Whore*

Wanna grow up to be, be a…
Sloba je 1989. okupljao ovce po Gazimestanu, a ja sam za Vidovdan ispustio teg na nogu (suvi treninzi plivačkog tima u Bečeju) i skrckao dva prsta. TV premijeru Boja Na Kosovu sam dočekao stenjući od bola. Valjda je to trebalo da me upozori. Ali, nije.
Fokus raspusta posle trećeg srednje je bio izlazak mitološkog prvog albuma The Stone Roses. Tu negde počinje i opsesija bendom The Jesus and Mary Chain (Automatic). Nekoliko Pixies numera se vuklo po nekim mixed tapes. “Gigantic”, “River Euphrates”, “Levitate me” i tome slično…

Talking sweet about nothing.
“Doolittle” je bio prvi celokupno i sa pažnjom preslušani album ovog bostonskog benda. Kaseta sa uredno snimljenim A i B stranama, ne sećam se više od koga, i ispisana ljubičastim flomasterom (ne, nisam u to vreme znao za The Purple Tape). Čudno, agresivno, a melodično, mračno, a energično. Ništa ne razumem šta pevaju. Promiču tu neki “Un Chien Andalou”, pa mutilation, pa majmuni na nebu… Nema veze, jako je dobro i ne mogu da ga pigeonholujem u ništa što sam do sada čuo. A i vrlo je fino leglo na late-teen “I wanna change/destroy/rule the world” mood.

Cease to resist, giving my goodbye.
Nisam bio na beogradskom koncertu. Sa TV-a se sećam Garažnog Geta i špice gde se čuo Debaser (kao i (I’ve got) A Catholoc Block - Sonic Youth). Na zadnjim koricama Ritma su izlazile reklame za 4AD izdanja. Throwing Muses, Cocteau Twins i Pixies. Sledeće godine JNA kupi sve živo, i sposobno i nesposobno. Kraj detinjstva, septembar, vojska, Pančevo. Uskoro izlazi i Bossanova, a drugar na poklon dobija Sonic Youth LP “Goo”. U prodavnici ploča vidim Morrisseyev “Kill Uncle”. Silni koncerti po Beogradu koje propuštam zarobljen iza žice. Mrak je počeo da pada.

Prithee my dear, why are we here?
Selim se za Beograd, počinjem studije arhitekture, počeo i rat. Sećam se fotokopiranog plakata za “Trompe Le Monde” na crnim vratima Black Door-a u zgradi JDPa. Nadirući grunge talas sam hop-cup preskočio. Grdni teenage angst sam preživeo sa The Smiths, a još jedan mi svakako nije trebao. Neblagonaklonost grunge-u je doprinela i veza sa klincem koji se ložio na Nirvanu i Pearl Jam. With all do respect, sve mi je to bilo uvezano sa rečima “plitko”, “jeftino” i “dosadno”. Tada već nepostojeći Pixies su mi bili retko parče mraka koji svetli.

Take me away to the nowhere plains.
Put između Beograda i Bečeja me je često nanosio u Novi Sad. U to vreme sam bio nesrećno zaljubljen u jednog tipa kod kojeg smo slušali ploče i pušili travu. Maglovito budalasanje je bilo začinjeno redovnim preslušavanjem čitavog Pixies opusa sa ploča. Nadrealnu loud-quiet-loud muziku sam konačno upotpunio i detaljnim pregledanjem svih omota. Total remek delo spoja slike i zvuka. Pixies sviraju, Vaughan Oliver dizajnira, a Simon Larbalestier fotografiše. Sve to zajedno je bilo neodvojivi deo mog post-adolescentskog odrastanja.

My blood is working, but my heart is dead.
Završavam fakultet i zatičem se u rupi u kojoj nikome ne trebam i ničemu ne služim. 4AD posthumno izdaje šta stigne. Malo živi snimci, malo kompilacije. Daj šta daš pored ona 4.5 kanonska albuma.

There’s a creature in the sky.
Pri poseti Bostonu idem u bezuspešnu potragu za reliktima. Rathskeller klub je odavno zatvoren, a u obližnjoj prodavnici ploča sekcija Pixies je prazna. (Detaljno opisano u Americana Tidbits No. 7, “U potrazi za drekavcima”). Niko ih se ne seća. Kao da nisu ni postojali. Dobro, to što su se oformili u Bostonu ne znači baš toliko koliko se misli. Ima tu podosta Kalifornije i srednjeg zapada. A ionako su uvek bili veći u Evropi, nego u rodnoj Americi. Pixies su bili vrlo kratak bljesak (na koji je bila nalepljena ona užasna nalepnica “alternative”) koji je navodno jako uticajan, ali kojeg niko nije mogao da iskopira.

Hope everything is alright.
2004te izdaju nekakav singl Bam Thwok i dešava se reunion koji sam ispratio preko dokumentarca iz 2006te pod nazivom “LoudQuietLoud”, a koji nađoh slučajno u sada zatvorenoj prodavnici ploča na St Marksu. Četvoro ljudi okupljeno zbog para i pretty much nothing else. Debela beba Francis je gadno na valijumu. Tenzija između njega i Kim Deal kao da nikad nije ni prestala. Ova na turneji priprema numere za The Breeders, Joey Santiago (jedini stabilna tačka benda, svira kao da je 1988.) radi svoje tezge, a Lovering je nakratko odvučen od svoje karijere mađioničara. Užasno tužno. Sva ta divna muzika koja mi toliko znači. I zašto ja gledam te ljude? Gasim DVD i palim iPod.

Chasing voices he receives in his head.
Na proputovanju kroz prašnjavu i osunčanu Kaliforniju sam dobio mnogo više Pixies vibe-a nego u Bostonu. U knjižari na Sunset Stripu u LA-u kupujem “Doolittle” 33-1/3 izdanje by Ben Sesario. Čitam na preskok dok se vozimo kroz pustinju Mojave i Death Valley. Autor davi Black Francisa vozeći se po Oregonu. “A šta znači ovo, a šta znači ono…?” Ok, pitao se i ja dosta puta i prekopao podosta da pronađem. Nemaju reči veze, tamo su jer dobro stoje. Nema tu poruke, u pitanju su dobre pesme. Pixies muzika vam ulazi (da izvinete) onako od nazad, overrajdujući racionalne filtere kao Lynchovi filmovi. Ne znate šta se desilo, ali osećate kompletnu sliku. I još je bolje ako se ne trudite da objasnite uopšte. Samo se prepustite.

All I’m saying, pretty baby.
Pri povratku u Njujork na ulici vidim nekoliko drljavih žutih plakata koji najavljuju “Doolittle” svirke povodom 20 godina od izdavanja. Manično tražim karte. Sve rasprodate. Nabavljam jednu po paprenijoj ceni od tapkaroša jer to nikako ne sme da se propusti. U međuvremenu su Pixies procurili i u ono što radim. Malo na Margine, malo na majice, malo na ilustracije… Na preskok čitam i potpisani primerak “Fool the World” (oral history of band called Pixies) kupljenu pre par godina. Vans je počeo da radi i model Pixies patika, a Minotaur je izdao 3kg težak dekadentno bogati box set sa svim albumima na raznim medijumima uz DVD raznoraznih snimaka i sav Oliver/Larbalestier artwork u knjizi. Stavljen je na deda mrazov spisak.

Black tear falling on my lazy queen.
Hammerstein Ballroom na 34. ulici, 25. novembar, sipi neka kišica. Grandiozna dvorana, gužva, tapkaroši… Ako ćete mainstream svirku idete iznad 14. ulice, ako ćete malo manje mainstream onda ispod 14. ili preko reke, one istočne. Ok, payback time. Zaslužili su. Crko mi upaljač i tražim šibicu od prvog pušača. “Man, are you excited about the concert? I am!”. “Yes I am. I remember when Doolittle was released”. “Dude, that’s so before my time!” O, da. To neko vreme prošlo i malo me steglo u grlu. Tweet pre koncerta: “Speaking of necrophilia. I’m going to see Pixies tonight. Doolittle gig.” 6:05 PM Nov 25th from TweetDeck, na šta gospodin Trklja posle još par tweetova odgovara “nemoj da budeš. sklopi oči i igraj. seti se hladnih noći, provincije, beznađa, rata. flip your wig ;)” 6:38 PM Nov 25th from web. Najgore je što sam se setio i sećam se i da me ubiješ ne mogu da zaboravim.

Look at me.
Ovo je bila treća njujorška svirka (napravili su te večeri još jednu posleponoćnu zbog potražnje). Na video wall-u počinje da se vrti “Un Chien Andalou”. Njih četvoro izlaze i Kim Deal najavljuje b-sides. Posle četiri numere kreće “Debaser”. Opet ona “I wanna change the world” energija, događaji se sami premotavaju, šta ćeš biti kad porasteš, biću kreativni rušilac, ako me ne ubiju… Posle toga kao i na albumu sve tone u mrak, onaj blistavi. Na “I bleed” je sve osvetljeno crveno i ja mahinalno zapušavam usta šakom, kao kad hoćete da povratite. Ja taj refleks imam kad hoću da se rasplačem. Užasno me je blam. Jelena sva sreća stoji ispred mene pa ne vidi. Malo se saberem i prepustim se vožnji kroz smrt, sex, destrukciju, kurve i finalno kopanje očiju. Najbolji način da vas ne pojede mrak je da vi pojedete njega.

The sound that the mother makes when the baby breaks.
Sve je to pristojno i kako spada odsvirano. Santiago i Lovering rade svoj posao, Deal “kao, ajde tu sam, šta sad”, a Francis se i dalje ponaša kao da je sam na sceni. Na “Here Comes Your Man” ide video omaž originalnom fake-lipsync spotu. Svo četvoro se beče u fazonu “what the fuck am I doing here?”. Na dva bisa sviraju još 6 numera. Malo B strane Doolittle singlova, malo razni hitovi. Into The White (B strana “Here Comes Your Man”) je ispao poduži sonični zid, a Velouria nije ni odsvirana. Posle par taktova Francis je prekinuo iz meni neznanih razloga, na šta je Deal uz osmeh odbrusila nešto što je zvučalo kao “šta je sad koji kurac???”. Ništa se vidim promenilo nije. Prešli su na Gigantic i završili sa Vamos. Izlazimo napolje.

Even there’s a reason, it’s silver, it’s gone.
Ujutro sedam na voz za Boston. (Nekoliko mesta od mene sedi Justin Kirk (Weeds, Angels in America), eto i linka ka Santiagovom soundtracku za Weeds.) Sledeći koncert je u Bostonu. Ne, ne idem i na taj. Silazim na stanici Route 128. Thanksgiving praznici kod Stivenove familije. Na stolu Boston Globe, a u njemu music gift guide i pola strane o Pixies/Doolittle koncertima. Pred kraj članka komentar Tanye Donelly: “It’s like divorced parents making some friendly allegiance for the sake of the kids.” Pokušaš da oživiš ono lepo i ponovo provariš ono gadno pošto zaboravljanje ne pomaže. You can run, but… oh, fuck all.

I break the walls and kill us all.
Dvadesetak minuta posle koncerta je počela prodaja limitiranog (1000 kom) CD izdanja kompletnog koncertnog snimka te večeri. Nabavio sam kopiju pod brojem 143. 28 numera (25 pesama) na dva CDa. Snimak baš ne može da se meri sa koncertom, ali je prilično dobar as far as koncertni snimci go.

“Just as in a great tragedy, the hero must get his terrible vengeance, the walls have to come down, and everybody dies.”
(E. Sisario, “Doolittle”)

fotografije sa Doolittle koncerata
http://www.flickr.com/photos/forklift/sets/72157622874604888/
http://www.flickr.com/photos/24817051@N03/sets/72157622748161539/
http://www.flickr.com/photos/dollsneerpiece/sets/72157622866099942/

*predviđeni, pa promenjeni prvobitni naziv albuma poznatog kao “Doolittle”

Ukus poda

Nisam nikad bio neki veliki ljubitelj koncerata iz nekoliko razloga. Nikad ne znam šta će da me sačeka. Nervira me čekićanje za karte i za početak. Veliku količinu telesa uz prateći body odour više ne nalazim primamljivim, posebno ako se narod okupio samo zato što je čuo da je to neki super bend. Stajanje pred binom mogu da opravdam samo ako ću da đuskam. Volim lepo usnimljenu muziku koju mogu po želji da slušam na dugme.
Ok, ima tih kvaliteta koji ljudi tako često ističu. Te živa energija, te druženje i za/polivanje pivom, te face na sceni i tome slično. Ermm, ne hvala.
Uglavnom idem na koncerte ljudi koji me baš baš zanimaju ili da overim neki mladu nadu, a beskrajno me ne interesuju stadionske atrakcije. (Sva sreća da niko od mojih ljubimaca ne može ni da priđe stadionu.) A posebno me ne interesuje “ajmo na neku svirku” random koncert kao ideja večernjeg izlaska.
A najviše me zanima kvalitetni višak u vidu buke koju nisam mogao da čujem na studijskom snimku. Da se razumemo, buka je više pitanje kvaliteta zvuka nego decibela, mada i u potonjima ima nešto. Neodoljivi kvalitet melodične buke za kojim uvek tragam je savršeno oličen u pesmi “Taste The Floor” benda The Jesus and Mary Chain, a sa albuma “Psychocandy”. Melodija umotana u fuzz/buzz/feedback/reverb, kao kad imate tek malo povišenu temperaturu (37.2 C), pa vam je onako prijatno nelagodno taman ispod bolnog praga. Glava vam pulsira, trnci vam mile po koži, ježite se, a slike se nekontrolisano roje u magli međ javom i međ snom. Veganski jedan natural high. (Analizom ovoga se bavio na last.fm žurnalu). Ima tu i Phila Spectora i Velvet Underground i bog zna čega još, ali to je sve bilo pre mog vremena. Glavna referentna tačka dole pomenutih koncertnih nastupa će biti JAMC, sveti duh svetog muzičkog trojstva u koje bih svrstao Sonic Youth (father?) i Pixies (son?). Braća Reid se nešto pomirili pre dve godine, pa malo nastupali, napravili novu pesmu, izdali lep box set “The Power of Negative Thinking” i kao to je to. Sve nešto čekam da se nakane snimiti novi album ili ne daj bože da naprave svirku, a da nije u pustinji. U desetogodišnjoj rupi od izdavanja poslednjeg albuma, pored konstantnog preslušavanja starih albuma i kopanja po raritetima našle su se i razne kompenzacije (zamena da se razumemo ne postoji). William Reid nešto pravio sa bendom Lazycame, pa onda Jim R i Lurie prčkali sa istomišljenicima u bendu Freeheat, a mlađa sestra Reid, Linda, uz bratsku pomoć uradila super album Little Pop Rock pod imenom Sister Vanilla. Tragalo se i za svim i svačim što podseća na divine JAMC zvuk i tako se našlo razne vanbračne dece amfetaminskih Isusa i Marije na lancu. Dok se braća ne nakane bastards će da posluže.

Crocodiles, A Place To Bury Strangers, Holy Fuck (23/05/09, Bowery Ballroom)

Crocodiles
Dva momka iz San Diega, Brandon Welchez i Charles Rowell, su prošli zasebno/odvojeno u poslednjih 7-8 godina The Plot to Blow Up the Eiffel Tower, Skull Kontrol, The Prayers… Skoro su izdali svoj prvi album “Summer of Hate” kao Crocodiles (po prvom albumu Echo and the Bunnyman). Pitchfork mu dao 4.1 pošto kao ne mogu ni da priđu zvuku koji prave No Age ili Wavves sa kojima su uterani u isti koš i zato što besramno skidaju JAMC. Da, i? Billboard i All Music Guide ih više vole. Kao i ja.
Postavka je opet posveta JAMC-u. Njih dvojica sami na jedva osvetljenoj sceni, a Welchez izgleda kao mešanac Jim Reida i Bob Dylana. Gitara, glas, a ostalo “s trake”. Nadam se da u istoj tradiciji neće trajati samo 10 minuta, pa još i uz nerede. Dobro, ipak je ovo 2009-ta. Svirka je trajala čitavih 20 minuta (album nešto jače od 30). Momci su pristojni, kako i doliči vremenu. Provejavaju Sucide i Velvet Underground (pa mi zazvučaše i kao The Black Angels), ali je moglo malo glasnije (ipak ima nešto u tim decibelima). Završavaju sa “I Wanna Kill”, naj-JAMC numerom. Nije bilo vremena za omiljenu mi 7-minutnu vožnju “Young Drugs”.
A Place to Bury Strangers
Već spominjani navodno najglasniji bend Gothama grada je bio lokalni doprinos Holy Fuck/Crocodiles turneji. Frontmen David Ackerman je ranije svirao u još jednom dragom mi MBV-influenced bendu, Skywave. Toplo preporučujem preslušavanje ovog proto-APTBS benda. (Imaju i nekoliko lepih Slowdive-like numera).
APTBS imaju sve ono gore 37.2 C navedeno, a uz dodatak novinarske fame. Bili su pratnja bendovima Brian Johnstown Massacre, MGMT (zašto, pitao bih ja), Black Rebel Motorcycle Club i The Jesus and Mary Chain (but of course). I glavni su razlog što sam uopšte posetio ovaj događaj. Velvet Underground/Warhol-like video projekcija po zamračenim siluetama članova benda i val prijatne buke su manje više za mene bili vrhunac. Bez uvoda, razrade i zaključka. Fino i konzistentno. I, avaj, prekratko.
Holy Fuck
Eksperimentalni kanadski bend vrlo blizak ukusu 00’s dvadesetogodišnjaka. Prave prijatnu (očajnog li epiteta) muziku, skoro za ples. Igranje analognim mašinama i sinkopirani ritmovi uz nerdy stav tako drag silesiji bendova preko East Rivera. Jedan od članova je, čujem, pobegao iz benda Enon. Iako su glavne “zvezde” večeri njihov nastup mi je bio više onako afterparty, a i ne prave my kind of noise. Vreme je za piće.

The Vandelles, Morning After Girls, The Warlocks (14/08/09, Bowery Ballroom)

The Vandelles
Iz redova najmlađeg naraštaja JAMC vanbračne dece, nastali merdžovanjem dva lokalna benda, Del Black Aloha i The Mercenary Band. Lepi, mladi, malkice zbunjeni (onako prigodno), ali dosta dobro prže. Debi album “Del Black Aloha” je za Evropu izdat na Spoilt Victorian Child etiketi koja izdaje i obećavajuću teksašku JAMC decu, Ringo Deathstarr. Za Ameriku izdali za Safranin Sound (The Vera Violets, Alcian Blue…). Sasvim obično osvetljeni (ipak su samo otvarači) otpržili su pola sata nečega što po novinama vole da zovu “noir rock ‘n’ roll”. Pored Taste the Floor momenta sam dobio i ne mali praznik za oči. Frontmen je mnogo zgodno i energično muško dete, a nikako za zaboraviti je i isto tako zgodna ženska ritam sekcija (Honey i Lisha). O njima bi još trebali čuti.
The Morning After Girls
Australijanci poznati svojevremno kao pratnja za Black Rebel Motorcycle Club (jedni od retkih JAMC “sledbenika” koje ništa baš nešto ne volim), Bryan Johnestown Massacre i Dandy Warhols. Muzika lagano na tragu onoga što tražim, prilično neupamtljiva tako da se dalje istom neću ni baviti.
The Warlocks
Neo-psycho hedlajneri iz Kalifornije koji popunjavaju onaj hipnotički Velvet Underground aspekt JAMC zvuka. Slušao sam ih uvek u paketu sa The Black Angels. Ne toliko buka koliko opet draga mi psiho vožnja tipa Jim Morrison priča sa gušterima u pustinji. Ima tu dosta i Kalifornije i Timothy Leary-a, a sve lepo spakovano za XXI vek i svirano u skoro totalnom mraku. Ovogodišnji album “The Mirror Explodes” nije baš sjajno prošao kod kritike (za koju nas uglavnom bulja zabole). Sve je to malo sporije nego do sada, pa sam morao da prisednem, ali i dalje vozi na pragu 37.2 C. Negde pred kraj su odsvirali i me-pleaser “Standing Between Lovers of Hell”.

Hope Sandoval and the Warm Inventions (10/10/09, Music Hall of Williamsburg)

Hope Sandoval and the Warm Inventions
Ovo je najbliže što sam uspeo da priđem JAMC-u. O eteričnoj gđici Sandoval se već sve dobro zna. Tri albuma sa Davidom Robackom u Mazzy Star su neo-psycho biblija koja se redovno preslušava. Sve se to malo razvodnilo sa novim bendom The Warm Inventions, ali ipak je u pitanju jedna od najlepših žena sa jednim od najlepših glasova ikada koju sam svojevremeno i slikao. Ne zaboraviti i njena razna gostovanja, a posebno na poslednjem JAMC albumu, kao ni vezu sa bratom Jimom. Izdali oni konačno i svoj drugi album i jako retka šansa da se Hope čuje/vidi/doživi uživo se konačno ukazala. Kalifornijska ružica retko drži koncerte i drži se podalje od javnosti u svom već bukvalno shoegazing, autističnom maniru.
Fotografisanje je strogo zabranjeno, a i na puštanje bilo kakvih zvukova se popreko gleda. Uglavnom polumrak sa par plavih svetala, a ona i dalje božanstvena i fragilna i u svojim ranim četrdesetim. Uglavnom stoji kao zbunjena školarica, pa okrene leđa publici kad se poduhvati ksilofona. Svirali su uglavnom ceo prvi album Through The Devil Softly, sa par numera sa prvog, Bavarian Fruit Bread (na kojem je obrađena JAMC numera Drop). Meditativno, a energično… baš ono što smo i tražili i očekivali. I pored višečasovne tonske probe, Sandoval se bunila da se ne čuje dobro (istina), a u jednom trenutku je na “Hope, we love you!” odgovorila sa “If you love me tell people to shut up.” Ooops, ruža pokazala bodlje, a opaska je onako uflekala fantastičan koncert.
Skandal se desio na sledećem koncertu na kojem je napustila binu nezadovoljna zvukom. Masa je počela da skandira Colm Ó Cíosóigu (članu legendranih My Bloody Valentine) da zasvira nešto od MBV. Posle pola sata su je umolili da se vrati, a ova je između pesama prokomentarisala “I’m a country girl. I hate New York!” To je ponosnim njujorčanima prelilo čašu, pa su neki ljudi počeli da izlaze. Ogorčenost nadrkanošću Sandovalove je najjezgrovitije sažeta u jednom tweetu Sashe Frere-Jonesa “Go the fuck back to wherever you’d rather be.”

The Black Angels, The Raveonettes (14/10/09, Webster Hall)

The Black Angels
Pominjani teksašani čije ime je direktno preuzeto od The Velvet Underground. Zvuče kao neko ko je za The Doors čuo preko Coppolinog Apocalipse Now. Čitav nastup bi se mogao opisati kroz zadnje scene ubijanja Kurtza iz pomenutog filma. Hipnotičko-šamanistički egzorcizam. Obasjani paklenim crvenim svetlom odsviraše pola sata, uglavnom sa mnogo boljeg prvog albuma “Passover” uz nekoliko me-pleasera. Zvuči malo čudnjikavo da oni budu predgrupa za The Raveonettes, ali tu je link JAMC/Velvet Underground. A i sa svojim toplim halucinantnim mrakom su poslužili kao odličan uvod u ceo koncert.
The Raveonettes
Ovaj danski par neguje više onu bubblegum stranu JAMC zvuka, ali nikako bez ironijskog odmaka. Promovišu svoj novi album “In and Out of Control”, a gitaristu Wagnera sam video na pomenutom Hope Sandoval koncertu. Svirka super profesionalno odrađena i zabavna. Onako kao prom night, veselo, lepo i mladalački uz eventualni leš zatrpan under the wall of sound. Taman nešto jače od sat vremena. Me-pleaser “Suicide” sa novog albuma i nekoliko hitova tipa “Aly, walk with me”. Verovatno jedina svirka bez ikakve zamerke.

Ostaje još treći član svetog trojstva, Pixies. Sledeće nedelje drže 4 Doolittle koncerta u čast 20 godina od izdavanja istoimenog albuma. Na šta će to da liči/zvuči videćemo u sredu. A izveštaj će da usledi.

—————————————————————————-
P.S.
Još nekoliko non-JAMC related koncerata, kao deo šestomesečnog koncertnog izveštaja.

Sonic Youth (03/07/09, United Palace Theatre)

Sonic Youth
O komornom nastupu Sonic Youth u Apple prodavnici u SoHo-u sam već pisao ovde (Buka u modli). iTunes su nešto i izdali Live EP sa tog nastupa. Prva “prava” svirka se desila ubrzo nakon toga u nadrealnom prostoru United Palace-a na samom vrhu Menhetna. U pitanju je stari Loewe bioskop iz tridesetih dizajniran u nekom hibridnom “orient meets art deco” stilu. Krajem 60tih se u zgradu uselila crkva, da bi odnedavno ponovo postao koncertni prostor. Malo je odalje (”You must take the A Train To go to Sugar Hill way up in Harlem”), ali se isplati.
Svirao se skoro ceo novi album, uz pre-Daydream Nation numere kao što je “Sprawl”. Sve cool i jako lepo i bučno izvedeno uz povremene apoplektične napade T Moore-a. Na poslednji bis su izveli “Death Valley 69″. Jedina reč koju mogu da upotrebim je “zastrašujuće” u, erm… najboljem smislu te iste reči. Pesma je i na snimku sa sve dementnim Lydia Lunch vrištanjem prilično uznemirujuća, ali ovo je bio nepatvoreni sonični horor. Opet taj divni spoj nelagode i čistog uživanja (Clive Barkerov sadizam nekako springs to mind).

The Ultimate Summer Beach Party, The B-52s (18/08/09, Governors Island)

The B-52s
The B-52s su i posle 30 godina nabolji party bend. Još bolje ako je party na plaži. Governors Island, ostrvce podno Menhetna i nekadašnja vojna baza se pretvorila u letnju izletničku destinaciju, a posetioci su namamljeni i koncertnim programom. Cassey Spooner (Fischerspooner) je nešto smarao za DJ pultom pre nastupa, pod nogama pesak, vreme toplo, a nebo se nešto preteće mrči. Pet matoraca svira samo crowd-pleasing numere (kad bolje razmislim SVE numere su im crowd-pleasing) ispresecane materijalom sa novog albuma. 45 minuta besomučnog đuskanja, znojanja i horskog pevanja… i onda je krenula oluja. Ona prava. Svi smo se zbili pod svadbarski šator i posle dodatnih 45 minuta čekanja da oluja stane bend je rešio da se ne vrati na scenu. Jebem ti ozlojeđenog jehovu koji je sad našao da piša po narodu. Spooner je nastavio da smara, a mi smo polumokri seli na trajekt za nazad gde se nastavilo pevanje onoga što se nije čulo.

Peaches (19/06/09, Music Hall of Williamsburg)

Peaches
Peaches izdala novi album, pa u promociju. Akt uvodnog artiste je počeo da obećava dobar provod. Matora striperka pokupljena sa ulice peva karaoke. Vrhunac su bile upaljene šibice zabodene u bradavice. Bring it on! Drums of Death posle nje je nevredan pominjanja. Novi album Peaches “I Feel Cream” je onako više eratični hip-hop nego što je electroclash (favorites: Show Stopper i More). Ja uvek očekujem “Teaches of Peaches”. Kanadska učiteljica je vrhunski performer i svaki show je, pa… show! Menjanje kostima, pentranje po balkonima i publici i odlična izvedba. E sad, taj novi album i nije nešto što može da se pretvori u kontnualni DJ set uz koji može da se đuska duže od 15 minuta. Stvar su spasili hitovi kao što su “Lovertits” i “Fuck the Pain Away”. Počeo sam malo da se brinem kad su krenule da me bole noge od stajanja i da me hvata dosada.

Sleepy Sun, Bridezilla, Autolux (14/09/09, Bowery Ballroom)

Autolux
Debi album ovog kalifornijskog benda, “Future Perfect”, uopšte nije loš. Onako jedan r’n'r, pa su sarađivali sa UNKLE, pa ima tu svašta lepo za čuti. Ona dva uvodna benda se ni ne sećam. Autoluxov nastup ne nudi nikakav bitan višak u odnosu na snimljeni materijal. Lepo je to sve izvedeno i prilično neupamtljivo, osim fenomenalne bubnjarke. Par numera sa predstojećeg albuma koji se odlaže već mesecima i to je to.

Dead Weather (17/07/09, Terminal 5)

Dead Weather
Mega hibrid grupa koju predvode Alison Mosshart (The Kills) i Jack White (The White Stripes). Ako uzmete kvalitetne sastojke jednog i drugog (a verovatno i The Queen of Stone Age i The Raconteurs) trebalo bi da se dobije nešto prilično dobro. Ja sam bar očekivao neke PJ Harvey tragove od The Kills Mosshartove. Nastup je ispao jedan od najgorih koncerata na kojem sam ikada bio. Prenapučeni trendi prostor na tri nivoa pun bele dece iz najsrednje klase koja se lože na r’n'r, a uz nadrkane izbacivače i sve ostalo. Na sceni neko beskrajno dosadno rokenroliranje. Zbir je samo ponudio manjak. Trebalo mi je biti sumnjivo u startu kad mi je najslušljivija numera bila obrada Numanove pesme “Are friends electric”.

fotke sa koncerata na
http://www.flickr.com/photos/macasev
The B-52s
Sonic Youth

link ka originalnom članku >>>

It’s so fucking obscene

It’s better than a sex scene and it’s
So fucking obscene, obscene, yeah
“Mobscene” - Marilyn Manson

Slavoj Žižek se u svojoj najnovijoj knjizi “First as tragedy, then as farce” bavi na manje-više očekivan način ideološkom situacijom s kraja prve dekade XXI veka. Naslov je preuzet iz Marksovog aneksa Hegelovoj tvrdnji kao se veliki istorijski momenti ponavljaju dva puta. Jednom kao tragedija, a drugi put kao farsa. Uz opet dodatu Marcuseovu napomenu da to drugo farsično ponavljanje može biti strašnije od onog prvog tragičnog.
Pad berlinskog zida 1989. je označen kao pad komunizma, kraj hladnog rata i kao pobeda liberalne demokratije, bar u Fukuyaminom Kraju Istorije. Liberalno-demokratski kapitalizam je prirodno stanje društva. Kao drugu istorijsku tačku u razmatranju, uz nezaobilaznu 9/11 stanicu, Žižek uzima finansijski meltdown iz 2008.

U prvom delu knjige se bavi pokušajem demaskiranja ideoloških mehanizama kapitalizma kao ustanovljenog “prirodnog” poretka koji nema alternativu. Od toga da se i sam socijalizam koristi u spašavanju kapitalizma na primeru bail-outa General Motorsa. U pitanju je simbolički temelj američkog sistema i ne može se tek tako prepustiti kapitalističkom zakonu tržišta (!) i tu utrčava država da spase stvar. Do činjenice o izdvajanju 700 biliona $ za spašavanje bankovnog sistema, dok je planirani fond za pomoć poljoprivredi III sveta od strane međunarodne zajednice 22 biliona $ (do sada je izdvojeno 2.2 biliona $). Višestrukost raznih izbora kojim smo bombardovani na primer samo maskira nedostatak izbora kada se radi o fundamentalnoj strukturi društva u kojem živimo. Konstantan pritisak da nešto izaberemo nas čini nemoćnim da uopšte krenemo da mislimo šta želimo i šta nam treba. Naterani smo da živimo KAO da smo slobodni.
Juče se baš stojim u prodavnici ispred police sa toalet papirom i vrtim po glavi koji sam kupio prošli put, jel sa tri ili četiri sloja, jel mi treba onaj extra ili je regularni dovoljan… Brisanje bulje kao suštinski egzistencijalni problem.

Nije u pitanju samo mapiranje i listanje simptoma, nego i traženje krivca. U istoriji slobodnog tržišta koje pisano u šok talasima (Naomi Klein) levica nikada nije ponudila nikakvo kvalitetno rešenje, a pad narodnih demokratija je viđeno kao poraz neautentične vizije socijalizma. Pogrešno pročitani Marks, koliko i loše pročitani Le Korbizije pri planiranju Novog Beograda. Kriva je levica zbog čije se neaktivnosti/nesposobnosti na primer dešava i eksplodiranje ultra desnih snaga. Ili Benjaminova ideja o tome da fašizam okupira neokupirani prostor propale revolucije. Iz tog ugla je zanimljivo Žižekovo relativističko pozicioniranje političkog kompasa. Za liberale u centru i krajnje levo i krajnje desno su različite forme istog totalitarnog ekscesa. Za Levicu prava alternativa leži između same sebe i liberalnog mainstreama. Krajnja desnica je samo anomalija. Slede tu i razni recepti za spašavanje levičarskih ideja i kako videti kroz roze ideološke naočare. Kao i činjenica da se nalazimo u situaciji da samo zamišljamo da ne verujemo u ideologiju/e. Knjigu toplo preporučujem za čitanje i prevođenje.

U svom rezonovanju Žižek često koristi opsceno i kao epitet i kao sredstvo. Za vreme čitanja same knjige isplivale su mi razne (naočigled nasumične) tačke zgrušane opscenosti vremena sadašnjeg (ideološki ofarbanog kao liberalna demokratija + kapitalizam), a kroz sredstva i mehanizme (možemo se i složiti) vladajuće ideologije. Kad kažem opscenost ne mislim na pornografiju. To je ipak jedan iskreni i čisti žanr. Više je u pitanju ta jedna psihoanalitičarska dimenzija na koju i Žižek računa (kao kad uhvatite mamu i tatu da se jebu). Suštinski i duboki osećaj odvratnosti, iščašenosti i nelagode. Nešto što se razlikuje od bazične ljudske gluposti, licemerja, zlobe… dopišite sami. Opscenost sistema i ideologije. Ovaj put ideologije kapitalizma.

A. Prva tačka je upravo Žižekovo predavanje održano u Cooper Union-u povodom izlaska knjige pre jedno mesec dana. Red za ulazak sa kartama je bio oko celog bloka, kao da Madonna gostuje. Razni aktivisti, levičari i spasioci kitova su delili svoje flajere, a ekipa je uglavnom studentsko-progresivna, salonsko-levičarska. Predavanje je bilo opet očekivani stand-up teoretski show (možete ga videti u 6 delova na YouTube-u). Opscenost koju Žižek često pominje sam čuo pravo from the horse’s mouth. Jasna je meni njegova zabavljačka strategija, kao i činjenica da se stvari lakše progutaju ako se umoče u šećer, ali neke stvari su davno prestale da mi budu smešne, bez obzira na moju ličnu sklonost ka humoru. Što reče Jelena Đurović u jednoj emisiji Agit-Popa povodom grandioznog dolaska Biljane Plavšić u Beograd, nema tu više mesta kempiranju kao ha ha hi hi, baš je to zabavno na taj jedan bizaran način. E, pa nije. U tom kontekstu se uvek setim svog nekadašnjeg zgražavanja nad skrivanjem druge knjige Aristotelove Poetike koja se bavi komedijom, a u romanu “Ime ruže” Umberta Eca. Knjiga (i smeh koji ona propoveda) ne samo da je bila opasna, nego je i pretvorena u otrovno oružje. Kako slepi otac Jorge kaže: “Laughter kills fear, and without fear there can be no faith, because without fear of the Devil there is no more need of God.” U poslednje vreme nekako bar malkice verujem slepom monahu, pošto smeh može da maskira vrlo opasne stvari. Pa neke stvari više nisu ni zabavne ni smešne. Dakle, mehanizam samozaslepljivanja uživo i na mestu odakle je kritika istog i potekla.
Posle predavanja ispred zgrade zatičem gužvu koja čeka da Elvis napusti zgradu sa sve policijskim odredom. Valjda da sprovedu primadonu i zaštite je od razularenih fanova. Sve zajedno jedno bizarno ponavljanje modela svetih medijskih krava. Da li je to kritičko podrivanje ideologije iznutra (kao eto sad se zajebavamo) ili blatantno korišćenje modela koji kritikujemo? Ne znam, kažite vi meni.
Po povratku kući na vestima saznajem da je policija bila prisutna zbog navodne dojave o bombi. Sve zajedno smrdi na publicity stunt. Jes’, desničari se zaputili u gnezdo razmaženog liberalizma u Njujorku da dignu Žižeka, od strane medija proklamovanog najopasnijeg mislioca, u vazduh.

B. Pre par dana gledamo HBO dokumentarac Outrage, o gay političarima (uglavnom republikancima) koji tokom svoje čitave karijere glasaju protiv LGBT prava. Gde ćeš goreg neprijatelja homoseksualaca od homoseksualaca samih. Osvrnuti se samo na homo-erotiku srpskih navijača i hate-mongering SPC klera, kao i na logiku “najbolji način da dokažeš da nešto nisi je da to nešto satreš”. E, pa kurac.
U Americi postoji već oduža lista respektabilnih family values što kongresmena i što senatora koji su uhvaćeni in flagranti sa drugim muškarcem i to je sad već stvar lokalnog humorističkog folklora. Većina tih političara je glasala protiv gay brakova i protiv finansiranja AIDS istraživanja. Mnogo ljudi je stradalo zbog takvih odluka i čitava situacija zaslužuje veliki pečat “opsceno”. Razni LGBT blogeri su pokušali da razotkriju i ozbiljnije proanaliziraju takvo ponašanje, pošto se mehanizmi vladajuće ideologije, mainstream mediji, time ne bave ili se bave na taj jedan šaljivi način. Jedan drugi vid opscenosti ovakve situacije je meni privukao pažnju. U filmu je kao good guy prikazan bivši guverner New Jersey-a, James McGreevey koji se posle 15 godina političke karijere outovao kao gay. Slika i prilika iskrenosti, saosećanja, šmrcanja pred kamerama sa sve bivšom suprugom koja eto to sve razume i podržava. A sve opet unovčeno kroz memoare pod nazivom “The Confession”. Stiven je samo u jednom trenutku prokomentarisao “A gde si bio do sada?” Pa gradio sam život u skladu sa pravilima (ideološke) igre. Pod maskom zaradiš novac, slavu, prestiž i kad stigneš do stepena nedodirljivosti možeš sebi da priuštiš i iskrenost, k’o Đilas, onda kad ne boli. U čitavom pokretu za LGBT prava postoji nebrojeno mnogo ljudi koji su tu nešto radili i borili se za prava i čiji su prijatelji umirali od AIDS-a, ali oni ostaju uskraćeni za spotlight jer ne igraju po pravilima. Što bi rekao Roy Cohn u “Angels in America”: “Ja nisam homoseksualac. Ja sam heteroseksualac koji spava sa muškarcima. Homoseksualci su oni jadnici koji ne mogu da proguraju usrani zakon o svojim pravima.”

C. Opscenost celebrity mehanizma je zasebna jeziva priča. Posle određene količine novca, moći i slave postaješ nedodirljiv i većina nekih bazičnih etičkih pravila više ne važi. Sveti fetiš u koji će masa da projektuje svoje snove o “pursue of happiness”, jer to je ono za čim SVI moramo da stremimo. Primera ima naravno bezbroj, a za oči mi zapada slavljenje Michaela Jacksona, prilično poremećene jedinke koja je bila sklona pedofiliji. U Srbiji se svete pedofilske krave recimo čuvaju iz drugog ugla, ali je mehanizam isti. McGreevey može da ćuti 15 godina na jednoj vrlo uticajnoj poziciji i i posle kao nikom ništa, kao hrabar eto čovek. Čekaj bre malo…
Ako si za ulogu svete krave onda izaberi entertainment ili politiku i voila. Stefan Sagmaister, uticajni njujorški grafički dizajner je na pitanje kako je to biti slavni dizajner odgovorio sa: “Pa isto koliko i biti najslavniji vodoinstalater.”
Ipak, i u nespektakularnim profesijama možete biti sveta krava. Shepard Fairey, grafički dizajner do sada poznat po svojoj street art grafičkoj kampanji Obey (gde je kao glavni nosač korišćen rvač André the Giant) je postao još poznatiji po svom, sad već svuda prepoznatljivom plakatu Baracka Obame. Kad se nađeš visoko onda mnogi naravno pokušavaju da te upucaju. Can of worms je otvoren povodom sudskog slučaja gde je Fairey za plakat bespravno upotrebio fotografiju čija prava pripadaju Associated Press-u. Potežu se skupi advokati, optužbe padaju sa obe strane, a sveprisutna ikonička slika optimizma i nade dobija jedan truli undertone opet u skladu sa mehanizmima vladajuće ideologije. Stvar bude još gora pošto je Fairey brisao fajlove i lagao da bi dobio proces. Dizajnerska gilda je poznata po tome da voli da čačka po tome ko je šta i od koga ukrao. Često tu ima samo neznalačkih gluposti (pitanje citata, uzora i krađe su jedna velika i zasebna tema). Slučaj Sheparda Faireya se čini ipak kao jedan od onih ekstremnih i očiglednih primera gde je umetnik izgradio čitavu karijeru na plagijatu. Mark Vallen se pozabavio detaljnom vivisekcijom njegovog rada ovde. Preporučujem da se detaljno pogleda, koga zanima. Aproprijacija tuđeg dela je jedna vrlo legitimna forma stvaralaštva i nema tu ništa novo. Videti na primer slučaj fotografa Richarda Prince-a u NY Times članku gde jedan drugi fotograf, čiju je fotografiju Prince preuzeo (prefotografisao), razmišlja na temu. Kod Sheparda Faireya ima jedna vrlo gadna nota koja se uklapa u ovu priču o opscenosti ideoloških mehanizama. Motivi i crteži koje je Fairey bukvalno precrtao (za majice, torbe i grafike) bez da je napomenuo odakle je precrtao su uglavnom iz istorijskog fundusa aktivističkog, propagandnog i političkog plakata. Ima tu onako nasumično svega i svačega. Zapadaju za oko recimo precrtani kubanski plakati zbog kojih su autori bili ubijani ili portreti “Black Panthers” aktivista koji završavaju kao pomodni T-shirt motiv. I ne postoji tu nikakav dodatni edge. Kao kada biste zaklali sliku i leš stavili na majicu. Transformacija revolucionarnih, političkih i inih slika u pop-konzumeristički proizvod opet nije nova stvar. Levičarske slike se lako pretvaraju u kapital (kapitalizam je inače sklon proždiranju levičarskih ideja), ali mi se čini da ipak postoji crta preko koje se zalazi u čisto opsceno. Količina moći i novca stečenih na ovakvom načinu rada Faireyu daje dovoljno slobode da najmi skupe advokate i da zadrži svoju auru nedodirljivosti. Jebite se svi, kad se gadite na pravila igre.

D. Čitava afera oko Sheparda Faireya je prilično uzburkala stručnu dizajnersku javnost. U međuvremenu su se desile tu neke velike retrospektive njegovog rada, Obey kampanja je zaživela u luksuzno opremljenoj knjizi, a ne mali broj autoriteta je već napisalo ode i pohvale o dotičnom dizajneru… i kao oops, šta ćemo sad? Pa ništa. Ćutaćemo. Kao i u slučaju General Motorsa, pravićemo se da se ništa nije desilo i gledaćemo da zadrižimo ustanovljeni simbolički poredak po svaku cenu. Taj poredak sad kaže da je Barack Obama dugo čekani mesija i ta se slika ne sme ni po koju cenu zaprljati. I nikako se ne sme dati dodatna municija od besnila obolelim republikancima. I svakako ne tamo nekom brljotinom oko bespravno korišćenih slika. Etika, istina, integritet sa jedne strane, a sa druge očuvanje poretka. Izbor je nekako, čini mi se jasan.
I tu stižemo do preslavljenog i preobožavanog mesije samog kojim se Žižek u pomenutoj knjizi bavi na dvadesetak strana. Obamina pobeda je nešto što je obradovalo ceo svet. Ne zbog toga što se nešto neverovatno desilo, nego zato što smo svi uvideli da su neverovatne stvari moguće. Čovek mlad, pa crn, pa vitalan, pa pametan… stvarno slika jedna koju smo željno iščekivali. Afirmativno pominje i ateiste i ne-straight građane, koristi dijalog umesto pucanja, reformiše zdravstvo, raspušta zatvore… U vreme zanosa njegove kampanje neretko sam slušao komentare iz diplomatskih krugova kako bi Hilary bila bolji kandidat pošto između ostalog žena jako dobro poznaje sistem i mnogo je pragmatičnija. Obama ima svoje Martin Luther King nadahnute govore, ali nikako da se u svemu tome oseti neka supstanca. Što kaže Žižek, nada je lepa reč, ali nada u šta? Čemu se to tačno nadamo, gde smo to tačno krenuli…? Obećava se radikalni raskid sa praksom George Busha mlađeg, ali se praksa nastavlja. Rat se premešta, a obećava se humanije lice američke imperije koja ipak ostaje imperija. Sa stanovišta ideološkog razmontiravanja ili bar promena kako Ž kaže Obama može da se ispostavi kao jedan od najkonzervativnijih američkih predsednika. Neko ko je svojim “radikalnim” i “revolucionarnim” potezima učinio sve da sačuva poredak onakavim kakav jeste. Opscenom momentu doprinosi i naravno dobijanje Nobelove nagrade čiju je suštinu nabo Michael Moore: “Congratulations Mr. President, now please earn it!” (Ova priča bi mogla komotno da sklizne i u priču o Mooru samom koji je postao nedodirljiv koliko i nekadašnji subjekti njegovih filmova.)

E. Francis Fukuyama je posle pada berlinskog zida objavio kraj istorije i početak jednog postideološkog doba. Stiglo je vreme najprirodnijeg poretka stvari, liberalne demokratije. Navodna neideološka priroda kapitalizma je po Žižeku ideologija u svojoj čistoj formi, a mi smo toliko fascinirani opscenošću da i ne vidimo to u šta stalno gledamo. U to se sasvim fino uklopila dvadesetogodišnjica od rušenja zida. Ima nešto jezivo nakazno svaki put kad naiđem na političko rabljenje ljudske nesreće (Holocaust, 9/11, zločini iz ex-Yu…). Jedva čujni glasovi običnih ljudi koji su zakačeni nesrećama bivaju ugušeni gromoglasnim obeležavanjem nečega sasvim drugačijeg. Nedužne žrtve su pretvorene u heroje u ratu za slobodu, a istrebljivanja naroda su odlično pokriće za counter-strike. Iz ugla gledanja ustanovljenog na početku ovog teksta proslava pada zida je proslava pobede liberalne demokratije i kapitalizma, a ne sećanje na nedaće ljudi koji su živeli u tom raščerečenom gradu. Zid nikada nije srušen, samo je premešten. Umetnici su perverzno fascinirani ponovnom izgradnjom zida, a ritualno rušenje mu dođe kao usput. Kosa mi se na glavi digne svaki put od slobodarskih ispada i Bono Voxa i Bjork, pa i dragih mi Pink Floyd, pa još uz predvodnike slobodarskog sveta koji su se pojavili u Berlinu sa sve Medvedevim. Kao eto i ta strana je shvatila šta valja.
E pa ta strana je baš očigledni opsceni momenat u Žižekovoj analizi kapitalizma. Kapitalizma sa azijskim licem, u šta spada i Rusija (to je ipak više Azija nego Evropa). Kako se socijalizam može upotrebiti za očuvanje kapitalističkog poretka, tako i sam kapitalizam ima svoju ogoljeniju totalitarnu formu u Kini i Rusiji. Kapitalizam je upotrebljen za učvršćavanje već postojećeg represivnog režima, i nema tu nikakvog ideološkog clash-a. Mao i Staljin bi verovatno rado klimnuli glavom.
Uz sve ovo gađenje prema makabrističkoj proslavi, 9. novembra sam prisustvovao jednom uličnom plesnom performansu posvećenom berlinskom zidu. U pitanju je bila ipak lična priča koreografkinje turskog porekla koja se rodila i živela u Berlinu. Pratili smo povorku od Lower East Side-a, pa do Bowery-a iz kojeg se uvek lepo pruža pogled na Empire State Building. Kruna zgrade se svaki dan osvetljava drugačijom kombinacijom tri boje u nečiju već čast (prilikom koncerta Grateful Dead ofarbali su ga onako u hippie tie-die boje). E te večeri je bio ofarban u čisto crveno. Slučajnost? (”There are no coincidences, only the illusion of coincidence.”, Alan Moore, V For Vendetta.) Ne znam u čiju je to čast tačno bilo, ali nisam mogao da se ne nasmešim duhu komunizma koji se u pravi momenat nadvio nad kapitalističkom imperijom.

Komunistička ideja je loše čitana/sprovođena, ali opstaje. Ili kako Žižek citira Becketta: “Try again! Fail again! Fail better!”

Does anyone have any questions about what I have said so far?
zizekspeaks on Twitter, Tue 10 Nov 18:29

link ka originalnom članku >>>

Hlorofobija gospođe Dingli Deng

Od raznih beketovskih vesti iz Mutterlanda koje nasumično pokupim sa kompjuterskog ekrana (nekažnjeni pop pedofil radi na dečijem festivalu; anarhisti-internacionalni teroristi, a mažnjavanje patika je emotivni momenat za celu Srbiju; gradonačelnik prestonice (i vlasnik advert/media/whatever agencije) daje izjave kao da mu je savetnik britanski princ Filip) izdvojio bih jednu: “Država otpušta 14.000 činovnika”.
Izdvajam je jer me je podsetila na jednu epizodu od pre nešto više od dve godine.
Srbija predsedava Savetom Evrope. Treba novi logo. Raspisan konkurs. Ja ga dobio i kao sve super. Operacija rađena pod rukovodstvom Ministarstva kulture Rep. Ser. Moj posao se završio tu što sam napravio logo i isplanirao njegovu primenu. Za oblikovanje konkretnog štampanog materijala i njegovu izvedbu će biti zadužen neki dizajn studio, advertajzing agencija ili ko god već. Tzv. izvođač.

Jedne subote dobijem ja email iz Ministarstva inostranih (!) poslova. Meni potpuno nepoznata godpođa (u daljem tekstu Dingli Deng) me moli da joj smanjim logo i formatiram ga tako da ona može da ga stavi u MS Word i tako štampa saopštenje za medije. Konferencija za štampu je u ponedeljak (!!!?). Ja joj odgovorim da nema problema, nije to neki silan posao. Pred kraj mog odgovora prijatno upakujem činjenicu da to što sad radim nije moj posao (jeb’o dobru volju kad moraš da naglašavaš da je dobra) i upitam gospođu odakle njoj uopšte moj kontakt. (Iz obimne prepiske koja je usledila saznajem da je Min-Kul prebacio loptu Min-In-Posl. A moj kontakt je valjda bio napisan na lopti. Na istoj nije bio napisan planirani izvođač radova.)
Taman se spremih da lepo sednem na bajk i provedem sunčanu subotu pored reke, stiže ubrzo još jedan email sa iste adrese.
- “Jao izvinite, ali logo je ispao zelen.” (Pojašnjenje: logo možete videti ovde. U pitanju su, jel’te plava, bela (siva) i crvena iz državne nam zastave. Kritike glede toga kako liči na SPS i bog zna šta sam već popio, ali ko voli…)
Proverim ja još jednom fajlove. Kakva crna zelena sad? Pošaljem ponovo i kažem joj da je sve u redu. Plava je, nije zelena.
Pre nego što me zatekne još jedan nebulozni email, sednem na bicikl i zaputim se na obalu. Negde oko Sajma mi zazvoni telefon.
- “Halo, ovde godpođa Dingli Deng iz Ministarstva inostranih poslova. Štampa nikako dobro da ispadne. Znate, mi imamo konferenciju za štampu u ponedeljak i to MORA biti spremno.”
- (Beži bre, ženo božija, šta me smaraš. Šta mene briga da li će biti gotovo ili ne. To je VAŠ posao!) “Erm, okej. Ne znam kako mogu drugačije da vam pomognem. Fajlovi su u redu.”
- “Da li biste mogli da dođete sutra do Ministarstva da rešite problem?”
- (U nedelju ujutro? Ma tornjajte se bre u pizdu materinu. Šta vam pada na pamet!!!) “Naravno.”

Nedelja oko 10 ujutro. Hvatam taksi, jer nema šanse da stignem na vreme ni iza ćoška, a ne do Nemanjine. Otvaram mesingane dveri i ulazim u hladnjikavi polumrak. Radnik obezbeđenja (nepismena somina) me voza zato što mu pružam pasoš umesto lične karte. (Mrzelo me da vadim novu. Jedno deset godina.) Usred objašnjavanja da je pasoš takođe validan ID dokument niz stepenice silazi gospođa Dingli Deng. Provodi me kroz kilometarski hodnik obložen mermerom. Vrata se ritmično smenjuju do u nedogled. Gladan sam, spava mi se, popio sam samo kafu i popušio cigaretu. Penjemo se uz stepenice, pa opet niz takav hodnik, ali u drugom smeru. Sva su vrata zatvorena. Nigde nikoga. Kao Punk’d epizoda koju režiraju Dali i Kafka zajedno. Pod će da počne da se topi, a iz zidova će da se pojave oči.

Ulazimo u kancelariju gde se nalaze još 4 ženske osobe. Jedna od njih, najstarija i sa queen-bee stavom “mi ovde radimo nešto jaaaako važno i bolje da obratiš pažnju”, mi pruža papir sa štampanim logom. Fakat, plava ispala onako zelenkasta, a crvena nešto bledunjava (to im valjda nije smetalo).
- “A gde vam je štampač? Verovatno vam fali malo odgovarajućeg mastila. Štampa nije samo do fajlova nego i do to štampača.”
- “Štampač u boji je u operaterskoj sobi (sala za operacije nad neposlušnim građanima?). Ona je sad zaključana. Nedelja je.” (Ovde se Daliju i Kafki pridružuje i Jonesko.)
- (Dobro, jel vi mene zajebavate??? Od ovolike zgradetine imate JEDAN štampač u boji? Zaključan. A pored zilion zaposlenih samo vas 5 radi pred “jaaaaaako važnu” konferenciju?) “Dooobro. Pa ja ne znam kako da vam pomognem.”
- “Jel znate neku štampariju koja bi mogla to do sutra da nam uradi?”
- (Aha, evo bar desetak čeka samo na vas da u cik zore naštampa 50-tak papira). “Paaaa, videću šta mogu da uradim.”
- “I nemojte da ispadne zeleno!”

(Strah od zelene boje je u literaturi poznat kao “chlorophobia”. A efekti indoktrinacije islamofobijom zaslužuju posebnu studiju. Za doprinos istoj imam epizodu iz pekare gde je jedan matorac pretio sa “hoćete turbane i džamije?” ženi koja je u vreme posta tražila burek s mesom.)
Tu se mi dogovorimo da ja njima spremim tri različite verzije plave da slučajno ne bi ispala zelena. Da lično nađem i zamolim štampariju da to urade u 10 ujutro (konferencija je u 12). Da napišem detaljno idiot-proof uputstvo kako da prvo štampaju po jedan primerak od svake verzije, pa kad odluče koja je plava najmanje zelena, da tu štampaju u potrebnom broju primeraka. Ne zaboraviti i jako važan link u nadrealnom lancu. (reklama) Najbolja digi štamparija u gradu, Bizart.
U utorak popodne dobijem još jedan email od gđe Dingli Deng u kojem mi se puno zahvaljuje. Sve je prošlo u najboljem redu. Plava je ispala onako prestolonaslednički plava.

Ko je izdržao dovde, ima i poenta. Mogao sam da ne odgovorim ni na jedan email, mogao sam da se ne javim na telefon, a mogao sam i da se ne pojavim u ministarstvu. “Eeee, bože, baš si blesav. Šta te boli dupe za neko ministarstvo i voline u foteljama.” Sedim i baš tako razmišljam. Ali šta drugo da uradim? Žena je nekakav šrafčić u infernalnoj birokratskoj mašini, a ja dizajner nekakvog štambilja jaaaako važnog poglavlja u istoriji nove demokracke Serbije. Nas dvoje ne možemo ni da priđemo veličini i bitnoći glavnih zamajaca državne skalamerije, pa sam čitavu suludu operaciju arhivirao pod “pomoć saboračkom plebsu”. Jeste ona verovatno i kriva (zbog sopstvene nekompetencije i dobijanja posla po partijskoj liniji), ali pravi krivci sumnjam da će biti zakačeni akcijom “Država otpušta 14.000 činovnika”. A i sumnjam da krivci mogu da se imenuju.

A ima i još jedna poenta pretresana sa državnim radnikom sa kojim živim. Država je nužno zlo dok ne smislimo nešto bolje (pominjao već, ali sumnjam da ću da promenim pesmu).
A na to mi se nadovezala i još jedna. Anarhija. Šta kaže Wikipedia:
Anarchy (from Greek: ἀναρχία anarchía, “without ruler”) may refer to any of the following:
“No rulership or enforced authority.”
“Absence of government; a state of lawlessness due to the absence or inefficiency of the supreme power; political disorder.”
“A social state in which there is no governing person or group of people, but each individual has absolute liberty (without the implication of disorder).”
“Absence or non-recognition of authority and order in any given sphere.”
Državno (!) školstvo nas uči da je anarhija haos i/ili terorizam i da je to pretnja ne samo državi nego i svim stanovnicima.
Zato su anarhisti teroristi, a retardi patriote.

——————————————————————————–
PS - Ko bi da započne raspravu “kad već tako mrziš vlast što si onda radio logo za istu?” neka izvoli.

SOS violence

Slavoj Žižek je prošle godine izdao jednu kratku knjigu kratkog naslova, “Violence”. Knjiga je struktuirana kako autor kaže kroz “six sideways glances” i bavi se, jel’te, nasiljem. Ono “sideways” definiše ugao posmatranja koji nije ni žrtvin ni nasilnikov, nego posmatračev. Samo nasilje deli na subjektivno (kriminal, teror…), objektivno (rasizam, diskriminacija, govor mržnje) i sistemsko (nasilni efekti ekonomskih i političkih sistema). Akcenat je najčešće na onoj trećoj formi koju najteže percipiramo, a sve u stilu autorovog poznatog razotkrivanja šta je iza simptoma i površnih pojavnosti, a šta je “big picture” (nismo mi robovi ideologije, nego je sami produkujemo). Sistemsko nasilje koristi da opiše kako pojedini (svi?) politički i ekonomski sistemi u svoju matricu imaju ugrađeno nasilje. “The ways in which language, cultural norms, and capitalism sustain relationships of domination and exploitation.” A pomenuti “iskliznuti” ugao gledanja (osim što je najudobniji) pruža uvid u to pozadinsko nasilje i automatski nameće recept za subverziju (ako već sami produkujemo ideologiju, onda možemo i da je narušimo… ali se bojimo (to je već druga priča)). Žižekov recept je neučestvovanje. “Call to arms is a call to inaction, based on the notion that abstention from the political system is the best rebellion against it, feels discouraging at best.”
Pored tema kao što su tolerancija, rat, terorizam, fundamentalizam, strah i religija, jedna od aktuelnijih, a u svetlu raznih nedavnih medijskih podražaja, je liberalni komunizam. Ovu oksimoronsku oznaku Žižek koristi da žigoše korporativni duh dobrotvorstva kao i ideološko repozicioniranje pojedinaca (omiljene mete su mu Bill Gates i George Soros).

Povod da se pozabavim ovom temom je silna medijska pažnja usmerena na post-izborna događanja u Iranu. (Uzrok za pisanje je naravno mnogo šareniji.) Ahmadinejad je verovatno malo naštimao izbore, pa se raja pobunila. Što bi rekli “been there, done that”. Neredi, protesti, policija, krv… “Strane sile” su rešile da se ne mešaju previše, ali je zato zaživela onlajn kamaraderija. Twitter danima bruji od poruka podrške, a ljudi farbaju svoje avatare u zeleno u znak solidarnosti. Isti servis se navodno maksimalno koristi da se organizuju protestni skupovi (nehijerarhijski komunikativni kanali protivu aparata represije), a politički blogeri sada vode bitku za demokratiju u zemlji u kojoj verovatno nikada nisu bili. I po ko zna koji put amatersko novinarstvo pruža mnogo istinskiju sliku nego što to rade inertni medijski giganti. (Sećam se da sam Stivenu, koji je pre godnu i po’ radio na sličnoj situaciji u Belorusiji pomagao da sastavi elaborat na temu građanske neposlušnosti kroz blogosferu. Čisto da priznam i svoje učešće u izdaji … nečega).

Na šta to meni zapravo sve liči? Prvo je kreiran događaj kroz kritičnu masu medijskih signala, i to na mestu koje je od velikog interesa za “zapadni” svet. U savremenom svetu događaji “postoje” samo ako su dobro pokriveni (svi znaju za jevrejski holokaust, a malo njih za jermenski). Takav hyped događaj (kao i svaki drugi) postaje odličan nosač na koji svakako treba naskočiti radi promocije. Twitter je dobio najbolju reklamu ikada (revolution will be twittered), blogerima poput Andrew Sullivana skače rejting, celebrities su beskrajno zabrinuti, a svaki geek ima osećaj da učestvuje u istoriji ne napuštajući udobnost i toplinu doma svog, onako između kafice i čitanja trač rubrike. Ilustrativan primer je jedan jučerašnji tweet Amande Palmer: “better late than never. was reading all about the iran upheaval in the economist on the plane to LA yesterday. jesus christ. we’ll see…” “Strane sile” ne moraju uopšte da se trude, emancipovani građani će sami reprodukovati ideologiju intervencionizma, čak i kad njihove vlade lagano odustaju od iste. A šta će da se desi sa iranskim narodom? Pa isto što i sa beloruskim. A zanimaće nas dok buzz traje.

Žižek tvrdi kako liberalni komunisti obožavaju humanitarne krize. To su ipak dobri ljudi koji brinu. Njihov cilj nije zaraditi pare, nego promeniti svet. Bill Gates je verovatno najveći (sasvim bukvalno, bar sudeći po ciframa) dobrotvor u istoriji čovečanstva. Kako sam kaže: “What does it serve to have computers, if people do not have enough to eat and are dying of dysentery?”. Pored očiglednog licemerja čoveka koji je izgradio imperiju na kompjuterima problem je naravno mnogo dublji. Žižek: “Charity is the humanitarian mask hiding the face of economic exploitation.” I naravno, da bi dao, prvo moraš da uzmeš. Pa kad više ne znaš šta ćeš, onda počinješ da daješ taman toliko da ne boli.
Da se razumemo, svaka pomoć je dobrodošla ma kako velika ili mala bila. Poenta je u pozadinskom ideološkom mehanizmu koji si stvorio. Neću ti dati ribu, nego ću te naučiti da pecaš, u pustinji.
Žižek: “Precisely because they want to resolve all the secondary malfunctions of the global system, liberal communists are the direct embodiment of what is wrong with the system as such.”

Charity je omiljeni hobi slavnih. Jolie, Ciccone, Spears skupljaju “third world” bebe. Bono zove predsednika za vreme koncerta. Björk peva o nezavisnosti. Pa sve do Live Aid-a.
Trent Reznor je nedavno izazivao halabuku na Twitteru oko humanitarne pomoći Ericu de la Cruzu. Čovek je sudeći po online napisima skupio skoro milion $ za operaciju, što je za svaku pohvalu. Kad si Trent Reznor možeš sebi dopustiti totalnu nezavisnost od muzičke industrije, pa i random charity koji će ti doneti neviđenu medijsku izloženost. Ali evo recimo šta misli o online zajednici posle par napada: “The price of attempting to engage an online community is high and probably ultimately not worth weeding through the sewage.” Samo googlujte “eric reznor” ili obiđite http://twitter.com/trent_reznor i naćićete sve na ovu temu. Osim što vas zabavljam, imam i “heart of gold”. A mogu i da vas opljunem i šta mi možete.

Michael Moore je dobro unovčio svoj socijalistički aktivizam. Ekipa iz “Otpora” je predstavila “Gotov je” kampanju na festivalu advertajzinga 2001. i posle toga se bacila u reklamnu industriju. Prince Charles spašava Rainforests uz pomoć žaba. Al Gore je pokrenuo takvu mašineriju da nam sad iz auspuha duva čisti planinski vazduh, a svaka budalaština ima zelenu oznaku “organic” (Zelena je totalno “in” što se tiče aktivizma). Za 20$ mesečno možete pomoći fondu za spašavanje kuca/maca lutalica, a tome pridodajte i koju nulu, pa imate ufur na neki fancy charity ball. Nebitno je gde pare idu, bitno je da smo ih se rešili pod plemenitim izgovorom. Peace of mind for sale.

I šta sad zapravo vezuje salonski aktivizam, korporativnu odgovornost (ovo mi je omiljena fraza), nečiju istinsku dobru volju, charity lifestyle, online dušebrižništvo, ekološki osvešćene političare, dokone pop zvezde i deda mraz mogule?
Nemogućnost da se istinski pomogne?
Ili…
Nemogućnost da se pobegne?

Žižek: “Certain features, attitudes and norms of life are no longer perceived as ideologically marked. They appear to be neutral, non-ideological, natural commonsensical. … It is precisely the neutralisation of some features into a spontaneously accepted background that marks out ideology at its purest and at its most effective.”

Ili nemogućnost da se vidi?

link ka originalnom članku >>>

Buka u modli*

Juče je i zvanično pušten u prodaju (lično, željno iščekivani) novi album Sonic Youth pod nazivom “Eternal”. Dobro, nije baš neko iznenađenje. Album je strimovan na nekoliko mesta već nedeljama, a numera “Sacred Trickster” je odavno već ponuđena za besplatan download. O samom albumu samo kratko (recenzija ima na sve strane, pa ih čitajte kod ljudi kojima je pisanje posao). SY su se konačno otarasili Geffen Recordsa i prešli na Matador. Meni na albumu fali malo one prljave buke iz njihovih izdanja 80-tih, ali to im fali već skoro dvadeset godina, pa onda ništa. I dalje je to energično i kakofonično i prijatno bučno. Onako nastavak “Sonic Nurse” (2004.) i “Rather Ripped” (2006.) i sva sreća izbegnute dosadnjikave meditacije sa “NYC Ghost and Flowers” (2000.) ili “A Thousand Leaves” (1998.). Prženje meni najviše liči na “Dirty”/”Goo” što znači da uz to može i da se igra. Ništa novo, ali novo i ne očekujem. Samo da rade to što najbolje znaju.
Lični favoriti: “Sacred Trickster”, “What We Know”, “Malibu Gas Station” i “Massage the History”. “Antenna” obećava da bude “hit”. Ceo album za preslušavanje na iLike.
Što bi rekao jedan lik na Twitteru “Sonic Youth. So good for so long.”

U ponedeljak ujutro sam na SY Twitter feed-u našao info o džaba koncertu (povodom izdavanja novog albuma) u Apple prodavnici u SoHo-u i odmah u panici izleteo iz kuće da si pribavim pass. Krmeljiv i nezapran sam seo na bicikl i sjurio se u SoHo u strahu da se red za čekanje protegao oko čitavog bloka posle samo sat vremena od objave svirke.
Nikog živog. Džaba histerišem. Hipsteri verovatno ustaju kasnije, starija ekipa verovatno još ne koristi Twitter, a pošten svet verovatno ima pametnija posla u ponedeljak pre podne. Posetioci uglavnom kupuju Apple gadžeteriju, a u ćošku sedi smoreni momak sa hrpom propusnica. Pored okovratne obavezna je i okoručna koju moram da nosam do koncerta kao wedlock.

Da, Apple prodavnica i da, SoHo (skladišta pretvorena u uber-posh kraj). Pa dobro šta sad. Fenomen križanja korporativne i indie kulture sam očešao opet na primeru Sonic Youth i njihovog kompilacijskog izdanja za Starbucks (Americana Tidbits No.15). Ipak se svaki put iznenadim (čitaj: zgrozim, pa onda iskopam neko logično objašnjenje). Uobičajeni sterilni Apple enterijer, nekakvi predizajnirani ljudi kupuju predizajnirane komade plastike (ok, i ja sam iskoristio priliku da zamenim crknutog miša), a u zasebnom redu se čekića za nastup. Nasmešeni domaćin nas obaveštava strpimo još malo i da nije dozvoljeno snimanje i fotografisanje. Iliti, to što ste verovatno kupili u našoj prodavnici u istoj ne možete da upotrebite.

Prostor prima oko sto ljudi koji su lepo posednuti u stolice, a meni zapalo lepo centralno mesto. Čitam The New York Times na iPhone-u (cionisti se bune kako Obama nije dovoljno spomenuo jevrejsko pitanje u svom istorijskom obraćanju muslimanskom svetu, prikupljaju se ostaci srušenog Air France aviona, Times Square zatvoren za saobraćaj, terorizam u Nemačkoj…) i twitterujem gluposti dok čekam da svirka konačno krene. Domaćini rešili da nam prekrate vreme svojim novim super kretenskim Mac Vs. PC reklamama. Nikad mi neće biti jasno koji je bolid rešio da napravi image shift od “cool/sleek” ka “funny/geeky”. (Da, da, znam. Reklamira se operativni sistem, a ne hardware… ali ipak.). O ovome bi moglo još, ali tu smo zbog SY. (Korporacijski imagery evo preti da proguta čak i ovo malo teksta o Sonic Youth.)

Petorka izlazi tu na par metara od mene (kao da su mi na gajbi) i bez ikakvog uvoda svira 2/3 novog albuma. I dalje izgledaju bolesno mlado (opservacije na tu temu imate na Americana Tidbits No.16, prošlogodišnji SY koncert) i sviraju kao da imaju 25. Izvedba besprekorna i sa onim dodatkom talasa buke koji nikako ne možete da doživite na studijskom snimku. Čisti RnR, a podosta i pop. Malo mi debilno što sedim u udobnoj fotelji (ok, vibracije po sedalu i nisu tako neprijatne) umesto da skačem i urlam, ali daj šta daš. Po koji posetilac krišom podiže svoj Apple aparatić da uslika indie overlords. Moj foto prilog vidite. (Mogao bih sad i o tome kako iPhone ima najgoru kameru ikada.) Izlaze na jedan bis i sviraju “Hey Joni” sa Daydream Nation. Sve u svemu 45 minuta. Odlično za besplatan nastup, ako se zanemari izloženost korporativnim porukama.

Ništa to meni zapravo nije smetalo. Sonic Youth su za skoro 30 godina uspeli da se obaviju u takvu auru da mi se čini da ništa ne može da im uzdrma “e, mi radimo šta hoćemo kako god okreneš”. Dovoljno je videti (ah, obožavanu) Kim Gordon kako blaze/whadafuck/dementno bulji u nešto iza naših leđa i sa stavom “nemam pojma gde sam, ali da vam odsviram”. Ni Geffen im nije ništa mogao, a kamoli tu neki Starbucks/Apple. Taj svoj bubble nose svuda sa sobom i mogu komotno da sviraju posred WalMart-a međ’ izbezumljenim domaćicama, ja bih opet izašao hipnotisan sa koncerta sa potrebom da urlam po ulici.

So good for so long.

“What’s it like to be a girl in a band?
I don’t quite understand
That’s so quaint to hear
I feel so faint my dear”

PS - Negde početkom jula planiraju redovan koncert. Javim se onda još jednom uz konkretniju lično/istorijsku elaboraciju sopstvene opsesije ovim bendom.

*(za fazon iz naslova je odgovoran Luke (čita se po Vuku, ne kao Luke Skywalker))

link ka originalnom članku >>>

Fool me once…

…shame on you. Fool me twice, shame on me.

“Pygmy”, novi roman Chucka Palahniuka
Spoler alert: Ako vam je baš frka da saznate radnju romana pre nego što ga eventualno pročitate, nemojte čitati ovaj post.

Amazon book trailer

Odjurih pre jedno nedelju dana u Strand da kupim taman izašao novi Palahniukov roman “Pygmy”. Lepe upadljive žute korice sa crvenim slovima i ilustracijom vrište sa sa polica. Istresoh popusnih 18$ i bacih se na čitanje. Recenzija još uvek nije bilo, ali hej, to je Chuck Palahniuk, lucidni razotkrivač monstruozne prirode društva (prirode i društva?) koji vas udara gde najviše boli, a vi hoćete još. Nema veze što mi nalepnica “kultni pisac” uvek pomalo izaziva gorušicu.

Agent br. 67 je instruiran od strane apstraktne totalitarne države da se infiltrira u običnu američku četvoročlanu porodicu pod maskom akcije razmene srednjoškolskih učenika. Zadatak mu je da izvede operaciju “Havoc” sa svojim sadrugovima/drugaricama koji su takođe preraspoređeni u razne porodice. Operacija je teroristički akt još uvek neznane prirode koji treba da uništi/poremeti/preplaši dekadentnu Ameriku.
Hm, dooobro, tema malo bajata, ali valjda se tu krije nešto.
Sledi dvestotinak strana prikaza američkog društva iz raznih uglova, a kroz oči malog indoktriniranog super ubice. Već prežvakani stereotipi (svi su debeli, samo se bulji u TV, kupuje se sve živo, svi su na lekovima, u školi se uglavnom peva, a ne uči…) su poprskani prepoznatljivim bizarnim biserima zbog kojih i čitam pomenutog autora. Mama porodice krade baterije po kući za svoje vibrator sesije sa prijateljicama. Ćerka drogira ćaleta da bih mu maznula stakleno oko i tako prošla kroz iris-scan intituta u kojem ovaj radi. Za školski projekat usavršava uber-vibrator koji osim što radi to što radi još i svira i ima vezu sa Internetom. Pigmej siluje lokalnog školskog siledžiju, a ovom se dopalo pa se zaljubio u našeg protagonistu.
Pigmej se zaljubljuje u anarho-liberalnu pomenutu ćerku porodice, spašava školu od pomahnitalog “Columbine” ubice, a operacija “Havoc” propada. Započinje novi život u kapitalističkoj američkoj razglednici.
The End.

Ako oljuštim novo Palahniukovo pisanije od zabavnih doskočica, šta nam ostaje?
Američko društvo viđeno kroz oči robotizovanog komunističog agenta kojeg je opet izmislio američki pisac. Double twist ironična oštrica kojom se secira sopstveno društvo, a pomalo i tuđe. Zapravo bilo koje “društvo”. Ksenofobija, pretnja, integritet, patriotizam… Ostalo mi je i dalje misterija zašto je autor kao podlogu upotrebio liniju komunizam-kapitalizam. Čemu to služi ove 2009te? Ili Palahniuk predviđa prebacivanje fokusa sa terorističkog legla srednjeg istoka na dobro poznatu crvenu avet (Kina? Rusija? S. Koreja?…?). Zanimljivo je što u konstrukciji te neke fiktivne totalitarne države autor uglavnom koristi kulturne odrednice vezane za daleki istok i istočnu Evropu (ništa centralna/južna Amerika). Ostali agenti se zovu Magda, Tibor, Ling… Svi su majstori borilačkih veština sa super mozgovima natjuniranim na bezbožačku nauku.
Artificijelnost utopijskog komunizma ipak popušta pod zakonima ljubavi/slobode slobodnjačke Amerike kako bog i zapoveda. Dosadno do zla boga, koliko god puta da zaokrenem ironiju.

Opet ako zanemarim ispraznu (ponavljam, možda ja stvarno nešto ne kapiram) radnju, knjiga je svojevrsni jezički poduhvat. Palahniuk je izmislio nekakav robotski engleski lišen gramatike (i bez ličnih i kulturoloških odrednica) kojim njegov protagonista priča/misli. Ovakve knjige su po pravilu noćna mora za čitanje, posebno ako vam engleski nije maternji.
Tu opet mogu malo da mu oprostim izazivanje glavobolje zbog nekoliko stvarno sjajnih pasaža. Cveće u vazama je opisano kao “posude pune odsečenih biljnih penisa i vagina”. Raspeće je “veštački čovek sa namazanim rukama i nogama koji je zakucan za dva parčeta drveta”. Čiste, naučne i analitičke opservacije lišene emocija koje su na momente zaista zabavne, ako vas ne izbezume svojom golišavošću. U takav čisti jezik uskoro prodiru jezički virusi zle potrošačke kulture i to je prvi simptom poklecavanja ovog godinama treniranog državnog robota. Jezikom se inače na mnogo plodniji način isti autor bavio u svom romanu “Lullaby”. Ko voli može da se pozabavi i Lacanom i spekulacijama kako eto jezik primarno definiše kulturu. Mene mrzi.
U svakom slučaju knjiga je lakša od “Finnegans Wake” (Pretpostavljam, pošto FW nisam čitao.) Uz malo naprezanja iscedite po koji biser. A i za prevodioce će biti pravi izazov. Mogu da zamislim tek tu vavilonsku zbrku koja će, ako se već ložimo na formalne draži jezika, isprodukovati novu interpretaciju tuđeg čitanja tuđe kulture.

Čovek koji je napisao “The Fight Club” i još par meni dragih knjiga (pomenuti “Lulaby” i “Haunted”… dok “Snuff” uredno potpisan stoji na polici i sumnjam da će skoro biti čitan) ipak zaslužuje istaknuto mesto na već nekoj listi istaknutih pisaca. Bez obzira na ovaj, po mom mišljenju, polunategnuti pokušaj… nečega. Trebalo mi je odavno postati sumnjivo to što se njegove knjige između ostalog prodaju po prodavnicama hipsterske odeće/pokućstva/raznog akcesoara uz “subverzivne” naslove tipa “Revolucionarne majice”, “Banksijevi grafiti” i “Analizirajte svoje govno”. A i sve korice novih izdanja njegovih knjiga idu sa ogromnim PALAHNIUK i vrlo sitno ispisanim naslovom knjige.

Na salon.com je neko napisao: Palahniuk’s books “traffic in the half-baked nihilism of a stoned high school student who has just discovered Nietzsche and Nine-Inch Nails” and that “everything even remotely clever in them has been done before and better by someone else”.
Na šta je CP odgovorio: “Until you can create something that captivates people, I’d invite you to just shut up. It’s easy to attack and destroy an act of creation. It’s a lot more difficult to perform one.”

Sa prvom izjavom počinjem sve više da se slažem, a drugu pak izuzetno poštujem.

PS - Ima tu još zanimljivih tema o mehanizmima odbrane liberalnog kapitalizma, nemogućnosti sagledavanja Drugih kulturnih matrica i licemerju takozvanog liberalnog komunizma. O tome sledeći put, a iz pisanja još jednog hipsterskog ljubimca, Slavoja Žižeka.

link ka originalnom članku >>>

Štikla u grlu bezmude Srbije

Na sveprisutnom FaceBook-u je najavljeno gostovanje Queeria ekipe u emisiji “Štiklom u vrata” u produkciji B92. 22. februar, 17:30. (Bude valjda i repriza, pa se sami uverite.) Reko’ daj da uključim TV i da vidim i to čudo. Reakcija: “Ček’, jel to mene ovde neko zajebava ???”

Nisam siguran da sam sve video (ako neko jeste, neka me ispravi). Uleteo sam negde na početak izlaganja Maje Uzelac.
Uzelčeva mi je poznata po nekadašnjem “Kulturnom nokautu” gde se često ispostavljala kao neko ko ume tu nešto da misli. Skoro sam čuo da radi i kao DJ, a i uskoro će i film po njenom scenariju. Kako to Beograđani vole da kažu “gradska faca” koja koristi poznatu nam strategiju laganog campy excess-a i celeb glamura. Ok, ko voli voli, ko ne ne.
Uz takvu javnu sliku kao po pravilu ide i gay-friendliness. To mu dođe kao obavezan ukras. Opet, i najmanja doza gay-friendliness-a u Srbiji je dobrodošla.
Uzelac je u pomenutom izlaganju u nekoliko rečenica pojasnila da nije njoj jasno zašto je ona tu nešto gay-friendly i da joj aktivizam nije jasan. Nije njoj jasno ko su to “mi” i ko su to “oni” i ko kome tu i zašto pomaže. Sve je to zajedno besmisleno.
Čovek može da pomisli kako je eto žena prevazišla razne ustaljene stereotipe, kako smo svi zapravo isti i kako odatle aktivizam postaje izlišan. Jedna lepa be(zs)klasna soc-utopijska slika.
Čovek takođe može da pomisli kako Uzelac voli još jednu poznatu nam strategiju. Da se jebem, a da mi ne uđe. Ili, zanimljivo mi je za javnu sliku da se pomalo zakitim tim nečim kontroverznim, ali ne previše da mi se slika ne pokvari.

Uzelac se sa još desetak ljudi (uključujući i autora ovog teksta) pojavila i na Queeria 2009. kalendaru. Ima tu raznih ljudi iz raznih oblasti, manje ili više poznatih. Prvo što nekome padne na pamet (ispravite me ako grešim) je da su svi ne-straight seksualne orijentacije. Još jedan, ovaj put neimenovani model sa kalendara mi je vrlo uvređeno rekao kako mu smeta što se tu podrazumeva da su svi ne-straight. Nije valjda dovoljno pojašnjeno u disclaimeru kalendara (koji izlazi već treću godinu) da su ljudi na kalendaru samo gay-friendly. To što je neko od njih zaista L/G/B/T/… nije važno.
Sve zajedno smrdi na “Ma slikaću se naravno. Od viška eksponiranja u javnosti glava ne boli. Ali ću da minimiziram razlog postojanja takvog kalendara, jer je rizično za imidž.”

Uz takve prijatelje kome trebaju neprijatelji.
Dijagnoza: hroničan nedostatak muda u Srbalja. Možda u tome treba tražiti uzrok bele kuge?
“Imanje muda” (poput distinkcije pička/pizda) se ne odnosi naravno na polne žlezde u muškaraca, ni na pitanje pola, čak ni roda. (Uostalom, po pitanju LGBT prava žene uvek imaju veća “muda”.) Pitanje je hrabrosti. Hrabrosti da se stane iza nečega od početka do kraja. Da se sitnosopstvenički ne stane na pola u brizi za svoje dupe.
Veliki dušebrižnici zemlje Srbije su od silnog baveljenja dušom i nacionalnim spasenjem prevideli sve češću moralno-anatomsku falinku. Bezmudost.

Čujem kako pitate a kako/kada/kome se to štrojenje desilo. Očigledna implikacija čika Frojdovog straha od kastracije je zanimljiva tema, ali već malo proprana.
U prvom tekstu na ovom blogu sam pokušao da se pozabavim fenomenom urbanosti/urbanog i šta to znači u Srbiji prve decenije XX veka. Pobrojanim kvalitetima bih dodao i hrabrost. Sve ovo što sebe naziva urbanim je u većini slučajeva žalosna skupina kastriranog i oportunog polu-sveta u maničnoj (i neuspešnoj) potrazi za autentičnošću.

Pomenuta emisija je u produkciji medijske kuće B92 koja se već godinama batrga u limbu ideološkog repozicioniranja. Kulturfašizam > populizam. Neretko je urbanost identifikovana sa napretkom/liberalizmom, a ruralnost sa konzervativizmom/mračnjaštvom u kakvoj god zbunjenoj seno-slama političkoj situaciji. Ali sada moramo malo da prikazujemo i ono što “narod” voli ili nas neće biti. Surova logika tržišta.
Pomenuto batrganje može ponekad (retko) da bude i šarmantno. Tako se u pomenutoj emisiji Suzane Zlatanović (čije javno Luna Lu lice je takođe navodno gay-friendly) pojavljuje i Indira Radić, estradna umetnica koja je od strane LGBT aktivista proglašena za gay ikonu godine. U nekom njenom spotu se pojavljuju dva muškarca koja se ljube. Žena je na svoj veoma jednostavan način objasnila kako nema ništa protiv LGBT populacije i kako je ljubav najvažnija. Nije bitno ko se tu sa kim voli. Kratko i jasno. Za razliku od ostatka zbunjeno-mučno-muljatorskog priloga.

Ko tu ima veća muda? Hipsterka ili pevaljka?
Još jedan prilog redefiniciji urbanog?

Dakle, drage/i moje/i, nemojte pomagati napola, molim vas.
Sa navijačima Rada bar znam na čemu sam.

link ka originalnom članku >>>

Amygdala

Nekad su prijatelji imali običaj da me pitaju “A čega se bojiš ove nedelje?”. Lista strahova se menjala, smanjivala, povećavala, ali je uvek bila tu. Od registrovanih fobija (mostovi, liftovi, avioni, mrak, visina, autoriteti, otvoreni prostor…), preko malo egzotičnijih (onesvešćivanje na javnom mestu, mucanje, zatvor (ne konstipacija…)) do potpuno suludih koji zahtevaju jako dugačka objašnjenja (strah da ću “pasti” na gore, tj. odleteti, strah od preterane udaljenosti od određene tačke pa će me neki nevidljivi lastiš vratiti nazad… a sve vezano za prostor). Ako je za utehu, omiljeni mi Lars Von Trier ima sličnu odužu listu.

Psihologija vam obično pruža uobičajeni bullshit. Te fobije su neurotični poremećaji izazvani spoljnim stimulansima i unutrašnjim predispozicijama. Te je vezano za depresiju. Te mora da ima neki događaj koji je okinuo fobiju koji ako se ponovi fobija će nestati (”Rear Window scenario”). Te sve je to u stvari strah od smrti. Ali mora da se razlikuje od lakšeg stepena kao što je obična anksioznost/uznemirenost. Saznate još mnogo što šta ako zbog istih provedete nekoliko godina na psihoanalitičarskom kauču. Recimo šta će da popuni rupu kada strah nestane. Fobija od nestanka fobije. Što bi rekla Sigourney Weaver: “You’ve been in my life so long, I can’t remember anything else.”

Strašno je kada pokušate da nekome objasnite svoj strah, pa uglavnom naiđete na “Ma daaaaaaj. Stvarno?”. Što, pogađate, ne pomaže mnogo. Tuđi strahovi nam ništa ne znače. O fundamentalnoj nemogućnosti komunikacije među ljudima ću se svakako pozabaviti u jednom od narednih postova.
Ali nije sve tako strašno.

Ako uspete da napravite i najmanju distancu u odnosu na paniku, strah može biti veoma zanimljiv. Bar meni jeste. Oduvek sam bio fan horor literature i kinematografije. Ne iz one pobude “E, sad ću da te dohvatim, nećeš ti mene više straviti”, nego iz čistog macabre uživanja i potrebe za uzbuđenjem i podražajem. Splatter horror, fino satkani teror, eerie gothic jeza koja se penje uz kičmu, nelagoda koja nas lagano i prijatno golica, … Kao klinac sam obožavao da gledam horor filmove iako sam znao da posle toga neću moći nedeljama da spavam. Keva i ćale mi za razliku od drugih filmova (bilo ih je malo, ali “Poslednji Tango u Parizu” sam prvi put video sa 25) ove nisu zabranjivali. Ima tih filmova i scena koje vas osakate još dok ste mali, pa posle godinama gmižu međ’ javom i međ’ snom:
- Demoni, Lamberto Bava, (neviđeni trash koji me je toliko istraumirao da nisam smeo nikad više da ga pogledam. Koleginica JĐ sa ovog bloga ima istu traumu, pa se dogovarali da gledamo zajedno.)
- Alien (scena ubijanja Harry Dean Stantona…”Kitty, kitty,… come on Jonesy”)
- The Exorcist (scena kad se na devojčicinom stomaku pojavljuju reči “help me”)
- Humanoids from the Deep [Monstrumi mora] (još jedan neviđeni trash o monstrumima koji spopadaju žene radi prokreacije)
- Hellraiser (kompletan infernalni sadizam Clive Barkera mi okida neke gadne žice)
- Invasion of the Body Snatchers [v. 1978.] (pas sa ljudskim licem)
- Parazit (sa Demi Moore)

Neverovatan emotivni kvalitet “Dark Water”-a gde se strava meša sa tugom, Dreyerov “Vampyr” (scena senki koje plešu po zidu me takođe traumirala kao klinca), campy Fassbinder-like šminkani filmovi Daria Argenta, zapadnjačkim očima začudni azijski filmovi, klasici Craven i Carpenter (ovih dana baš uživam u genijalnosti njegove muzike)…
Moram priznati da skoro nisam naišao na dobar horor film koji bi me bilo kako uzbudio. “Session 9″ recimo nije bio loš. Crkoh od straha kada sam pogrešno čuo poslednju rečenicu u filmu.
Sve je upakovano u određeni vizuelni jezik: dizajn, tipografija, muzika, fotografija… otupljeno pre nego što je i stiglo možda da me uzbudi. Kao art natrpan u galerije. No, o literarnom i filmskom žanru možemo do sutra.

Pade mi na pamet i link horor<->gay kultura. U svakoj LGBT knjižari imate jednu veliku policu sa horor literaturom. Pisaca pripadnika seksualnih manjina ima više nego u bilo kom drugom žanru (tvrde neprovereni izvori). Poppy Z Brite, Clive Barker, Kevin Williamson… Posebno u vampirskoj mitologiji. Vamp-queer relacijom sam pokušao jednom da se pozabavim u tekstu “Coming out of a coffin“.

Strah može onako perverzno da se voli i neguje. Kao Ripley koja onako nežno grli aliena dok pada u rastopljeno olovo (Alien³) ili njeno saosećanje sa maticom koja pati zbog prođaja, a da ne pominjem sentiment prema novopridošloj kreaturi (Alien Resurrection). Može da se tretira kao uzbuđenje, slično seksualnom. Može da se secira i analizira. Od ličnog do političkog (strah kao oruđe vladavine i strah=mržnja).
Osim ovog teksta uporno sam probao da komuniciram strah (uživanje, opsesija, “breaking the spell”) kroz vizuelne proizvode.
Moj rodni grad, Bečej kao medijska stereotipna horor varošica. (www.the-mighty.com/becej). Taj projekat se rodio inače iz vrlo ozbiljnog koncepta turističke kampanje za Bečej. Treba li da napomenem da me nisu ozbiljno shvatili. Pri skorašnjoj poseti sam napravio još jednu seriju “goth” fotografija. I dalje sam ubeđen da bi Bečej zarađivao neviđeno od horde horror geekova u potrazi za podražajem.

U skorašnjem “Margins” projektu (lični vizuelni dnevnik) “fear” tag je na ponosnom 4-tom mestu po frekventnosti. Odmah iza “death”, “blood” i “Steve” (isti je dosta pokapirao našavši se na ovoj poziciji).

Kolega Dolinka i ja smo pre 8 godina napravili jedan web art rad “Folie à deux“. Podelili ekran na dva dela, on levo ja desno (nemoj da mi neko potegne polit. šegu) i potpuno zasebno “reagovali” na razne teme. Pogledajte “fear“.

Još nekoliko ključnih strahova i uglova analize će ostati sa namerom nenapisani. Opsesija “Alien” kvadrilogijom koja se provlači kroz ovo pisanje je sasvim dovoljan hint.

Ripley signing off…

(Amygdala iz naslova nije mispelovana princeza Amidala, nego je deo mozga koji između ostalog kontroliše strahove i agresiju. Možete ga malo urazumiti razumnim količinama lekova iz benzodijazepin porodice.)

link ka originalnom članku >>>

Europa

“I shall now count from one to ten. On the count of ten, you will be in Europa.”

Kad putujete velikom brzinom sa istoka na zapad čini vam se kao da vreme stoji. Sunce stalno piči kroz prozor i jedva da se pomera. Podmlađujete se putujući u “novi svet”. Kada letite nazad ka “starom” đavo vam naplati podmlađivanje. Vreme nestvarno proleće, a mučna i nadrealna noć traje sva sreća mnogo kraće. Musave face žmirkaju pod preterano ranim suncem. Smorene stjuardese dele doručak. Ikonica aviona na mapi se već nalazi negde iznad Irske. Nazad u naručje majke Europe. Još malo pa slećemo u Frankfurt. Max Von Sydow iz Von Trierovog filma “Europa” mi hipnotički u ušima odbrojava vreme do momenta povratka. Leopold Kessler iz istoimenog filma putuje brodom iz Njujorka do Bremehafena, pa Zentropa vozom do Frankfurta. Godina je 1945. Ja putujem Lufthansom iz Njujorka za Frankfurt, pa zasebnim letom iz Frankfurta za Beograd. Godina je 2009.
Šta se promenilo za 64 godine?

“I say: one. And as your focus and attention are entirely on my voice, you will slowly begin to relax.”

Sećam se reklame za FEST 1992. gde je umontirana scena prolaska voza kroz tunel iz “Europe”, ali sa muzikom Prokofieva iz “Romea i Julije” umesto Holbekovog soundtracka. U pitanju je jedan filmova koji vas zaskoči iza ćoška nespremnog i koji vas žigoše za ceo život (pa bar u proteklih 17 godina). Neviđena fotografija sa sve najranijim filmskim trikom zadnje projekcije i preklapanja slika. Pa na to lepo nalepljena dramatična muzika Joachima Holbeka. Pitka i prepoznatljiva faux-noir priča o idealisti osuđenom da nastrada u svetu koji će prekasno da razume.

Priča koja se provlači kroz sva tri filma “Three E” evropske trilogije (”Element of Crime”, “Epidemic” i “Europa”). Kritičari (posebno američki) ga uglavnom opisuju kao preterano artificijelnu ekstravagancu gde je autor pokrao/pozajmio/citirao šta je stigao od Dreyera i Bergmana do Hitchocka i Tarkovskog. Upakovana samoironična šarada danskog wunderkinda željnog slave i novaca. Kako neko može da snima filmove o predelima/događajima koje nije video (Trier je veliki fobičar, pa ne putuje)? Super debilno novinarsko pitanje u razini onog koje je jedan novinar postavio Truffaut-u o Hitchcockovom “Rear Window”: “To je film o Greenwich Village-u?”. “Ne, to je film o filmu.”
“Europa” je film o snu o Evropi. Ili noćna mora?

“Two, your hands and your fingers are getting warmer and heavier.”

Pored “Moulin Rouge”-like poplave emocija “Europa” je za mene jedna zavodljiva i apsurdna ideološka slagalica. Tlačitelji postaju žrtve. Sastavljaju se upitnici koji treba da ispitaju krivicu nacije. Apsurd poznatog evropskog patriotizma koji kao ljubav prema sopstvenoj zemlji obično vodi u zločin. Američka invazija na makro i američka zbunjenost na mikro nivou. Projekat jevrejske države: na ženin uzdah za Palestinom, muž odgovara “Wir sind Juden, aber wir sind Deutschen, aber wir sind Juden”. (Ovih dana smo svedoci uspeha istog projekta). Vajmarska raskalašna dekadencija proterana kroz naci filter, pa umazana patriotizmom i pridavljena američkom pragmatičnošću. Pravdanje strasti (i zločina) religijom, jer ako si mlak ispljunuću te iz usta. …
Jel i dalje mislite da se nešto promenilo za 64 godine?

“Three, the warmth is spreading through your arms, to your shoulders and your neck.”

Svaki put kad se nađem u razgovoru sa stranim diplomatom prvo ga propitam o konceptu EU. Jedan francuski lik mi je ‘ladno odgovorio kako naravno da Turska ne bi trebalo da uđe u EU jer ćemo tako biti previše blizu Iraku (???). Naspram njega i Vuk Jeremić izgleda kao oličenje gandijevske mudrosti. Posle ih obično pitam da li su gledali film “Europa”. Nijedan ga nije gledao. Onda im detaljno prepričam o čemu se radi i zašto bi trebali da ga gledaju i da bih svakog wannabe diplomatu zalepio za ekran i puštao “Europu” na repeat. Uglavnom naiđem na zbunjeni pogled koji polusvesno svrdla negde kroz mene i izraz lica “Ko je ovaj freak? I šta sad koji kurac hoće od mene? Ja samo radim svoj posao (just following orders što bi rekli “nedužni” nemački vojnici). Uostalom ovo je neformalna žurka.”

“Four, your feet and your legs get heavier.”

- I’m sorry Leo I… I did what i had to do. But it’s your fault too. It would have been so easy for you.
- Easy?
- Nothing could have happened to you.
- What about all the people on the train?
- What people? Everybody on this train has been through the war just like me. You can’t compare yourself to us. Everybody has killed, or betrayed. Directly or indirectly. Hundreds of times. Just to survive. Look into their eyes and you will see what i mean.
- You are talking about an awful crime.
- The way i see this is that you are the only criminal.
- I haven’t done anything. I am not working for either side.
- Exactly.

“Five, the warmth is spreading to the whole of your body.”

Prethodni dijalog iz filma između Nemice i Amerikanca meni predstavlja esenciju pitanja Evropa-Amerika. Bazično nerazumevanje Drugoga. Vrlo lako potežemo za binarnim opozicijama (materijalno-duhovno, duboko-površno, istorijsko-aistorijsko…), a kulturne razlike nisu suočene nego potpuno razmimoiđene. Amerikanac ne može ni da započne da promišlja šta je to biti Evropljanin i v.v. A došao je da pomogne.
Odatle ide davljenje svakog diplomate kojeg sretnem. Šta ti zapravo znaš o kulturi i zemlji kojoj pokušavaš da pomogneš? Pomoći znači prvo pitati i naučiti, pa onda naći recept. Ne nametati svoje kulturne modele kao univerzalne. Ako si baš rešio da napadneš zemlju onda imaj muda da to i priznaš, a ne da to prodaješ kao uvođenje demokratije, promociju ljudskih prava ili sprečavanje genocida. Što bi rekao pukovnik Harris: “Germans killing Germans… that doesn’t break my heart.”
Ili sam i ja nesretni idealista osuđen na gadan kraj koji neće niko snimiti.

“On six, I want you to go deeper. I say: six. And the whole of your relaxed body is slowly beginning to sink.”

Pre par nedelja je izašlo remasterovano izdanje “Europe” na dva DVDa sa gomilom ekstra materijala (Criterion Collection). Pored raznih intervjua, filmova o filmu i teorijskih seciranja na kraju drugog diska nalazi se kraći film zvani “Faecal Europe”. Skoro svi pozadinski snimci su urađeni u poljskom rudarskom gradiću Chojna u vreme oko pada berlinskog zida. Ambijenti razjebane posleratne Nemačke nisu mogli da se nađu u Nemačkoj, ali ih je zato u Poljskoj bilo na pretek. Statista je bilo koliko vam srce ište, a svi su plaćani $6 na dan. Čak su morali sami da izvlače voz konopcima u sceni startovanja novog voza.

Crkvu je za vreme rata bombardovala Crvena armija. U vreme snimanja ista armija je pomagala na lokaciji stare crkve koja je zahvaljujući njima ostala bez krova. “Europa: The Faecal Location” je kratak anegdotski film o smeštaju filmske ekipe. Jabukama ćete se otrovati ako ih ne operete, iz slavina curi žuta prljava voda, zavese vise polu-otpale, rasklimatane lampe, a grejanje jedva radi. Ekipu su najviše zabavile WC šolje koje ne funkcionišu. Naime, sadržaj se uvek vraćao nazad. Šokirani Danci su izmislili i igru. Poseru se, pa se onda klade čije će govno pre da se vrati nazad.
Nešto se izgleda promenilo.

“Seven, you go deeper and deeper and deeper.”

Izbor glumaca za film takođe reflektuje EU/US dijalog. Jean-Marc Barr, pola Francuz, a pola Amerikanac, započinje dugogodišnju saradnju sa Trierom upravo ovim filmom. Dekadentno loš glumac lepa lica Udo Kier donosi sa sobom duh saradnje sa Warholom i Paulom Morrisseyem. Barbara Sukowa je od ranih početaka sa Fassbinderom završila u Hollywoodu. Pa onda bergmanovsko-holivudski Max Von Sydow uz čiji bi glas mogao komotno da umrem. Verovatno je najznakovitiji Eddie Constantine, američki glumac poznat po evropskim art-house filmovima (Godarov “Alphaville”). Svi raščerečeni između starog i novog sveta naterani da glume lutke (Kieru to nije teško palo) u ovoj preproduciranoj verziji “Punch&Judy”

“Eight, on every breath you take, you go deeper.”

Sopstvenu hipnotičku opsesiju ovim filmom (i svim prtljagom koji nosi(m)) sam probao da upotrebim u nekoliko svojih radova. Od ličnog iskustva razvlačenja na dve strane i sopstvene veze sa Amerikom/Amerikancima/Amerikancem do igranja sa zlom patriotizma ili običnog rabljenja ikonografije. Pokušaj varenja Evrope kao kontinenta, kao geo-političkog konstrukta, a sa distance.
Pre mesec dana sam dobio email o grafičkom konkursu Europe by Designers sa temom “Europe: what does Europe mean to you?” i opet je počelo da me svrbi. Ne zna čovek odakle da počne. Da li EU diktatura zapadnoevropskih vrednosti, da li beli hrišćani u strahu od Islama, da li nacionalizam i porast desnice, ili mitski prikazi silovanja Evrope…?
Amerika mi je uvek bila visoka plavojka na visokim štiklama, sa plastičnim sisama i Prozak osmehom iza kojeg je mozak na rezervi. Evropa bi bila matora i debela, polumrtva kurva sa razmazanom šminkom koju više ni najzagoreliji neće da kresnu.

“Nine, you are floating.”

Rezultat je bio oblačenje slike Lucian Freuda (poznate i po tome što je najskuplja slika živog umetnika) “Benefits Supervisor Sleeping” u Rem Koolhaas-like boje svih zastava zemalja Evrope (kontinenta, ne EU).

Jedan rad je bio najobičniji screenshot Trierove “Europe”, a treći je dokument o birokratski tolerantnoj EU. Radovi su ovde.

“On the mental count of ten, you will be in Europa. Be there at ten. I say: ten.”

Prva stvar kada izađem iz aviona je da se nabijem u najbliži kafe frankfurtskog aerodroma i zapalim cigaretu. Kafa preskupa. Na kapiji za beogradski let čujem srpski.
Dobrodošao nazad u Mamin zagrljaj.

“In the morning, the sleeper has found rest on the bottom of the river.”

“You want to wake up to free yourself of the image of Europa. But it is not possible.”