Od raznih beketovskih vesti iz Mutterlanda koje nasumično pokupim sa kompjuterskog ekrana (nekažnjeni pop pedofil radi na dečijem festivalu; anarhisti-internacionalni teroristi, a mažnjavanje patika je emotivni momenat za celu Srbiju; gradonačelnik prestonice (i vlasnik advert/media/whatever agencije) daje izjave kao da mu je savetnik britanski princ Filip) izdvojio bih jednu: “Država otpušta 14.000 činovnika”.
Izdvajam je jer me je podsetila na jednu epizodu od pre nešto više od dve godine.
Srbija predsedava Savetom Evrope. Treba novi logo. Raspisan konkurs. Ja ga dobio i kao sve super. Operacija rađena pod rukovodstvom Ministarstva kulture Rep. Ser. Moj posao se završio tu što sam napravio logo i isplanirao njegovu primenu. Za oblikovanje konkretnog štampanog materijala i njegovu izvedbu će biti zadužen neki dizajn studio, advertajzing agencija ili ko god već. Tzv. izvođač.
Jedne subote dobijem ja email iz Ministarstva inostranih (!) poslova. Meni potpuno nepoznata godpođa (u daljem tekstu Dingli Deng) me moli da joj smanjim logo i formatiram ga tako da ona može da ga stavi u MS Word i tako štampa saopštenje za medije. Konferencija za štampu je u ponedeljak (!!!?). Ja joj odgovorim da nema problema, nije to neki silan posao. Pred kraj mog odgovora prijatno upakujem činjenicu da to što sad radim nije moj posao (jeb’o dobru volju kad moraš da naglašavaš da je dobra) i upitam gospođu odakle njoj uopšte moj kontakt. (Iz obimne prepiske koja je usledila saznajem da je Min-Kul prebacio loptu Min-In-Posl. A moj kontakt je valjda bio napisan na lopti. Na istoj nije bio napisan planirani izvođač radova.)
Taman se spremih da lepo sednem na bajk i provedem sunčanu subotu pored reke, stiže ubrzo još jedan email sa iste adrese.
- “Jao izvinite, ali logo je ispao zelen.” (Pojašnjenje: logo možete videti ovde. U pitanju su, jel’te plava, bela (siva) i crvena iz državne nam zastave. Kritike glede toga kako liči na SPS i bog zna šta sam već popio, ali ko voli…)
Proverim ja još jednom fajlove. Kakva crna zelena sad? Pošaljem ponovo i kažem joj da je sve u redu. Plava je, nije zelena.
Pre nego što me zatekne još jedan nebulozni email, sednem na bicikl i zaputim se na obalu. Negde oko Sajma mi zazvoni telefon.
- “Halo, ovde godpođa Dingli Deng iz Ministarstva inostranih poslova. Štampa nikako dobro da ispadne. Znate, mi imamo konferenciju za štampu u ponedeljak i to MORA biti spremno.”
- (Beži bre, ženo božija, šta me smaraš. Šta mene briga da li će biti gotovo ili ne. To je VAŠ posao!) “Erm, okej. Ne znam kako mogu drugačije da vam pomognem. Fajlovi su u redu.”
- “Da li biste mogli da dođete sutra do Ministarstva da rešite problem?”
- (U nedelju ujutro? Ma tornjajte se bre u pizdu materinu. Šta vam pada na pamet!!!) “Naravno.”
Nedelja oko 10 ujutro. Hvatam taksi, jer nema šanse da stignem na vreme ni iza ćoška, a ne do Nemanjine. Otvaram mesingane dveri i ulazim u hladnjikavi polumrak. Radnik obezbeđenja (nepismena somina) me voza zato što mu pružam pasoš umesto lične karte. (Mrzelo me da vadim novu. Jedno deset godina.) Usred objašnjavanja da je pasoš takođe validan ID dokument niz stepenice silazi gospođa Dingli Deng. Provodi me kroz kilometarski hodnik obložen mermerom. Vrata se ritmično smenjuju do u nedogled. Gladan sam, spava mi se, popio sam samo kafu i popušio cigaretu. Penjemo se uz stepenice, pa opet niz takav hodnik, ali u drugom smeru. Sva su vrata zatvorena. Nigde nikoga. Kao Punk’d epizoda koju režiraju Dali i Kafka zajedno. Pod će da počne da se topi, a iz zidova će da se pojave oči.
Ulazimo u kancelariju gde se nalaze još 4 ženske osobe. Jedna od njih, najstarija i sa queen-bee stavom “mi ovde radimo nešto jaaaako važno i bolje da obratiš pažnju”, mi pruža papir sa štampanim logom. Fakat, plava ispala onako zelenkasta, a crvena nešto bledunjava (to im valjda nije smetalo).
- “A gde vam je štampač? Verovatno vam fali malo odgovarajućeg mastila. Štampa nije samo do fajlova nego i do to štampača.”
- “Štampač u boji je u operaterskoj sobi (sala za operacije nad neposlušnim građanima?). Ona je sad zaključana. Nedelja je.” (Ovde se Daliju i Kafki pridružuje i Jonesko.)
- (Dobro, jel vi mene zajebavate??? Od ovolike zgradetine imate JEDAN štampač u boji? Zaključan. A pored zilion zaposlenih samo vas 5 radi pred “jaaaaaako važnu” konferenciju?) “Dooobro. Pa ja ne znam kako da vam pomognem.”
- “Jel znate neku štampariju koja bi mogla to do sutra da nam uradi?”
- (Aha, evo bar desetak čeka samo na vas da u cik zore naštampa 50-tak papira). “Paaaa, videću šta mogu da uradim.”
- “I nemojte da ispadne zeleno!”
(Strah od zelene boje je u literaturi poznat kao “chlorophobia”. A efekti indoktrinacije islamofobijom zaslužuju posebnu studiju. Za doprinos istoj imam epizodu iz pekare gde je jedan matorac pretio sa “hoćete turbane i džamije?” ženi koja je u vreme posta tražila burek s mesom.)
Tu se mi dogovorimo da ja njima spremim tri različite verzije plave da slučajno ne bi ispala zelena. Da lično nađem i zamolim štampariju da to urade u 10 ujutro (konferencija je u 12). Da napišem detaljno idiot-proof uputstvo kako da prvo štampaju po jedan primerak od svake verzije, pa kad odluče koja je plava najmanje zelena, da tu štampaju u potrebnom broju primeraka. Ne zaboraviti i jako važan link u nadrealnom lancu. (reklama) Najbolja digi štamparija u gradu, Bizart.
U utorak popodne dobijem još jedan email od gđe Dingli Deng u kojem mi se puno zahvaljuje. Sve je prošlo u najboljem redu. Plava je ispala onako prestolonaslednički plava.
Ko je izdržao dovde, ima i poenta. Mogao sam da ne odgovorim ni na jedan email, mogao sam da se ne javim na telefon, a mogao sam i da se ne pojavim u ministarstvu. “Eeee, bože, baš si blesav. Šta te boli dupe za neko ministarstvo i voline u foteljama.” Sedim i baš tako razmišljam. Ali šta drugo da uradim? Žena je nekakav šrafčić u infernalnoj birokratskoj mašini, a ja dizajner nekakvog štambilja jaaaako važnog poglavlja u istoriji nove demokracke Serbije. Nas dvoje ne možemo ni da priđemo veličini i bitnoći glavnih zamajaca državne skalamerije, pa sam čitavu suludu operaciju arhivirao pod “pomoć saboračkom plebsu”. Jeste ona verovatno i kriva (zbog sopstvene nekompetencije i dobijanja posla po partijskoj liniji), ali pravi krivci sumnjam da će biti zakačeni akcijom “Država otpušta 14.000 činovnika”. A i sumnjam da krivci mogu da se imenuju.
A ima i još jedna poenta pretresana sa državnim radnikom sa kojim živim. Država je nužno zlo dok ne smislimo nešto bolje (pominjao već, ali sumnjam da ću da promenim pesmu).
A na to mi se nadovezala i još jedna. Anarhija. Šta kaže Wikipedia:
Anarchy (from Greek: ἀναρχία anarchía, “without ruler”) may refer to any of the following:
“No rulership or enforced authority.”
“Absence of government; a state of lawlessness due to the absence or inefficiency of the supreme power; political disorder.”
“A social state in which there is no governing person or group of people, but each individual has absolute liberty (without the implication of disorder).”
“Absence or non-recognition of authority and order in any given sphere.”
Državno (!) školstvo nas uči da je anarhija haos i/ili terorizam i da je to pretnja ne samo državi nego i svim stanovnicima.
Zato su anarhisti teroristi, a retardi patriote.
——————————————————————————–
PS - Ko bi da započne raspravu “kad već tako mrziš vlast što si onda radio logo za istu?” neka izvoli.
Izdvajam je jer me je podsetila na jednu epizodu od pre nešto više od dve godine.
Srbija predsedava Savetom Evrope. Treba novi logo. Raspisan konkurs. Ja ga dobio i kao sve super. Operacija rađena pod rukovodstvom Ministarstva kulture Rep. Ser. Moj posao se završio tu što sam napravio logo i isplanirao njegovu primenu. Za oblikovanje konkretnog štampanog materijala i njegovu izvedbu će biti zadužen neki dizajn studio, advertajzing agencija ili ko god već. Tzv. izvođač.
Jedne subote dobijem ja email iz Ministarstva inostranih (!) poslova. Meni potpuno nepoznata godpođa (u daljem tekstu Dingli Deng) me moli da joj smanjim logo i formatiram ga tako da ona može da ga stavi u MS Word i tako štampa saopštenje za medije. Konferencija za štampu je u ponedeljak (!!!?). Ja joj odgovorim da nema problema, nije to neki silan posao. Pred kraj mog odgovora prijatno upakujem činjenicu da to što sad radim nije moj posao (jeb’o dobru volju kad moraš da naglašavaš da je dobra) i upitam gospođu odakle njoj uopšte moj kontakt. (Iz obimne prepiske koja je usledila saznajem da je Min-Kul prebacio loptu Min-In-Posl. A moj kontakt je valjda bio napisan na lopti. Na istoj nije bio napisan planirani izvođač radova.)
Taman se spremih da lepo sednem na bajk i provedem sunčanu subotu pored reke, stiže ubrzo još jedan email sa iste adrese.
- “Jao izvinite, ali logo je ispao zelen.” (Pojašnjenje: logo možete videti ovde. U pitanju su, jel’te plava, bela (siva) i crvena iz državne nam zastave. Kritike glede toga kako liči na SPS i bog zna šta sam već popio, ali ko voli…)
Proverim ja još jednom fajlove. Kakva crna zelena sad? Pošaljem ponovo i kažem joj da je sve u redu. Plava je, nije zelena.
Pre nego što me zatekne još jedan nebulozni email, sednem na bicikl i zaputim se na obalu. Negde oko Sajma mi zazvoni telefon.
- “Halo, ovde godpođa Dingli Deng iz Ministarstva inostranih poslova. Štampa nikako dobro da ispadne. Znate, mi imamo konferenciju za štampu u ponedeljak i to MORA biti spremno.”
- (Beži bre, ženo božija, šta me smaraš. Šta mene briga da li će biti gotovo ili ne. To je VAŠ posao!) “Erm, okej. Ne znam kako mogu drugačije da vam pomognem. Fajlovi su u redu.”
- “Da li biste mogli da dođete sutra do Ministarstva da rešite problem?”
- (U nedelju ujutro? Ma tornjajte se bre u pizdu materinu. Šta vam pada na pamet!!!) “Naravno.”
Nedelja oko 10 ujutro. Hvatam taksi, jer nema šanse da stignem na vreme ni iza ćoška, a ne do Nemanjine. Otvaram mesingane dveri i ulazim u hladnjikavi polumrak. Radnik obezbeđenja (nepismena somina) me voza zato što mu pružam pasoš umesto lične karte. (Mrzelo me da vadim novu. Jedno deset godina.) Usred objašnjavanja da je pasoš takođe validan ID dokument niz stepenice silazi gospođa Dingli Deng. Provodi me kroz kilometarski hodnik obložen mermerom. Vrata se ritmično smenjuju do u nedogled. Gladan sam, spava mi se, popio sam samo kafu i popušio cigaretu. Penjemo se uz stepenice, pa opet niz takav hodnik, ali u drugom smeru. Sva su vrata zatvorena. Nigde nikoga. Kao Punk’d epizoda koju režiraju Dali i Kafka zajedno. Pod će da počne da se topi, a iz zidova će da se pojave oči.
Ulazimo u kancelariju gde se nalaze još 4 ženske osobe. Jedna od njih, najstarija i sa queen-bee stavom “mi ovde radimo nešto jaaaako važno i bolje da obratiš pažnju”, mi pruža papir sa štampanim logom. Fakat, plava ispala onako zelenkasta, a crvena nešto bledunjava (to im valjda nije smetalo).
- “A gde vam je štampač? Verovatno vam fali malo odgovarajućeg mastila. Štampa nije samo do fajlova nego i do to štampača.”
- “Štampač u boji je u operaterskoj sobi (sala za operacije nad neposlušnim građanima?). Ona je sad zaključana. Nedelja je.” (Ovde se Daliju i Kafki pridružuje i Jonesko.)
- (Dobro, jel vi mene zajebavate??? Od ovolike zgradetine imate JEDAN štampač u boji? Zaključan. A pored zilion zaposlenih samo vas 5 radi pred “jaaaaaako važnu” konferenciju?) “Dooobro. Pa ja ne znam kako da vam pomognem.”
- “Jel znate neku štampariju koja bi mogla to do sutra da nam uradi?”
- (Aha, evo bar desetak čeka samo na vas da u cik zore naštampa 50-tak papira). “Paaaa, videću šta mogu da uradim.”
- “I nemojte da ispadne zeleno!”
(Strah od zelene boje je u literaturi poznat kao “chlorophobia”. A efekti indoktrinacije islamofobijom zaslužuju posebnu studiju. Za doprinos istoj imam epizodu iz pekare gde je jedan matorac pretio sa “hoćete turbane i džamije?” ženi koja je u vreme posta tražila burek s mesom.)
Tu se mi dogovorimo da ja njima spremim tri različite verzije plave da slučajno ne bi ispala zelena. Da lično nađem i zamolim štampariju da to urade u 10 ujutro (konferencija je u 12). Da napišem detaljno idiot-proof uputstvo kako da prvo štampaju po jedan primerak od svake verzije, pa kad odluče koja je plava najmanje zelena, da tu štampaju u potrebnom broju primeraka. Ne zaboraviti i jako važan link u nadrealnom lancu. (reklama) Najbolja digi štamparija u gradu, Bizart.
U utorak popodne dobijem još jedan email od gđe Dingli Deng u kojem mi se puno zahvaljuje. Sve je prošlo u najboljem redu. Plava je ispala onako prestolonaslednički plava.
Ko je izdržao dovde, ima i poenta. Mogao sam da ne odgovorim ni na jedan email, mogao sam da se ne javim na telefon, a mogao sam i da se ne pojavim u ministarstvu. “Eeee, bože, baš si blesav. Šta te boli dupe za neko ministarstvo i voline u foteljama.” Sedim i baš tako razmišljam. Ali šta drugo da uradim? Žena je nekakav šrafčić u infernalnoj birokratskoj mašini, a ja dizajner nekakvog štambilja jaaaako važnog poglavlja u istoriji nove demokracke Serbije. Nas dvoje ne možemo ni da priđemo veličini i bitnoći glavnih zamajaca državne skalamerije, pa sam čitavu suludu operaciju arhivirao pod “pomoć saboračkom plebsu”. Jeste ona verovatno i kriva (zbog sopstvene nekompetencije i dobijanja posla po partijskoj liniji), ali pravi krivci sumnjam da će biti zakačeni akcijom “Država otpušta 14.000 činovnika”. A i sumnjam da krivci mogu da se imenuju.
A ima i još jedna poenta pretresana sa državnim radnikom sa kojim živim. Država je nužno zlo dok ne smislimo nešto bolje (pominjao već, ali sumnjam da ću da promenim pesmu).
A na to mi se nadovezala i još jedna. Anarhija. Šta kaže Wikipedia:
Anarchy (from Greek: ἀναρχία anarchía, “without ruler”) may refer to any of the following:
“No rulership or enforced authority.”
“Absence of government; a state of lawlessness due to the absence or inefficiency of the supreme power; political disorder.”
“A social state in which there is no governing person or group of people, but each individual has absolute liberty (without the implication of disorder).”
“Absence or non-recognition of authority and order in any given sphere.”
Državno (!) školstvo nas uči da je anarhija haos i/ili terorizam i da je to pretnja ne samo državi nego i svim stanovnicima.
Zato su anarhisti teroristi, a retardi patriote.
——————————————————————————–
PS - Ko bi da započne raspravu “kad već tako mrziš vlast što si onda radio logo za istu?” neka izvoli.
