Wanna grow up to be, be a…
Sloba je 1989. okupljao ovce po Gazimestanu, a ja sam za Vidovdan ispustio teg na nogu (suvi treninzi plivačkog tima u Bečeju) i skrckao dva prsta. TV premijeru Boja Na Kosovu sam dočekao stenjući od bola. Valjda je to trebalo da me upozori. Ali, nije.
Fokus raspusta posle trećeg srednje je bio izlazak mitološkog prvog albuma The Stone Roses. Tu negde počinje i opsesija bendom The Jesus and Mary Chain (Automatic). Nekoliko Pixies numera se vuklo po nekim mixed tapes. “Gigantic”, “River Euphrates”, “Levitate me” i tome slično…
Talking sweet about nothing.
“Doolittle” je bio prvi celokupno i sa pažnjom preslušani album ovog bostonskog benda. Kaseta sa uredno snimljenim A i B stranama, ne sećam se više od koga, i ispisana ljubičastim flomasterom (ne, nisam u to vreme znao za The Purple Tape). Čudno, agresivno, a melodično, mračno, a energično. Ništa ne razumem šta pevaju. Promiču tu neki “Un Chien Andalou”, pa mutilation, pa majmuni na nebu… Nema veze, jako je dobro i ne mogu da ga pigeonholujem u ništa što sam do sada čuo. A i vrlo je fino leglo na late-teen “I wanna change/destroy/rule the world” mood.
Cease to resist, giving my goodbye.
Nisam bio na beogradskom koncertu. Sa TV-a se sećam Garažnog Geta i špice gde se čuo Debaser (kao i (I’ve got) A Catholoc Block - Sonic Youth). Na zadnjim koricama Ritma su izlazile reklame za 4AD izdanja. Throwing Muses, Cocteau Twins i Pixies. Sledeće godine JNA kupi sve živo, i sposobno i nesposobno. Kraj detinjstva, septembar, vojska, Pančevo. Uskoro izlazi i Bossanova, a drugar na poklon dobija Sonic Youth LP “Goo”. U prodavnici ploča vidim Morrisseyev “Kill Uncle”. Silni koncerti po Beogradu koje propuštam zarobljen iza žice. Mrak je počeo da pada.
Prithee my dear, why are we here?
Selim se za Beograd, počinjem studije arhitekture, počeo i rat. Sećam se fotokopiranog plakata za “Trompe Le Monde” na crnim vratima Black Door-a u zgradi JDPa. Nadirući grunge talas sam hop-cup preskočio. Grdni teenage angst sam preživeo sa The Smiths, a još jedan mi svakako nije trebao. Neblagonaklonost grunge-u je doprinela i veza sa klincem koji se ložio na Nirvanu i Pearl Jam. With all do respect, sve mi je to bilo uvezano sa rečima “plitko”, “jeftino” i “dosadno”. Tada već nepostojeći Pixies su mi bili retko parče mraka koji svetli.
Take me away to the nowhere plains.
Put između Beograda i Bečeja me je često nanosio u Novi Sad. U to vreme sam bio nesrećno zaljubljen u jednog tipa kod kojeg smo slušali ploče i pušili travu. Maglovito budalasanje je bilo začinjeno redovnim preslušavanjem čitavog Pixies opusa sa ploča. Nadrealnu loud-quiet-loud muziku sam konačno upotpunio i detaljnim pregledanjem svih omota. Total remek delo spoja slike i zvuka. Pixies sviraju, Vaughan Oliver dizajnira, a Simon Larbalestier fotografiše. Sve to zajedno je bilo neodvojivi deo mog post-adolescentskog odrastanja.
My blood is working, but my heart is dead.
Završavam fakultet i zatičem se u rupi u kojoj nikome ne trebam i ničemu ne služim. 4AD posthumno izdaje šta stigne. Malo živi snimci, malo kompilacije. Daj šta daš pored ona 4.5 kanonska albuma.
There’s a creature in the sky.
Pri poseti Bostonu idem u bezuspešnu potragu za reliktima. Rathskeller klub je odavno zatvoren, a u obližnjoj prodavnici ploča sekcija Pixies je prazna. (Detaljno opisano u Americana Tidbits No. 7, “U potrazi za drekavcima”). Niko ih se ne seća. Kao da nisu ni postojali. Dobro, to što su se oformili u Bostonu ne znači baš toliko koliko se misli. Ima tu podosta Kalifornije i srednjeg zapada. A ionako su uvek bili veći u Evropi, nego u rodnoj Americi. Pixies su bili vrlo kratak bljesak (na koji je bila nalepljena ona užasna nalepnica “alternative”) koji je navodno jako uticajan, ali kojeg niko nije mogao da iskopira.
Hope everything is alright.
2004te izdaju nekakav singl Bam Thwok i dešava se reunion koji sam ispratio preko dokumentarca iz 2006te pod nazivom “LoudQuietLoud”, a koji nađoh slučajno u sada zatvorenoj prodavnici ploča na St Marksu. Četvoro ljudi okupljeno zbog para i pretty much nothing else. Debela beba Francis je gadno na valijumu. Tenzija između njega i Kim Deal kao da nikad nije ni prestala. Ova na turneji priprema numere za The Breeders, Joey Santiago (jedini stabilna tačka benda, svira kao da je 1988.) radi svoje tezge, a Lovering je nakratko odvučen od svoje karijere mađioničara. Užasno tužno. Sva ta divna muzika koja mi toliko znači. I zašto ja gledam te ljude? Gasim DVD i palim iPod.
Chasing voices he receives in his head.
Na proputovanju kroz prašnjavu i osunčanu Kaliforniju sam dobio mnogo više Pixies vibe-a nego u Bostonu. U knjižari na Sunset Stripu u LA-u kupujem “Doolittle” 33-1/3 izdanje by Ben Sesario. Čitam na preskok dok se vozimo kroz pustinju Mojave i Death Valley. Autor davi Black Francisa vozeći se po Oregonu. “A šta znači ovo, a šta znači ono…?” Ok, pitao se i ja dosta puta i prekopao podosta da pronađem. Nemaju reči veze, tamo su jer dobro stoje. Nema tu poruke, u pitanju su dobre pesme. Pixies muzika vam ulazi (da izvinete) onako od nazad, overrajdujući racionalne filtere kao Lynchovi filmovi. Ne znate šta se desilo, ali osećate kompletnu sliku. I još je bolje ako se ne trudite da objasnite uopšte. Samo se prepustite.
All I’m saying, pretty baby.
Pri povratku u Njujork na ulici vidim nekoliko drljavih žutih plakata koji najavljuju “Doolittle” svirke povodom 20 godina od izdavanja. Manično tražim karte. Sve rasprodate. Nabavljam jednu po paprenijoj ceni od tapkaroša jer to nikako ne sme da se propusti. U međuvremenu su Pixies procurili i u ono što radim. Malo na Margine, malo na majice, malo na ilustracije… Na preskok čitam i potpisani primerak “Fool the World” (oral history of band called Pixies) kupljenu pre par godina. Vans je počeo da radi i model Pixies patika, a Minotaur je izdao 3kg težak dekadentno bogati box set sa svim albumima na raznim medijumima uz DVD raznoraznih snimaka i sav Oliver/Larbalestier artwork u knjizi. Stavljen je na deda mrazov spisak.
Black tear falling on my lazy queen.
Hammerstein Ballroom na 34. ulici, 25. novembar, sipi neka kišica. Grandiozna dvorana, gužva, tapkaroši… Ako ćete mainstream svirku idete iznad 14. ulice, ako ćete malo manje mainstream onda ispod 14. ili preko reke, one istočne. Ok, payback time. Zaslužili su. Crko mi upaljač i tražim šibicu od prvog pušača. “Man, are you excited about the concert? I am!”. “Yes I am. I remember when Doolittle was released”. “Dude, that’s so before my time!” O, da. To neko vreme prošlo i malo me steglo u grlu. Tweet pre koncerta: “Speaking of necrophilia. I’m going to see Pixies tonight. Doolittle gig.” 6:05 PM Nov 25th from TweetDeck, na šta gospodin Trklja posle još par tweetova odgovara “nemoj da budeš. sklopi oči i igraj. seti se hladnih noći, provincije, beznađa, rata. flip your wig ;)” 6:38 PM Nov 25th from web. Najgore je što sam se setio i sećam se i da me ubiješ ne mogu da zaboravim.
Look at me.
Ovo je bila treća njujorška svirka (napravili su te večeri još jednu posleponoćnu zbog potražnje). Na video wall-u počinje da se vrti “Un Chien Andalou”. Njih četvoro izlaze i Kim Deal najavljuje b-sides. Posle četiri numere kreće “Debaser”. Opet ona “I wanna change the world” energija, događaji se sami premotavaju, šta ćeš biti kad porasteš, biću kreativni rušilac, ako me ne ubiju… Posle toga kao i na albumu sve tone u mrak, onaj blistavi. Na “I bleed” je sve osvetljeno crveno i ja mahinalno zapušavam usta šakom, kao kad hoćete da povratite. Ja taj refleks imam kad hoću da se rasplačem. Užasno me je blam. Jelena sva sreća stoji ispred mene pa ne vidi. Malo se saberem i prepustim se vožnji kroz smrt, sex, destrukciju, kurve i finalno kopanje očiju. Najbolji način da vas ne pojede mrak je da vi pojedete njega.
The sound that the mother makes when the baby breaks.
Sve je to pristojno i kako spada odsvirano. Santiago i Lovering rade svoj posao, Deal “kao, ajde tu sam, šta sad”, a Francis se i dalje ponaša kao da je sam na sceni. Na “Here Comes Your Man” ide video omaž originalnom fake-lipsync spotu. Svo četvoro se beče u fazonu “what the fuck am I doing here?”. Na dva bisa sviraju još 6 numera. Malo B strane Doolittle singlova, malo razni hitovi. Into The White (B strana “Here Comes Your Man”) je ispao poduži sonični zid, a Velouria nije ni odsvirana. Posle par taktova Francis je prekinuo iz meni neznanih razloga, na šta je Deal uz osmeh odbrusila nešto što je zvučalo kao “šta je sad koji kurac???”. Ništa se vidim promenilo nije. Prešli su na Gigantic i završili sa Vamos. Izlazimo napolje.
Even there’s a reason, it’s silver, it’s gone.
Ujutro sedam na voz za Boston. (Nekoliko mesta od mene sedi Justin Kirk (Weeds, Angels in America), eto i linka ka Santiagovom soundtracku za Weeds.) Sledeći koncert je u Bostonu. Ne, ne idem i na taj. Silazim na stanici Route 128. Thanksgiving praznici kod Stivenove familije. Na stolu Boston Globe, a u njemu music gift guide i pola strane o Pixies/Doolittle koncertima. Pred kraj članka komentar Tanye Donelly: “It’s like divorced parents making some friendly allegiance for the sake of the kids.” Pokušaš da oživiš ono lepo i ponovo provariš ono gadno pošto zaboravljanje ne pomaže. You can run, but… oh, fuck all.
I break the walls and kill us all.
Dvadesetak minuta posle koncerta je počela prodaja limitiranog (1000 kom) CD izdanja kompletnog koncertnog snimka te večeri. Nabavio sam kopiju pod brojem 143. 28 numera (25 pesama) na dva CDa. Snimak baš ne može da se meri sa koncertom, ali je prilično dobar as far as koncertni snimci go.
“Just as in a great tragedy, the hero must get his terrible vengeance, the walls have to come down, and everybody dies.”
(E. Sisario, “Doolittle”)
fotografije sa Doolittle koncerata
http://www.flickr.com/photos/forklift/sets/72157622874604888/
http://www.flickr.com/photos/24817051@N03/sets/72157622748161539/
http://www.flickr.com/photos/dollsneerpiece/sets/72157622866099942/
*predviđeni, pa promenjeni prvobitni naziv albuma poznatog kao “Doolittle”
Sloba je 1989. okupljao ovce po Gazimestanu, a ja sam za Vidovdan ispustio teg na nogu (suvi treninzi plivačkog tima u Bečeju) i skrckao dva prsta. TV premijeru Boja Na Kosovu sam dočekao stenjući od bola. Valjda je to trebalo da me upozori. Ali, nije.
Fokus raspusta posle trećeg srednje je bio izlazak mitološkog prvog albuma The Stone Roses. Tu negde počinje i opsesija bendom The Jesus and Mary Chain (Automatic). Nekoliko Pixies numera se vuklo po nekim mixed tapes. “Gigantic”, “River Euphrates”, “Levitate me” i tome slično…
Talking sweet about nothing.
“Doolittle” je bio prvi celokupno i sa pažnjom preslušani album ovog bostonskog benda. Kaseta sa uredno snimljenim A i B stranama, ne sećam se više od koga, i ispisana ljubičastim flomasterom (ne, nisam u to vreme znao za The Purple Tape). Čudno, agresivno, a melodično, mračno, a energično. Ništa ne razumem šta pevaju. Promiču tu neki “Un Chien Andalou”, pa mutilation, pa majmuni na nebu… Nema veze, jako je dobro i ne mogu da ga pigeonholujem u ništa što sam do sada čuo. A i vrlo je fino leglo na late-teen “I wanna change/destroy/rule the world” mood.
Cease to resist, giving my goodbye.
Nisam bio na beogradskom koncertu. Sa TV-a se sećam Garažnog Geta i špice gde se čuo Debaser (kao i (I’ve got) A Catholoc Block - Sonic Youth). Na zadnjim koricama Ritma su izlazile reklame za 4AD izdanja. Throwing Muses, Cocteau Twins i Pixies. Sledeće godine JNA kupi sve živo, i sposobno i nesposobno. Kraj detinjstva, septembar, vojska, Pančevo. Uskoro izlazi i Bossanova, a drugar na poklon dobija Sonic Youth LP “Goo”. U prodavnici ploča vidim Morrisseyev “Kill Uncle”. Silni koncerti po Beogradu koje propuštam zarobljen iza žice. Mrak je počeo da pada.
Prithee my dear, why are we here?
Selim se za Beograd, počinjem studije arhitekture, počeo i rat. Sećam se fotokopiranog plakata za “Trompe Le Monde” na crnim vratima Black Door-a u zgradi JDPa. Nadirući grunge talas sam hop-cup preskočio. Grdni teenage angst sam preživeo sa The Smiths, a još jedan mi svakako nije trebao. Neblagonaklonost grunge-u je doprinela i veza sa klincem koji se ložio na Nirvanu i Pearl Jam. With all do respect, sve mi je to bilo uvezano sa rečima “plitko”, “jeftino” i “dosadno”. Tada već nepostojeći Pixies su mi bili retko parče mraka koji svetli.
Take me away to the nowhere plains.
Put između Beograda i Bečeja me je često nanosio u Novi Sad. U to vreme sam bio nesrećno zaljubljen u jednog tipa kod kojeg smo slušali ploče i pušili travu. Maglovito budalasanje je bilo začinjeno redovnim preslušavanjem čitavog Pixies opusa sa ploča. Nadrealnu loud-quiet-loud muziku sam konačno upotpunio i detaljnim pregledanjem svih omota. Total remek delo spoja slike i zvuka. Pixies sviraju, Vaughan Oliver dizajnira, a Simon Larbalestier fotografiše. Sve to zajedno je bilo neodvojivi deo mog post-adolescentskog odrastanja.
My blood is working, but my heart is dead.
Završavam fakultet i zatičem se u rupi u kojoj nikome ne trebam i ničemu ne služim. 4AD posthumno izdaje šta stigne. Malo živi snimci, malo kompilacije. Daj šta daš pored ona 4.5 kanonska albuma.
There’s a creature in the sky.
Pri poseti Bostonu idem u bezuspešnu potragu za reliktima. Rathskeller klub je odavno zatvoren, a u obližnjoj prodavnici ploča sekcija Pixies je prazna. (Detaljno opisano u Americana Tidbits No. 7, “U potrazi za drekavcima”). Niko ih se ne seća. Kao da nisu ni postojali. Dobro, to što su se oformili u Bostonu ne znači baš toliko koliko se misli. Ima tu podosta Kalifornije i srednjeg zapada. A ionako su uvek bili veći u Evropi, nego u rodnoj Americi. Pixies su bili vrlo kratak bljesak (na koji je bila nalepljena ona užasna nalepnica “alternative”) koji je navodno jako uticajan, ali kojeg niko nije mogao da iskopira.
Hope everything is alright.
2004te izdaju nekakav singl Bam Thwok i dešava se reunion koji sam ispratio preko dokumentarca iz 2006te pod nazivom “LoudQuietLoud”, a koji nađoh slučajno u sada zatvorenoj prodavnici ploča na St Marksu. Četvoro ljudi okupljeno zbog para i pretty much nothing else. Debela beba Francis je gadno na valijumu. Tenzija između njega i Kim Deal kao da nikad nije ni prestala. Ova na turneji priprema numere za The Breeders, Joey Santiago (jedini stabilna tačka benda, svira kao da je 1988.) radi svoje tezge, a Lovering je nakratko odvučen od svoje karijere mađioničara. Užasno tužno. Sva ta divna muzika koja mi toliko znači. I zašto ja gledam te ljude? Gasim DVD i palim iPod.
Chasing voices he receives in his head.
Na proputovanju kroz prašnjavu i osunčanu Kaliforniju sam dobio mnogo više Pixies vibe-a nego u Bostonu. U knjižari na Sunset Stripu u LA-u kupujem “Doolittle” 33-1/3 izdanje by Ben Sesario. Čitam na preskok dok se vozimo kroz pustinju Mojave i Death Valley. Autor davi Black Francisa vozeći se po Oregonu. “A šta znači ovo, a šta znači ono…?” Ok, pitao se i ja dosta puta i prekopao podosta da pronađem. Nemaju reči veze, tamo su jer dobro stoje. Nema tu poruke, u pitanju su dobre pesme. Pixies muzika vam ulazi (da izvinete) onako od nazad, overrajdujući racionalne filtere kao Lynchovi filmovi. Ne znate šta se desilo, ali osećate kompletnu sliku. I još je bolje ako se ne trudite da objasnite uopšte. Samo se prepustite.
All I’m saying, pretty baby.
Pri povratku u Njujork na ulici vidim nekoliko drljavih žutih plakata koji najavljuju “Doolittle” svirke povodom 20 godina od izdavanja. Manično tražim karte. Sve rasprodate. Nabavljam jednu po paprenijoj ceni od tapkaroša jer to nikako ne sme da se propusti. U međuvremenu su Pixies procurili i u ono što radim. Malo na Margine, malo na majice, malo na ilustracije… Na preskok čitam i potpisani primerak “Fool the World” (oral history of band called Pixies) kupljenu pre par godina. Vans je počeo da radi i model Pixies patika, a Minotaur je izdao 3kg težak dekadentno bogati box set sa svim albumima na raznim medijumima uz DVD raznoraznih snimaka i sav Oliver/Larbalestier artwork u knjizi. Stavljen je na deda mrazov spisak.
Black tear falling on my lazy queen.
Hammerstein Ballroom na 34. ulici, 25. novembar, sipi neka kišica. Grandiozna dvorana, gužva, tapkaroši… Ako ćete mainstream svirku idete iznad 14. ulice, ako ćete malo manje mainstream onda ispod 14. ili preko reke, one istočne. Ok, payback time. Zaslužili su. Crko mi upaljač i tražim šibicu od prvog pušača. “Man, are you excited about the concert? I am!”. “Yes I am. I remember when Doolittle was released”. “Dude, that’s so before my time!” O, da. To neko vreme prošlo i malo me steglo u grlu. Tweet pre koncerta: “Speaking of necrophilia. I’m going to see Pixies tonight. Doolittle gig.” 6:05 PM Nov 25th from TweetDeck, na šta gospodin Trklja posle još par tweetova odgovara “nemoj da budeš. sklopi oči i igraj. seti se hladnih noći, provincije, beznađa, rata. flip your wig ;)” 6:38 PM Nov 25th from web. Najgore je što sam se setio i sećam se i da me ubiješ ne mogu da zaboravim.
Look at me.
Ovo je bila treća njujorška svirka (napravili su te večeri još jednu posleponoćnu zbog potražnje). Na video wall-u počinje da se vrti “Un Chien Andalou”. Njih četvoro izlaze i Kim Deal najavljuje b-sides. Posle četiri numere kreće “Debaser”. Opet ona “I wanna change the world” energija, događaji se sami premotavaju, šta ćeš biti kad porasteš, biću kreativni rušilac, ako me ne ubiju… Posle toga kao i na albumu sve tone u mrak, onaj blistavi. Na “I bleed” je sve osvetljeno crveno i ja mahinalno zapušavam usta šakom, kao kad hoćete da povratite. Ja taj refleks imam kad hoću da se rasplačem. Užasno me je blam. Jelena sva sreća stoji ispred mene pa ne vidi. Malo se saberem i prepustim se vožnji kroz smrt, sex, destrukciju, kurve i finalno kopanje očiju. Najbolji način da vas ne pojede mrak je da vi pojedete njega.
The sound that the mother makes when the baby breaks.
Sve je to pristojno i kako spada odsvirano. Santiago i Lovering rade svoj posao, Deal “kao, ajde tu sam, šta sad”, a Francis se i dalje ponaša kao da je sam na sceni. Na “Here Comes Your Man” ide video omaž originalnom fake-lipsync spotu. Svo četvoro se beče u fazonu “what the fuck am I doing here?”. Na dva bisa sviraju još 6 numera. Malo B strane Doolittle singlova, malo razni hitovi. Into The White (B strana “Here Comes Your Man”) je ispao poduži sonični zid, a Velouria nije ni odsvirana. Posle par taktova Francis je prekinuo iz meni neznanih razloga, na šta je Deal uz osmeh odbrusila nešto što je zvučalo kao “šta je sad koji kurac???”. Ništa se vidim promenilo nije. Prešli su na Gigantic i završili sa Vamos. Izlazimo napolje.
Even there’s a reason, it’s silver, it’s gone.
Ujutro sedam na voz za Boston. (Nekoliko mesta od mene sedi Justin Kirk (Weeds, Angels in America), eto i linka ka Santiagovom soundtracku za Weeds.) Sledeći koncert je u Bostonu. Ne, ne idem i na taj. Silazim na stanici Route 128. Thanksgiving praznici kod Stivenove familije. Na stolu Boston Globe, a u njemu music gift guide i pola strane o Pixies/Doolittle koncertima. Pred kraj članka komentar Tanye Donelly: “It’s like divorced parents making some friendly allegiance for the sake of the kids.” Pokušaš da oživiš ono lepo i ponovo provariš ono gadno pošto zaboravljanje ne pomaže. You can run, but… oh, fuck all.
I break the walls and kill us all.
Dvadesetak minuta posle koncerta je počela prodaja limitiranog (1000 kom) CD izdanja kompletnog koncertnog snimka te večeri. Nabavio sam kopiju pod brojem 143. 28 numera (25 pesama) na dva CDa. Snimak baš ne može da se meri sa koncertom, ali je prilično dobar as far as koncertni snimci go.
“Just as in a great tragedy, the hero must get his terrible vengeance, the walls have to come down, and everybody dies.”
(E. Sisario, “Doolittle”)
fotografije sa Doolittle koncerata
http://www.flickr.com/photos/forklift/sets/72157622874604888/
http://www.flickr.com/photos/24817051@N03/sets/72157622748161539/
http://www.flickr.com/photos/dollsneerpiece/sets/72157622866099942/
*predviđeni, pa promenjeni prvobitni naziv albuma poznatog kao “Doolittle”
