Štikla u grlu bezmude Srbije

Na sveprisutnom FaceBook-u je najavljeno gostovanje Queeria ekipe u emisiji “Štiklom u vrata” u produkciji B92. 22. februar, 17:30. (Bude valjda i repriza, pa se sami uverite.) Reko’ daj da uključim TV i da vidim i to čudo. Reakcija: “Ček’, jel to mene ovde neko zajebava ???”

Nisam siguran da sam sve video (ako neko jeste, neka me ispravi). Uleteo sam negde na početak izlaganja Maje Uzelac.
Uzelčeva mi je poznata po nekadašnjem “Kulturnom nokautu” gde se često ispostavljala kao neko ko ume tu nešto da misli. Skoro sam čuo da radi i kao DJ, a i uskoro će i film po njenom scenariju. Kako to Beograđani vole da kažu “gradska faca” koja koristi poznatu nam strategiju laganog campy excess-a i celeb glamura. Ok, ko voli voli, ko ne ne.
Uz takvu javnu sliku kao po pravilu ide i gay-friendliness. To mu dođe kao obavezan ukras. Opet, i najmanja doza gay-friendliness-a u Srbiji je dobrodošla.
Uzelac je u pomenutom izlaganju u nekoliko rečenica pojasnila da nije njoj jasno zašto je ona tu nešto gay-friendly i da joj aktivizam nije jasan. Nije njoj jasno ko su to “mi” i ko su to “oni” i ko kome tu i zašto pomaže. Sve je to zajedno besmisleno.
Čovek može da pomisli kako je eto žena prevazišla razne ustaljene stereotipe, kako smo svi zapravo isti i kako odatle aktivizam postaje izlišan. Jedna lepa be(zs)klasna soc-utopijska slika.
Čovek takođe može da pomisli kako Uzelac voli još jednu poznatu nam strategiju. Da se jebem, a da mi ne uđe. Ili, zanimljivo mi je za javnu sliku da se pomalo zakitim tim nečim kontroverznim, ali ne previše da mi se slika ne pokvari.

Uzelac se sa još desetak ljudi (uključujući i autora ovog teksta) pojavila i na Queeria 2009. kalendaru. Ima tu raznih ljudi iz raznih oblasti, manje ili više poznatih. Prvo što nekome padne na pamet (ispravite me ako grešim) je da su svi ne-straight seksualne orijentacije. Još jedan, ovaj put neimenovani model sa kalendara mi je vrlo uvređeno rekao kako mu smeta što se tu podrazumeva da su svi ne-straight. Nije valjda dovoljno pojašnjeno u disclaimeru kalendara (koji izlazi već treću godinu) da su ljudi na kalendaru samo gay-friendly. To što je neko od njih zaista L/G/B/T/… nije važno.
Sve zajedno smrdi na “Ma slikaću se naravno. Od viška eksponiranja u javnosti glava ne boli. Ali ću da minimiziram razlog postojanja takvog kalendara, jer je rizično za imidž.”

Uz takve prijatelje kome trebaju neprijatelji.
Dijagnoza: hroničan nedostatak muda u Srbalja. Možda u tome treba tražiti uzrok bele kuge?
“Imanje muda” (poput distinkcije pička/pizda) se ne odnosi naravno na polne žlezde u muškaraca, ni na pitanje pola, čak ni roda. (Uostalom, po pitanju LGBT prava žene uvek imaju veća “muda”.) Pitanje je hrabrosti. Hrabrosti da se stane iza nečega od početka do kraja. Da se sitnosopstvenički ne stane na pola u brizi za svoje dupe.
Veliki dušebrižnici zemlje Srbije su od silnog baveljenja dušom i nacionalnim spasenjem prevideli sve češću moralno-anatomsku falinku. Bezmudost.

Čujem kako pitate a kako/kada/kome se to štrojenje desilo. Očigledna implikacija čika Frojdovog straha od kastracije je zanimljiva tema, ali već malo proprana.
U prvom tekstu na ovom blogu sam pokušao da se pozabavim fenomenom urbanosti/urbanog i šta to znači u Srbiji prve decenije XX veka. Pobrojanim kvalitetima bih dodao i hrabrost. Sve ovo što sebe naziva urbanim je u većini slučajeva žalosna skupina kastriranog i oportunog polu-sveta u maničnoj (i neuspešnoj) potrazi za autentičnošću.

Pomenuta emisija je u produkciji medijske kuće B92 koja se već godinama batrga u limbu ideološkog repozicioniranja. Kulturfašizam > populizam. Neretko je urbanost identifikovana sa napretkom/liberalizmom, a ruralnost sa konzervativizmom/mračnjaštvom u kakvoj god zbunjenoj seno-slama političkoj situaciji. Ali sada moramo malo da prikazujemo i ono što “narod” voli ili nas neće biti. Surova logika tržišta.
Pomenuto batrganje može ponekad (retko) da bude i šarmantno. Tako se u pomenutoj emisiji Suzane Zlatanović (čije javno Luna Lu lice je takođe navodno gay-friendly) pojavljuje i Indira Radić, estradna umetnica koja je od strane LGBT aktivista proglašena za gay ikonu godine. U nekom njenom spotu se pojavljuju dva muškarca koja se ljube. Žena je na svoj veoma jednostavan način objasnila kako nema ništa protiv LGBT populacije i kako je ljubav najvažnija. Nije bitno ko se tu sa kim voli. Kratko i jasno. Za razliku od ostatka zbunjeno-mučno-muljatorskog priloga.

Ko tu ima veća muda? Hipsterka ili pevaljka?
Još jedan prilog redefiniciji urbanog?

Dakle, drage/i moje/i, nemojte pomagati napola, molim vas.
Sa navijačima Rada bar znam na čemu sam.

link ka originalnom članku >>>

Amygdala

Nekad su prijatelji imali običaj da me pitaju “A čega se bojiš ove nedelje?”. Lista strahova se menjala, smanjivala, povećavala, ali je uvek bila tu. Od registrovanih fobija (mostovi, liftovi, avioni, mrak, visina, autoriteti, otvoreni prostor…), preko malo egzotičnijih (onesvešćivanje na javnom mestu, mucanje, zatvor (ne konstipacija…)) do potpuno suludih koji zahtevaju jako dugačka objašnjenja (strah da ću “pasti” na gore, tj. odleteti, strah od preterane udaljenosti od određene tačke pa će me neki nevidljivi lastiš vratiti nazad… a sve vezano za prostor). Ako je za utehu, omiljeni mi Lars Von Trier ima sličnu odužu listu.

Psihologija vam obično pruža uobičajeni bullshit. Te fobije su neurotični poremećaji izazvani spoljnim stimulansima i unutrašnjim predispozicijama. Te je vezano za depresiju. Te mora da ima neki događaj koji je okinuo fobiju koji ako se ponovi fobija će nestati (”Rear Window scenario”). Te sve je to u stvari strah od smrti. Ali mora da se razlikuje od lakšeg stepena kao što je obična anksioznost/uznemirenost. Saznate još mnogo što šta ako zbog istih provedete nekoliko godina na psihoanalitičarskom kauču. Recimo šta će da popuni rupu kada strah nestane. Fobija od nestanka fobije. Što bi rekla Sigourney Weaver: “You’ve been in my life so long, I can’t remember anything else.”

Strašno je kada pokušate da nekome objasnite svoj strah, pa uglavnom naiđete na “Ma daaaaaaj. Stvarno?”. Što, pogađate, ne pomaže mnogo. Tuđi strahovi nam ništa ne znače. O fundamentalnoj nemogućnosti komunikacije među ljudima ću se svakako pozabaviti u jednom od narednih postova.
Ali nije sve tako strašno.

Ako uspete da napravite i najmanju distancu u odnosu na paniku, strah može biti veoma zanimljiv. Bar meni jeste. Oduvek sam bio fan horor literature i kinematografije. Ne iz one pobude “E, sad ću da te dohvatim, nećeš ti mene više straviti”, nego iz čistog macabre uživanja i potrebe za uzbuđenjem i podražajem. Splatter horror, fino satkani teror, eerie gothic jeza koja se penje uz kičmu, nelagoda koja nas lagano i prijatno golica, … Kao klinac sam obožavao da gledam horor filmove iako sam znao da posle toga neću moći nedeljama da spavam. Keva i ćale mi za razliku od drugih filmova (bilo ih je malo, ali “Poslednji Tango u Parizu” sam prvi put video sa 25) ove nisu zabranjivali. Ima tih filmova i scena koje vas osakate još dok ste mali, pa posle godinama gmižu međ’ javom i međ’ snom:
- Demoni, Lamberto Bava, (neviđeni trash koji me je toliko istraumirao da nisam smeo nikad više da ga pogledam. Koleginica JĐ sa ovog bloga ima istu traumu, pa se dogovarali da gledamo zajedno.)
- Alien (scena ubijanja Harry Dean Stantona…”Kitty, kitty,… come on Jonesy”)
- The Exorcist (scena kad se na devojčicinom stomaku pojavljuju reči “help me”)
- Humanoids from the Deep [Monstrumi mora] (još jedan neviđeni trash o monstrumima koji spopadaju žene radi prokreacije)
- Hellraiser (kompletan infernalni sadizam Clive Barkera mi okida neke gadne žice)
- Invasion of the Body Snatchers [v. 1978.] (pas sa ljudskim licem)
- Parazit (sa Demi Moore)

Neverovatan emotivni kvalitet “Dark Water”-a gde se strava meša sa tugom, Dreyerov “Vampyr” (scena senki koje plešu po zidu me takođe traumirala kao klinca), campy Fassbinder-like šminkani filmovi Daria Argenta, zapadnjačkim očima začudni azijski filmovi, klasici Craven i Carpenter (ovih dana baš uživam u genijalnosti njegove muzike)…
Moram priznati da skoro nisam naišao na dobar horor film koji bi me bilo kako uzbudio. “Session 9″ recimo nije bio loš. Crkoh od straha kada sam pogrešno čuo poslednju rečenicu u filmu.
Sve je upakovano u određeni vizuelni jezik: dizajn, tipografija, muzika, fotografija… otupljeno pre nego što je i stiglo možda da me uzbudi. Kao art natrpan u galerije. No, o literarnom i filmskom žanru možemo do sutra.

Pade mi na pamet i link horor<->gay kultura. U svakoj LGBT knjižari imate jednu veliku policu sa horor literaturom. Pisaca pripadnika seksualnih manjina ima više nego u bilo kom drugom žanru (tvrde neprovereni izvori). Poppy Z Brite, Clive Barker, Kevin Williamson… Posebno u vampirskoj mitologiji. Vamp-queer relacijom sam pokušao jednom da se pozabavim u tekstu “Coming out of a coffin“.

Strah može onako perverzno da se voli i neguje. Kao Ripley koja onako nežno grli aliena dok pada u rastopljeno olovo (Alien³) ili njeno saosećanje sa maticom koja pati zbog prođaja, a da ne pominjem sentiment prema novopridošloj kreaturi (Alien Resurrection). Može da se tretira kao uzbuđenje, slično seksualnom. Može da se secira i analizira. Od ličnog do političkog (strah kao oruđe vladavine i strah=mržnja).
Osim ovog teksta uporno sam probao da komuniciram strah (uživanje, opsesija, “breaking the spell”) kroz vizuelne proizvode.
Moj rodni grad, Bečej kao medijska stereotipna horor varošica. (www.the-mighty.com/becej). Taj projekat se rodio inače iz vrlo ozbiljnog koncepta turističke kampanje za Bečej. Treba li da napomenem da me nisu ozbiljno shvatili. Pri skorašnjoj poseti sam napravio još jednu seriju “goth” fotografija. I dalje sam ubeđen da bi Bečej zarađivao neviđeno od horde horror geekova u potrazi za podražajem.

U skorašnjem “Margins” projektu (lični vizuelni dnevnik) “fear” tag je na ponosnom 4-tom mestu po frekventnosti. Odmah iza “death”, “blood” i “Steve” (isti je dosta pokapirao našavši se na ovoj poziciji).

Kolega Dolinka i ja smo pre 8 godina napravili jedan web art rad “Folie à deux“. Podelili ekran na dva dela, on levo ja desno (nemoj da mi neko potegne polit. šegu) i potpuno zasebno “reagovali” na razne teme. Pogledajte “fear“.

Još nekoliko ključnih strahova i uglova analize će ostati sa namerom nenapisani. Opsesija “Alien” kvadrilogijom koja se provlači kroz ovo pisanje je sasvim dovoljan hint.

Ripley signing off…

(Amygdala iz naslova nije mispelovana princeza Amidala, nego je deo mozga koji između ostalog kontroliše strahove i agresiju. Možete ga malo urazumiti razumnim količinama lekova iz benzodijazepin porodice.)

link ka originalnom članku >>>