Da saberem po Internetu rasute utiske i bar sebi zaključim slučaj Avatar.
Sineastu James Camerona do sada nemam utefterenog baš na die-hard fan listi, ali čiji bar jedan film na DVDu posedujem (Aliens). Aliens mi je kao klincu uvek bio blasfemija Scottovog Aliena. Nema tu onog suspensa niti pretnje koja ja tu negde, ali je ne vidim. Sve mi je smrdelo na sequel rabljenje već proverenog recepta, ali ovaj put upakovano u akcioni film. Priču nikako nisam uspeo da pohvatam, a stvorenja su mi bila svedena na nakostrešene kengure. Negde u vreme kada je Fincher uradio Alien³ vratih se i Cameronovom filmu i skapiram da je zapravo odličan. Sve je to vrlo čvrsto. I priča i režija, i kamera i dizajn (Alien dizajn je nasleđen, pa je ostalo da se poradi na elaboraciji futurističkih mašina i to je super ispalo.) Neizostavni deo odrastanja je i Terminator. Mašine opet super, priča korektna, non-stop akcija… milina živa. Terminator 2 je čekao da se tehnologija kompjuterske animacije usavrši, pa smo i tu dobili super akcioni film sa dodatkom glossy tečnog metala (važna stavka za ostatak teksta). Abbys mi je isto tako drag film vrlo sa vrlo fino nijansiranom političkom pričom. Titanic, ok… šta sad. Odgledali, zapanjili se produkcijom i to je to.
U decembarskom broju magazina Wired je izašla poduža priča o Cameronovoj karijeri, kao i o čitavoj avanturi zvanoj Avatar. Čovek je posle Titanica plivao u kešu kao Baja patak i sad ima slobode i vremena da se bavi samo onim što voli. Tu je i tinejdžerski momenat ljutnje na Lucasa koji mu je “maznuo” ideju. Došlo je njegovih 5 minuta da pokaže svetu čija je baba šporet rodila. Čitava priča blista neviđenom energijom vizionarskog giganta, koju možete osetiti prilikom gledanja bilo kojeg od njegovih filmova. Čovek ima i sredstava i energije da menja svet. I da se Sony mašina upregne u stvaranje nove kamere i da se prodrma američka bioskopska industrija. Prilepio sam ovu priču na dosadašnje iskustvo gledanja njegovih filmova i na neviđeni hype koji vlada oko Avatara. Ne mogu da dočekam da vidim film.
Subota, fin dan, uspeli da nabavimo karte ($20) za super-duper Loews IMAX bioskop na 34toj ulici. Sve pripremljeno za kompletno filmsko uživanje. Super-duper bioskop malo smrdi na aljkavštinu, nema ništa da se pije osim pink limunade. Mesta nisu baš najbolja, ali ok… malo preblizu ali oko centra. Počinje film i posle 2.5 sata… WHAT… THE… FUCK??? Retko kad u životu sam se osetio toliko prevarenim.
SVI koji su gledali film su ga nahvalili, pljušte ode po novinama o revolucionarnom pomaku u filmu, a ja imam osećaj da sam nešto gadno propustio. Dobro, shvatam ja čari “nezavisnih” medija owned/operated by Hollywood. Ajd da proba neko nešto da kaže loše o gigantskom projektu u koji se skucano toliko para i energije. Prve kritike na koje nailazim se tiču pušenja u filmu. A? Jel to sad opet neka zajebancija? Center for Tobacco Control Research and Education at the University of California je nadigao frku zašto u takvom blockbusteru Sigourney Weaver puši i kako je to loš uticaj na mladež (a tradicionalni ultra-violence zdrav?). Cameron je dao neku apologetsku izjavu kako se to sve uklapa u profil karaktera i kako nedajbože da on podržava pušenje. Zvuči skoro kao pokajnica Tiger Woodsa zbog jebuckanja konobarica. Koga bre briga? U redu, shvatam i to. Moraš da se uvlačiš moronizovanom kvazi-puritanskom javnom mnjenju, ako želiš da ostaneš u igri.
Ostatak kritike se uglavnom vrti oko problematične ideološke priče iz raznih uglova. Kineski blogeri su se obrušili na stereotipe tipa divlja orijentalna žena vs. beli muški kolonizator. New York Times je skrenuo pažnju na sličan sindrom belog mesije. Uglavnom PC-crap talk. Pa dobro. Bajkovite (ovo je valjda planirano kao nekakva bajka) priče su obično dvodimenzionalne i pune stereotipa. Steven Heller ga je na svom blogu opisao kao “The film, which has received well-deserved praise for its awesome special effects, is all gloss and, moreover, an ill-cast, poorly scripted, cliche-ridden, emotion-manipulating tale.” Čak i je i svetoj stolici zasmetalo što se bog zamenjuje prirodom. To je valjda i jedini ugao filma koji mi se dopada.
Ali šta sad tu meni tačno smeta i zašto:
- Da se poduhvatim najočiglednijeg i već spomenutog. Beskrajno stereotipna i tanka priča. Stereotip, dogovorili smo se, nije toliko problem ako ćeš da napraviš neku varijaciju na temu ili malo nafatiraš priču. Ovo mu dođe onako golišavi skelet mašine vs. priroda, sa sve pomenutim kolonijalnim uglom. Zemljani su SAMO pohlepni zlotvori, a Na’vi su čista harmonija sa prirodom. Humora nema ni u tragovima. Može tu valjda još nešto (videti District 9, npr.). U skladu sa retardirano jednodimenzionalnom pričom idu likovi kao od kartona sečeni. Svako ima samo jedan motiv i jednu stranu. Pa i u bajkama ima bar jedan lik koji nije ni crn ni beo. Unajmiš ikoničku uber-ženu Sigorney Weaver i daš joj dying words “I need to take some samples.” Jedini lik gde sam naišao na tragove trodimenzionalnosti je pilot Trudy Chacon (igra je Michelle Rodriguez iz Lost-a), koja ukupno ako ima 3 rečenice u filmu.
- Stvaranje novog sveta from the scratch nije baš lak posao. Pitajte boga. Koliko je Tolkienu trebalo da stvori Middle Earth sa svim detaljima i geografijom i vrstama/podvrstama i folklorom i istorijom. Pa još u to sve da smesti super nijansiranu složenu priču (baziranu opet na jednostavnom i čvrstom skeletu). I u sve to sa minimumom mašte možete da poverujete. Avatar naspram filmova kao što su 2001: A Space Oddyssey, Star Wars (bar 4 i 5), Blade Runner ili Lord of the Rings (1-3) izgleda kao studentski rad (izvinjavam se svim bivšim studentima na analogiji). Onako poluzavršena skica, noć pred predaju projekta. Kao ajd’ neću male zelene (to sad već stvarno nije fazon, pa već jedno 30 godina), nego ću velike plave. A i ti veliki plavi su zapravo oni obični (ljudi) samo istegljeni, pa ofarbani. Antropocentričnost u zamišljanju vanzemaljaca mogu da razumem kao lenjost i nedostatak mašte, kao tradicionalnu ljudsku aroganciju (pa naravno da smo mi centar svemira) i (najverovatnije) kao najbolje sredstvo da se gledaoci užive u nešto što im je slično. (Kao odličan primer promišljanja vanzemaljaca uzeti tri nastavka knjige “Rendezvous with Rama” Arthur C. Clarka.) Ali ostatak Pandora univerzuma? Tu valjda ima prostora za razigravanje. Ne baš. Evo, uzeću nosoroga, pa ću mu nakačiti čekić umesto roga. Konj je isti kao zemaljski, samo što ima koštanu grivu i dve noge viška (???). Leteća stvorenja su manje više pterodaktili… itd. A fauna je onako new-age mushroom trip. Lucasovi odlakavljeni slonovi sa nakačenim ovnujskim rogovima imaju više života.
Naslepo uzmite bilo koju knjigu Ursule Leguin pa ćete imati višestruko razrađeniji i maštovitiji “alternativna majka priroda” univerzum od ovoga.
- Evo uporedite samo nivo elaboracije u smišljanju mogućeg budućeg ili totalno fiktivnog univerzuma iz nekog od gore pomenutih filmova. Za 2001: A Space Oddyssey je na primer smišljano poduže uputstvo za korišćenje svemirskog toaleta (koje je posle, ako se ne varam, NASA upotrebila) koje se vidi na par sekundi u filmu. Da ne pominjem pažnju poklonjenu svim ostalim detaljima. Lucas je unajmio vodećeg eksperta na polju bajki, Bruna Bettleheima, kao konsultanta na scenariju. Zato Star Wars živi i dalje. Blade Runner sa svojim nebrojenim slojevima mogućeg LA-a iz 2019. I Jackson koji je bez obzira na gotov literarni predložak (još teži zadatak, ako se uzmu u obzir i horde fanova) perfektno oblikuje Middle Earth koji je zahvaljujući bezbrojnim ilustracijama i Tolkienovim opisima legitimni deo svetskog folklora. Dodati tu i Scottovog Aliena gde je napravljen sjajan kontrast zemaljsko-vanzemaljsko tako što su unajmljena dva odlična umetnika (Ron Cobb i HR Giger). Treba li da pominjem i stepen razrađenosti priče u pomenutim filmovima.
E, svega toga u Avataru nema.
- Vratimo se na Cameronov tečni metal iz T2. Pre ere kompjuterskih filmskih efekata sve je išlo pomoću štapa i kanapa. Svaki svemirski brod je tu morao nekim mukotrpnim radom da se smisli i napravi u već nekoj razmeri i sa podosta detalja. Uporedite samo detaljnost i uverljivost iz Star Wars 4-6 i iz Star Wars 1-3 pa će vam biti jasnije. Razvojem kompjuterskog 3D oblikovanja prilično su smanjeni troškovi produkcije, ali je dat neviđen prostor za lenjost i lažiranje (prenatrpanošću se krije nedostatak suštine). Ako ste ikada otvorili i probali bilo koji 3D program sve će vam biti jasno. Najlakše je napraviti nekakve fluidne objekte koji kao da su izliveni iz jednog komada, pa im još i dodate neku blistavu teksturu. Stvorenja izgledaju kao da su izašla iz igrice SPORE. Plastična površina poprskana raznim bojama. Ko će sad tu da se bavi nekim detaljima, vidi kako to super bre izgleda. I tu se stvari nisu promenile za 20 godina (uz časni izuzetak Petera Jacksona). I dalje to sve uglavnom izgleda plastično i nedorađeno i računa se samo na sjaktavost (da ne grešim već grešnu dušu, Camronove mašine po pravilu odlično izgledaju). Boljka od koje izgleda boluje ne mali broj filmova sa kompjuterskim efektima, pa i ovaj.
- Upitao sam jednog ovdašnjeg dizajnera zašto mu se tako dopada film, na šta on: “Pa meni je to super, sve 3D, pa ja letim s njima, pa strava… i tako.” Mogao si isto tako da uživaš u 3D projekciji kocke koja se okreće i leti. Svaki drugi holivudski spektakl dobije 3D tretman, pa nikom ništa.
Sredinom 80tih (pre 25 godina!) je izbačen Jaws 3D i mene odveli da gledam film u Novom Sadu. Počeli su da koriste naočare sa različito polarizovanim folijama umesto klasične kombinacije crveno/zeleno(plavo) i to je malo unapredovalo tehniku. Sve je to bilo strava i živo i strašno i uzbudljivo… kad imaš 13 godina. Posle 25 godina se tu ništa nije pomaklo. Tehnika je ostala ista: fake 3D kao pop-up razglednica gde su različiti planovi “razdvojeni” po dubini. Zadnji planovi kadra koji su obično neoštri izgledaju još neprirodnije pošto su i dalje neoštri, ali su izdvojeni kao kartonski isečak. Snimanje za 3D po pravilu ide "ajd sada da svaki kadar bude 3D-ičan. Kada imate na raspolaganju 140 karaktera u Twitteru NE MORATE da upotrebite svih 140!
E da, ipak se nešto promenilo. Naočare nisu više kartonske nego plastične.
A revolucija? Pa ta kamera je super pošto režiser može da vidi skoro gotov proizvod kroz istu. Glumci i dalje bauljaju prema nekim markerima, a meni kao gledaocu baš i ne znači mnogo.
Sve u svemu bogobojažljivo slavljenje kapitalističkog preterivanja, a ne divljenje filmu.
Najdvodimenzionalniji film ikada napravljen za gledanje u 3D-u.
Ili što kaže Billy Flynn u mjuziklu “Chicago”:
“Give ‘em an act with lots of flash in it
And the reaction will be passionate
Give ‘em the old hocus pocus
Bead and feather ‘em
How can they see with sequins in their eyes?”
PS: “I am a HAL 9000 computer. I became operational at the H.A.L. plant in Urbana, Illinois on the 12th of January 1992.”
HALe, srećan ti rođendan!
PPS: Voleo bih da mi obožavatelji ovog dela objasne zašto ga vole, a i oni koji misle da je dobar, zašto je dobar.
link ka originalnom članku >>>
