Wednesday, June 11, 2003

Bollywod Boy

Šta se krija iza zvezde?
objavljeno na www.gay-serbia.com


Dobrodošli u BOLLYWOOD, prestonicu filmske hiperprodukcije, fabriku najžešćih snova i mesto gde bogovi hodaju po zemlji. Bombajska godišnja produkcija dva puta nadmašuje Holivudsku ne bi li zadovoljila milionsku publiku željnu romantičnog eskapizma. Bolivudske filmove gledaju svi, od magnata u svojim tadžmahalskim vilama, preko srednje klase sa večito aktivnim mobilnim telefonima i rashlađenim ambijentima, pa do najbrojnije sirotinje koja snove prima preko musavog platna sedeći u prašini ili na odeljanim klupama. Poput Coca-Cole koju, potpuno istu, piju i radnik na pumpi u Arizoni i britanska kraljica, ipak, Bollywood je i mnogo više.

Višesatne ljubavne epopeje nude neverovatno raskošnu kostimografiju, prenaglašenost emocija, megalomanske plesne numere, prelepa lica i površan (nebitan?) scenario. Nešto kao kad bi Baz Luhrmann radio film po latinoameričkoj seriji, a glavne uloge dodelio Jeleni Karleuši i Svetlani Ražnatović. Turbo u svakom pogledu, onako kako smo to mogli da vidimo u zvezdanim trenucima domaće kulturne matrice, samo mnogo zabavnije i bogatije. Nije slučajno da je Baz Luhrmann premijeru svog Moulin Rouge-a imao baš u Bombaju. Njegov film na zapadnjačkom konzumentu blizak način rabi sva ključna mesta rudnika Bollywooda. Jedan od najboljih i najskupljih bolivudskih filmova iz 2002. godine Devdas postaje planetarni hit, a Aishvaraya Ray će biti sledeća Bond devojka. Bollywood uzvraća udarac.

Britanska novinarka i spisateljica, Justine Hardy, kontra svog upper class backgrounda, zadnjih dvanaest godina živi i radi u Indiji. Njen poslednji roman BOLLYWOOD BOY se na dokumentarno-ispovedni način bavi indijskom fabrikom snova, a kroz potragu za trenutno najvećom zvezdom Hrithikom Roshanom. Sa kulturološkom distancom nekadašnjih kolonijalista, Hardy secira sve društvene slojeve savremene Indije i neopterećenim okom onog Drugog (ili onog Prvog?) razmotava nežne, krvave, jarko obojene, pomalo blatnjave, ali mirisne velove oko bolivudske fame. Hrithik Roshan, protagonista romana, zapravo je samo povod za tkanje ogromnog šarenog ćilima. Njega, kao i pravog boga, doživljavamo samo kroz priče, tračeve, glasine, laži i obožavanje, da bi na trenutak, na kraju romana, ipak bili u njegovom magičnom prisustvu. Hrithik, 29-godišnji sin Rakesha Roshana, čuvenog indijskog režisera, formira drugačiju matricu bolivudskog filmskog heroja. Za razliku od raspusnih pastuva za kojima trepere ženska srca (i po koje muško) ovaj mladić je prototip nežnog, a snažnog lepotana, kojeg bi svaka majka poželela za zeta. Kada atipičnosti dodate hit filmove, porodično nasleđe, stidljivo javno lice i besprekoran izgled, dobijete ultimativnog savremenog indijskog boga.

Možda najfascinantnija i najintrigantnija činjenica vezana za bolivudsku estetiku gledanu sa Zapada jeste reprezentacija muških likova. To je uglavnom galerija drčnih mačo tipova upeglane pojavnosti koja uznemirava utrobu većine indijskih poklonica filmi industrije. Slip nastaje u zapadnjačkom oku, kojem je vizuelna reprezentacija tih muškaraca najopštije gej mesto. U samim filmovima to se ne da toliko primetiti, osim, možda, prilikom ekstravagantnih plesnih numera, vrckanja kukova i mačo manira koji, zapravo, podrazumevaju puno nežnosti. Mnogo očiglednije je press release pakovanje bolivudskih bogova. Uzane majice, zavodljiv, pomalo feminin stav, napumpani mišići, setni pogledi, napućene usne, glittering outfit, čvrste istaknute zadnjice predstavljaju set znakova koje možete pokupiti sa bilo kog gej sajta. Homoseksualnost je sa druge strane apsolutni tabu u zemlji od milijardu ljudi. O tome se ne priča, to se ne uzima kao opcija, to naprosto � ne postoji. Takva pojavnost je jednostavno ideal indijskih žena (toliko o kulturološko/rodno polnim kleševima). Prijatelj iz Londona me je upozorio da je takav ugao gledanja prilično opasan. Na Zapadu se još nije pojavila ozbiljnija studija na tu temu, pošto bi autor rizikovao fatvu poput Salmana Rushdia. Ovo je ipak Srbija, pa nam dobro poznat setting crne rupe dozvoljava liberalnije analize.

Sličan model nalazimo i u okviru domaće kulture. Izvikana turbo matrica sa svojim prenaglašenim atributima, vizuelnom prezasićenošću, a sadržinskom ispraznošću (neko je spomenuo kemp?), sa ženama koje izgledaju kao drag queens i muškarcima čiji je uzor hibrid Silvestera Stalonea i Gwineth Paltrow čini plodno tlo za recepciju bolivudske estetike. Tim povodom je beogradska publika u junu ove godine mogla da uživa u najsvetlijim trenucima indijskog filma u okviru festivala BOLLYWOOD U BEOGRADU, a u organizaciji MIKSER-a. Pored izbora sjajnih filmova (autor ovog teksta je sopstvene pedrasude rasuo netremice buljeći u troipočasovni spektakl DEVDAS, savršene produkcije, muzike i plesnih numera, kojima Hollywood ne može ni da se približi, i šekspirijanskih glumačkih momenata) mogli ste prisustvovati izložbama na temi indijske kulture ili razgovorima sa poznatima vezanih za indijski film. Specijalni gost festivala je bila Justine Hardy koja se pojavila povodom srpskog izdanja Bollywood Boy-a (izdanje MIKSER BOOKS, prevod: Jelena Stojković). Justine je pre izvesnog vremena objavila članak o čitavoj manifestaciji u londonskom Financial Times-u. Pored pogleda Prvog na prljavštinu beogradskih hotela može se pročitati veoma afimativan stav o čitavoj manifestaciji. Beograd u Londonu preko Bombaja.

Dakle matricu odavno već imamo. Još samo da domaći režiseri prestanu da prave ''umetnost'' i počnu da snimaju filmove. Neposrednost i čistotu uživanja u turbo modelu koji je kod nas uglavnom dočekivan na nož od strane kastrirane akademske javnosti pokazuje i epizoda sa otvaranja Bollywood kafea u Beogradu. Neposredno pred otvaranje dovedene su čistačice Romkinje da srede ceo prostor. Njihova prva reakcija je: ''Joooooooj, bre, što je ovde lepoooo!''












Linkovi:

www.mikser.org
www.bollywoodworld.com
www.planetbollywood.com
www.bollywoodonline.com
www.bollywoodpremiere.com
www.bollywoodonweb.com
www.indiabollywood.com
www.gobollywood.com
www.bollywood.org.uk
www.bollywoodmela.com
www.hritikroshan.com
www.hrithik-roshan.net
www.hrithik.com
www.koimilgayathefilm.com


link ka originalnom članku >>>

Head On

objavljeno na www.gay-serbia.com


režija:
Ana Kokkinos
uloge:
Dimitriades, Paul Capsis, Julian Garner, Tony Nikolakopoulos, Elena Mandalis
scenario:
Ana Kokkinos, Mira Robertson, Andrew Bovell
realizator:
Strand Releasing
žanr:
Drama
trajanje:
1:44 h





Na nedavnom festivalu australijskog filma u Beogradu smo imali prilike da vidimo debitatnstsko dugometražno ostvarenje režiserke Ane Kokkinos, Head On. Film je rađen po čuvenom romanu ''Loaded'', Christosa Tsiolkasa i predstavlja pravo osveženje u moru polu-ispraznih australijskih alasmomiliberalnazemlja filmova sa gay tematikom. Razlog za to je u najvećoj meri i smeštanje radnje u grčko-iseljenički kulturološki setting čiju su zabavno-vedru stranu naši gledaoci mogli da vide u My Big Fat Greek Wedding. Kokkinosova sjajno razgrađuje filmske gay stereotipe, soundtrack je veoma dramaturški funkcionalan, a na scenariju je radio i Andrew Bovell poznat kao koscenarista Luhrmanovog filma ''Strictly Ballroom''.

Glavnu ulogu (Ari) igra Alex Dimitriades koga najbolje pamtimo iz serije ''Heart Break High'', a čija se neverovatna gluma može porediti sa vrhuncima Roberta De Nira ili Marlona Branda i što se tiče izvedbe, a i što se tiče harizme. Ari je treće dete u grčkoj iseljeničkoj porodici i u svojim dvadesetim godinama se suočava sa nemanjem posla, konzervativnošću kulture iz koje potiče, sopstvenim homoseksualnim identitetom, zavodljivošću narkotika i besperspektivnošću en general. Iz dosadašnjeg književno-filmskog nasleđa znamo da u takvoj postavci mogu da izrastu dva tipa likova: sad young man ili rebel without a cause (iako buntovnici uvek imaju neki razlog). Arija bar u prvom delu filma svrstavamo u drugu grupu. Nad glavom mu stalno visi grčka zajednica i očev imperativ o ženidbi i prokreaciji, a izlaz nalazi u drogama i usputnom mindless seksu. Zamalo da sve ispadne prosečno "krv, znoj i sperma ostvarenje" (mada umesto krvi ima droge).
Jedan od ključnih preokreta u filmu je pojava Arijevog rodaka Johnya. Johny (maestralni debut Paula Capsisa) je u sličnoj situaciji kao Ari, ali je rešava na vrlo jasan način: sasvim otvoreno pokazuje svoje sklonosti i ima nameru da živi svoj život naiskrenije što može. To je jedan od tipičnih gay likova specifičnih po ogorčenom camp humoru i ponašanju. Najzanimljivija poenta njegovog lika je da on oblaceci se kao žena oživljava svoju umrlu majku. Pored psihoanaliticarskih poslastica dobijamo i dve nenadmašno potresne scene: u jednoj se Johny pojavljuje u kafani i pleše bolje od bilo koje žene (što potvrduje tezu da su drag queens više žene i od samih žena), a u drugoj sceni razodeven u policijskoj stanici pokazuje da niko zapravo ne može da ga skine do kraja.
Ari posle par izlazaka sa Johnyem shvata da želi da bude ''pravi'' muškarac, ali koji želi druge muškarce. Tu se model buntovnika rasipa u potrebu da se ipak uzme maksimum od života, a u vecini slucajeva to podrazumeva kompromise. Sa jedne strane je on zaista izgnanik iz zajednice zbog seksualnog opredeljenja, a sa druge se trudi da bar naocigled isprati što više patrijarhalnih modela. Hoda unaokolo u oblaku feromona (koji, verujte mi, dopire sa velikog platna), glumata obecanje ženidbe sa devojkom kojoj isto tako nije stalo do udaje, postavlja se prema svojoj sestri kao veliki zaštitnicki bata i ne pristaje na bilo kakav drugi odnos sa muškarcima osim cisto telesnog. U prvi mah nam se to cini kao dosta cest stav gay ljudi: sex je strogo odeljen od bilo kakvih emocija ili društvenog života.

Od pocetka filma u Arijevom vidokrugu se nalazi Sean (Julian Garner), zgodni negrcki plavušan i jedan od onih opuštenih likova iz liberalnih australijskih gay filmova. Sean nosi sa sobom veliki potencijal emocija, a Ari nije siguran da li je spreman na tako nešto. Pred kraj odlaze kod Seana i vode ljubav, a sve upucuje na ''živeli su srecno bar do kraja filma''. Ari ipak shvata da nije spreman na razmenu emocija sa drugim muškarcem kroz nasilnu scenu prisiljavanja na oralni seks. Raskid, kratak trenutak kajanja i konacno saznanje da je obicna kurva koja živi za trenutak. Iskreno, ali bolno uznemiravajuce. Ono što Ari bira smo videli u jednoj ranijoj sceni sa matorim mornarom iza kafane: Ari njega oralno zadovoljava, a nakon toga stari njega rucno, ali bez ikakvog stvarnog telesnog ili emotivnog kontakta. Ostaje pitanje koliko smo zaista sa obzirom na sve spremni na iskreno emotivno vezivanje, a koliko je sve samo pušenje u razmenu za rucni rad. A ako znamo šta je imamo li hrabrosti da to i priznamo?

link ka originalnom članku >>>

Friday, June 6, 2003

Coming Out of the Coffin

Vampirizam i homoseksualnost
objavljeno na www.gay-serbia.com

Mitovi o najrazličitijim krvopijama provlače se kroz čitavu ljudsku istoriju, a vampirski oblik, preteču savremenog vampira dobijaju u balkanskoj mitologiji. Ono čime je srpski jezik počastio svetsku jezičku baštinu upravo je reč vampir. U razvoju vampirskog mita uočavamo tri istorijske faze. Najpre je to bilo ubogo, bezumno stvorenje koje pije krv kome/čemu stigne. Pod uticajem priča o istorijskim vampirima (Vlad Tepeš i Erzsebet Bathory) kao i pionirskom literarnom artikulacijom Byrona, Polidorija i Stockera dobijamo elegantnog nemrtvog aristokratu i to je trenutno njegova najrasprostranjenija forma. Krajem šezdesetih godina prošlog veka vampir silazi među plebs i postaje jedan od nas.

Jedan ovakav mit veoma je zahvalan za pohranjivanje svih odbačenih i prokaženih elemenata društva, nešto poput tamne strane kolektivne (ne)svesti. I ne samo zbog toga, on poseduje velike potencijale za različita queer tumačenja. Najpre pada u oči zanimljiva istorijska podudarnost razvoja vampirskog i homoseksualnog identiteta. U prvo vreme su to bili bezimeni i nedefinisani identiteti, da bi negde krajem osamnaestog i početkom devetnaestog veka dobili vrlo jasne obrise. U to vreme vampir postaje ličnost, a homoseksualac konačno biva odvojen od dotadašnjeg sveobuhvatnog pojma sodomita i prepoznat od strane društva (Foucault). Svoje podudarne živote oni nastavljaju kroz ostatak devetnaestog veka i prvu polovinu dvadesetog kao ultimativni izgnanici od društva zbog svoje prirode. Krajem šezdesetih dolazi do liberalizacije shvatanja homoseksualnog identiteta, a vampiri bar u masovnoj kulturi nisu više isključivo samo bad guys.

Vrlo je indikativno i da je prva priznata (moderna) gej priča zapravo priča o vampirima. Radi se o priči ''Manor'' Karla Heinricha Ulrichsa objavljenoj 1885. godine u Leipzigu. ''Manor'' je smešten na Farska ostrva i govori o ljubavi mladog Hara i starijeg ribara Manora. Manor gine na moru, ali se vraća kao vampir i sisa svom mladom ljubavniku krv. Kako već biva, lokalni živalj hvata vampira i ubija ga probijanjem srca kolcem. Mladi Har umire posle izvesnog vremena i poslednja želja mu je da ga sahrane pored Manorovog tela. Sva ostala dela koja su ustanovila popularni mit o vampiru takode imaju veoma snažan homoerotski naboj: Polidorijev ''Vampyr'', Le Fanuova ''Carmilla'' i naravno Stockerov ''Dracula''.

Veoma vidljiva veza između ta dva identiteta (ne bez razloga tek od nedavno) može se čitati kroz razne nivoe. Vampir je najpre otelotvorenje alegorije o perverznoj i neprirodnoj strasti. Manifestacija takve strasti je uglavnom oralna, jer vampir grize i pije krv da bi zadovoljio svoju želju. I ne samo da bi zadovoljio želju, nego da bi nastavio svoju egzistenciju stalne želje/zadovoljenja/obnovljene želje. Centralni motiv vampirskog mita je krv, telesni fluid koji ne nosi denotacije vrste, rase i pola i na taj način se prevazilazi ustaljena društvena podela koja na istovetan način utice i na gej identitet. Postoji i zanimljiva paralela o potrebi za obostranom penetracijom. Vampir zavodi svoju žrtvu, pravi otvor umesto da koristi postojece telesne otvore i neretko se posle nudi samoj žrtvi. Polne razlike i rodne uloge nemaju nikakav znacaj za vampire. Možemo ga jezikom psihoanalize nazvati polimorfno perverznim i on na taj način podriva tradicionalnu organizaciju muških i ženskih uloga. Vampirizam često predstavlja brutalnu parodiju prokreativne seksualnosti. Vampir bira svoje žrtve, a odabrani postaju njegova deca pijući njegovu nečistu krv. Celokupno izmeštanje seksa u krvavo nasilje od vampira stvara literarni model sposoban da izrazi neprihvatljivo i neizrecivo.

Scena iz Murnauovog filma "Nosferatu" iz 1931.

Ugriz kao ključni akt vampirskog zadovoljenja strasti upućuje na oralna zadovoljstva homoseksualnog seksa (felacio, kunilingus, rimming). Akt vampirizma se kao i seksualni akt odvija u senci i privatnosti s tim što imamo i element voajerizma, i vampirovog i čitaočevog. Zanimljivo je kako taj akt Ann Rice u ''Interview with a Vampire'' izvlači u domen javnog i od njega pravi spektakl u sceni teatra vampira. Pored voajerizma vidljiva je i velika doza egzibicionizma (da li vas širenje vampirovog fraka podseća na flashera iz parka?). Ono što vampirizam povezuje sa homoseksualnošću je apsolutni imperativ privatnosti. Vampirizam je nešto što nije samo privatno nego je i tajno. Većina literarnih dela se sastoji u laganoj igri otkrivanja identiteta i kasnije u uništavanju/prokazivanju njegovog nosioca. Draž vampirske literature je u uncany osećaju da nešto nije u redu, u sitnim znakovima koji gradacijski kroz suspense vode do otkrića (coming out-a). Gej čitaoci nalaze nesumnjivo zadovoljstvo u postavkama gde postoji jedan paralelni svet gde postoje tajni kodovi prepoznavanja i gde prepoznavanje od strane ostatka sveta često dovodi do uništenja. Vampiri u brojnim delima žive sa jednim partnerom, ali sve vreme traže svežu krv što lici na tipični gej promiskuitet u vezi. Osamdesetih godina prošlog veka je povezivanje homoseksualnosti i vampirizma doseglo svoj morbidni vrhunac za vreme AIDS homofobicne histerije. I jedno i drugo su zastrašujuće diskriminirajuće bolesti koje se prenose krvlju i seksualnim kontaktom.

Priče o vampirima čine literarni podžanr gothic književnosti, a najraniji primeri se uglavnom artikulišu kroz lezbejsku ljubav. Roman temeljac je svakako Dracula Brama Stockera koji koristi istorijski lik rumunskog grofa Vlada Tepeša, poznatog po svojim zverstvima u ratu sa Turcima odakle je i dobio nadimak nabijač (ring any bell?). Prilično mačistički lik dobio je svoje veoma elegantno otelotvorenje puno erotskog naboja. Bez obzira što je u romanu jasno prikazan kao prilicno beskrupulozno čudovište željno ženske krvi, postoje brojne queer interpretacije. Jedna od njih oslanja se i na reči samog grofa kako su mu žene samo sredstvo da dođe do muškaraca. Ova knjiga je ustanovila univerzalni model koji u kinematografskoj reprezentaciji dobija nesumnjive kemp kvalitete: isprazna melanholija, mučeničko bledilo, čipka, ogrtači, dendijevski stav, a sve upakovano u sublimnu erotiku. Setimo se Maxa Shrecka (Murnauov Nosferatu iz 1931), Bele Lugošija, Klausa Kinskog i Christophera Leea. Homoseksualni aspekt vampirizma je prilično prikriveno prikazivan sve do sedamdesetih. U Balu vampira Romana Polanskog imamo parodirani gej lik, a 1983. se pojavljuje Hunger Tony Scotta u kojem Susan Sarandon i Catherine Deneuve ostvaruju ljubavnu vezu. Najpopularnija eksplikacija homoseksualnosti u vampirskoj literaturi je Hronika vampira Ann Rice. Prvi roman serijala ''Intervju sa vampirom'' čini prekretnicu i zbog toga što je vampir glavni junak i narator. Više nije u pitanju čudovište koje gledamo sa strane, nego nesrećni pojedinac koji ima težnje i emocije kao ostatak sveta. Sjajna ekranizacija Neila Jordana iz 1994. godine predstavlja ključni žanrovski pomak devedesetih. Sledeće godine je u Lynchovoj produkciji snimljena ''Nađa'', sjajna vampirska stilizacija u režiji Michaela Alemereyde i ultimativna MTV-jevska vizija savršenih trendi bića kao što su vampiri. Poppy Z Brite je, pored Ann Rice, najuticajnija autorka vampirskog podžanra sa više nego afirmativnim stavom prema homoseksualnosti. Njeni likovi su vrlo eksplicitno gej i žive svoje neživote u dekadentnoj atmosferi New Orleansa.

Od smrdljivih čudovišta balkanskih planina, preko rafiniranog aristokrate stigli smo do bića koje je samo drugačije kao i većina pojedinaca i ta transformacija vrlo očigledno koincidira sa liberalizujućim stavovima prema homoseksualnosti. Ili što bi rekao vampir Lestat mladom novinaru na kraju ''Intervjua sa vampirom'': ''Ne boj se. Nudim ti izbor koji ja nikada nisam imao''.


Literatura:
Dyer, Richard, 'Culture of the Queers', Routlege, 2002.
Auerbach, Nina, 'Our vampires, ourselves', University of Chicago Press, 1995.
Henson, A. Mrtvi koji hodaju, magazine GAYTO, br. 2, Beograd, 2002.



Vampiri
www.vampire-magazine.com
www.vampiresamongus.com
www.vampires.com
www.sanguinarius.org
www.angelfire.com/tn/vampires
www.100megspop3.com/vamplegacy/legacy9.htm

Queer vampiri
www.queerhorror.com/Qvamp
www.sanguinarius.org/cgi-bin/links/pages/Detailed/267.html
www.sou.edu/English/IDTC/Examples/Gender/Queer/stater.htm
www.uea.ac.uk/~r036/amychinn.htm
www.unt.edu/ally/queerfilm.html

Književnost
www.dagonbytes.com/thelibrary/vampire
www.annerice.com
www.poppyzbrite.com
www.literature.org/authors/stoker-bram/dracula

Filmovi
www.netaxs.com/~elmo/vamp-mov.html
www.oddfilms.com/vampire.htm
www.uncc.edu/ltrobert/vampslnt.htm

link ka originalnom članku >>>