Monday, July 21, 2003

Ubistvo i moda

objavljeno u magazinu "Kvadart", No. 20, oktobar 2003.

Put on my precious suit
Because it suits me
Precious suit - ADULT
.

Svako (ne)kritičko razmatranje proteklih, sad već mitskih deset (jedanaest, dvanaest ) godina regnuma prethodnog režima skoro uvek prati analiza odgovarajućeg kulturnog modela. Razni bogom dani akademici i poslanici visoke kulture su upirali prstom na predstavnike pomenutog kulturnog modela kao na vrlo konkretne izvršitelje vlastodržačke volje. Dotični model devedesetih se uglavnom sastojao od frenetičnog miksa nacionalne histerije, neselektivnog grabljenja zapadnih modela i bliske nam istočne mas-kulturne matrice. Mišljenja sam da je uvaženi gost zatvora sa pet zvezdica koji je više slušao Magazin i Frenka Sinatru, teško mogao da instrumentalizuje i kontroliše jednu takvu pojavu koja je više posledica, a manje suština jednog društvenog poredka.

Prateći kulturni model je i posle pada režima nastavio da pokazuje znake izuzetne vitalnosti i tek je jedan nasilni rez u vidu ubistva srpskog Kenedija počeo zaista da krči prostor za novi kulturni seting. Pljuvanje zvezda turbo folka je jedna stvar, ali zatvaranje istih zbog sprege sa mafijom je ipak nateralo fanove da se zapitaju o boji novca kojim su te zvezde stvarane. Keš kolica šmekerica polako izlaze iz mode, pa se pitamo šta će da nam uđe u modu. Na scenu pokušava opet da stupi povampirena elita osamdesetih čiji je voz prošao u suludim devedesetim. Masmedijalni prostor se farba nostalgičnim slikama post-Titove dekade sa sve reprizom Dinastije na BK koja je tu da nam pokaže jeftinoću i ispraznost latino serija i činjenice da su nekada i sapunice bile kvalitetne. Bilo kako bilo jedna generacija stvaralaca je prekinuta u svom post new wave zanosu početkom devedesetih i uporno i dalje želi svoj udeo na kulturnoj sceni. Nekako im se činilo logičnim da se nastavi tamo gde se stalo. Problem je u tome što se nije stalo.

Moda (kultura odevanja?) je početkom devedesetih počela da prevazilazi konfekcijske Kluz/Beko okvire i da zadobija bar manifestno oblike viđene na trulom zapadu. Odeća je postala glavni označitelj novonastale elite, manekeni postaju zvezde a masmedijalni prostor je preplavljen modnim revijama. Nikada nije bilo više revija, kreatora, Fashion Weekova nego u vreme kada se 95% stanovništva oblačilo po tezgama i buvljacima što baca prilično loše svetlo a ovu kreativnu disciplinu. Dizajniranje druge kože je više kao označavanje ranga (uniforma) nego kao autorski izraz. Čitav modni freak show u kojem je najbitnije koji je kreator maznuo kog frajera ili pokrao kog stranog kreatora bi se mogao još označiti i kao kemp da nije početne, suštinske ispraznosti.

Bogomir Doringer je dete koje se rodilo osamdesetih, a odrastalo čuvenih devedesetih. Pripadnik je generacije koju je sveopšte rasipanje učinilo veoma žilavom, beskompromisnom i ambicioznom. Za razliku od moje generacije (70-te) koja se suočava sa realnošću autističnim zurenjem u sopstveni pupak. Doringera znam kao talentovano i igrivo stvorenje kojem nije presudan medij u kojem se izražava. Bitno je da bude ubedljivo, pomalo šokantno i u duhu vremena. Kao srednjoškolac je počeo sa fotografijom koja je po svom karakteru upućivala na maskiranje, kostim i pozu tako srodne modnoj retorici, ali ne i njenoj površnosti. Svojevremeno je i autor ovih redova bio objekat njegovog objektiva u napuštenim oderanim učionicama Filozofskog fakulteta. Negde u to vreme je nastala i njegova prva modna kolekcija Plastic Scream. Kolekcija je zapravo bila detinje zaprepašćenje konzumentskom histerijom oličenom u plastičnim kesama. Modni hepening je održan u tako primerenoj sali Krsmanca gde se pojavilo dva puta više ljudi nego što je moglo da stane u gledalište. Čitav događaj upakovan u najlon je predstavljen kao plastični vrisak pojedinaca njegove generacije koji se protiv rezignacije bore revitalizovanim strategijama post-panka i tehno-popa osamdesetih.

Plastic Scream se sada čini kao generalna proba za iskristalisanu zamisao drskog, kostimiranog izraza u vidu Amnezije. Amnezija je najpre zamišljena kao scenični događaj sa video prikazima i bez živih modela. Šansa za prikaz kolekcije se ukazala na ovogodišnjem Fashion Week-u koji opet ima svoja salonska pravila igre iz prethodne dekade. Okvir koji podrazumeva catwalk, žive modele i uredno raspoređenu publiku. Vitalnost Doringerove mode i vizuelnih koncepata se upravo dokazala u ovako skučenom okviru. Sama odeća je oblikovana kao veoma nosivi citat osamdesetih ukršten sa ironičnim aplikacijama fotografija sopstvene porodice. Citat i revival su ubedljiviji i zbog toga što autor nije bio aktivni savremenik tog doba i što čitav model transponuje po ugledu na svestko iskustvo. Posle uvodnog filma i režiranog šoka nestanka struje čitava revija se pretvorila u dobar uvod u electroclash žurku. Anksioznu koreografiju modela su pratili pikselizovani looping snimci u stilu početaka tehno ere. Osamdesete su se zaista vratile, ali vitalne i modelovane u skladu sa duhom vremena, a ne kroz bajatu elitu koja je ubeđena da je došlo njenih petnaest minuta slave.

Dvadesetogodišnjeg Doringera je bilo zanimljivo videti smeštenog u etablirani fashion setting gde je bila toliko očigledna diskrepancija između rutinirane modne retorike manekena/novinara i autentičnosti i ubedljivosti autora. Njegov kreativni stav je nešto što vidim kao sasvim dobar pravac u kojem može da krene stvaranje nekog savremenijeg kulturnog modela. U prvom redu mislim na riding the wave svetskih tokova bez nekritičkog kopiranja, na ukidanje kvazi akademskih podela na visoku i nisku kulturu, zatim na neizbežni sud marketa na kojem se nudi proizvod i najviše na jake i kreativne pojedince koji pred sobom imaju jedan brisani playground za sopstveni izraz ne uljuljkan u memlu prohujale slave ili inerciju turbo-fashion-a.