Ukus poda

Nisam nikad bio neki veliki ljubitelj koncerata iz nekoliko razloga. Nikad ne znam šta će da me sačeka. Nervira me čekićanje za karte i za početak. Veliku količinu telesa uz prateći body odour više ne nalazim primamljivim, posebno ako se narod okupio samo zato što je čuo da je to neki super bend. Stajanje pred binom mogu da opravdam samo ako ću da đuskam. Volim lepo usnimljenu muziku koju mogu po želji da slušam na dugme.
Ok, ima tih kvaliteta koji ljudi tako često ističu. Te živa energija, te druženje i za/polivanje pivom, te face na sceni i tome slično. Ermm, ne hvala.
Uglavnom idem na koncerte ljudi koji me baš baš zanimaju ili da overim neki mladu nadu, a beskrajno me ne interesuju stadionske atrakcije. (Sva sreća da niko od mojih ljubimaca ne može ni da priđe stadionu.) A posebno me ne interesuje “ajmo na neku svirku” random koncert kao ideja večernjeg izlaska.
A najviše me zanima kvalitetni višak u vidu buke koju nisam mogao da čujem na studijskom snimku. Da se razumemo, buka je više pitanje kvaliteta zvuka nego decibela, mada i u potonjima ima nešto. Neodoljivi kvalitet melodične buke za kojim uvek tragam je savršeno oličen u pesmi “Taste The Floor” benda The Jesus and Mary Chain, a sa albuma “Psychocandy”. Melodija umotana u fuzz/buzz/feedback/reverb, kao kad imate tek malo povišenu temperaturu (37.2 C), pa vam je onako prijatno nelagodno taman ispod bolnog praga. Glava vam pulsira, trnci vam mile po koži, ježite se, a slike se nekontrolisano roje u magli međ javom i međ snom. Veganski jedan natural high. (Analizom ovoga se bavio na last.fm žurnalu). Ima tu i Phila Spectora i Velvet Underground i bog zna čega još, ali to je sve bilo pre mog vremena. Glavna referentna tačka dole pomenutih koncertnih nastupa će biti JAMC, sveti duh svetog muzičkog trojstva u koje bih svrstao Sonic Youth (father?) i Pixies (son?). Braća Reid se nešto pomirili pre dve godine, pa malo nastupali, napravili novu pesmu, izdali lep box set “The Power of Negative Thinking” i kao to je to. Sve nešto čekam da se nakane snimiti novi album ili ne daj bože da naprave svirku, a da nije u pustinji. U desetogodišnjoj rupi od izdavanja poslednjeg albuma, pored konstantnog preslušavanja starih albuma i kopanja po raritetima našle su se i razne kompenzacije (zamena da se razumemo ne postoji). William Reid nešto pravio sa bendom Lazycame, pa onda Jim R i Lurie prčkali sa istomišljenicima u bendu Freeheat, a mlađa sestra Reid, Linda, uz bratsku pomoć uradila super album Little Pop Rock pod imenom Sister Vanilla. Tragalo se i za svim i svačim što podseća na divine JAMC zvuk i tako se našlo razne vanbračne dece amfetaminskih Isusa i Marije na lancu. Dok se braća ne nakane bastards će da posluže.

Crocodiles, A Place To Bury Strangers, Holy Fuck (23/05/09, Bowery Ballroom)

Crocodiles
Dva momka iz San Diega, Brandon Welchez i Charles Rowell, su prošli zasebno/odvojeno u poslednjih 7-8 godina The Plot to Blow Up the Eiffel Tower, Skull Kontrol, The Prayers… Skoro su izdali svoj prvi album “Summer of Hate” kao Crocodiles (po prvom albumu Echo and the Bunnyman). Pitchfork mu dao 4.1 pošto kao ne mogu ni da priđu zvuku koji prave No Age ili Wavves sa kojima su uterani u isti koš i zato što besramno skidaju JAMC. Da, i? Billboard i All Music Guide ih više vole. Kao i ja.
Postavka je opet posveta JAMC-u. Njih dvojica sami na jedva osvetljenoj sceni, a Welchez izgleda kao mešanac Jim Reida i Bob Dylana. Gitara, glas, a ostalo “s trake”. Nadam se da u istoj tradiciji neće trajati samo 10 minuta, pa još i uz nerede. Dobro, ipak je ovo 2009-ta. Svirka je trajala čitavih 20 minuta (album nešto jače od 30). Momci su pristojni, kako i doliči vremenu. Provejavaju Sucide i Velvet Underground (pa mi zazvučaše i kao The Black Angels), ali je moglo malo glasnije (ipak ima nešto u tim decibelima). Završavaju sa “I Wanna Kill”, naj-JAMC numerom. Nije bilo vremena za omiljenu mi 7-minutnu vožnju “Young Drugs”.
A Place to Bury Strangers
Već spominjani navodno najglasniji bend Gothama grada je bio lokalni doprinos Holy Fuck/Crocodiles turneji. Frontmen David Ackerman je ranije svirao u još jednom dragom mi MBV-influenced bendu, Skywave. Toplo preporučujem preslušavanje ovog proto-APTBS benda. (Imaju i nekoliko lepih Slowdive-like numera).
APTBS imaju sve ono gore 37.2 C navedeno, a uz dodatak novinarske fame. Bili su pratnja bendovima Brian Johnstown Massacre, MGMT (zašto, pitao bih ja), Black Rebel Motorcycle Club i The Jesus and Mary Chain (but of course). I glavni su razlog što sam uopšte posetio ovaj događaj. Velvet Underground/Warhol-like video projekcija po zamračenim siluetama članova benda i val prijatne buke su manje više za mene bili vrhunac. Bez uvoda, razrade i zaključka. Fino i konzistentno. I, avaj, prekratko.
Holy Fuck
Eksperimentalni kanadski bend vrlo blizak ukusu 00’s dvadesetogodišnjaka. Prave prijatnu (očajnog li epiteta) muziku, skoro za ples. Igranje analognim mašinama i sinkopirani ritmovi uz nerdy stav tako drag silesiji bendova preko East Rivera. Jedan od članova je, čujem, pobegao iz benda Enon. Iako su glavne “zvezde” večeri njihov nastup mi je bio više onako afterparty, a i ne prave my kind of noise. Vreme je za piće.

The Vandelles, Morning After Girls, The Warlocks (14/08/09, Bowery Ballroom)

The Vandelles
Iz redova najmlađeg naraštaja JAMC vanbračne dece, nastali merdžovanjem dva lokalna benda, Del Black Aloha i The Mercenary Band. Lepi, mladi, malkice zbunjeni (onako prigodno), ali dosta dobro prže. Debi album “Del Black Aloha” je za Evropu izdat na Spoilt Victorian Child etiketi koja izdaje i obećavajuću teksašku JAMC decu, Ringo Deathstarr. Za Ameriku izdali za Safranin Sound (The Vera Violets, Alcian Blue…). Sasvim obično osvetljeni (ipak su samo otvarači) otpržili su pola sata nečega što po novinama vole da zovu “noir rock ‘n’ roll”. Pored Taste the Floor momenta sam dobio i ne mali praznik za oči. Frontmen je mnogo zgodno i energično muško dete, a nikako za zaboraviti je i isto tako zgodna ženska ritam sekcija (Honey i Lisha). O njima bi još trebali čuti.
The Morning After Girls
Australijanci poznati svojevremno kao pratnja za Black Rebel Motorcycle Club (jedni od retkih JAMC “sledbenika” koje ništa baš nešto ne volim), Bryan Johnestown Massacre i Dandy Warhols. Muzika lagano na tragu onoga što tražim, prilično neupamtljiva tako da se dalje istom neću ni baviti.
The Warlocks
Neo-psycho hedlajneri iz Kalifornije koji popunjavaju onaj hipnotički Velvet Underground aspekt JAMC zvuka. Slušao sam ih uvek u paketu sa The Black Angels. Ne toliko buka koliko opet draga mi psiho vožnja tipa Jim Morrison priča sa gušterima u pustinji. Ima tu dosta i Kalifornije i Timothy Leary-a, a sve lepo spakovano za XXI vek i svirano u skoro totalnom mraku. Ovogodišnji album “The Mirror Explodes” nije baš sjajno prošao kod kritike (za koju nas uglavnom bulja zabole). Sve je to malo sporije nego do sada, pa sam morao da prisednem, ali i dalje vozi na pragu 37.2 C. Negde pred kraj su odsvirali i me-pleaser “Standing Between Lovers of Hell”.

Hope Sandoval and the Warm Inventions (10/10/09, Music Hall of Williamsburg)

Hope Sandoval and the Warm Inventions
Ovo je najbliže što sam uspeo da priđem JAMC-u. O eteričnoj gđici Sandoval se već sve dobro zna. Tri albuma sa Davidom Robackom u Mazzy Star su neo-psycho biblija koja se redovno preslušava. Sve se to malo razvodnilo sa novim bendom The Warm Inventions, ali ipak je u pitanju jedna od najlepših žena sa jednim od najlepših glasova ikada koju sam svojevremeno i slikao. Ne zaboraviti i njena razna gostovanja, a posebno na poslednjem JAMC albumu, kao ni vezu sa bratom Jimom. Izdali oni konačno i svoj drugi album i jako retka šansa da se Hope čuje/vidi/doživi uživo se konačno ukazala. Kalifornijska ružica retko drži koncerte i drži se podalje od javnosti u svom već bukvalno shoegazing, autističnom maniru.
Fotografisanje je strogo zabranjeno, a i na puštanje bilo kakvih zvukova se popreko gleda. Uglavnom polumrak sa par plavih svetala, a ona i dalje božanstvena i fragilna i u svojim ranim četrdesetim. Uglavnom stoji kao zbunjena školarica, pa okrene leđa publici kad se poduhvati ksilofona. Svirali su uglavnom ceo prvi album Through The Devil Softly, sa par numera sa prvog, Bavarian Fruit Bread (na kojem je obrađena JAMC numera Drop). Meditativno, a energično… baš ono što smo i tražili i očekivali. I pored višečasovne tonske probe, Sandoval se bunila da se ne čuje dobro (istina), a u jednom trenutku je na “Hope, we love you!” odgovorila sa “If you love me tell people to shut up.” Ooops, ruža pokazala bodlje, a opaska je onako uflekala fantastičan koncert.
Skandal se desio na sledećem koncertu na kojem je napustila binu nezadovoljna zvukom. Masa je počela da skandira Colm Ó Cíosóigu (članu legendranih My Bloody Valentine) da zasvira nešto od MBV. Posle pola sata su je umolili da se vrati, a ova je između pesama prokomentarisala “I’m a country girl. I hate New York!” To je ponosnim njujorčanima prelilo čašu, pa su neki ljudi počeli da izlaze. Ogorčenost nadrkanošću Sandovalove je najjezgrovitije sažeta u jednom tweetu Sashe Frere-Jonesa “Go the fuck back to wherever you’d rather be.”

The Black Angels, The Raveonettes (14/10/09, Webster Hall)

The Black Angels
Pominjani teksašani čije ime je direktno preuzeto od The Velvet Underground. Zvuče kao neko ko je za The Doors čuo preko Coppolinog Apocalipse Now. Čitav nastup bi se mogao opisati kroz zadnje scene ubijanja Kurtza iz pomenutog filma. Hipnotičko-šamanistički egzorcizam. Obasjani paklenim crvenim svetlom odsviraše pola sata, uglavnom sa mnogo boljeg prvog albuma “Passover” uz nekoliko me-pleasera. Zvuči malo čudnjikavo da oni budu predgrupa za The Raveonettes, ali tu je link JAMC/Velvet Underground. A i sa svojim toplim halucinantnim mrakom su poslužili kao odličan uvod u ceo koncert.
The Raveonettes
Ovaj danski par neguje više onu bubblegum stranu JAMC zvuka, ali nikako bez ironijskog odmaka. Promovišu svoj novi album “In and Out of Control”, a gitaristu Wagnera sam video na pomenutom Hope Sandoval koncertu. Svirka super profesionalno odrađena i zabavna. Onako kao prom night, veselo, lepo i mladalački uz eventualni leš zatrpan under the wall of sound. Taman nešto jače od sat vremena. Me-pleaser “Suicide” sa novog albuma i nekoliko hitova tipa “Aly, walk with me”. Verovatno jedina svirka bez ikakve zamerke.

Ostaje još treći član svetog trojstva, Pixies. Sledeće nedelje drže 4 Doolittle koncerta u čast 20 godina od izdavanja istoimenog albuma. Na šta će to da liči/zvuči videćemo u sredu. A izveštaj će da usledi.

—————————————————————————-
P.S.
Još nekoliko non-JAMC related koncerata, kao deo šestomesečnog koncertnog izveštaja.

Sonic Youth (03/07/09, United Palace Theatre)

Sonic Youth
O komornom nastupu Sonic Youth u Apple prodavnici u SoHo-u sam već pisao ovde (Buka u modli). iTunes su nešto i izdali Live EP sa tog nastupa. Prva “prava” svirka se desila ubrzo nakon toga u nadrealnom prostoru United Palace-a na samom vrhu Menhetna. U pitanju je stari Loewe bioskop iz tridesetih dizajniran u nekom hibridnom “orient meets art deco” stilu. Krajem 60tih se u zgradu uselila crkva, da bi odnedavno ponovo postao koncertni prostor. Malo je odalje (”You must take the A Train To go to Sugar Hill way up in Harlem”), ali se isplati.
Svirao se skoro ceo novi album, uz pre-Daydream Nation numere kao što je “Sprawl”. Sve cool i jako lepo i bučno izvedeno uz povremene apoplektične napade T Moore-a. Na poslednji bis su izveli “Death Valley 69″. Jedina reč koju mogu da upotrebim je “zastrašujuće” u, erm… najboljem smislu te iste reči. Pesma je i na snimku sa sve dementnim Lydia Lunch vrištanjem prilično uznemirujuća, ali ovo je bio nepatvoreni sonični horor. Opet taj divni spoj nelagode i čistog uživanja (Clive Barkerov sadizam nekako springs to mind).

The Ultimate Summer Beach Party, The B-52s (18/08/09, Governors Island)

The B-52s
The B-52s su i posle 30 godina nabolji party bend. Još bolje ako je party na plaži. Governors Island, ostrvce podno Menhetna i nekadašnja vojna baza se pretvorila u letnju izletničku destinaciju, a posetioci su namamljeni i koncertnim programom. Cassey Spooner (Fischerspooner) je nešto smarao za DJ pultom pre nastupa, pod nogama pesak, vreme toplo, a nebo se nešto preteće mrči. Pet matoraca svira samo crowd-pleasing numere (kad bolje razmislim SVE numere su im crowd-pleasing) ispresecane materijalom sa novog albuma. 45 minuta besomučnog đuskanja, znojanja i horskog pevanja… i onda je krenula oluja. Ona prava. Svi smo se zbili pod svadbarski šator i posle dodatnih 45 minuta čekanja da oluja stane bend je rešio da se ne vrati na scenu. Jebem ti ozlojeđenog jehovu koji je sad našao da piša po narodu. Spooner je nastavio da smara, a mi smo polumokri seli na trajekt za nazad gde se nastavilo pevanje onoga što se nije čulo.

Peaches (19/06/09, Music Hall of Williamsburg)

Peaches
Peaches izdala novi album, pa u promociju. Akt uvodnog artiste je počeo da obećava dobar provod. Matora striperka pokupljena sa ulice peva karaoke. Vrhunac su bile upaljene šibice zabodene u bradavice. Bring it on! Drums of Death posle nje je nevredan pominjanja. Novi album Peaches “I Feel Cream” je onako više eratični hip-hop nego što je electroclash (favorites: Show Stopper i More). Ja uvek očekujem “Teaches of Peaches”. Kanadska učiteljica je vrhunski performer i svaki show je, pa… show! Menjanje kostima, pentranje po balkonima i publici i odlična izvedba. E sad, taj novi album i nije nešto što može da se pretvori u kontnualni DJ set uz koji može da se đuska duže od 15 minuta. Stvar su spasili hitovi kao što su “Lovertits” i “Fuck the Pain Away”. Počeo sam malo da se brinem kad su krenule da me bole noge od stajanja i da me hvata dosada.

Sleepy Sun, Bridezilla, Autolux (14/09/09, Bowery Ballroom)

Autolux
Debi album ovog kalifornijskog benda, “Future Perfect”, uopšte nije loš. Onako jedan r’n'r, pa su sarađivali sa UNKLE, pa ima tu svašta lepo za čuti. Ona dva uvodna benda se ni ne sećam. Autoluxov nastup ne nudi nikakav bitan višak u odnosu na snimljeni materijal. Lepo je to sve izvedeno i prilično neupamtljivo, osim fenomenalne bubnjarke. Par numera sa predstojećeg albuma koji se odlaže već mesecima i to je to.

Dead Weather (17/07/09, Terminal 5)

Dead Weather
Mega hibrid grupa koju predvode Alison Mosshart (The Kills) i Jack White (The White Stripes). Ako uzmete kvalitetne sastojke jednog i drugog (a verovatno i The Queen of Stone Age i The Raconteurs) trebalo bi da se dobije nešto prilično dobro. Ja sam bar očekivao neke PJ Harvey tragove od The Kills Mosshartove. Nastup je ispao jedan od najgorih koncerata na kojem sam ikada bio. Prenapučeni trendi prostor na tri nivoa pun bele dece iz najsrednje klase koja se lože na r’n'r, a uz nadrkane izbacivače i sve ostalo. Na sceni neko beskrajno dosadno rokenroliranje. Zbir je samo ponudio manjak. Trebalo mi je biti sumnjivo u startu kad mi je najslušljivija numera bila obrada Numanove pesme “Are friends electric”.

fotke sa koncerata na
http://www.flickr.com/photos/macasev
The B-52s
Sonic Youth

link ka originalnom članku >>>

It’s so fucking obscene

It’s better than a sex scene and it’s
So fucking obscene, obscene, yeah
“Mobscene” - Marilyn Manson

Slavoj Žižek se u svojoj najnovijoj knjizi “First as tragedy, then as farce” bavi na manje-više očekivan način ideološkom situacijom s kraja prve dekade XXI veka. Naslov je preuzet iz Marksovog aneksa Hegelovoj tvrdnji kao se veliki istorijski momenti ponavljaju dva puta. Jednom kao tragedija, a drugi put kao farsa. Uz opet dodatu Marcuseovu napomenu da to drugo farsično ponavljanje može biti strašnije od onog prvog tragičnog.
Pad berlinskog zida 1989. je označen kao pad komunizma, kraj hladnog rata i kao pobeda liberalne demokratije, bar u Fukuyaminom Kraju Istorije. Liberalno-demokratski kapitalizam je prirodno stanje društva. Kao drugu istorijsku tačku u razmatranju, uz nezaobilaznu 9/11 stanicu, Žižek uzima finansijski meltdown iz 2008.

U prvom delu knjige se bavi pokušajem demaskiranja ideoloških mehanizama kapitalizma kao ustanovljenog “prirodnog” poretka koji nema alternativu. Od toga da se i sam socijalizam koristi u spašavanju kapitalizma na primeru bail-outa General Motorsa. U pitanju je simbolički temelj američkog sistema i ne može se tek tako prepustiti kapitalističkom zakonu tržišta (!) i tu utrčava država da spase stvar. Do činjenice o izdvajanju 700 biliona $ za spašavanje bankovnog sistema, dok je planirani fond za pomoć poljoprivredi III sveta od strane međunarodne zajednice 22 biliona $ (do sada je izdvojeno 2.2 biliona $). Višestrukost raznih izbora kojim smo bombardovani na primer samo maskira nedostatak izbora kada se radi o fundamentalnoj strukturi društva u kojem živimo. Konstantan pritisak da nešto izaberemo nas čini nemoćnim da uopšte krenemo da mislimo šta želimo i šta nam treba. Naterani smo da živimo KAO da smo slobodni.
Juče se baš stojim u prodavnici ispred police sa toalet papirom i vrtim po glavi koji sam kupio prošli put, jel sa tri ili četiri sloja, jel mi treba onaj extra ili je regularni dovoljan… Brisanje bulje kao suštinski egzistencijalni problem.

Nije u pitanju samo mapiranje i listanje simptoma, nego i traženje krivca. U istoriji slobodnog tržišta koje pisano u šok talasima (Naomi Klein) levica nikada nije ponudila nikakvo kvalitetno rešenje, a pad narodnih demokratija je viđeno kao poraz neautentične vizije socijalizma. Pogrešno pročitani Marks, koliko i loše pročitani Le Korbizije pri planiranju Novog Beograda. Kriva je levica zbog čije se neaktivnosti/nesposobnosti na primer dešava i eksplodiranje ultra desnih snaga. Ili Benjaminova ideja o tome da fašizam okupira neokupirani prostor propale revolucije. Iz tog ugla je zanimljivo Žižekovo relativističko pozicioniranje političkog kompasa. Za liberale u centru i krajnje levo i krajnje desno su različite forme istog totalitarnog ekscesa. Za Levicu prava alternativa leži između same sebe i liberalnog mainstreama. Krajnja desnica je samo anomalija. Slede tu i razni recepti za spašavanje levičarskih ideja i kako videti kroz roze ideološke naočare. Kao i činjenica da se nalazimo u situaciji da samo zamišljamo da ne verujemo u ideologiju/e. Knjigu toplo preporučujem za čitanje i prevođenje.

U svom rezonovanju Žižek često koristi opsceno i kao epitet i kao sredstvo. Za vreme čitanja same knjige isplivale su mi razne (naočigled nasumične) tačke zgrušane opscenosti vremena sadašnjeg (ideološki ofarbanog kao liberalna demokratija + kapitalizam), a kroz sredstva i mehanizme (možemo se i složiti) vladajuće ideologije. Kad kažem opscenost ne mislim na pornografiju. To je ipak jedan iskreni i čisti žanr. Više je u pitanju ta jedna psihoanalitičarska dimenzija na koju i Žižek računa (kao kad uhvatite mamu i tatu da se jebu). Suštinski i duboki osećaj odvratnosti, iščašenosti i nelagode. Nešto što se razlikuje od bazične ljudske gluposti, licemerja, zlobe… dopišite sami. Opscenost sistema i ideologije. Ovaj put ideologije kapitalizma.

A. Prva tačka je upravo Žižekovo predavanje održano u Cooper Union-u povodom izlaska knjige pre jedno mesec dana. Red za ulazak sa kartama je bio oko celog bloka, kao da Madonna gostuje. Razni aktivisti, levičari i spasioci kitova su delili svoje flajere, a ekipa je uglavnom studentsko-progresivna, salonsko-levičarska. Predavanje je bilo opet očekivani stand-up teoretski show (možete ga videti u 6 delova na YouTube-u). Opscenost koju Žižek često pominje sam čuo pravo from the horse’s mouth. Jasna je meni njegova zabavljačka strategija, kao i činjenica da se stvari lakše progutaju ako se umoče u šećer, ali neke stvari su davno prestale da mi budu smešne, bez obzira na moju ličnu sklonost ka humoru. Što reče Jelena Đurović u jednoj emisiji Agit-Popa povodom grandioznog dolaska Biljane Plavšić u Beograd, nema tu više mesta kempiranju kao ha ha hi hi, baš je to zabavno na taj jedan bizaran način. E, pa nije. U tom kontekstu se uvek setim svog nekadašnjeg zgražavanja nad skrivanjem druge knjige Aristotelove Poetike koja se bavi komedijom, a u romanu “Ime ruže” Umberta Eca. Knjiga (i smeh koji ona propoveda) ne samo da je bila opasna, nego je i pretvorena u otrovno oružje. Kako slepi otac Jorge kaže: “Laughter kills fear, and without fear there can be no faith, because without fear of the Devil there is no more need of God.” U poslednje vreme nekako bar malkice verujem slepom monahu, pošto smeh može da maskira vrlo opasne stvari. Pa neke stvari više nisu ni zabavne ni smešne. Dakle, mehanizam samozaslepljivanja uživo i na mestu odakle je kritika istog i potekla.
Posle predavanja ispred zgrade zatičem gužvu koja čeka da Elvis napusti zgradu sa sve policijskim odredom. Valjda da sprovedu primadonu i zaštite je od razularenih fanova. Sve zajedno jedno bizarno ponavljanje modela svetih medijskih krava. Da li je to kritičko podrivanje ideologije iznutra (kao eto sad se zajebavamo) ili blatantno korišćenje modela koji kritikujemo? Ne znam, kažite vi meni.
Po povratku kući na vestima saznajem da je policija bila prisutna zbog navodne dojave o bombi. Sve zajedno smrdi na publicity stunt. Jes’, desničari se zaputili u gnezdo razmaženog liberalizma u Njujorku da dignu Žižeka, od strane medija proklamovanog najopasnijeg mislioca, u vazduh.

B. Pre par dana gledamo HBO dokumentarac Outrage, o gay političarima (uglavnom republikancima) koji tokom svoje čitave karijere glasaju protiv LGBT prava. Gde ćeš goreg neprijatelja homoseksualaca od homoseksualaca samih. Osvrnuti se samo na homo-erotiku srpskih navijača i hate-mongering SPC klera, kao i na logiku “najbolji način da dokažeš da nešto nisi je da to nešto satreš”. E, pa kurac.
U Americi postoji već oduža lista respektabilnih family values što kongresmena i što senatora koji su uhvaćeni in flagranti sa drugim muškarcem i to je sad već stvar lokalnog humorističkog folklora. Većina tih političara je glasala protiv gay brakova i protiv finansiranja AIDS istraživanja. Mnogo ljudi je stradalo zbog takvih odluka i čitava situacija zaslužuje veliki pečat “opsceno”. Razni LGBT blogeri su pokušali da razotkriju i ozbiljnije proanaliziraju takvo ponašanje, pošto se mehanizmi vladajuće ideologije, mainstream mediji, time ne bave ili se bave na taj jedan šaljivi način. Jedan drugi vid opscenosti ovakve situacije je meni privukao pažnju. U filmu je kao good guy prikazan bivši guverner New Jersey-a, James McGreevey koji se posle 15 godina političke karijere outovao kao gay. Slika i prilika iskrenosti, saosećanja, šmrcanja pred kamerama sa sve bivšom suprugom koja eto to sve razume i podržava. A sve opet unovčeno kroz memoare pod nazivom “The Confession”. Stiven je samo u jednom trenutku prokomentarisao “A gde si bio do sada?” Pa gradio sam život u skladu sa pravilima (ideološke) igre. Pod maskom zaradiš novac, slavu, prestiž i kad stigneš do stepena nedodirljivosti možeš sebi da priuštiš i iskrenost, k’o Đilas, onda kad ne boli. U čitavom pokretu za LGBT prava postoji nebrojeno mnogo ljudi koji su tu nešto radili i borili se za prava i čiji su prijatelji umirali od AIDS-a, ali oni ostaju uskraćeni za spotlight jer ne igraju po pravilima. Što bi rekao Roy Cohn u “Angels in America”: “Ja nisam homoseksualac. Ja sam heteroseksualac koji spava sa muškarcima. Homoseksualci su oni jadnici koji ne mogu da proguraju usrani zakon o svojim pravima.”

C. Opscenost celebrity mehanizma je zasebna jeziva priča. Posle određene količine novca, moći i slave postaješ nedodirljiv i većina nekih bazičnih etičkih pravila više ne važi. Sveti fetiš u koji će masa da projektuje svoje snove o “pursue of happiness”, jer to je ono za čim SVI moramo da stremimo. Primera ima naravno bezbroj, a za oči mi zapada slavljenje Michaela Jacksona, prilično poremećene jedinke koja je bila sklona pedofiliji. U Srbiji se svete pedofilske krave recimo čuvaju iz drugog ugla, ali je mehanizam isti. McGreevey može da ćuti 15 godina na jednoj vrlo uticajnoj poziciji i i posle kao nikom ništa, kao hrabar eto čovek. Čekaj bre malo…
Ako si za ulogu svete krave onda izaberi entertainment ili politiku i voila. Stefan Sagmaister, uticajni njujorški grafički dizajner je na pitanje kako je to biti slavni dizajner odgovorio sa: “Pa isto koliko i biti najslavniji vodoinstalater.”
Ipak, i u nespektakularnim profesijama možete biti sveta krava. Shepard Fairey, grafički dizajner do sada poznat po svojoj street art grafičkoj kampanji Obey (gde je kao glavni nosač korišćen rvač André the Giant) je postao još poznatiji po svom, sad već svuda prepoznatljivom plakatu Baracka Obame. Kad se nađeš visoko onda mnogi naravno pokušavaju da te upucaju. Can of worms je otvoren povodom sudskog slučaja gde je Fairey za plakat bespravno upotrebio fotografiju čija prava pripadaju Associated Press-u. Potežu se skupi advokati, optužbe padaju sa obe strane, a sveprisutna ikonička slika optimizma i nade dobija jedan truli undertone opet u skladu sa mehanizmima vladajuće ideologije. Stvar bude još gora pošto je Fairey brisao fajlove i lagao da bi dobio proces. Dizajnerska gilda je poznata po tome da voli da čačka po tome ko je šta i od koga ukrao. Često tu ima samo neznalačkih gluposti (pitanje citata, uzora i krađe su jedna velika i zasebna tema). Slučaj Sheparda Faireya se čini ipak kao jedan od onih ekstremnih i očiglednih primera gde je umetnik izgradio čitavu karijeru na plagijatu. Mark Vallen se pozabavio detaljnom vivisekcijom njegovog rada ovde. Preporučujem da se detaljno pogleda, koga zanima. Aproprijacija tuđeg dela je jedna vrlo legitimna forma stvaralaštva i nema tu ništa novo. Videti na primer slučaj fotografa Richarda Prince-a u NY Times članku gde jedan drugi fotograf, čiju je fotografiju Prince preuzeo (prefotografisao), razmišlja na temu. Kod Sheparda Faireya ima jedna vrlo gadna nota koja se uklapa u ovu priču o opscenosti ideoloških mehanizama. Motivi i crteži koje je Fairey bukvalno precrtao (za majice, torbe i grafike) bez da je napomenuo odakle je precrtao su uglavnom iz istorijskog fundusa aktivističkog, propagandnog i političkog plakata. Ima tu onako nasumično svega i svačega. Zapadaju za oko recimo precrtani kubanski plakati zbog kojih su autori bili ubijani ili portreti “Black Panthers” aktivista koji završavaju kao pomodni T-shirt motiv. I ne postoji tu nikakav dodatni edge. Kao kada biste zaklali sliku i leš stavili na majicu. Transformacija revolucionarnih, političkih i inih slika u pop-konzumeristički proizvod opet nije nova stvar. Levičarske slike se lako pretvaraju u kapital (kapitalizam je inače sklon proždiranju levičarskih ideja), ali mi se čini da ipak postoji crta preko koje se zalazi u čisto opsceno. Količina moći i novca stečenih na ovakvom načinu rada Faireyu daje dovoljno slobode da najmi skupe advokate i da zadrži svoju auru nedodirljivosti. Jebite se svi, kad se gadite na pravila igre.

D. Čitava afera oko Sheparda Faireya je prilično uzburkala stručnu dizajnersku javnost. U međuvremenu su se desile tu neke velike retrospektive njegovog rada, Obey kampanja je zaživela u luksuzno opremljenoj knjizi, a ne mali broj autoriteta je već napisalo ode i pohvale o dotičnom dizajneru… i kao oops, šta ćemo sad? Pa ništa. Ćutaćemo. Kao i u slučaju General Motorsa, pravićemo se da se ništa nije desilo i gledaćemo da zadrižimo ustanovljeni simbolički poredak po svaku cenu. Taj poredak sad kaže da je Barack Obama dugo čekani mesija i ta se slika ne sme ni po koju cenu zaprljati. I nikako se ne sme dati dodatna municija od besnila obolelim republikancima. I svakako ne tamo nekom brljotinom oko bespravno korišćenih slika. Etika, istina, integritet sa jedne strane, a sa druge očuvanje poretka. Izbor je nekako, čini mi se jasan.
I tu stižemo do preslavljenog i preobožavanog mesije samog kojim se Žižek u pomenutoj knjizi bavi na dvadesetak strana. Obamina pobeda je nešto što je obradovalo ceo svet. Ne zbog toga što se nešto neverovatno desilo, nego zato što smo svi uvideli da su neverovatne stvari moguće. Čovek mlad, pa crn, pa vitalan, pa pametan… stvarno slika jedna koju smo željno iščekivali. Afirmativno pominje i ateiste i ne-straight građane, koristi dijalog umesto pucanja, reformiše zdravstvo, raspušta zatvore… U vreme zanosa njegove kampanje neretko sam slušao komentare iz diplomatskih krugova kako bi Hilary bila bolji kandidat pošto između ostalog žena jako dobro poznaje sistem i mnogo je pragmatičnija. Obama ima svoje Martin Luther King nadahnute govore, ali nikako da se u svemu tome oseti neka supstanca. Što kaže Žižek, nada je lepa reč, ali nada u šta? Čemu se to tačno nadamo, gde smo to tačno krenuli…? Obećava se radikalni raskid sa praksom George Busha mlađeg, ali se praksa nastavlja. Rat se premešta, a obećava se humanije lice američke imperije koja ipak ostaje imperija. Sa stanovišta ideološkog razmontiravanja ili bar promena kako Ž kaže Obama može da se ispostavi kao jedan od najkonzervativnijih američkih predsednika. Neko ko je svojim “radikalnim” i “revolucionarnim” potezima učinio sve da sačuva poredak onakavim kakav jeste. Opscenom momentu doprinosi i naravno dobijanje Nobelove nagrade čiju je suštinu nabo Michael Moore: “Congratulations Mr. President, now please earn it!” (Ova priča bi mogla komotno da sklizne i u priču o Mooru samom koji je postao nedodirljiv koliko i nekadašnji subjekti njegovih filmova.)

E. Francis Fukuyama je posle pada berlinskog zida objavio kraj istorije i početak jednog postideološkog doba. Stiglo je vreme najprirodnijeg poretka stvari, liberalne demokratije. Navodna neideološka priroda kapitalizma je po Žižeku ideologija u svojoj čistoj formi, a mi smo toliko fascinirani opscenošću da i ne vidimo to u šta stalno gledamo. U to se sasvim fino uklopila dvadesetogodišnjica od rušenja zida. Ima nešto jezivo nakazno svaki put kad naiđem na političko rabljenje ljudske nesreće (Holocaust, 9/11, zločini iz ex-Yu…). Jedva čujni glasovi običnih ljudi koji su zakačeni nesrećama bivaju ugušeni gromoglasnim obeležavanjem nečega sasvim drugačijeg. Nedužne žrtve su pretvorene u heroje u ratu za slobodu, a istrebljivanja naroda su odlično pokriće za counter-strike. Iz ugla gledanja ustanovljenog na početku ovog teksta proslava pada zida je proslava pobede liberalne demokratije i kapitalizma, a ne sećanje na nedaće ljudi koji su živeli u tom raščerečenom gradu. Zid nikada nije srušen, samo je premešten. Umetnici su perverzno fascinirani ponovnom izgradnjom zida, a ritualno rušenje mu dođe kao usput. Kosa mi se na glavi digne svaki put od slobodarskih ispada i Bono Voxa i Bjork, pa i dragih mi Pink Floyd, pa još uz predvodnike slobodarskog sveta koji su se pojavili u Berlinu sa sve Medvedevim. Kao eto i ta strana je shvatila šta valja.
E pa ta strana je baš očigledni opsceni momenat u Žižekovoj analizi kapitalizma. Kapitalizma sa azijskim licem, u šta spada i Rusija (to je ipak više Azija nego Evropa). Kako se socijalizam može upotrebiti za očuvanje kapitalističkog poretka, tako i sam kapitalizam ima svoju ogoljeniju totalitarnu formu u Kini i Rusiji. Kapitalizam je upotrebljen za učvršćavanje već postojećeg represivnog režima, i nema tu nikakvog ideološkog clash-a. Mao i Staljin bi verovatno rado klimnuli glavom.
Uz sve ovo gađenje prema makabrističkoj proslavi, 9. novembra sam prisustvovao jednom uličnom plesnom performansu posvećenom berlinskom zidu. U pitanju je bila ipak lična priča koreografkinje turskog porekla koja se rodila i živela u Berlinu. Pratili smo povorku od Lower East Side-a, pa do Bowery-a iz kojeg se uvek lepo pruža pogled na Empire State Building. Kruna zgrade se svaki dan osvetljava drugačijom kombinacijom tri boje u nečiju već čast (prilikom koncerta Grateful Dead ofarbali su ga onako u hippie tie-die boje). E te večeri je bio ofarban u čisto crveno. Slučajnost? (”There are no coincidences, only the illusion of coincidence.”, Alan Moore, V For Vendetta.) Ne znam u čiju je to čast tačno bilo, ali nisam mogao da se ne nasmešim duhu komunizma koji se u pravi momenat nadvio nad kapitalističkom imperijom.

Komunistička ideja je loše čitana/sprovođena, ali opstaje. Ili kako Žižek citira Becketta: “Try again! Fail again! Fail better!”

Does anyone have any questions about what I have said so far?
zizekspeaks on Twitter, Tue 10 Nov 18:29

link ka originalnom članku >>>