“I shall now count from one to ten. On the count of ten, you will be in Europa.”
Kad putujete velikom brzinom sa istoka na zapad čini vam se kao da vreme stoji. Sunce stalno piči kroz prozor i jedva da se pomera. Podmlađujete se putujući u “novi svet”. Kada letite nazad ka “starom” đavo vam naplati podmlađivanje. Vreme nestvarno proleće, a mučna i nadrealna noć traje sva sreća mnogo kraće. Musave face žmirkaju pod preterano ranim suncem. Smorene stjuardese dele doručak. Ikonica aviona na mapi se već nalazi negde iznad Irske. Nazad u naručje majke Europe. Još malo pa slećemo u Frankfurt. Max Von Sydow iz Von Trierovog filma “Europa” mi hipnotički u ušima odbrojava vreme do momenta povratka. Leopold Kessler iz istoimenog filma putuje brodom iz Njujorka do Bremehafena, pa Zentropa vozom do Frankfurta. Godina je 1945. Ja putujem Lufthansom iz Njujorka za Frankfurt, pa zasebnim letom iz Frankfurta za Beograd. Godina je 2009.
Šta se promenilo za 64 godine?
“I say: one. And as your focus and attention are entirely on my voice, you will slowly begin to relax.”
Sećam se reklame za FEST 1992. gde je umontirana scena prolaska voza kroz tunel iz “Europe”, ali sa muzikom Prokofieva iz “Romea i Julije” umesto Holbekovog soundtracka. U pitanju je jedan filmova koji vas zaskoči iza ćoška nespremnog i koji vas žigoše za ceo život (pa bar u proteklih 17 godina). Neviđena fotografija sa sve najranijim filmskim trikom zadnje projekcije i preklapanja slika. Pa na to lepo nalepljena dramatična muzika Joachima Holbeka. Pitka i prepoznatljiva faux-noir priča o idealisti osuđenom da nastrada u svetu koji će prekasno da razume.
Priča koja se provlači kroz sva tri filma “Three E” evropske trilogije (”Element of Crime”, “Epidemic” i “Europa”). Kritičari (posebno američki) ga uglavnom opisuju kao preterano artificijelnu ekstravagancu gde je autor pokrao/pozajmio/citirao šta je stigao od Dreyera i Bergmana do Hitchocka i Tarkovskog. Upakovana samoironična šarada danskog wunderkinda željnog slave i novaca. Kako neko može da snima filmove o predelima/događajima koje nije video (Trier je veliki fobičar, pa ne putuje)? Super debilno novinarsko pitanje u razini onog koje je jedan novinar postavio Truffaut-u o Hitchcockovom “Rear Window”: “To je film o Greenwich Village-u?”. “Ne, to je film o filmu.”
“Europa” je film o snu o Evropi. Ili noćna mora?
“Two, your hands and your fingers are getting warmer and heavier.”
Pored “Moulin Rouge”-like poplave emocija “Europa” je za mene jedna zavodljiva i apsurdna ideološka slagalica. Tlačitelji postaju žrtve. Sastavljaju se upitnici koji treba da ispitaju krivicu nacije. Apsurd poznatog evropskog patriotizma koji kao ljubav prema sopstvenoj zemlji obično vodi u zločin. Američka invazija na makro i američka zbunjenost na mikro nivou. Projekat jevrejske države: na ženin uzdah za Palestinom, muž odgovara “Wir sind Juden, aber wir sind Deutschen, aber wir sind Juden”. (Ovih dana smo svedoci uspeha istog projekta). Vajmarska raskalašna dekadencija proterana kroz naci filter, pa umazana patriotizmom i pridavljena američkom pragmatičnošću. Pravdanje strasti (i zločina) religijom, jer ako si mlak ispljunuću te iz usta. …
Jel i dalje mislite da se nešto promenilo za 64 godine?
“Three, the warmth is spreading through your arms, to your shoulders and your neck.”
Svaki put kad se nađem u razgovoru sa stranim diplomatom prvo ga propitam o konceptu EU. Jedan francuski lik mi je ‘ladno odgovorio kako naravno da Turska ne bi trebalo da uđe u EU jer ćemo tako biti previše blizu Iraku (???). Naspram njega i Vuk Jeremić izgleda kao oličenje gandijevske mudrosti. Posle ih obično pitam da li su gledali film “Europa”. Nijedan ga nije gledao. Onda im detaljno prepričam o čemu se radi i zašto bi trebali da ga gledaju i da bih svakog wannabe diplomatu zalepio za ekran i puštao “Europu” na repeat. Uglavnom naiđem na zbunjeni pogled koji polusvesno svrdla negde kroz mene i izraz lica “Ko je ovaj freak? I šta sad koji kurac hoće od mene? Ja samo radim svoj posao (just following orders što bi rekli “nedužni” nemački vojnici). Uostalom ovo je neformalna žurka.”
“Four, your feet and your legs get heavier.”
- I’m sorry Leo I… I did what i had to do. But it’s your fault too. It would have been so easy for you.
- Easy?
- Nothing could have happened to you.
- What about all the people on the train?
- What people? Everybody on this train has been through the war just like me. You can’t compare yourself to us. Everybody has killed, or betrayed. Directly or indirectly. Hundreds of times. Just to survive. Look into their eyes and you will see what i mean.
- You are talking about an awful crime.
- The way i see this is that you are the only criminal.
- I haven’t done anything. I am not working for either side.
- Exactly.
“Five, the warmth is spreading to the whole of your body.”
Prethodni dijalog iz filma između Nemice i Amerikanca meni predstavlja esenciju pitanja Evropa-Amerika. Bazično nerazumevanje Drugoga. Vrlo lako potežemo za binarnim opozicijama (materijalno-duhovno, duboko-površno, istorijsko-aistorijsko…), a kulturne razlike nisu suočene nego potpuno razmimoiđene. Amerikanac ne može ni da započne da promišlja šta je to biti Evropljanin i v.v. A došao je da pomogne.
Odatle ide davljenje svakog diplomate kojeg sretnem. Šta ti zapravo znaš o kulturi i zemlji kojoj pokušavaš da pomogneš? Pomoći znači prvo pitati i naučiti, pa onda naći recept. Ne nametati svoje kulturne modele kao univerzalne. Ako si baš rešio da napadneš zemlju onda imaj muda da to i priznaš, a ne da to prodaješ kao uvođenje demokratije, promociju ljudskih prava ili sprečavanje genocida. Što bi rekao pukovnik Harris: “Germans killing Germans… that doesn’t break my heart.”
Ili sam i ja nesretni idealista osuđen na gadan kraj koji neće niko snimiti.
“On six, I want you to go deeper. I say: six. And the whole of your relaxed body is slowly beginning to sink.”
Pre par nedelja je izašlo remasterovano izdanje “Europe” na dva DVDa sa gomilom ekstra materijala (Criterion Collection). Pored raznih intervjua, filmova o filmu i teorijskih seciranja na kraju drugog diska nalazi se kraći film zvani “Faecal Europe”. Skoro svi pozadinski snimci su urađeni u poljskom rudarskom gradiću Chojna u vreme oko pada berlinskog zida. Ambijenti razjebane posleratne Nemačke nisu mogli da se nađu u Nemačkoj, ali ih je zato u Poljskoj bilo na pretek. Statista je bilo koliko vam srce ište, a svi su plaćani $6 na dan. Čak su morali sami da izvlače voz konopcima u sceni startovanja novog voza.
Crkvu je za vreme rata bombardovala Crvena armija. U vreme snimanja ista armija je pomagala na lokaciji stare crkve koja je zahvaljujući njima ostala bez krova. “Europa: The Faecal Location” je kratak anegdotski film o smeštaju filmske ekipe. Jabukama ćete se otrovati ako ih ne operete, iz slavina curi žuta prljava voda, zavese vise polu-otpale, rasklimatane lampe, a grejanje jedva radi. Ekipu su najviše zabavile WC šolje koje ne funkcionišu. Naime, sadržaj se uvek vraćao nazad. Šokirani Danci su izmislili i igru. Poseru se, pa se onda klade čije će govno pre da se vrati nazad.
Nešto se izgleda promenilo.
“Seven, you go deeper and deeper and deeper.”
Izbor glumaca za film takođe reflektuje EU/US dijalog. Jean-Marc Barr, pola Francuz, a pola Amerikanac, započinje dugogodišnju saradnju sa Trierom upravo ovim filmom. Dekadentno loš glumac lepa lica Udo Kier donosi sa sobom duh saradnje sa Warholom i Paulom Morrisseyem. Barbara Sukowa je od ranih početaka sa Fassbinderom završila u Hollywoodu. Pa onda bergmanovsko-holivudski Max Von Sydow uz čiji bi glas mogao komotno da umrem. Verovatno je najznakovitiji Eddie Constantine, američki glumac poznat po evropskim art-house filmovima (Godarov “Alphaville”). Svi raščerečeni između starog i novog sveta naterani da glume lutke (Kieru to nije teško palo) u ovoj preproduciranoj verziji “Punch&Judy”
“Eight, on every breath you take, you go deeper.”
Sopstvenu hipnotičku opsesiju ovim filmom (i svim prtljagom koji nosi(m)) sam probao da upotrebim u nekoliko svojih radova. Od ličnog iskustva razvlačenja na dve strane i sopstvene veze sa Amerikom/Amerikancima/Amerikancem do igranja sa zlom patriotizma ili običnog rabljenja ikonografije. Pokušaj varenja Evrope kao kontinenta, kao geo-političkog konstrukta, a sa distance.
Pre mesec dana sam dobio email o grafičkom konkursu Europe by Designers sa temom “Europe: what does Europe mean to you?” i opet je počelo da me svrbi. Ne zna čovek odakle da počne. Da li EU diktatura zapadnoevropskih vrednosti, da li beli hrišćani u strahu od Islama, da li nacionalizam i porast desnice, ili mitski prikazi silovanja Evrope…?
Amerika mi je uvek bila visoka plavojka na visokim štiklama, sa plastičnim sisama i Prozak osmehom iza kojeg je mozak na rezervi. Evropa bi bila matora i debela, polumrtva kurva sa razmazanom šminkom koju više ni najzagoreliji neće da kresnu.
“Nine, you are floating.”
Rezultat je bio oblačenje slike Lucian Freuda (poznate i po tome što je najskuplja slika živog umetnika) “Benefits Supervisor Sleeping” u Rem Koolhaas-like boje svih zastava zemalja Evrope (kontinenta, ne EU).
Jedan rad je bio najobičniji screenshot Trierove “Europe”, a treći je dokument o birokratski tolerantnoj EU. Radovi su ovde.
“On the mental count of ten, you will be in Europa. Be there at ten. I say: ten.”
Prva stvar kada izađem iz aviona je da se nabijem u najbliži kafe frankfurtskog aerodroma i zapalim cigaretu. Kafa preskupa. Na kapiji za beogradski let čujem srpski.
Dobrodošao nazad u Mamin zagrljaj.
“In the morning, the sleeper has found rest on the bottom of the river.”
“You want to wake up to free yourself of the image of Europa. But it is not possible.”
