korišćenja računara u po stanovniku. Incijativa pokretanja festivala digitalne umetnosti je nastala 2002. godine i do sada je održano pet manifestacija. Dok je u početku bio više lokalnog karaktera, festival je svojim razvojem privukao učesnike iz šireg regiona (bivše jugoslovenske republike, Rusija). Pravo učešća imaju svi autori sa radom ne starijim od jedne godine. Takmičarske kategorije su definisane uglavnom tehnološkim medijem koji donekle definiše i estetiku radova, a njegovo razumevanje i promocija su veoma bitne karaktersitike festivala. Bitmapirana grafika uključuje radove koji su nastali manipulacijom osnovnim partikulama digitalne vizuelne reprezentacije, pikselima. Takvi radovi su uglavnom nastali ili postproducirani u Photoshop-u i sličnim aplikacijama za obradu bitmapirane grafike. Vektorska grafika se od bitmapirane razlikuje po načinu nastanka, kao i po likovnosti koja time rezultira. Takvi radovi su obično nastali u nekom od vektorskih dizajnerskih programa (Corel, Illustrator, Freehand) i odlikuju se čistotom vizuelnog izraza. Za razliku od bitmapirane grafike, vektorska se bavi idejom prikaza, a ne manipulacijom pojedinih piksela. Web dizajn kategorija ukljucuje komercijalne i artističke web sajtove gde se akcenat stavlja na funkcionalnost, dizajnersku artikulaciju, brzinu učitavanja i inovaciju u samom mediju. Kategorija Flash animacije se pojavila kao rezultat ogromne popularnosti Macromedia Flash aplikacije za vektorsku animaciju i web. Pored dizajnerske i umetničke izvedbe ovakva animacija zahteva i veliko umeće montaže i filmskog jezika. Pored ove kategorije postoji i opšta kategorija animacije za sve ostale animatorske radove. U zavisnosti od kvaliteta uvode se i dodatne kategorije kao sto je CD ROM kategorija gde se razmatraju kvalitetne CD ROM prezentacije.

Na ovogodišnjem petom po redu je učestvovalo 67 autora sa 264 rada, a članovi žirija bili su: Pedja Bakić, direktor škole za animaciju Chiron i direktor projekata za "Industrial Light and Magic" Džordža Lukasa, Vladimir Radišić, umetnik i dizajner, član umetničke grupe pRT iz Novog Sada (www.radisictrkulja.com), Igor Milovanović, dizajner i art direktor, McCann Erikson, Svetlana Jovičić, producent i teoretičar medija, autor projekata novih medija, asistent na Fakutletu dramskih umetnosti, Tanja Slović, akademski slikar iz Pančeva i autor ovog teksta.

Iz velike količine radova žiri je uspeo uz pomoć ustanovljenih kriterijuma umeća manipulacije medijem, uspešnosti ideje i umetničkog izraza uspeo da odabere ovogodišnja najuspešnija ostvarenja koja potvrđuju da u regionu postoji veoma kvalitetna scena digitalne umetnosti.

Prvonagrađeni u najpopularnijoj kategoriji bitmapirane grafike je Domen Lombergar sa radom "The Transformation of Daphne". Rad predstavlja sjajnu upotrebu medija kao i estetike čuvenog umetnika i ilustratora Davea McKeana. Možemo ga posmatrati i kao primer u okviru savremenih teorijskih postavki koje se bave kulturom preuzimanja gotovih kulturnih proizvoda i modela. Situacija u kojoj je modernističko pitanje originalnosti potpuno prevaziđeno i ustupa mesto kulturi DJ-inga, editinga i rekontekstualizovanja gotovih dela. Elaboraciju takve ideje je ponudio Nicolas Bourriaud u svojoj knjizi »Postproduction«. Takvo stanje je upravo rezultat globalne mreže i digitalnih alata. Sasvim drugačiji pristup ima Igor Ćorić u svom radu "Delirious Boy" koji podseća na savremeno britansko slikarstvo i takođe je dokaz jedne druge teze o međusobnom uticaju medija. Time se kao sto smo već zaključili tradicionalna podela na medije zapravo ukida.

U kategoriji web dizajna su izabrana dva rada. Prvi rad je web prezentacija firme Zorka (www.zorkapharma.com) , autora Miodraga Kostića. Žiri se u izboru ovog rada rukovodio kriterijumima komercijalne upotrebe web medija kao i doslednosti predstavljanja korporativnog identiteta. Izbor ovakvog sajta je stav žirija da savremeni komercijalni web dizajn mora prvo biti u službi korisnika i kompanije koju predstavlja na najprijemčiviji vizuelni način. Internet vise nije mesto na kojem morate da vicete da bi vas čuli. Dovoljno je da šapućete. Drugi rad je web prezentacija umetničkog projekta "How To End a Message" (www.how2end.com) Milice Tomic i grupe stranih i domaćih studenata, a u izvedbi Vladimira Zarića. Ovaj web sajt je odličan primer transponovanja već definisane art direkcije u web medij. Flash alat je upotrebljen sa merom i u službi atraktivnog predstavljanja projekta.

Kratki film 123 Mladena Tomaševića, dobitnika nagrade za animaciju, predstavlja recept kako uz minimalne produkcione zahteve napraviti remek delo. Film je kratka stilska vežba koja kombinuje živu sliku i rudimentarne »specijalne« efekte. Sažet i efektan rad koristi opšta mesta savremene cyber kulture, filmove Matrix i Star Wars serijal. Ovakva duhovita »home made« produkcija predstavlja dobitnu kombinaciju za male zemlje na velikim advertajzing festivalima kao što je onaj u Kanu. Vijetnam i pojedini predstavnici Južne Amerike su svojom vrcavom idejnošću i više nego siromašnom produkcijom zasenili mnoge »upeglane« skupe spotove sa zapada. Eto i preporuke domaćim reklamdžijama: nije bitno po svaku cenu pratiti trend nego zagolicati emocije uz pomoć ideja i sredstava koje su vam na raspolaganju, ma koliko ta sredstva bila minimalna.

Čitav festival je ostao najviše zapamćen po radovima Dejana Ćorića, dobitnika nagrade za Flash animaciju kao i Grand Prix-a festivala. Flash alat je svojom probojnošću na webu već uzrokovao pojavu specificne vektorske, čiste web likovnosti. Crtani serijal Hank Dejana Ćorića je sjajan pomak i kombinacija gore pomenutog Flash manira sa tradicionalnom animacijom. U pitanju je sedam epizoda sa crtanim likom Hankom. Svaka epizoda je dramaturški struktuirana oko upotrebljenog soundtracka. Neka vrsta promotivnog video klipa, ali sa malo bogatijom namerom i izvedbom. Iako je u pitanju Flash, radovi su takvog kvaliteta da su već skoro spremni za TV distribuciju. Autentični crtež uklopljen sa sjajnim odabirom muzike, duhovitošću price i preuzetih gotovih fotografija je zapanjo i žiri i publiku.

Art Tech kao jedinstvena i opstajuća inicijativa na našem prostoru čini mnogo na prepoznavanju domaće digitalne scene. Autori pojavom na ovakvim manifetacijama imaju šansu da budu primećeni, i ako su dovoljno dobri, da započnu sjajnu karijeru. Festival u malo širem kontekstu predstavlja i lep primer kulturne decentralizacije posto se dešava u Pančevu. Beograd je nekako nasledio centralno mesto u distribuciji kulture i moći od prethodnih inkarnacija naše države. Na taj način kvalitetni kulturni proizvodi van Beograda bivaju skrajnuti, a sam Beograd postaje centar koji logisticki i infrastrukturno ne može na najkvalitetniji način da pokrije sve inicijative. Iskustvo iz sveta nam pokazuje da se mnoge najznačajnije umetničke manifestacije zapravo dešavaju po manjim kulturnim, regionalnim centrima. Na taj način se stimuliše decentralizovana kulturna politika koja manjim mestima donosi profit, rasterećuje glavni centar i pruža mogućnost afirmacije velikog broja autora.

Svetski festivali digitalne umetnosti poput Transmediale (www.transmediale.de) u Berlinu i Ars Electronica (www.aec.at ) u Linzu predstavljaju prave spektakle novih tehnologija, medija i radova koji pomeraju granice. Veoma su visokog intenziteta i svakim svojim održavanjem utiču na čitavu svetsku scenu. Pored Art Tech-a postoji još nekoliko inicijativa u našoj zemlji koje se bave digitalnim stvaralaštvom (Dis-Patch (www.dis-patch.com), KEF (www.rex.b92.net/kef), WebArt (www.webart.cg.yu) …). Osim toga osnovana je i katedra za kompjutersku umetnost i dizajn (http://010101.org) pri Akademiju Umetnosti BK koja se bavi upravo ovim domenom stvaralaštva i edukacije. Šansa za kvalitetnije formiranje i prepoznavanje domaće digitalne scene ne samo u domaćim nego i u svetskim okvirima je umrežavanje. Pojedine inicijative su usled slabijeg finansijskog i planerskog okvira dosta niskog intenziteta. Pomakom na viši nivo sa boljom medijskom reprezentacijom i ujedinjenim sredstvima može da dovede do pravog skoka u kvalitetu domaće scene. Jednostavno rečeno, sledeća faza je višednevna fešta koja će biti pravi spektakl tehnologije i umetnosti.

U zmajevom gnezdu

objavljeno u magazinu "Genius Domus", No. 10, 2004.


Fikcija = istina

Mit o Drakuli potiče od njegovog oca Vlada Basaraba Velikog koji je 8. februara 1431. godine postao član reda Zmaja, ekskluzivnog kluba vladara i prestolonaslednika tog vremena. Znak zmaja uskoro postaje zaštitini znak vlaškog vladara, a savremenici ga zovu Vlad Dracul što zbog reda Zmaja, što zbog svireposti (Dracul = đavo, zmaj). Njegov drugi sin, takođe nazvan Vlad, vladao je vlaškom regijom od 1456 do 1462. godine, a Turci su ga zvali Seitanoglu (đavolov sin) ili Kaziklu (nabijač). Mi ga znamo kao vojvodu Vlada Tepeşa (tepeş takođe znači nabijač), a upotrebljenog u pop kulturi kao grofa Drakulu.

Vlad Tepeš je rođen od pomenutog oca i majke mu Cneajne, Moldavske princeze, u gradu Sighişoara na teritoriji današnje Transilvanije u Rumuniji. Još kao mlad Vlad je uvideo potrebu za nemilosrdnom i čvrstom vladavinom ugledajući se na svog oca. Basarab Veliki je u jednom trenutku preraspodele centara moći morao da preda svoja dva sina, Radua i Vlada, turskom sultanu kao garanciju mira i stabilnosti. Po oslobođenju 1448. mladi Vlad se vraća u Targovişte, tadašnje sedište vladara, gde mu je otac ubijen od strane plemstva, a najstariji brat Mircea živ sahranjen. Mlađi brat Radu ostaje svojevoljno sa Turcima.

Novi vojvoda Vlad je vladao Vlaškom u tri navrata na neverovatno surov način što se sa jedne strane tumači »porodičnom tradicijom«, a sa druge zverstvima i izdajama kojima je oduvek prisustvovao. Turski, nemački, ruski i rumunski izvori o njegovoj vladavini se bitno razlikuju. Turski i nemački napisi spominju kroz mnoge priče zlog vlaškog princa poznatog po sadističkoj mašti i sklonosti ka nabijanju na kolac. Gosta kome je smetao smrad leševa sa kočeva nabio je na najviši da mu ne smeta smrad. Zatrudnelu ljubavnicu je iskasapio da bi pokazao gde leži njegov plod, a zapadnim ambasadorima koji nemaju običaj da skidaju kape pred vladarom zakucao je iste za lobanju. Nečuveno zverstvo je počinjeno nad narodom grada Braşov za vreme Vartolomejske noći, a od stotine nabijenih tela je napravljena šuma u kojoj je ozloglašeni vojvoda priredio gozbu. Rusi ga opisuju malo blaže kao pravednog plemića koji brani svoju zemlju od turske najezde. Primer reda i mira je bio zlatni pehar koji je ostavljen kod zabačenog šumskog potoka, a kojeg niko nije smeo da takne. Rumunska predanja ga predstavljaju kao nacionalnog heroja koji je u teškim vremenima uspeo da očuva red u svojoj zemlji i da je odbrani od Turaka kada su mnoge regije pale. Vladar koji je uspostavio stabilnu vlašku državu romantično je poređen sa Davidom (iz priče sa Golijatom) i nije bio ništa svirepiji od kasnijih čuvenih vladara poput Ivana groznog ili Cezara Bordžije. Negde u decembru 1476. godine Vlad Tepeş za vreme svoje treće vladavine gine u šumi severno od Bukurešta. Mesto njegovih posmrtnih ostataka nikad nije pronađeno.

Grof Drakula je rođen 1897. godine iz mašte i istraživanja irskog pisca Abrahama Stokera. »Dracula« je napisan kao epistolarni roman u kojem je opisana začudna priča o borbi protiv vampira, transilvanijskog grofa Drakule. Posle Polidorijevog dela »Vampyr«, Stokerov roman predstavlja utemeljenje savremenog mita o sofisticiranim kreaturama žednih krvi. Vampiri iz južnoslovenske mitologije su do tada bili uboga bezumna bića koja žive od ljudske krvi. Stoker sasvim slučajno nailazi na dokument o vojvodi Vladu Drakuli i rešava da ga upotrebi za naslov svog novog romana. Radnju smešta mnogo više na sever u okolinu Bistrice i Borgo prolaza. Sva ostala sličnost sa istorijskim vojvodom, tvrde istoričari, je proizvod pop kulturne mašinerije i medija. Roman nije doživeo veći uspeh sve do upotrebe u filmskom mediju. Bela Lugosi i film Dracula iz 1931. zvanično započinju maniju publike večito željne krvopijske zavodljivosti. Grofom Drakulom i sličnim vampirima su se bavili mnogi režiseri poput Carla Theodora Dreyera, Philipa Murnaua, Romana Polanskog ili Francisa Forda Coppole. Poslednji je u svom filmu »Bram Stoker`s Dracula« učinio najveći pomak u spajanju istorijske i romansirane ličnosti čuvenog grofa/vojvode. Grof se u filmu odriče boga na čijoj strani je branio zemlju od Turaka zbog samoubistva svoje ljubljene supruge. Slična stvar se po istorijskim izvorima desila i vojvodinoj prvoj ženi. U svakom slučaju pod svim tim naslagama mita i istorije reč »Drakula« kod većine ljudi budi samo jednu sliku: bledi plemić u crnom ogrtaču, blistavih očnjaka i sa neodoljivošću koja leži u tankoj liniji između strasti i smrti.


Drakula trademark

Grof Drakula je je prevalio dosta uspešan put od surovog vlaškog vladara do ultimativne pop ikone. Drugim rečima postao je vredna robna marka svoje rodne zemlje, današnje Rumunije. Rumuniju iz vremena istočnog bloka uglavnom pamtimo po švercu, siromaštvu i katarzičnom smaknuću Čaušeskua koji je inače bio veliki fan vojvode Vlada. Rumunija na pragu evropske unije i Nato alijanse nije bitno promenila recepciju kod srpskog življa. I dalje se na nju gleda sa indignacijom kao na mesto u kojem i dalje za Vegetu i par farmerki možete dobiti mesto u vladi. Savremena Rumunija se vrlo ubrzano oporavlja od komunističkih sumanutosti pošto nju od priliva stranog kapitala ne deli nikakav general zagubljen u šumarku.

Ljubitelji mita o Drakuli (poput autora ovog teksta) započinju put od Temišvara, nekadašnje soc-trgovinske meke. Bez obzira na strane investicije ostaci dugog raspada predgrađa je strašniji od bilo čega što možete naći u Srbiji. Put vas dalje vodi na sever, u srce Transilvanije okružene karpatskim planinama. Izlaskom iz grada možete uživati u neverovatnoj pitomosti krajolika gde se prelaz između doline i visokih planina skoro i ne primećuje. Prva stanica na Drakulinom hodočašću je Sibiu (Hermannstadt), srednjevekovni pitoreskni gradić. Gradovi ove regije su karakteristični po mešavini ostataka soc-realističke arhitekturalne eskpresije, obeležja revolucionarnog prevrata, novih zgrada i relativno očuvanih srednjevekovnih kvartova. Centralno mesto mesto zauzima Evangelistička crkva, zanimljiva mešavina bazilike i gotsko mavarskog stila iz 14. veka. Toranj pruža sjajan pogled na okolni srednjevekovni kvart. Značaj crkvi na našem vampirskom putešestviju daje mesto posmrtnih ostataka Drakulinog sina znanog kao Mihnea the Bad. Mihnea je zbog svog lošeg karaktera završio ubijen 1510. godine na stepeništu pomenute crkve posle samo jedne godine vladavine. Njegovo telo je sahranjeno iza orgulja crkve.

Sledeće odredište je Braşov, jedan od centara »vampirskog« turizma. Grad je bio poznat po čestim krvavim posetama ozloglašenog vojvode, a prava turistička odredišta su u okolini grada. Prvo i najpopularnije je dvorac Bran. Dvorac je sagradio Ludovik Anžujski u 14. veku kao odbranu transilvanijskih prolaza. Nakon toga je služio uglavnom kao letnjikovac kraljice Marije. Drakula je u njemu boravio samo nekoliko puta, a ipak za većinu neupućenih turista to je »pravi« Drakulin dvorac (pravi Drakulin dvorac ne postoji). Odlično očuvana građevina se nalazi na uzvišenju i predstavlja mešavinu austrougarskog dvorca i vernakularne balkanske arhitekture. Organizovane ture za nemačke i japanske penzionere vas vode uskim prolazima i dosta klaustrofobičnim odajama u kojima vam poneki vodič u pola glasa ponudi jeftine, a kvalitetne rumunske Sirogojno-like džempere. U svakom slučaju se preporučuje samostalno istraživanje i ne zaboravite da na srpskom »closed for vistors« znači »uđite obavezno«. U podnožju dvorca možete uživati u filmičnoj silueti dvorca kao i u rumunskom pokušaju da prodaju nacionalnog heroja. Okolna polja se nude kao Vampire Camping paket (www.vampirecamping.com), a šira okolina dvorca je okružena nebrojenim tezgama sa vampirskim memorabilijama. Ustaljeni turistički trash koji možete naći na bilo kom srpskom vašaru, ali upakovan u horor manir. Majice, privesci, pepeljare, veštice od varjača, maska iz Scream trilogije (nema veze, bitno da je horor) i hiljade drugih nepotrepština. Tipografija je preuzeta iz Coppolinog filma, a najbolje dizajnirana stavka je flaša vina zvanog Vampir.

Desetak kilometara od dvorca Bran nalazi se dvorac Raşnov iz 14. veka, još jedna ne toliko posećena rumunska vizija vampirskog turizma. Tokom obilaska vas sve vreme prate zvuci bečkih valcera (valjda nostalgija za Austro-Ugarskom), a od bizarnih stavki možete videti zbirku sprava za mučenje i nekoliko dokumenata vezanih za našeg grofa.

Kao smeštaj u okolini ovih destinacija nude vam se ili hoteli koji liče na kartonsku scenografiju filma »Doktor Živago« ili prenoćišta nalik osnovoškolsko ekskurzijskim rupama. Hrana gotovo kao po pravilu liči na najbolje dane studentskih menzi, a jedino rumunsko shvatanje kapućina je instant prašak u toploj vodi. Ovakva situacija se bitno promenila na bolje u Drakulinom rodnom gradu, Sighişoara. Sam grad je prosečno rumunsko naselje koje u samom srcu na uzvišenju krije pravi srednjevekovni spektakl. Drakulina rodna kuća je pretvorena u restoran koji (napokon) ima zmaja kao znak. Krvavi odrezak uz crveno vino, Drakuline portrete i pogled na sitnu kišicu sa izmaglicom predstavljaju raj za svakog goth-suckera. Sjajno dizajnirani tanjiri sa zmajevim grbom naravno nisu za prodaju. Umesto njih na ponudi opet imate gomilu istih vampirskih džidža-bidža. Sahat kula je simbol grada i predstavlja sjajnu mešavinu neobaroka i gotike. Čitavo staro jezgro je odlično očuvano, a pored manastirske crkve se nalazi i statua Vlada Tepeşa. Na obližnjem uzvišenju do kojeg se stiže “đačkim stepeništem” nalazi se škola, crkva iz 15. veka i groblje. Klinci bez obzira na okruženje izgledaju sasvim veselo i bezbrižno. U Hotelu Sighişoara konačno možete naći i ozbiljniju literaturu vezanu za istoriju i mit o grofu Drakuli. Pogled vam se pruža na gargojle na okolnim zgradama i brda zavijena maglom. Noćna mora i buncanje osobe koja spava do vas po kišnoj noći usred Drakulinog rodnog mesta bilo je malo previše čak i za velikog ljubitelja horora.


Rasprodaja istorije

Rumuni sa jedne strane imaju veliki otpor prema čitavoj popularnoj mitologiji vezanoj za jednog od najvećih nacionalnih heroja, a sa druge strane imaju delimičnu svest da su u posedu velike pop ikone. Problem je naravno kako uravnotežiti tendencije ka stvaranju Vegas-like Draculalanda i dignitet i misteriju vezanu za grofa Drakulu. Brand Drakula je odavno spontano stvoren i samo čeka na kvalitetnu komercijalnu upotrebu na grofovoj rodnoj grudi. Dok Rumuni ne shvate šta to zapravo znači, Srbi bi mogli da se sete da je reč vampir jedina srpska reč koja je ušla u internacionalnu upotrebu (Rumuni imaju samo “strigoi” što u stvari znači duh) i da je stvarno središte vampirske mitologije istočna Srbija. Pored nekadašnjih herojskih spomenika i sadašnjih pravoslavnih turističkih destinacija možda bi i mi mogli da upakujemo našeg Savu Savanovića, prodamo ga za velike pare i usput shvatimo šta znači omiljena srpska reč BRAND.