Objavljeno u "Remont" magazinu No. 10, proleće 2004.
Stereo video sci-fi sex let's go-g-go let's go.
Saturn dreams. lazer beams 21st century sex machines.
Can the cartier toss the tissot timex kJd time to go go.
I'm a space cowboy I'm a 21st century whoopee boy.
21st Cenutry boy – SIGUE SIGUE SPUTNIK
U savremenim istorijskim mas kulturnim kretanjima izgleda da je potrebno oko dvadeset godina da nešto postane retro. Dovoljno vremena da se obnove (ponove?) i dobro profiltriraju vitalni, a malo dotrajali kulturni proizvodi i da se procede kroz nove mašine. Dekadenciju početka novog milenijuma i smak sveta koji nam je neprimećeno prošao pored nosa obeležava revival osamdesetih, na blagi užas autora ovih redova pošto je shvatio koliko je mator. Sva sreća da proteklih dvadeset godina donose i nekakvo iskustvo pa u taj revival nekako još ne spadaju blajhani repovi, stonewash jeans, Kajagoogoo, bele čarape, Howard Jones (ko?) i styling pojedinih nostalgičnih osvrta u Will&Grace.
Sa dužnim poštovanjem prema visokoj kulturi i savremenoj umetnosti nosioci masovnih kulturnih kretanja ovog tipa su ipak iz masovnije produkcije. Osamdesete uostalom i pamtimo po afirmaciji svega i svačega Drugog upakovanog u vague okvir zvani postmoderna. Najuticajniji kulturni revival izraz je savremena popularna muzika. Osamdesete su bile poznate po veoma kreativnom i buntovnom stavu prema do tada herojskom rock 'n' roll-u. Ironični tekstovi, apsurdna repetitivna muzika i kolažni styling su uneli ogromnu dozu živosti u posustalu pop kulturnu scenu. Iz veoma šarenog fundusa u kojem nalazimo new wave, post pank, dark&goth, EBM, novi romantizam, sweet metal, razne indie poduhvate, elektro pop model se posle dužeg vremena izdvojio kao najžilaviji. DJ Hell 1996. 
godine osniva sopstvenu etiketu International DeeJay Gigolos, a proći će još 5 godina (i čitav milenijum) dok moronic house ne ustupi mesto rezigniranim cool numerama electroclasha. Dotični DJ spominje kako nije zapravo imao na pameti nikakav eighties revival i da je tokom tih osamdesetih slušao Duran Duran i Spandau Ballet. Hteo on to ili ne, Her Zeitgeist kaže da su se osamdesete vratile. Čitava plejada curica (Miss Kittin, Soffy O, Nicola Kuperus (Adult), Ladytron girls) se najednom trudi da peva hladnim, ravnodušnim glasom Anne Clarke (sećate se Sleeper in Metrolis?). Dueti kao savršena forma electro-pop benda se ponovo vraća po uzoru na Pet Shop Boys, Erasure, Eurithmics, Yazoo… Muzika je minimalna, više nego plesna, ironična i konačno zarazno zabavna. Evropska electro scena je okupljena oko minhenskog International DJG, a prekookeanski centri su uglavnom sa istočne obale (Fischerspooner – NY, Adult iz Detroita, Felix da Housecat iz Chicaga i DJ Tiga iz Montreala). Britanci su ovaj put malo zakasnili i najpopularnija ponuda je schoolgirl electro band u obliku Ladytron. Pored toga što je novo/staro uvek zabavno, electro 
vraća ironiju, sarkazam i arty camp na savremenu pop scenu. Za dobru zabavu malo mozga ponekad ne šteti, iako je nesretna Miss Kittin u jednom intervjuu na pitanje o pesmi “Frank Sinatra” odgovorila da nije ni znala da je čovek stvarno mrtav. Melodije (da, zamislite!!!) i kling klang motivi Vince Clarkea, Gary Numana, Devo i Kraftwerk gurua se multipliciraju u beskonačnost. Electro (pop) motivi se upotrebljavaju u svakom slučaju ako želite da se vaša numera danas shvati ozbiljno (?) i savremeno (???) bez obzira koliko izgubili na kvalitetu. Poslušajte samo prvi Goldfrapp album, »Felt Mountain«, pa nakon njega drugi, »Black Cherry«, i znaćete o čemu govorim. Osamdesete su ovih dana postale previše in da bi bile više toliko zanimljive. Revival dekadentnih osamdesetih posle vitalnog uspona doživljava svoj vrhunac (dekadenciju?). Najbolja ilustracija je ultimativni freak show provod na Nag Nag Nag sesijama u Londonskom klubu Ghetto. Moj prijatelj iz Amsterdama prilikom posete Beogradu kaže da se najbolje proveo na drum 'n' bass večeri na Akademiji tvrdeći da ovako nešto ne može više da čuje od poplave electroclash-a. »It's all about fashion and cocaine.«Sign o' times je opet kroz muzičku oblandu veoma vidljiv i u nekim primerima recentne kinematografije. Michael Winterbottom snima »24 Hour Party People«, nostalgičnu ekskurziju u Mančester i istorijat kluba Hacienda i etikete Factory. Sasvim prijatan osvrt na Joy Division,
New Order, Happy Mondays i početke rave kulture. Sva sreća što se projekta nije dohvatio Oliver Stone. »Wedding Singer« iz 1998. sasvim prigodno pakuje novi romantizam i čini ga svarljivim za mlađe konzumente. Zanimljivo i bizarno je videti Billy Idola kako igra samog sebe od pre dvadeset godina, a novi romantizam u današnje vreme implicira i jednu vrstu nove osećajnosti. Apsolutni favorit nezavisne produkcije, »Donnie Darko«, upravo prikazuje tu novu osećajnost u vremenu pre IRC-a kada su klinci na veoma maštovit način uobličavali svoj psihopatološki angst. Soundtrack je apsolutno remek delo Michael Andrewsa, a uključuje i obradu »Mad World« od Tears for Fears. Komercijalni vrhunac kinematografski 80s revival doživljava filmom »Party Monster«, vrištavo dekadentna razglednica clubbinga sa poodraslim Macaulay Culkinom.
U geopolitičkoj situaciji dominacije novog (prekookeanskog) Rima sa varvarima naoružanim svetim knjigama i avionima i u kulturnoj situaciji atomizacije (kako Rem Koolhaas kaže: balkanizacije) Evrope i sveta, osamdesete su nam vratile (bar u masovnoj kulturi) osećaj za prijatnu rezigniranost, za laž koja je uvek zabavnija od istine, za salonski anarhizam i istinsko uživanje u dekadenciji. Ostaje još da savremena umetnost bar malo odustane od prepoznavanja velikih tema i pokuša da površnim kempom (pleonazam?) i bezglavom zabavom poveća svoj market share u globalnoj kulturnoj ponudi.Revival osamdesetih na prostorima bivše Jugoslavije dobija jedan malo undead oblik. Trebalo je par godina da electroclash bar malo zaživi po domaćim klubovima. Kulturološku (styling, stav, IQ) razliku možete lako uočiti ako posle posete
Andergraundu odete u Basement. A šta bi sa domaćim proizvodima i njihovom reciklažom? Retro recikliranje kod nas uglavnom podrazumeva dosta bukvalno vađenje iz naftalina. Sa jedne strane vađenje možemo posmatrati kao popunjavanje rupa usled nedostatka dovoljno ubedljivog kulturnog modela. (Detaljniji osvrt u tekstu »Ubistvo i moda«, Kvadart br. 20, 2003). Keš, kolica, šmekerica model je naprasno postao izopšten, a u razvoju zaustavljena elita osamdesetih misli da je njeno vreme konačno došlo. U svesti domaćih producenata kulture osamdesete u Jugoslaviji su poslednje zlatno doba gradskog (pre nego građanskog) društva. Nakon toga je došao veliki mračni prekid, pa se smatra da treba nastaviti tamo gde se stalo. Problem je u tome što se nije stalo.Možda je najsimptomatičnija bila izjava Biljane Srbljanović kako je Dinastija (repriza na BK) ipak
bila veoma kvalitetna serija u odnosu na današnje latinoameričke sapunice. Osamdesete su postale za nas danas »those were the days«. Većina TV stanica usled nedostatka vesti o herojskoj politici SM-a počinje da vadi »stare prave vrednosti«. U slučaju da smo zaboravili sad se možemo podsetiti Idola, Šarla, Orgazma i ostatka ekipe iz paketića, a većina aktera nekadašnjeg novog talasa su sada uspešni vlasnici advertajzing agencija ili prodavci boja i lakova. RTS (sa valjda blagom ironijom) ima i specijalan program, TREZOR, u kojem mozemo živi da se načudimo društvenoj represiji, životu političkih zatvorenika i kolektivnom kineskom zanosu progresa. U ovom je svetlu lakše sećati se osamdesetih nego neupamtljivih devedesetih. Kod nas je nosilac retro talasa nešto sasvim drugačije od muzike.Umesto da nam dođu u goste malo svežiji akteri 80s revivala (videti prvi deo teksta), Srbija je postala stanica za koncertne aktivnosti pravih (još uvek živih) zvezda osamdesetih. Mogli smo da se uverimo koliko je Debbie Harry ocvala, ali i dalje živahna plavojka, koliko su Sonic Youth i dalje aktuelni (dosta mlađi kolega me je upitao pre koncerta: »Jel to neki hard core?«), kako Residents izvode satanističke rituale, koliko je Laibach dosadan i kako Jura Stublić liči na drag verziju Joey Ramonea.
Usled nedostatka kvalitetnije recentne kinematografije možemo siti da se nauživamo u reprizama filmova iz devete dekade prošlog veka. Posle gledanja »Oktoberfesta«, »Jagoda u grlu« ili »Dečka koji obećava« devedesete nam liče na doba duševnog mira i blagostanja.
Join the dead loop.
A brief 80s revival webscape
www.anneclark.com
www.fischerspooner.com
www.nagnagnag.info
www.misskittin.com
www.donniedarko.com
www.partypeoplemovie.com
www.gigolo-records.de
www.ersatzaudio.com
