2008 na mom fonografu

E pa ja jako volim liste. I to one podugačke, lepo popisane i nepotrebne. Evo fino sređenog spiska šta je sve izašlo u 2008. a završilo na mom gramofonu (zvuči onako novinarski). Svaki album je dobio ocenu sa dve decimale koja je metikulozno proračunavana formulom sastavljenom od inputa tipa koliko sam ga često slušao, koliko me je radilo, koliko “hitova” ima, koliko je izneverio/ispunio očekivanja… Opseg je 0-10.
Potrebno je, vidim ja, napomenuti da je u pitanju jako lični ukus, a svaka šorka na temu “pa jes’ ti normalan???” je dobrodošla.

Debut
1. Amanda Palmer - Who Killed Amanda Palmer 9.53
2. Holy Hail - Independent Pleasure Club 8.78
3. Treasure - Tea Parties 7.52
4. Apes & Androids - Blood Moon 6.43
5. Vivian Girls - Vivian Girls 6.25
6. Walter Sickert & THe ARmy of BRoken TOys - Casualty Menagerie 5.32
7. Times New Viking - Rip It Off 4.32
8. Titus Andronicus - The Airing Of Grievances 3.67
9. Cheveu - Cheveu 2.59
10. Scarlett Johansson - Anywhere I Lay My Head 1.78

Razna 00’s muzika
1. The Dresden Dolls - No, Virginia 9.23
2. Shock Cinema - Hell And Highwater 9.11
3. Cut Copy - In Ghost Colours 8.95
8. Vermillion Lies - What’s in the Box? 7.23
9. Hot Chip - Made In The Dark 6.96
10. No Age - Nouns 5.23
11. Jonny Greenwood - There Will Be Blood OST 5.21
12. Radar Bros. - Auditorium 5.12
13. M83 - Saturdays = Youth 4.98
14. Ellen Allien - Sool 4.68
15. Mates of State - Re-Arrange Us 4.27
16. Soundpool - Dichotomies + Dreamland 4.13
17. Fujiya & Miyagi - Lightbulbs 3.58
18. Be Your Own Pet - Get Awkward 2.76

Veterani
1. Tricky - Knowle West Boy 9.32
2. Barry Adamson - Back To The Cat 9.21
3. Nine Inch Nails - The Slip 9.12
4. The Cure - 4:13 Dream 8.26
5. Miss Kittin - Bat Box 7.76
6. Free Kitten - Inherit 7.37
7. Brian Eno & David Byrne - My Life in the Bush of Ghosts (re-issue) 7.23
8. Amorphous Androgynous - The Peppermint Tree and Seeds of Superconsciousness 7.12
9. The Tiger Lillies - 7 Deadly Sins 6.23
10. The Breeders - Mountain Battles 5.41
11. Thievery Corporation - Radio Retaliation 5.12
12. Nine Inch Nails - Ghosts I-IV 5.11
13. Sun Kil Moon - April 4.78
14. The Magnetic Fields - Distortion 4.22
15. Goldfrapp - Seventh Tree 2.19

Povratnici
1. The B-52’s - Funplex 10.00
2. Brian Eno & David Byrne - Everything That Happens Will Happen Today 5.31
3. Bauhaus - Go Away White 3.42
4. Guns ‘n’ Roses - Chinese Democracy 3.12
5. Portishead - Third 0.15

Kompilacije
1. The Jesus and Mary Chain - The Power Of Negative Thinking: B-Sides And Rarities 9.99
2. Manhattan Love Suicides - Burnt Out Landscapes 8.56
3. Serena Maneesh - S-M Backwards 8.55
4. The Smiths - The Sound Of The Smiths 7.53
5. The Apples in Stereo - Electronic Projects For Musicians 6.10

EP’s, mini LP’s, singles
1. Morrissey - All You Need Is Me 9.47
2. Fischerspooner - The Best Revenge 7.32
3. Black Francis - Svn Fngrs 6.21
4. Pains of being pure at heart - Everything With You 6.11

Ipak se okreće, ali… ko ga je pokrenuo?

(spoiler alert nepotreban, pošto nema bog zna šta da se otkrije)

Oskari se približavaju, a sinoć je kod John Stewarta bio gost Philip Seymour Hoffman koji se neviđeno udebelio (majica mu na pola leđa) i koji je uglavnom pričao o svojoj ulozi u filmu “Doubt”. Spominje se šansa da za ovu ulogu dobije još jednog Oskara. Prvog je dobio kao što znamo dobio za skidanje Trumana Capotea u filmu “Capote”.
Sean Penn računa na sličan adut za takođe svog drugog Oskara. Na ovom vrlo nereprezentativnom uzorku od skorašnja dva filma zaključujem da je najsvežiji recept sledeći: straight frajer glumi gay lika, gay lik mora biti poznat, a ne tamo neki everyday Joe, mora biti sterotipnog gay ponašanja (flamboyancy, feminiziranost …) da bi se smestio u prepoznatljivu socijalnu nišu (na stranu to što su i Capote i Milk sudeći po doc. snimcima stvarno tako izgledali), ali mora biti bitan za zajednicu i mora da završi na ovaj ili onaj način tragično. E, da. I obavezno ovakav glumački performans mora da zaseni ionako kilav film. Nikad mi neće biti jasno kako je neko uspeo da napiše super dosadnu priču o Capote-u.
Listu glumaca/glumica pre Hoffmmana koji su nominovani za Oskara (ili dobili isti) za ulogu gay lika možete videti ovde.

U Srbiji je, koliko se sećam, samo Žika Todorović izjavio da bi igrao gay muškarca. Ima valjda i neka uloga u “Miloš Branković” (nisam gledao film, ispravite me). Ispravite me opet (i dodajte), ali iz ex-Yu kinematografije se sećam samo nekoliko comic relief uloga koje su igrali Boro Stjepanović, Nikola Simić, Irfan Mensur…
(Citat koji mi često pada na pamet glede domaćeg glumišta, a od strane Miodraga Tabačkog: “Glumci su neobrazovana stoka koja lomi scenografiju i gubi rekvizitu.”) Teme, odgovornost i nekompromitovanost srpske kinematografije su zasebna priča.

“Milk” je film o Harvey Milku, poznatom gay aktivisti i prvom izabranom američkom zvaničniku koji je bio otvoreno gay. Čovek se rodio u je odrastao u državi New York da bi se početkom sedamdesetih preselio u San Francisko. Zanimalo ga je da na post-68 talasu zaista napravi promenu. Castro ulicu pretvara u gay distrikt, ali ne samo zbog cruisinga, nego ‘ajd da vidimo da li stvarno nešto može da se učini. Milk se kandiduje nekoliko puta za lokalnu vlast u SFu. Neprijatno direktan i iskren, obraća se ne samo gay populaciji nego i ostalim skrajnutim grupama (ako ćutiš i gledaš kako odvode druge, neće nikoga ostati da ti pomogne kada na tebe dođe red). “My name is Harvey Milk and I’m here to recruit you.” Uz pomoć neumornog uličnog teatra i zahvaljujući sopstvenom showmanship talentu konačno biva izabran u San Francisco Board of Supervisors. Posle godinu dana ga ubija kolega Dan White iz gradske skupštine. (Josh Brolina koji igra White-a možemo gledati i u skorašnjem Stone-ovom “W”). White ubija i gradonačelnika George Moscone-a. Ubistva nisu bila motivisana homofobijom, nego karijerizmom.
Milk je kako to obično biva sa mrtvima, proglašen za sveca i postaje svetionik gay aktivizma.

Kapiram da je na ovakvu priču režiserski mogao da se zapljune samo jedan lik, Gus Van Sant. Užasno dosadan režiser kojem je jedini kvalitet što je otvoreno gay. Film je prosečnog bio-pic tempa, bez ikakvog zalaženja u bilo kakve psiho dubine. Manje više ravan i ponekad u stilu izborno-kancelarijskih filmova tipa “All the president’s men” ili “Recount”. Sean Penn je kažu svi odličan i doslovce prati pomenuti oskar recept. Glavna (i jedina) vrednost filma je dokumentaristička. Kao, eto, video sam priču. Scena ubistva nije loša, onako nespektakularno upakovana. (ipak, spoiler alert !!! : Atentator ispaljuje prvi metak u Milkovu šaku koju je ovaj podigao da se “odbrani”, Peckinpah slow-mo umiranje i poslednji pogled na plakat omiljene mu Pučinijeve Toske (valjda analogija sa još jednim tragičnim performerom)).

Na primeru toga kako može da se dobije Oskar, a bogami i Nobelova nagrada za Power Point prezentaciju o globalnom zagrevanju, jasno nam je da se vrednost umetničkog dela (ovog puta filmskog) ne ceni samim kvalitetom nego političkim pozicioniranjem. Angažovanost i aktuelnost dela su neodvojivi deo kvaliteta, ali ne bi bilo loše da delo može da ponudi i malo više.

Harvey Milk je bio poznat kao community organizer. Frazu smo imali prilike mnogo puta da čujemo nakačenu (sa sve konotacijama o nestručnosti lansiranim iz McCain/Palin tabora) na trenutnog president elect-a Baracka Obamu. Eto linka ka važnosti organizovanja zajednice na mikro nivou da bi se stvari na makro nivou promenile.
Drugi link je ka tekućoj pometnji oko propozicije 8 da je brak samo između žene i muškarca. (“Egalité my ass !!!” tekst na ovom blogu). Američki gay aktivizam je ponovo stavljen na probu. Da li će zemlja u kojoj su se desile pionirske promene u pogledu prava seksualnih manjina i dalje gledati kako je Španija naprednija?
Ipak, prošlo je vreme masovnih protesta i nereda. Protest protiv Prop 8 u Njujorku je bio čudno miran i anemičan, kao da ljude više ne zanimaju njihova prava. Nisu ljudi ravnodušni, nego samo osećaju neumitnu izvesnost. Točak je odavno pokrenut i više ništa ne može da ga zaustavi. Posebno ne odlazeća konzervativna garnitura potpomognuta Mormonima sa Marsa i raznim fundamentalističkim “family values” halfwits.

Da bi današnja generacija poluskrštenih ruku gledala kako se točak skoro sam kotrlja bili su potrebni ljudi koji su taj točak pokrenuli. A jedan od brojnih motora je bio i Harvey Milk. I bilo bi lepo da se to ne zaboravi bez obzira na prosečan film.
(Uzimajući ova dva parametra u obzir filmu “Milk” predviđam prilično dobru prođu 22. februara 2009.)

Odličnu ilustraciju pokrenutog točka možete videti u 7minutnom razgovoru John Stewarta (započeo sam sa njim, pa da sa istim i završim) i Mike Huckabee-a, republikanskog guvernera Arkanzasa koji je izdao knjigu “Do the right thing”.
Video pogledajte obavezno kao školski primer kako konzervativističa retorika (više talking points) drži vodu koliko i probušen kondom. Što bi rekao Stewart na sagovornikovo insistiranje na čvrstini definicije reči “brak”: Semantics is cold comfort when it comes to humanity.

Prvi deo (7 min) uglavnom o aferi Roda Blagojevicha i prodavanju senatorskih fotelja. (Srbi u epizodi razjebavanja američke demokratije.)

Drugi deo (7 min) o gay pravima

link ka originalnom članku >>>

Bruklinski trozubac

U poslednjih godinu dana (i više) na sve strane se piše o tome kako je Brooklyn “the Hip New Place for Indie Music” (Guardian), Sasha Frere-Jones inače rođen u Brooklynu ne propušta priliku da muzici iz istog ne da bar jednu stranu u The New Yorkeru, 50% sadržaja na Pitchforku je iz Brooklyna, a stigli smo i dotle da MTV (sic!) priča kako je eto Brooklyn spasio svetsku indie scenu.
The latest fad ili tu stvarno ima neke istine?

Često sednem na bajk pa preko East Rivera u Williamsburg, ovih dana poznat i kao East-East Village. Kako su i poslednje crne rupe Menhetna postale preskupe za mlade i neafirmisane umetnike, Brooklyn (konkretnije Williamsburg) je postao novi rasadnik svega novog, svežeg i uber-hip na gotamskom tržištu. Obavezno obilazim lokalne knjižare gde mogu da se nađu samizdat izdanja poezije, grafičkog dizajna i raznog arta. Na ulici je prosek godina 25. Mali modni dućani prodaju razni profilterisani i rekombinovani otpad. Sveža umetnost je na svakom ćošku, a neviđene ideje kao da kaplju iz vazduha.
O tome kako Njujork upotrebljava mlade i talentovane snage za stvaranje cool/skupog komšiluka sam već pisao u Americana Tidbits br. 10 (da, ovo je neizbežna reklama za sopstveni blog. Zamislite i neku “cool” muziku ispod.)

Redovna stanica mi je Sound Fix Records, jedna od malobrojnih preostalih nezavisnih prodavnica muzike. Ravnodušni nerdy prodavci i neviđeno more odlične muzike po divnim cenama. Naširoko popularni bruklinski indie pop-rock možete naći i u Virgin prodavnici (Vampire Weekend, Grizzly Bear, MGMT, Liars, Less Savy Fav, Animal Collective, Clap your hands say yeah, Yeah Yeah Yeah’s…). Ovde sam obično u potrazi za naslovima na kojima stoji narandžasta nalepnica sa natpisom “Local Band!”, pošto se u SoundFixu trude da ispromovišu nove nade koje ovaj teren iznedrio. Ima tu svega i svačega, ali se upornom pretragom mogu naći zakopani biseri pod peskom. Pogled mi obično privlače omoti, a ređe imena na koje natrčavam po štampi. Ko kaže da je prošlo vreme prelepog spoja slike i muzike. Tako sam slučajno naleteo na bend Treasure (www.treasurewizards.com). Ljudi su ručno pravili omote za 300 komada svog prvenca. Bez razmišljanja sam platio čitavih 4$. Mnogo prijatan neo-folk zvuk, pa malo vuče na Mazzy Star.

Ono na šta kritičari padaju je taj eksperimentalni, DIY, lo-fi zvuk koji je kao super iskren i svež. Iskren da budem, 50% toga mi je prilično neslušljivo/nezanimljivo, uključujući i sve one gore navedene koji se prodaju u Virgin-u. Vivian Girls koje sam čuo prvi put na koncertu Sonic Youth (gde? MacCarren pool, Brooklyn) se već žestoko probijaju sa svojim prvencem. Nije loše, ali ništa posebno. High Places beskrajno hvaljeni sa svojom kompilacijom EP- ova “03/07 - 09/07″, su konačno izdali i album, “S/T”. Kling-klang kućno muziciranje, koje opet slušam baš kad nemam šta pametnije.

Od favorita bih izdvojio navodno najbučniji bend ovog grada, A Place To Bury Strangers. Energična i melodična buka na tragu The Jesus and Mary Chain. Shock Cinema je za moj ukus bio najprijatnije iznenađenje (naravno ne previsoko ocenjeno na Pitchforku). Melodični indie pop zavijen u mrak sa patrljcima goth zvuka. Kao kada bi Siouxsie and the Banshees započeli karijeru 2006-te. Holy Hails se voze na još uvek živom dance-punk talasu. Zabavni synth pop poprskan gitarama i kuhinjskom produkcijom. Blood on the Wall su isprespajali Pixies i Sonic Youth. Neopsihodelični Psychic Ills. Gang Gang Dance koji sviraju nešto dementno, uvijeno u istočnjačke ritmove, a više nego slušljivo.
Spisak je bukvalno nepregledan i svaki dan iskoči po neko novo ime.

Ovde u kadar ulazi muzička kritika. Ovaj tekst sam mislio odavno da napišem, ali sam sad definitivno bio ponukan Sajinim pisanjem o muzičkoj štampi koju ja već duže vreme ne kupujem. U roditeljskoj kući i dalje religiozno čuvam primerke Roka, Ritma, Vremena i Iksova Zabave. Pamtili su se kritičari i njihove sklonosti. (Baš sam onako učenički bio ponosan što je Žikica S ostavio afirmativan kometar na moj tekst o Amandi Palmer). Ali to je već daleka istorija. Uživao sam kraće vreme u odskorašnjem kvalitetnom rivajvlu HUPER-a. Ponekad kupim nešto što je eventualno posvećeno nečemu što jako volim (recimo UNCUT sa 20godišnjicom izlaska “The Queen is Dead”) i to je to. Pisanje o muzici mi uglavnom služi da nađem svašta nešto lepo i novo, a ne da pročitam nečije mišljenje. Uglavnom se to svodi na pretraživanje last.fm-a, ponekad MySpace(music) i svaki dan pitchforkmedia.com. Kako god okrenete ovi poslednji, sa sedištem u Čikagu već godinama diktiraju indie muzički ukus i promovišu najsvežiju popularnu muziku. Beskrajno mi ide na nerve njihov faux intelektualni snobizam tipa “ako je neslušljivo, objavljeno u dva primerka i ima kretensko ime mora da dobije 10.0, a onda dodeljujemo 0.0 nekim velikim imenima samo da bi pokazali svoj nekompromitovani stav.” Bože me sačuvaj. Bez obzira na sve to izgleda da su postali neizbežni.

Osnivač Pitchforka Ryan Schreiber živi naravno u Brooklynu, a skoro je sa glavnim urednikom Scott Plagenhoefom objavio knjigu “The Pitchfork 500, our guide to the greatest songs from punk to present.” Čim je izašla knjiga usledilo je, da citiram prof. Jankovića, “udaranje srca, znojenje dlanova, po sistemu “joj, ovo mi strašno treba”". Jako volim liste, pa još i muzičke, pa u knjizi. Vrlo fino izdanje od dvestotinak strana sa izborom tih čuvenih 500 pesama iz tri decenije, gde svaka numera dobije dva pasusa teksta. Koristan istorijski presek kroz uglavnom popularnu nezavisnu muziku i njene nebrojene (sub)žanrove. Lepo za čitanje na preskok, podsećanje, učenje i ponovno preslušavanje.

Kako je u pitanju Pitchfork, evo male i lične ilustrativne statistike (nije me mrzelo da prebrojavam).
- 24% nikad čuo za izvođača
- 34% možda sam čuo ZA pesmu, ali nisam čuo samu pesmu
- 23% slažem se sa autorom da pesma treba da uđe u izbor 500
Jasno vam je o čemu pričam. Ja sam jako veliki fan popularne muzike, a posebno tzv. nezavisne i imam šizofreno divergentan ukus (nemoj da je neko rekao “eklektičan”). Muzika uvek svira sa raznih raspoloživih uređaja i stalno kao nešto pratim šta se tu zbiva. Ok je da se 23% slažem sa autorom (ja sam konzument, on je kritičar), trećina pesama se nalazi u nekom polunepreslušanom limbu, ali zato četvrtina bendova ne okida bukvalno ni jedan nervni završetak.
‘Ajd iskreno da mi kažete da li znate sledeće izvođače (bez googlovanja): Liquid Liquid, The Clean, Orange Juice, ESG, The Only Ones, Althea and Donna, Acen…
U već pomenutom nadrk Pitchfork stilu velike zvezde su u 50% slučajeva prezentovane nekim ne-hitom, a 00’s sekcija može komotno da nosi naziv Brooklyn music.

Ovakve knjige (uključujući i John Sellersovu “Perfect from now on”) mi često izazivaju unutrašnje dijaloge sa autorom (čitaj: svađanje). Šta bre pljuješ po mojim omiljenim pesmama i ko su ti bre ovi nikadčuozanjih? Onda ljut ostavljam knjigu, da bih je sutra opet otvorio.
Kao čisti potrošač (niti pravim muziku, niti ima veze sa mojim poslom) imam diskreciono pravo na “ne znam šta je dobro, ali znam šta mi se sviđa”. E boli me bulja (bar se trudim) kako ste ih ocenili, meni se baš dopadaju. Onda ću opet kao omađijan ipak da zavirim u recenziju i eventualno se izbedačim zbog toga što slušam un-cool muziku.

Mogu da pišu ti kojima je to posao (meni je, kao što vidite dokolica) šta hoće, muzika koju volim je kao P.K. Dickovski mood organ (”Do androids dream…”). Beskrajni spektar emocija koje aktiviram na dugme, a svako malo se pojavi neka nova kombinacija. Šta ćete lepše.

link ka originalnom članku >>>