Bugs Bunny - Act Up Doc!

Junak crtanog filma kao gender anarhista
objavljeno na www.gay-serbia.com


Bugs Bunny (u daljem tekstu Duško Dugouško :-) prvi put se pojavljuje kao suparnik Porky Pig-u (Gica Prasac) u Warner Brosovom crtaću ''Porky's Hare Hunt'' iz 1938. godine. Crtani film su režirali Cal Danton i Ben Bugs Hardaway po kojem je Duško dobio ime. U to vreme je bio mnogo manji, belji i više nalik zecu. Hardaway i Chuck Jones su nastavili da koriste ovaj lik u seriji crtanih filmova Merrie Melodies. Duško Dugouško je bio blago izmenjen, krzno mu je postalo sivo, a lice mnogo izražajnije. Od sporednog lika maničnog zečića kretao se ka glavnim rolama u kojima se mi više ne smejemo njemu, nego sa njim. Tex Avery je 1940. godine napravio ''The Wild Hare'', ultimativni dramaturški šablon u filmu u kojem Elmer Fudd (Davež) glumi nespretnog lovca koji jurca za zecom i uvek biva nasamaren. Duško Dugouško je postavljen kao stidljivi šumski zeka koji gleda svoja posla i uživa u intimi svoje rupe sve dok ga neko ne uznemiri. Za razliku od gomile drugih crtanih likova čiji se humor uglavnom bazira na begu od opasnosti, Duško se hladnokrvno suočava sa svakojakim uzurpatorima in Brando's cool way. U godinama Drugog svetskog rata pojavljuje se i u par angažovanih dela poput onog sa napasnim gremlinom koji sabotira savezničke avione. Krajem četrdesetih već postaje zaštitni znak kompanije Warner Bros. Robert McKimson režira svoj prvi Bugs Bunny film ''Acrobatty Bunny'' 1946. godine. Duško Dugouško je sada već ustoličena zvezda za koju se smišljaju antagonisti poput Yosemite Sama (Sima Strahota). Svoj definitivni oblik i zrelost stiče u filmovima Chucka Jonesa pedesetih godina. Jones je taj koji ga spaja sa Daffy Duckom (Patkom Dačom) u filmu ''Rabbit Fire'' 1951. godine. Partnerstvo neurotičnog i pohlepnog patka i Duška se nastavilo sve do danas. Početkom šezdesetih postaje nacionalna ikona i dobija svoj TV show ''Bugs Bunny Show'' u kojem predstavlja najslavnija ostvarenja Warner Bros. Cartoons-a. Poslednji bioskopski film ''The False Hare'' je napravljen 1964. godine (McKimson). Od tada Duško gostuje u TV emisijama i filmovima, ali je zlatna era bioskopskih Looney Toonsa definitivno okončana. Njegova slava nije se izgubila pošto se njegovi crtaći i dan danas reemituju u nedogled. Veliki bioskopski povratak napravio je Pytkinov ''Space Jam'' iz 1996. u kojem se pojavljuje čitava ekipa Looney Toonsa uz Michaela Jordana.


Duškov lik baziran je, manje više, na tradiciji nemih slapstick filmova i burlesknih gegova, u kojem je svaka vrsta transgresije bila dobrodošla. Crossdressing je bio veoma često sredstvo zasmejavanja, a u slučaju Duška Dugouška to je postalo jedno od centralnih. U tom svetlu, možemo ga posmatrati kao veoma važnu figuru kinematografskog visokog kempa. Polno i seksualno definisanje crtanih i stripskih zoomorfnih likova je oduvek bila glavolomka za autore. Većina ih je prilično aseksualna ili je u nekim blurovanim partnerskim relacijama. Duško Dugouško je ubrzo posle svoje pojave ustoličen kao sofisticirani samac koji vrlo retko izražava svoje seksualne sklonosti, ali zato obilato koristi razne queer strategije. Oblikovan kao prilično polno neutralan i elegantnog vitkog tela za jednog zeca, on veoma lako uskače u bilo koju ulogu koja će ga u tom trenutku izbaviti, od liftboya ili matorog Škota, pa do čitave palete ženskih likova. Duškovi drag postupci zapravo čine samosvesnu manipulaciju tradicionalnih rodnih konstrukcija i normativne heteroseksualnosti. Njegov lik je posebno zanimljiv u svetlu teorija Judith Butler o performativnosti roda gde telo ne samo da se preoblači, nego se i preoblikuje. Duško Dugoško ne koristi drag, on jeste drag. Umesto da samo obuče žensku odeću on preoblikuje svoju zadnjicu u punačku i zavodljivu, pojavljuju mu se senzualne usne i duge trepavice kao i prilično bujne grudi, pa ga možemo smatrati polimorfnim u najširem smislu te reči. Zanimljivo je kako drag strategije Duško koristi samo kad je u opasnosti (i ponekad iz čista mira da nas (se) zabavi). U bezizlaznoj situaciji može da pomogne samo šok i zloupotreba neprijateljevih najbazičnijih nagona. Zavodljiva Eskimka koja koketno uživa u poklonu (riba umesto krzna), pomahnitala tinejdžerka koja juri autogram ili ćudljiva holivudska zvezda u svojoj garderobi su neki od modela uz pomoć kojih se Duško suprotstavlja represivnoj okolini. Pored crossdressinga tu je i vrlo otvoreno gej ponašanje kao što je vrlo čest poljubac u usta nekog od nasilnih muškaraca. Šokantan akt koji mu daje taman toliko vremena da se izgubi dok se žrtva ne oporavi.

Ultimativnog gender anarhistu na prostorima bivše Jugoslavije pamtimo uglavnom iz kultnog termina u sedam i petnaest (pre Dnevnika) sa sjajnom sinhronizacijom Nikole Simića (koji je isto znan po retkim kemp momentima domaće kinematografije).

link ka originalnom članku >>>

Far From Heaven

objavljeno na www.gay-serbia.com

režija:		Todd Haynes
uloge:		Julianne Moore, Dennis Quaid, Dennis Haysbert, Patricia Clarkson
scenario:		Todd Haynes
producenti:		Christine Vachon, Jody Patton
muzika:		Elmer Bernstein
distribucija:		Focus Films
link:		http://www.farfromheavenmovie.com

Poslednji film Todd Haynesa vodi nas u ne tako filmski rabljenu epohu pedestih godina prošlog veka u vreme hladnog rata i baby booma u Americi i gradic Hartford (Konektikat), koji svojim utiskom besprekorne malograđanske slikovnice prosečno obrazovanog filmskog gledaoca asocira na setting za neki Lynchov film ili Kingov roman. Cathy Whitaker (Julianne Moore) živi jedan savršeni američki san. Savršeni dom, dvoje dece, suprug Frank (Dennis Quaid) koji je uspešni menadžer u Magnatech industriji TV aparata. Sve je toliko sjajno da ne valja. Čitavom utisku doprinosi i sjajna kamera koja oživljava eru jarko bojenih technicolor filmova Douglasa Sirka.

Za razliku od Lyncha ili Kinga ovde nema nikakvog metaforičkog zla, u pitanju je samo mogući slice of life. Raspad sjajnog dekora pocinje (prvo gledaocevim) saznanjem da je Frank skloniji svom polu. U pitanju je sjajna i suptilna scena u kojem Frank posećuje underground bar u kojem se skupljaju gay ljudi, zanimljiv peek istorije gej scene pedesetih. Sve je naizgled obično, everyday men u svojim kišnim mantilima i šeširima. Queer atmosfera se vrlo blago i suzdržano oseća. Nakon izvesnog vremena i igrom slučaja Cathy otkriva svog supruga u zagrljaju drugog muškarca. Oboje su šokirani skoro istim intenzitetom i ne znaju zapravo kako da nazovu čitavu stvar pošto je potpuno nezamisliva. Frank je konačno suočen sa eksternalizovanjem sopstvenog identiteta u savršeno rigidnom okruženju. Pored toga postaje veoma vidljiv i split između društvenog lica i veoma ličnog istinskog identiteta. Konačno priznaje svojoj ženi da je i ranije imao sličnih problema, ali je rešio da ih se zauvek oslobodi. Odlaze zajedno kod psihijatra koji mu saopštava da je verovatnoća izlečenja veoma mala i da je izbor na samom pacijentu. I pored nehumanih metoda (elektrošokovi i lekovi) Frank i dalje u ulozi svog društvenog selfa pristaje na tretman. U pitanju je još jedan istorijski peek na psihijatrijsku praksu koja je prikazana (bar po mišljenju autora ovog teksta) previše demokratično i progresivno što se može slobodno staviti u koš hipokrizije političke korektnosti.

Mir je naizgled povraćen i sve se nastavlja svojim ustaljenim tokom osim što nam živopisne boje sada još više ističu klimavost dekora. Cathy i Frank odlaze na novogodišnje putovanje u čast povratka ljubavi i reda u njihovu porodicu. Na odmoru Frank ponovo popušta svojim instiktima i doživljava ljubavnu aferu sa jednim mladićem. Nakon povratka kući se odaje alkoholu i društvo malog Hartforda sad već shvata da tu nešto veliko nije u redu.

Pravi šum u malograđanskoj sredini nije napravio Frank svojim identity questom, nego upravo Cathy koja je po snazi karaktera i mestu u scenariju pravi glavni nosilac priče (Julianne Moore se pojavljuje u istom vremenskom periodu sa skoro istim sylingom u filmu The Hours). Nevoljena i napuštena ona nalazi utehu u društvu sina njihovog nekadašnjeg baštovana. Raymond je ljubazan i prijatan čovek koji izdržava svoju ćerku posle smrti supruge. Glavna mana je što je Raymond tamnoput. Scene njihovih susreta se mogu slobodno svrstati među najromanticnije scene u istoriji kinematografije. Kontemplativna atmosfera galerije u kojoj razgovaraju nad Miroovom slikom, zasićenost jesenjih boja u šumi, toplina domaćinske atmosfere restorana za obojene. Njihov odnos je do kraja ostao strogo platonski, ali je reakcija društva bila mnogo žešća nego u slučaju Frankovog prestupa. Scenografija se konačno raspada i Frank saopštava da je zaljubljen u muškarca i da se seli sa njim u New York. Cathy ostaje sama sa decom u Hartfordu, a Raymond se seli pod pritiskom društva. Nemogućnost njihove veze konačno vidimo u obostranom setnom pristanku u srceparajućoj, ali suzdržanoj sceni rastanka na železničkoj stanici.

Far From Heaven je film koji negde koristi matricu Ice Storm (Ang Lee) gde se dekadencija prikazuje kroz manje ili više ironijsku istorijsku distancu, a Tod Haynes se već bavio queer/camp tematikom u Velvet Goldmine. Okosnicu čini zapravo ideja o (ne)mogućnosti bega iz živopisne, strogo komponovane razglednice. Sam beg je uslovljen neuklapanjem u društvenu postavku koje se ovaj put manifestuje kroz zabranjene ljubavi. Frank je prikazan dosta ravno i njega iščitavamo samo kroz suspregnute nagone. Cathy je mnogo bogatiji i profilisaniji lik neverovatne senzibilnosti i raspona osećanja. Pored njih i delimično Raymonda ostali su prikazani kao bukvalno napravljeni od kartona i ubačeni u 3D razglednicu. Bez obzira na različitost karaktera i Cathy i Frank biraju iskakanje iz okruženja. Frank zaista beži, a Cathy ostaje u gradu, ali kao obeleženi pojedinac. Bilo bi zanimljivo videti situaciju pojedinca koji ima problem sa uklapanjem, ali ipak pristaje na zadati društveni poredak. Neko kome je važniji socijalni identitet i naspram kojeg bi se odluke Cathy i Franka bolje istakle.

Direktan uzor za ovo delo je ''All that heaven allows'' Douglasa Sirka iz 1955. godine. Starija udovica (Jane Wymann) se zaljubljuje u mnogo mlađeg baštovana (Rock Hudson) što naravno nailazi na neodobravanje lokalne zajednice. Haynes koristi Sirkovu stilizaciju, a situaciju formira na konfliktnim ljubavnim odnosima (homoseksualni i međurasni).

link ka originalnom članku >>>