Šta su bre svi zapeli za “urbano”? Urbana odeća, urbano ponašanje, urbana faca, urbani trt, urbani mrt. Daj da vidimo o čemu se tu zapravo radi.
Temu smo već načeli na FB City Magazin page diskusiji. Urbano mi (pomalo disleksičnom) liči i na ubrano (eto vam i linka ka selu ;). Reč smo zapatili po običaju od Rimljana: urbs=grad. Postoji i lično ime Urban. Bilo je osam nastavaka (Urban I - Urban VIII) papa sa istim imenom. Ako googlujete “urban” dobijete urban dictionary, Urban Outfitters, urban area, urban legends, urban terror… Mi ga uglavnom koristimo kao sinonim za gradski (gracki, ko više voli), iz grada, sa karakteristikama grada… Građanski uvek implicira ono “malo” koje bi tako rado stalo ispred.
Mene ipak urbano prvo podseća na urbanizam kojim sam se sticajem okolnosti bavio na fakultetu. Uglavnom je to bilo neko farbanje i šrafiranje raznih mapa i karata. Nekakve zone gradskog tkiva koje mi tu nešto planiramo. Beskrajno dosadno, ako mene pitate. Posle sam se opet sticajem mnogo gadnih okolnosti našao u Urbanističkom zavodu Vojvodine gde se valjda radilo na planiranju severne pokrajine. Tu sam uglavnom ljude učio da uz pomoć Auto-Cad-a farbaju mape i gledao da što pre zapalim napolje (rekord mi je bio 15 minuta radnog vremena). Iz totalnog očaja mi se probudila radoznalost, pa postavih nekoliko vrlo bazičnih pitanja jednoj od glavnih planerki. A kako vi to radite uopšte? Mislim, kako grad može da se planira? Jel se stanovnici tu išta pitaju ili samo nesretni klimnu glavom na svaku crtu koju planer povuče? Ili nisu svesni da se tu uopšte nešto planira? Malko me bledo odgledala i ispucala neke birokratske odgovore tipa: pa, svi planovi idu na javnu raspravu; ne povlačimo mi crte tek tako; kako misliš “šta radimo?”, pa planiramo… Aha, važi. Iz mog ličnog iskustva grad posle izvesnog stupnja razvoja postaje jedan nekontrolisani i nezavisni entitet koji teško može tek tako da se pripitomljava. Veliko čupavo čudo koje iz lenjosti trpi vaške u krznu. A planeri uglavnom pokušavaju ga očešljaju grabuljama, ne pitajući vaške.
Masovna upotreba reči “urbano” smrducka na provincijalni kompleks. Znate ono kada niski ljudi imaju običaj da budu bučni ili kada vam likovi sa malim kitama krckaju šaku pri rukovanju. Ovo isto zvuči kao “Ne, ne, ne, nisam ja seljak. Ja sam n-ta generacija Beograđana još iz vremena kad su Rimljani zabadali šatore po Singidunumu. Ne znam šta je selo. A mleko stiže iz te otekle životinje sa rogovima? Nisam znao.” Obično indikuje paničnu potrebu za jasnim izdavajanjem od “seljaka”. Kao u Selenić/Stojanović “Ubistvu sa predumišljajem” gde su međuratni rojalisti razmažene gradske face, a komunjare seljaci sa prazilukom koji im viri iz pozadine. Sećam se i velikog “građansko-seoskog” rata iz osamdesetih. Očigledno je u pitanju neki post-krizni sindrom gde je svima identitet nešto poljuljan (da se ne kačim sad manije nacionalnog (nacionalističkog?) identiteta), pa se svi hvataju prve stabilne nalepnice.
Poentu je negde nabo Andrej Dolinka u pomenutoj FB diskusiji. Urbanost nije o tome da li ste u gradu (i to ne u bilo kom delu) ili na selu. Više je vezano za nešto što se na engleskom kaže urbane. Uglađen, upeglan, “kao da je iz grada”… Poentu bi mogla da podrži i izjava koju sam davno negde pročitao: urbanije izgleda spot Eve Braun na njivi, nego Svetlane Ražnatović u napeglanim gradskim enterijerima. Urbano je pitanje duha, a ne prostora. Tako da pitanje da li ste iz urbane, suburbane ili ruralne sredine potpuno nebitno. I drugi gradovi pate od istih boljki. Niste Njujorčanin ako niste na Menhetnu (krugu dvojke?). Ni mrtvi ne smete biti viđeni na Times Square-u ili na Liberty Islandu. Majica “I ♥ NY” je najstrašnija blasfemija, kao i podizanje pogleda ka neboderima. Totalna glupost, složićemo se.
Tih mitskih zlih devedesetih sve su se vrednosti dobrano uzvrpoljile. Nije problem (kako prosečni kultur-fašista misli) to što je Ceca “seljanka” koja je iz opanaka uletela u stiletto heels. Problem je što ona simptom i amblem jedne radikalnije degeneracije: netolerancija, kriminal, nacionalizam, uskotračnost uma, izolacija i jedan opšti palanački mrak. (Obavezna literatura “Filosofija palanke”, Radomir Konstantinović.) Sa te strane mi je jasno zašto ljudi žele da se ograde od takve kulturne slike, pa se mašaju “urbanog”. Važno je samo definisati nalepnice. Urbana nalepnica očigledno ne može parama da se kupi, ali može da se napravi. Urbano bi bilo nešto što je tolerancija, različitost, sloboda ličnog izraza, autentičnost, divergentnost, umeće saživota, radoznalost, uviđavnost, poštovanje drugačijeg i… opuštenost. Znate kako po Beogradu prepoznajete strance? Obično po kafeima čitaju knjige i sede bez poze. Obučeni su opušteno i nije ih blam (blam kao fenomen zaslužuje zaseban tekst) da pitaju. Nemaju problem da jedu sedeći na travi ili pločniku. Gledaju svet širom otvorenih i radoznalih očiju.
Probajte da stepen svoje urbanosti ili urbanosti (ne mešati sa urbanitetom) prostora u kojem živite definišete čekiranjem nekih od pomenutih atributa. Ima ih još.
Predlozi?link ka originalnom članku >>>
