SOS violence

Slavoj Žižek je prošle godine izdao jednu kratku knjigu kratkog naslova, “Violence”. Knjiga je struktuirana kako autor kaže kroz “six sideways glances” i bavi se, jel’te, nasiljem. Ono “sideways” definiše ugao posmatranja koji nije ni žrtvin ni nasilnikov, nego posmatračev. Samo nasilje deli na subjektivno (kriminal, teror…), objektivno (rasizam, diskriminacija, govor mržnje) i sistemsko (nasilni efekti ekonomskih i političkih sistema). Akcenat je najčešće na onoj trećoj formi koju najteže percipiramo, a sve u stilu autorovog poznatog razotkrivanja šta je iza simptoma i površnih pojavnosti, a šta je “big picture” (nismo mi robovi ideologije, nego je sami produkujemo). Sistemsko nasilje koristi da opiše kako pojedini (svi?) politički i ekonomski sistemi u svoju matricu imaju ugrađeno nasilje. “The ways in which language, cultural norms, and capitalism sustain relationships of domination and exploitation.” A pomenuti “iskliznuti” ugao gledanja (osim što je najudobniji) pruža uvid u to pozadinsko nasilje i automatski nameće recept za subverziju (ako već sami produkujemo ideologiju, onda možemo i da je narušimo… ali se bojimo (to je već druga priča)). Žižekov recept je neučestvovanje. “Call to arms is a call to inaction, based on the notion that abstention from the political system is the best rebellion against it, feels discouraging at best.”
Pored tema kao što su tolerancija, rat, terorizam, fundamentalizam, strah i religija, jedna od aktuelnijih, a u svetlu raznih nedavnih medijskih podražaja, je liberalni komunizam. Ovu oksimoronsku oznaku Žižek koristi da žigoše korporativni duh dobrotvorstva kao i ideološko repozicioniranje pojedinaca (omiljene mete su mu Bill Gates i George Soros).

Povod da se pozabavim ovom temom je silna medijska pažnja usmerena na post-izborna događanja u Iranu. (Uzrok za pisanje je naravno mnogo šareniji.) Ahmadinejad je verovatno malo naštimao izbore, pa se raja pobunila. Što bi rekli “been there, done that”. Neredi, protesti, policija, krv… “Strane sile” su rešile da se ne mešaju previše, ali je zato zaživela onlajn kamaraderija. Twitter danima bruji od poruka podrške, a ljudi farbaju svoje avatare u zeleno u znak solidarnosti. Isti servis se navodno maksimalno koristi da se organizuju protestni skupovi (nehijerarhijski komunikativni kanali protivu aparata represije), a politički blogeri sada vode bitku za demokratiju u zemlji u kojoj verovatno nikada nisu bili. I po ko zna koji put amatersko novinarstvo pruža mnogo istinskiju sliku nego što to rade inertni medijski giganti. (Sećam se da sam Stivenu, koji je pre godnu i po’ radio na sličnoj situaciji u Belorusiji pomagao da sastavi elaborat na temu građanske neposlušnosti kroz blogosferu. Čisto da priznam i svoje učešće u izdaji … nečega).

Na šta to meni zapravo sve liči? Prvo je kreiran događaj kroz kritičnu masu medijskih signala, i to na mestu koje je od velikog interesa za “zapadni” svet. U savremenom svetu događaji “postoje” samo ako su dobro pokriveni (svi znaju za jevrejski holokaust, a malo njih za jermenski). Takav hyped događaj (kao i svaki drugi) postaje odličan nosač na koji svakako treba naskočiti radi promocije. Twitter je dobio najbolju reklamu ikada (revolution will be twittered), blogerima poput Andrew Sullivana skače rejting, celebrities su beskrajno zabrinuti, a svaki geek ima osećaj da učestvuje u istoriji ne napuštajući udobnost i toplinu doma svog, onako između kafice i čitanja trač rubrike. Ilustrativan primer je jedan jučerašnji tweet Amande Palmer: “better late than never. was reading all about the iran upheaval in the economist on the plane to LA yesterday. jesus christ. we’ll see…” “Strane sile” ne moraju uopšte da se trude, emancipovani građani će sami reprodukovati ideologiju intervencionizma, čak i kad njihove vlade lagano odustaju od iste. A šta će da se desi sa iranskim narodom? Pa isto što i sa beloruskim. A zanimaće nas dok buzz traje.

Žižek tvrdi kako liberalni komunisti obožavaju humanitarne krize. To su ipak dobri ljudi koji brinu. Njihov cilj nije zaraditi pare, nego promeniti svet. Bill Gates je verovatno najveći (sasvim bukvalno, bar sudeći po ciframa) dobrotvor u istoriji čovečanstva. Kako sam kaže: “What does it serve to have computers, if people do not have enough to eat and are dying of dysentery?”. Pored očiglednog licemerja čoveka koji je izgradio imperiju na kompjuterima problem je naravno mnogo dublji. Žižek: “Charity is the humanitarian mask hiding the face of economic exploitation.” I naravno, da bi dao, prvo moraš da uzmeš. Pa kad više ne znaš šta ćeš, onda počinješ da daješ taman toliko da ne boli.
Da se razumemo, svaka pomoć je dobrodošla ma kako velika ili mala bila. Poenta je u pozadinskom ideološkom mehanizmu koji si stvorio. Neću ti dati ribu, nego ću te naučiti da pecaš, u pustinji.
Žižek: “Precisely because they want to resolve all the secondary malfunctions of the global system, liberal communists are the direct embodiment of what is wrong with the system as such.”

Charity je omiljeni hobi slavnih. Jolie, Ciccone, Spears skupljaju “third world” bebe. Bono zove predsednika za vreme koncerta. Björk peva o nezavisnosti. Pa sve do Live Aid-a.
Trent Reznor je nedavno izazivao halabuku na Twitteru oko humanitarne pomoći Ericu de la Cruzu. Čovek je sudeći po online napisima skupio skoro milion $ za operaciju, što je za svaku pohvalu. Kad si Trent Reznor možeš sebi dopustiti totalnu nezavisnost od muzičke industrije, pa i random charity koji će ti doneti neviđenu medijsku izloženost. Ali evo recimo šta misli o online zajednici posle par napada: “The price of attempting to engage an online community is high and probably ultimately not worth weeding through the sewage.” Samo googlujte “eric reznor” ili obiđite http://twitter.com/trent_reznor i naćićete sve na ovu temu. Osim što vas zabavljam, imam i “heart of gold”. A mogu i da vas opljunem i šta mi možete.

Michael Moore je dobro unovčio svoj socijalistički aktivizam. Ekipa iz “Otpora” je predstavila “Gotov je” kampanju na festivalu advertajzinga 2001. i posle toga se bacila u reklamnu industriju. Prince Charles spašava Rainforests uz pomoć žaba. Al Gore je pokrenuo takvu mašineriju da nam sad iz auspuha duva čisti planinski vazduh, a svaka budalaština ima zelenu oznaku “organic” (Zelena je totalno “in” što se tiče aktivizma). Za 20$ mesečno možete pomoći fondu za spašavanje kuca/maca lutalica, a tome pridodajte i koju nulu, pa imate ufur na neki fancy charity ball. Nebitno je gde pare idu, bitno je da smo ih se rešili pod plemenitim izgovorom. Peace of mind for sale.

I šta sad zapravo vezuje salonski aktivizam, korporativnu odgovornost (ovo mi je omiljena fraza), nečiju istinsku dobru volju, charity lifestyle, online dušebrižništvo, ekološki osvešćene političare, dokone pop zvezde i deda mraz mogule?
Nemogućnost da se istinski pomogne?
Ili…
Nemogućnost da se pobegne?

Žižek: “Certain features, attitudes and norms of life are no longer perceived as ideologically marked. They appear to be neutral, non-ideological, natural commonsensical. … It is precisely the neutralisation of some features into a spontaneously accepted background that marks out ideology at its purest and at its most effective.”

Ili nemogućnost da se vidi?

link ka originalnom članku >>>

Buka u modli*

Juče je i zvanično pušten u prodaju (lično, željno iščekivani) novi album Sonic Youth pod nazivom “Eternal”. Dobro, nije baš neko iznenađenje. Album je strimovan na nekoliko mesta već nedeljama, a numera “Sacred Trickster” je odavno već ponuđena za besplatan download. O samom albumu samo kratko (recenzija ima na sve strane, pa ih čitajte kod ljudi kojima je pisanje posao). SY su se konačno otarasili Geffen Recordsa i prešli na Matador. Meni na albumu fali malo one prljave buke iz njihovih izdanja 80-tih, ali to im fali već skoro dvadeset godina, pa onda ništa. I dalje je to energično i kakofonično i prijatno bučno. Onako nastavak “Sonic Nurse” (2004.) i “Rather Ripped” (2006.) i sva sreća izbegnute dosadnjikave meditacije sa “NYC Ghost and Flowers” (2000.) ili “A Thousand Leaves” (1998.). Prženje meni najviše liči na “Dirty”/”Goo” što znači da uz to može i da se igra. Ništa novo, ali novo i ne očekujem. Samo da rade to što najbolje znaju.
Lični favoriti: “Sacred Trickster”, “What We Know”, “Malibu Gas Station” i “Massage the History”. “Antenna” obećava da bude “hit”. Ceo album za preslušavanje na iLike.
Što bi rekao jedan lik na Twitteru “Sonic Youth. So good for so long.”

U ponedeljak ujutro sam na SY Twitter feed-u našao info o džaba koncertu (povodom izdavanja novog albuma) u Apple prodavnici u SoHo-u i odmah u panici izleteo iz kuće da si pribavim pass. Krmeljiv i nezapran sam seo na bicikl i sjurio se u SoHo u strahu da se red za čekanje protegao oko čitavog bloka posle samo sat vremena od objave svirke.
Nikog živog. Džaba histerišem. Hipsteri verovatno ustaju kasnije, starija ekipa verovatno još ne koristi Twitter, a pošten svet verovatno ima pametnija posla u ponedeljak pre podne. Posetioci uglavnom kupuju Apple gadžeteriju, a u ćošku sedi smoreni momak sa hrpom propusnica. Pored okovratne obavezna je i okoručna koju moram da nosam do koncerta kao wedlock.

Da, Apple prodavnica i da, SoHo (skladišta pretvorena u uber-posh kraj). Pa dobro šta sad. Fenomen križanja korporativne i indie kulture sam očešao opet na primeru Sonic Youth i njihovog kompilacijskog izdanja za Starbucks (Americana Tidbits No.15). Ipak se svaki put iznenadim (čitaj: zgrozim, pa onda iskopam neko logično objašnjenje). Uobičajeni sterilni Apple enterijer, nekakvi predizajnirani ljudi kupuju predizajnirane komade plastike (ok, i ja sam iskoristio priliku da zamenim crknutog miša), a u zasebnom redu se čekića za nastup. Nasmešeni domaćin nas obaveštava strpimo još malo i da nije dozvoljeno snimanje i fotografisanje. Iliti, to što ste verovatno kupili u našoj prodavnici u istoj ne možete da upotrebite.

Prostor prima oko sto ljudi koji su lepo posednuti u stolice, a meni zapalo lepo centralno mesto. Čitam The New York Times na iPhone-u (cionisti se bune kako Obama nije dovoljno spomenuo jevrejsko pitanje u svom istorijskom obraćanju muslimanskom svetu, prikupljaju se ostaci srušenog Air France aviona, Times Square zatvoren za saobraćaj, terorizam u Nemačkoj…) i twitterujem gluposti dok čekam da svirka konačno krene. Domaćini rešili da nam prekrate vreme svojim novim super kretenskim Mac Vs. PC reklamama. Nikad mi neće biti jasno koji je bolid rešio da napravi image shift od “cool/sleek” ka “funny/geeky”. (Da, da, znam. Reklamira se operativni sistem, a ne hardware… ali ipak.). O ovome bi moglo još, ali tu smo zbog SY. (Korporacijski imagery evo preti da proguta čak i ovo malo teksta o Sonic Youth.)

Petorka izlazi tu na par metara od mene (kao da su mi na gajbi) i bez ikakvog uvoda svira 2/3 novog albuma. I dalje izgledaju bolesno mlado (opservacije na tu temu imate na Americana Tidbits No.16, prošlogodišnji SY koncert) i sviraju kao da imaju 25. Izvedba besprekorna i sa onim dodatkom talasa buke koji nikako ne možete da doživite na studijskom snimku. Čisti RnR, a podosta i pop. Malo mi debilno što sedim u udobnoj fotelji (ok, vibracije po sedalu i nisu tako neprijatne) umesto da skačem i urlam, ali daj šta daš. Po koji posetilac krišom podiže svoj Apple aparatić da uslika indie overlords. Moj foto prilog vidite. (Mogao bih sad i o tome kako iPhone ima najgoru kameru ikada.) Izlaze na jedan bis i sviraju “Hey Joni” sa Daydream Nation. Sve u svemu 45 minuta. Odlično za besplatan nastup, ako se zanemari izloženost korporativnim porukama.

Ništa to meni zapravo nije smetalo. Sonic Youth su za skoro 30 godina uspeli da se obaviju u takvu auru da mi se čini da ništa ne može da im uzdrma “e, mi radimo šta hoćemo kako god okreneš”. Dovoljno je videti (ah, obožavanu) Kim Gordon kako blaze/whadafuck/dementno bulji u nešto iza naših leđa i sa stavom “nemam pojma gde sam, ali da vam odsviram”. Ni Geffen im nije ništa mogao, a kamoli tu neki Starbucks/Apple. Taj svoj bubble nose svuda sa sobom i mogu komotno da sviraju posred WalMart-a međ’ izbezumljenim domaćicama, ja bih opet izašao hipnotisan sa koncerta sa potrebom da urlam po ulici.

So good for so long.

“What’s it like to be a girl in a band?
I don’t quite understand
That’s so quaint to hear
I feel so faint my dear”

PS - Negde početkom jula planiraju redovan koncert. Javim se onda još jednom uz konkretniju lično/istorijsku elaboraciju sopstvene opsesije ovim bendom.

*(za fazon iz naslova je odgovoran Luke (čita se po Vuku, ne kao Luke Skywalker))

link ka originalnom članku >>>